О покајањуКао што знамо из Светог Писма, свака обнова почиње покајањем. Свети пророк Јован Крститељ своју проповед почео је са: “Покајте се, јер се приближи Царство Божије!” Исто тако је и Господ Исус Христос своју божанску мисију почео речима: “Покајте се, јер је дошло Царство Божије, Царство Небеско!”
Шта је то покајање? Покајање је, пре свега, сазнање својих немоћи, својих грехова, својих рђавих дела, својих рђавих мисли, својих рђавих жеља. Прво сазнање, а затим жалост због учињеног и одбацивање свега што је рђаво. То је покајање. Значи, одбацивање ранијег рђавог живота и почетак новог – у покајању. Покајање, у ствари, значи променити мишљење, променити целог себе и оно поседује велику силу и моћ да препорађа човека. Покајање није само кајање и жаљење због својих грехова, већ се продужава и продубљује у вежбању, у учењу, у делотворној љубави према Богу и људима. У Светом Писму се на једном месту каже: “Уклони се од зла и чини добро”. То значи, одбаци зло, покај се за зло и не стај на томе него иди даље и чини добро. То је оно што нам налаже циљ нашег живота - наше спасење.
Покајање доноси велику корист човеку. Оно чисти човека од духовне, унутрашње прљавштине, пере га, освежава и припрема да буде пријемник онога што је добро, што је узвишено, што је лепо, јер оно што је ружно и гадно не може да буде у истој заједници, на истом месту, у истом тренутку са оним што је добро. Дакле, прво треба да одбацимо зло, да се покајемо и да, покајавши се, исповедимо своје грехе, да их признамо пред Црквом Божијом, која је дом Божији, која је добила власт од Бога да оно што веже на земљи буде везано и на небу, а да оно што разреши на земљи буде разрешено и на небу. Она је то право добила од Господа Исуса Христа и она ослобађа грехова свакога који их увиђа, каје се, одбацује их и исповеда пред свештеником, који је представник Цркве, који у име Цркве, у име Господа Христа разрешава покајника његових грехова.
Грех је нешто што није природно човеку, нешто што је уљез у природи човековој. Сатана је успео да кроз грех као разбојник уђе у човека и учини га несретним, јер грех доноси човеку неку мучнину, неку тежину. Исповедао сам једног старог човека који испрва није хтео да призна свој грех, плашио се и стидео. Но притиснут грехом, кад савест више није могла да издржи, он је поново дошао, исповедио се и после исповести рекао: ”Хвала ти, оче, до неба ти хвала, скинуо си ми Тару са леђа”. Грех га је притискао као једна велика планина, Тара наша. Дакле, грех у човека уноси немир, тешкоћу. Исповедањем, добијањем опроштаја, човек се тога ослобађа и осећа се као нов. Ми знамо из историје, из житија светих људи да су кроз покајање достизали велико савршенство у светости, у правди. То нам најлепше говори Марија Египћанка, а и многи други који су кроз покајање ушли у Цркву Божију.
Дакле, покајање је први корак ка обнови човековог духа, а са обновом човековог духа обнавља се и све остало у човековом животу. Но да би могао да се покаје, да би хтео да се покаје, да би имао разлог за покајање, човек мора да верује. Вера је, како каже апостол Павле: “Чекање онога чему се надамо и доказ за оно што не видимо.” Вером усвајамо науку Господа нашег Исуса Христа, вера је сила којом се човек рађа, духовна сила којом човек може да се нада и да чека њено остварење и он у тој вери налази и доказ. Вера је неопходна - у Бога, Онога Који нам је дао моралне законе и Који нам је дао све што имамо и Који нам је одредио начин и правац живота, а тај правац нашег пута је главно у животу – освајање Царства Божијег: “Иштите најпре Царство Божије и правде његове”, каже се у Еванђељу, “а остало ће вам се све додати”. Све то ми морамо да усвојимо вером и да ту веру остварујемо кроз дела као што нам то наређује и на шта нас упућује наука Господа Исуса Христа, наука светих апостола и наука светих Отаца.
Сама вера без дела је мртва, као што каже свети Апостол. Вера и дела су крила којима се човек уздиже духовно, морално, а уз то и у сваком другом правцу. С вером се човек рађа и са њоме живи. Многи покушавају да кажу да не верују, али ни они сами не знају шта говоре кад кажу: ”Не верујем”. Човек може да не верује у истину, али не може да не верује ни у шта. Онда верује у лаж. Човек не може без вере, а на вери се заснива духовни и морални живот као и физички – овај наш живот на земљи. Ако би неко успео да то што се зове вера, ту силу, ту снагу, ту моћ извуче из човека, да га потпуно остави без могућности да верује, то би било исто као када би неко извукао из њега разум и оставио га у животу. Онда би тај човек био потпуно неспособан за живот у овом свету. Вера је сила и моћ која га сједињује с људима, која га подстиче, која му даје снагу и уверава да нису узалудни његови напори - ученика да учи, професора да учи свог ученика, војника да се бори на фронту, радника да ради на њиви, у фабрици итд. Јер радећи види учинак тога рада, верује у корист тога рада и то му даје снагу да ради. Дакле, без вере се не може живети овде. Истина, вера може бити истинита и неистинита, у зависности од тога шта човек верује по свом избору и слободи, али у нешто он мора веровати. Поред вере морамо да имамо и дела, да веру остварујемо у делима, добрим делима. Сви знамо шта је добро, ако хоћемо само да чинимо другима оно што желимо да и нама чине. То је проста ствар. Нико од нас не жели да му неко чини зло, па чак ни да мисли о њему рђаво... Тада би међу људима завладала хармонија, и ако би се умножило људство које би тако живело, ако би људи већим делом тако чинили, онда би врло лако настао рај на земљи, не би нам требало много муке да га створимо. Међутим, човек је слаб па често чини оно што не треба да чини, а онда то тражи покајање, да би кроз њега изменили наш живот и припремили себе да будемо дом Духа Светога. Покајањем, чињењем добра и благодаћу Божијом, човек се враћа у синовство Божије, враћа се у крило Божије и под окриљем истине, под окриљем чињења доброг, под окриљем Божијим он може да напредује у сваком добру и у свим правцима свога живота.
О греху
Човекова природа је огреховљена и премда је грех уљез у природи човековој, он се тако упио у њу да човек често не може да разликује шта је грех а шта не. Човек је као сунђер који упија у себе све што се дешава око њега, све што види и чује. Све то на неки начин постаје нешто његово и немогуће је човеку, док је у овом животу, да не греши. Греши се мислима, греши се жељама, греши се делима, греши се видом, греши се слухом, као да са свих страна грех опходи човека и стално на њега утиче. То је свакако због тога што је ту сатана који потенцира човекове слабости и стално га наводи на зло. Но ми смо се окупали, обукли ново чисто одело, кренули смо негде, а можда смо и у кући, а ту је прашина, разна прљавштина која нам испрља одећу па и нас. Шта чинимо? Поново перемо одећу и поново се купамо. Оклизнемо се, паднемо у неку бару, у блато, опет се подижемо и опет се купамо и опет тако. То је, у ствари, наш живот овде - живот борбе.
Апостол Павле на једном месту каже: “Користите време, јер су дани лукави”. Нико не може рећи да је сигуран данас и да већ сутра неће сагрешити. Сагрешиће, пашће можда - пао је једном, подигао се и окупао па је опет сагрешио, опет је пао и опет се дигао, опет се окупао. Војник у борби никад није сигуран, дешава се да буде рањен, а онда те ране мора и да лечи. Тако и ми. Апостол Павле каже: “Добар рат ратовах”. Ми не можемо да победимо данас и да та победа буде за вјеки. Ми смо само тог тренутка победили, ако смо победили, ако смо се искрено покајали за грехе; морали смо и да плачемо због њих, морали смо да заиста желимо да се поправимо. Но наша природа је огреховљена и ми поново падамо у грех - мислима и жељама и делима. Али то не значи да не вреди да се кајемо више него што дишемо, да се боримо и тако рат ратујемо. Ми смо сада у овом свету као у рату. Апостол Павле каже: ”Користите време јер су дани лукави”. Лукави су јер нас свакога дана наводе на нешто што не ваља. Ми не можемо да користимо време прошло јер се већ уткало у вечност, ни оно будуће не можемо да користимо јер није сигурно хоћемо ли га дочекати. Морамо да користимо време сада, јер сваког тренутка сатана стоји поред нас и нашаптава нам и преко вида и преко слуха и преко наших унутрашњих немоћи и осећања наводи нас на грех и није чудо ако човек поклекне неки пут и падне. Али то не значи да треба да остане у томе, већ мора опет да устане, опет да се бори и, што је најважније, да моли Господа, да му Бог пошаље благодат, да пошаље Своју моћ да га, пре свега, чува од греха. А кад падне у грех, да га подстиче на покајање, јер човек не може ни да се покаје ако га благодат Божија у томе не упути. А благодат Божија је увек присутна - само човек треба да је жели, да је тражи и, разуме се, да се бори да буде ималац те благодати Божије, да срце своје припреми за то. Зато се не треба плашити и рећи: "Шта вреди да се кајем, шта вреди да се исповедим кад ћу сутра опет сагрешити". Е па сад, шта ти вреди данас да једеш кад ћеш сутра опет да огладниш. Значи, данас треба да се кајемо, сутра ако сагрешимо поново да се кајемо и да се боримо. Зашто? Зато што Бог хоће да ми саучествујемо са Његовом благодаћу, са Његовом жељом и вољом у нашем спасењу. Он је нас Својом крвљу, Својом спаситељном жртвом спасио и нуди нам спасење, које ми сада треба да освојимо својом вером, својом љубављу, својом надом, својом борбом против унутрашњих страсти и грехова. Зато човек не треба да се толико плаши ако случајно погреши, већ да у греху не остане.
И не смемо да чинимо грех мислећи: Ја ћу данас учинити то и то па ћу се покајати и Бог ће ми опростити. То је хула на Духа Светога. То је лаж, то је обмана, то је лицемерје. Хоћеш ли се покајати? Када ћеш се покајати? Ако се данас не покајеш, ко ти гарантује да ћеш већ следећег тренутка имати времена за кајање? А у Светом Писму се каже: ”У чему те нађем, у томе те судим.” Ако те смрт задеси у чињењу добра, у жељи за добром, исповеђеног, припремљеног, онда ће ти Господ судити по томе, али ако те нађе негде у нечему рђавом, ружном, гадном, по томе ће ти и судити. Зато морамо да стражимо јер не знамо када ће доћи тренутак растанка с телом. Господ каже: ”Стражите, јер не знате у који ћу час доћи” и благо ономе који стражи и који тако очекује тај дан. Кајање је човеку доступно и Бог је дао кајање. Да није покајања не би било ни спасења, јер нема човека без греха и нема човека који не греши. А зато је ту покајање и милост Божија, која опрашта све – као што добар отац опрашта детету које је нешто погрешило и тражи опроштај. Много пута дневно? Па много пута дневно. Колико пута треба да опростиш брату своме? Господ каже седам пута седамдесет пута. А то значи безгранично, бескрајно. Па ако Господ тражи од човека да своме брату опрашта, зар неће Он опростити, Он Који је несравњено милостивији од човека.
О мислима
Мисли су духовна појава код човека и човек не може да не мисли. Сатана, ако се може тако рећи, нема другог места и другог начина да човеку приђе до кроз мисао. Он је добио право да може да човеку сугерише, убацује рђаве мисли. А с обзиром на то да човек не може да не мисли, сатана користи сваки тренутак да што више упрља мисао. Знамо да се свако дело и свака ствар код човека, било добра било лоша, зачињу у мислима. Човек смисли да ли хоће да оре њиву или неће, па одлучи да хоће и онда остварује ту мисао. Такође знамо да човек изграђује читаве планове у својим мислима, да те мисли ставља на хартију и по томе ради. Дакле, мисао је основа целокупног човековог живота и кажемо опет - човек не може да не мисли.
Но има добрих мисли и има рђавих мисли. Добре мисли углавном долазе од ангела Божијег, па и од саме суштаствене природе човека, јер човек је у суштини добар и има и добрих мисли. Али рђаве мисли долазе и од ђавола. Чак и у најсветијим тренуцима, баш кад човек неће или би бар хтео да не мисли већ да се преда неком свом узвишеном осећању, мисли му као неки мали разбојници долазе и ремете све то. Но како свети Оци кажу, човек не може да не мисли али има власт да контролише мисли. Бог је ђаволу дозволио да се кроз мисао бори против човека, да га наводи на зло, а нама је опет дао силу и моћ да одабирамо мисли које хоћемо. Не можемо да не мислимо али можемо да не усвајамо мисли. Ако наиђе нека рђава мисао и човек је у тренутку одмах одбаци од себе, не пристане на њу, онда она нема никакво дејство на њега. Он није одговоран за ту мисао, за њу је одговоран сатана који ће на Страшном Суду дати одговор за варање човека, но сам човек је невин у томе. Он је слободан да усвоји ту мисао ако хоће, а може и да је не усвоји. Ако је усвоји, мисао прелази у жељу, а ако мисао пређе у жељу онда никад није далеко да се та жеља оствари и у делу. На једном месту у Еванђељу Господ каже: ”Чули сте у закону како је речено: не чини прељубе. А Ја вам кажем: ко погледа са жељом на жену учинио је прељубу у срцу своме.” То још није дело, али је већ на пола пута да се оствари, духовно је већ пао и сад само треба да то, ако истраје у томе, спроведе у дело. Зато мисао сама по себи није страшна, само морамо добро водити рачуна да не пређе у жељу. Кад уђу рђаве мисли, треба их одмах одбацити и прећи на друге мисли. Важно је да никад не дамо пристанак на сатанске предлоге и да увек будемо готови на борбу против тога.
О миру
У Еванђељу Господ Исус Христос каже: ”Мир вам остављам, мир свој дајем вам”. Шта се подразумева под миром. Неки желе да се не ратује и кажу да је то мир. Кажу да је мир кад нема убијања. Свакако да је и то мир, хвала Богу, кад се не дешавају таква зла. Свакако да је мир међу људима веома важан мир. Али постоји један други, унутрашњи, духовни мир и да би стекли мир, морамо пре свега да видимо шта је у нама, да ли постоји мир у нама, да ли ми имамо тај мир, да ли живимо у њему. Ако ме мучи неки грех, имам ли ја онда мир? Или ако кршим заповести Божије? Да ли је дете у миру са оцем, ако крши уређење куће, ако крши навике куће, ако не слуша оца? Мир је, каже се, у вези са Царством Божијим. Зато су нам дате речи: “Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а остало ће вам се све додати”. Апостол Павле каже: “Царство Божије није јело и пиће, већ праведност, мир и радост у Духу Светоме”. То је суштина Царства Божијег. И не можемо да говоримо о неком уопштеном миру, о жељи да га створимо у друштву - пре него што средимо своју кућу. Пре свега, морамо из своје куће да изнесемо мртваца, онога који је унео немир, грех, ђавола, и да избацимо из својих жеља оно што је ван Царства Божијег. “Иштимо најпре Царства Божијег и правде његове, а остало ће вам се све додати”.
На овом свету за човека нема веће вредности од њега самог, нема ништа вредније и ништа лепше и ништа узвишеније и ништа драгоценије од човека. Све што видимо очима је нешто ниже од човека, све је то мање вредности. И на овом свету нема никаква вредност већа од њега за коју треба да се бори, да је оствари. А та вредност је изнад њега, та вредност је у Богу. Зато ако хоће да има мир, човек мора пре свега да успостави мир са Богом и мир са самим собом, са својом природом, која је у суштини добра, јер је Бог човека створио добрим и јер је суштина човекове природе добра. И кад то успоставимо, тај мир са самим собом и са Богом, онда је то у ствари већ делимично остварење Царства Божијег у човеку.
А како да успоставимо мир са собом? Тако што ћемо успоставити равнотежу у нашем животу. Ми смо од тела, ми смо од земље, од материје, али ми смо и од духа. Дух је та материја која је, у ствари, душа наша, и која са нашим телом мора да успостави хармонију – да душа организује тело и његов живот и да то буде у сагласности са оним унутрашњим човеком, са унутрашњим бићем које је у суштини добро. Да се опет вратимо на грех јер сваки грех уноси у човека немир и руши му палату мира, палату његове среће као неки разбојник. Залуд је цео свет око њега миран, залуд се цео свет радује нечему, ако је он опхрван тим разбојником у себи, ако га је тај разбојник тј. грех потчинио себи. Казано је: “Коме служиш, томе си и слуга, томе и робујеш”. Грех је то што уноси немир. Да би стекао мир човек мора да га се ослободи - опет кроз покајање. Дакле, да би дошли до мира морамо да се држимо заповести Еванђељске: ”Иштите најпре Царства Божијег и правде његове, а остало ће вам се све додати”. Рекао сам већ да нема веће вредности од човека и зато на овом свету њега ништа, шта год то било, не може да задовољи. Зашто не може да га задовољи? Зато што је све мање вредно од њега.
Када је освојио читав свет, Александар Велики се ражалостио што више нема шта да се осваја. Власт му није донела радост. Не знам да ли је икоме и богатство донело радост. Има много сведочења о томе како су многи били сироти па су се случајно обогатили. Но док су били сироти били су смирени, били су радосни и весели, а кад су се обогатили, одмах су се променили, постали су други људи, поломљени тим златом, тим богатством. Ништа не може човека да учини смиреним. Каже наш Његош: ”Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан.” Не може да има среће јер је срећа у Богу, радост је у Богу, све је то тамо. А земља је само нешто што нам омогућава да материјално живимо, да једемо, да пијемо, да физички одржавамо тело, али не може да задовољи оно унутрашње биће човека, ону боголику душу – јер она тражи Бога.
Наша душа тражи Бога. Као што цвеће на прозору тражи сунце и окреће се према њему, тако и наше биће тражи Бога, и кад га не хранимо Богом, ми смо несретни, наша душа је несретна, наша душа је гладна, наша душа је гола, наша душа је болесна, наша душа је никаква. Он је тај наш мир, ван Њега нема мира, а поготово нема мира безбожницима. Каже се у Светом Писму: “Нема мира безбожницима, каже Бог мој.” Нема мира, јер не може да га буде, пошто је мир само тамо где је Бог, а тамо где нема Бога, тамо опет не може бити празно, тамо је сатана. А у сатане нема мира. Сатана само хоће немир, рат, уништење.
Дакле, да би остварили мир у нашем дому, ми морамо да почнемо испочетка. А тај почетак смо ми сами. Ако хоћеш некога да препорађаш, мораш прво себе да препородиш, а ако себе препородиш, онда си пола света препородио. Према томе, мир треба пре свега да имамо у самима себи, у свом бићу. Тај мир је Царство Божије: “Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а остало ће вам се све додати”. Тај мир је оно што симболизује и представља Царство Божије у човеку.
O жени
Ми славимо свету Богородицу, и не само свету Богородицу, славимо и друге жене које су њој следовале, које су њу имале као своју слику, као свој узор. Ми имамо многе свете жене и свете девојке које су биле узвишене, које су биле испуњене Духом Светим, испуњене сваким добром. Но као што има добрих има и рђавих жена. Тако је исто и међу мушкарцима: има добрих а има и рђавих. Само што је жена осећајнија, можда у неким случајевима подложнија oсећајима, тој осећајној страни свога живота, па разум често пута потисне и даје приоритет осећању, а ако је то осећање под дејством сатане, онда она може да буде страшна. Знамо како је Иродијада поступила, знамо да је Саломија, уместо да тражи од оца да је лепо уда, да је лепо спреми, тражила главу Праведникову. Жена може да буде рђава, али не смемо да мислимо да су све жене такве. Оне су људи и апостол Павле каже: “Нема мушког ни женског, јер сте сви један у Христу Исусу”.
Често пута се о женама говори као о нижим од мушкараца. Ми знамо да је Господ Бог створио човеку жену по њему, да му је створио друга, не много различитог од њега. Створио га је духовно на истом нивоу као и Адам што је био. И постојала је једна заповест. Постојала је једна заповест у рају и односила се на обоје: “Немој јести са дрвета познања добра и зла”. А и казна је после уследила. Није кажњен само муж, него је кажњена и она. И није кроз историју патио муж, него је патила и она. Заједнички су погрешили, заједнички су патили, заједнички морају и да се спасавају. За жену не постоји један морални закон а други за мушкарца. Један је морални закон. Не убиј, односи се и на мушко и на женско. Не кради, исто тако. Не лажи, исто тако. Не чини прељубу, исто тако. Не куни се криво, исто тако. И по чему је она нижа? Ни по чему није нижа. Духовно пред Богом она је иста. Истина, с обзиром на план Божијег стварања, и на план света који је Бог створио, створио их је различитим да би се свет размножавао и да би један другом били од помоћи. Да је Бог створио још једног мушкарца, човек не би имао никакву помоћ у њему, али је у жени нашао помоћ, у остварењу Божијег плана који је Бог предвидео. Према томе, жена није ништа нижа од човека, већ је иста. И тешко је рећи ко у већој мери може да буде оданији злу, покорнији злу. И једно и друго. Само што су ето жене често вођене срцем, па можда учине нешто што мушкарац не би учинио. Али и они чине … И једно и друго је исто кад се дају у ропство сатани, у ропство зла, и једно и друго је зло, ни једно ни друго не ваља.
Господ је почаствовао жену, почаствовао је тиме што се родио од жене, свете Дјеве Марије. Па је почаствовао тиме што је Самарјанки, тиме што је жени открио велику тајну – да је Бог дух, да Му се треба духом и истином молити. То је једна велика тајна. Дакле, Господ је то жени открио. И многе друге ствари. Знамо из Старог Завета и после да су постојале велике жене које су чуда чиниле, које су биле свете, које ми данас поштујемо и које по својим подвизима нимало не одступају од мушкараца. Жена је свуда пратила човека - на оном светом путу али и на оном грешном путу. Према томе, о њој се не може говорити да је гора од мушкарца.
O свештеницима
Однос свештеника према својој пастви, по учењу наше свете Цркве, треба да буде однос оца према деци. То значи да у основи треба да је љубав. Када је Господ вратио апостола Петра у апостолство, јер се одрекао апостолства три пута се одрекавши Христа, три пута га је питао да ли Га љуби. И када Му је апостол Петар одговорио да Га љуби, рекао му је: “Паси овце моје, паси јагањце моје”. И тако три пута. Дакле, у основи службе свештеникове, у односу на његове парохијане, треба да буде љубав. Љубав родитеља према деци. Он, пре свега, треба да им буде пример честитог, ваљаног живота. По речима апостола Павла свештеник може да буде онај који добро управља својим домом, који има добру породицу, добру жену, добру децу, и веран је. И за таквог каже да је добар, да је подобан да буде свештеник, то јест, пастир другима.
Свештеник је посвећено лице. На њему је благодат Божија која невидљиво делује и освећује верне. Преко њега, крштењем, верни постају чланови Цркве, то јест синови Божији. Преко њега Господ прима покајање грешника и преко њега разрешава грехове палих. Преко свештеника се чине чудеса, често пута и много пута. Највеће чудо је претварање хлеба у Тело Христово и вина у Крв Христову приликом Евхаристије. Свештеник освећује своје парохијане када освећује водице у њиховим домовима. Благодат Божија преко њега, његових руку, крста који држи у руци, освећује воду и њена се природа мења, постаје нешто вечно - вода постаје вечна, нетрулежна - благодаћу Светог Духа која силази на воду приликом освећења. Дакле, свештеници су овде чудотворци.
Ми, хвала Богу, имамо добрих свештеника, добрих пастира, али нађе се ту и тамо људи који забораве шта су и ко су, забораве да су слуге Божије, забораве да ће по апостоловим речима: “Пасите стадо Божије које вам је поверено” дати одговор на Страшном Суду, па заборављају на то и данас се често неправилно односе према својим парохијанима. И ми свештеници, да кажем отворено, треба да се сећамо речи Еванђеља, речи Христових: “Многи ће у онај час рећи: Господе, у Твоје име смо проповедали, у Твоје име смо чуда чинили, мртве васкрсавали, а Ја ћу им рећи, идите, не познајем вас.” Апостол Павле каже: “Ако ангелске језике говорим, ако мртве васкрсавам, ако се дам и сажећи на ватри, а љубави немам, онда сам ништа, онда сам прапорац који звечи, без икакве вредности.” Дакле, љубав мора да буде темељ свештениковог живота и у кући и ван куће. Као што апостол Павле каже: “Угледајте се на мене, као што се ја угледам на Христа”, тако би сваки свештеник требало да може да каже: Угледајте се на мене, као што се ја угледам на Светога Саву, на Христа, на свете Оце. Многи то могу да кажу, али неки не. Многи подлегну искушењима јер су, на крају крајева, људи и чине нешто што не би смели да чине. Разуме се, чине то зато што заборављају да ће изаћи на Страшни Суд и да ћемо сви морати да одговарамо, а свештеник, не само за себе, већ и и за оне којима је требало да буде пастир, да буде чувар и показивач правог и доброг живота, као и чувар стада од разних лажних учења, лажних наука, разних лажи које се протурају и намећу људима у овом животу.
О лажним учитељима и спасењу
Још су свети апостоли говорили о томе. Апостол Павле каже да ће се после његовог одласка појавити разни лажни учитељи, разни преваранти који ће варати људе и одвајати их од науке Божије. Они се увек јављају кроз историју, некад више некад мање, али је Црква увек имала једну велику борбу и увек је била нападнута, било с једне било с друге стране, од незнабожаца, од лажних хришћана и од разних јеретика. Данас смо такође изложени великим опасностима. Црква је изложена једној великој офанзиви сатане, преко његових служитеља и лажних учитеља и лажних теорија и лажних филозофских погледа на свет. Све је то сатанско дело да Цркву угаси и уништи.
Сад се поставља питање екуменизма – шта и како у односу на њега. Нигде нисам прочитао верују које проповеда екуменизам, ми не знамо шта се ту верује, не знамо како је та вера формулисана, али ту нема много шта да се размишља. Ако они исповедају веру у Господа Исуса Христа, да је Он Син Божији, да је Он пострадао да би човеков род спасио онако како то ми исповедамо у нашем Верују, онда ту нема дилеме - ми можемо да радимо и сарађујемо. Али ако се Господу Исусу Христу одриче божанство, ако Му се одриче спаситељна улога у животу и Његова слава у Царству Божијем, у оном свету, ако Му се одриче право да Он суди свету, онда ми ту немамо шта да разговарамо, нема никаквог разлога да с њима дискутујемо. Но апостол Павле каже: “Колико до вас стоји, живите лепо са свима људима.” Дакле, са свима људима можемо лепо да живимо али не морамо да усвајамо оно што они верују.
Шта ће се догађати не знам, али ми православни Срби немамо избора. Или ће нас нестати, или ћемо бити слуге Божије. Нема другог избора. Мислим да нећемо нестати, само ћемо са Христом ићи, мучити се, страдати, ако треба и на крсту, као што смо и до сада страдали, али то страдање и патње и муке биће са надом и вером. Господ је рекао: “Не бојте се, Ја сам са вама.” Ми имамо разлога да се плашимо за себе, да ли смо у Цркви, да ли смо у Нојевом ковчегу или нисмо. Али за лађу, а лађа је Црква Божија у којој је Христос крманош, не треба да се плашимо. Само за нас да се плашимо - да из Цркве не изађемо. Да не будемо као они који немају право да буду у Цркви, јер у Новом Јерусалиму нема места за злочинце, за прељубочинце, за мужеложнике, за крадљивце, за смутљивце, за кукавице и плашљивце.
Зато ми православни немамо разлога ни са ким да се свађамо, нити коме да намећемо нешто. Господ је рекао: “Ви сте светлост свету, ви сте со земљи”. Онда је рекао: “Чините тако се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима”. Свећа се не меће се под неки сандук, под неки сто, него се меће на сто да светли свима. Ми не треба никога да нагонимо да живи по Еванђељу, али смо сами дужни да живимо по Еванђељу да би људи, видећи наш живот, живот хришћана, прославили Бога који је на небесима. То би био одговор свим јеретицима.
А како да препознамо лажне пророке? Каже се да дух који не исповеда Господа Христа, Сина Божијег, није од Бога него од ђавола. То може да нам буде путоказ, знак по коме можемо да их распознамо. Такође је казано: “По родовима њиховим познаћете их. Дрво се по роду познаје.” Они који проповедају лажне науке обично су надмени, горди, то су људи који само гледају да некако преваре, да отму. У почетку су као ангели, обучени у ангелске одоре, праве се побожни и фини док не увуку човека, као јеховини сведоци или неки други, а кад га увуку онда од њега чине роба и послушника до смрти и све уништавају у њему. Треба добро пазити. Ти јеретици са Запада, поготово они који су добро плаћени, који имају много новца, користе нашу беду, нашу невољу, нашу несрећу и новцем придобијају многе младе, заводе их и одводе од њихове Цркве, а то им је лако чинити јер су наши људи педесет година провели под комунистичком диктатуром, у ропству комунизма, одвојени од Бога. Деци и младима није била дата могућност да се уче веронауци, да се уче побожном животу, да стичу навике побожног живота. Породица је такође рушена и систематски уништавана. Разуме се да је то донело много зла и невоља нашем народу, но то не треба да нас баца у очајање, јер док смо овде на земљи ми имамо времена да се боримо. Ми треба да верујемо у Бога и да се боримо. А Његова победа је сигурна. Ми нећемо победити, ми смо немоћни, али Он је рекао: “Не бојте се, јер Ја сам победио свет”. Само треба да пазимо да будемо у Цркви, да не будемо ван Цркве. Јер ван Цркве нема спасења.
То што има рђавих међу нама, у нашој средини, то нека нас не узнемирава. Христос је имао дванаест апостола и један од њих Га је продао за тридесет сребрњака. Ништа није значило што је видео како је Христос васкрсао Лазара, што је велика чуда Христова видео, ништа се то њега није дотицало. Његово срце било је поробљено сатаном и он је живео у ропству сатане и сатанске преваре. И сада ми имамо људе који су поробљени, преварени сатаном и често нам чине велике невоље, али то тако мора да буде. Тако је писано, тако је то било увек. Они који хоће да живе правим хришћанским животом морају да трпе, морају да буду гоњени, морају да буду гажени, морају да буду понижавани, да имају исти такав живот као што га је имао Господ Исус Христос. Њега су понижавали, Њега су вређали, чак су Га назвали Велзевулом. Тога се не треба стидети, нити се плашити, него ићи за Христом, ићи за Светим Савом, и све своје, и своје мисли, све контролисати Законом Божијим.
У Светом Писму се каже: “Закон је твој светлост ногама мојим”. Морамо се трудити да свакоме од нас Закон Божији - не неки човек тамо, не не знам ко, него Закон Божији да буде светлост ногама нашим. А Закон Божији су оних Десет заповести које је Господ дао преко Мојсија и Заповести које је Христос дао кроз Блаженства. На темељима тих Заповести Господњих да себе васпитавамо, да себе изграђујемо, да себе подижемо, да свој мир градимо у себи, а око нас нека буде шта год хоће. Тако је живео Лот у Содому и Гомору. Праведник је тамо видео све неправде, али је остао чист. И ми смо данас у једној врсти Содома и Гомора, и ми смо данас у тој пећи. Апостол Петар каже: “Праведник мучаше душу своју гледајући безакоња.” Нема сумње да праведник мучи душу своју. Па какву муку има отац док гледа сина како пропада а не може да му помогне. Или своје пријатеље, суседе. То су муке праведника. То је мука духу. То је мука страшна. То је мука велика духу – кад гледаш како пропада а не можеш му ништа, јер он тако хоће. Али апостол Павле каже: “Свако ће од нас изаћи на суд пред лице Господње.” Свако за себе ће изаћи и свако за себе ће одговарати. Разуме се, они којима је предата држава на управљање, они којима је предата већа власт, одговараће и за себе и за оне који пропадну због њих ако рђаво управљају. Велика је ствар бити част у некој власти било као епископ, било свештеник, председник владе или неки министар. Што је човек на вишем положају, што више може да чини добра тим више може и да чини оно што није добро. За добро ће га Бог сигурно наградити, али неће проћи ни без казне уколико себе и друге око себе упропашћује. Тако да ми лично немамо никаквог изговора. Сваки човек је аутономно биће. Нека буде међу хиљаду развратника, он један може да буде светао као светило Божије. А то ће њему бити и мука духу - што ће много да боли, што ће много да плаче, што ће много да страда. За све то Бог ће га наградити, за то ће добити награду од Бога пре свега у овом животу, јер ће добити Царство Божије. Царство Божије није споља да дође да се види, оно је унутра у нама: праведност мир и радост у Духу Светоме. То ако неко успе да стекне, ништа му не може сметати, он иде право путем Христових Заповести а други нека иду куд хоће. Ми не треба другог да приморавамо да буде овакав или онакав, да буде добар или да га грдимо зато што је такав какав јесте. Можемо да му предложимо, кажемо, да га замолимо - ако хоће да прими, да сам себе убеди. Нико никога не може ни у шта убедити - може нешто да каже, али да убеди не може. Свако сам за себе мора да се убеди и свако ће за себе одговарати пред Богом. Према томе, нико не треба никога да осуђује, ни да ружи ни да псује, већ да суд остави Богу. А сам човек да иде путем Заповести Божијих, Закона Христовог, који је Закон љубави: Што не желиш себи не чини другоме, све што хоћеш да људи теби чине чини ти њима. То је прост закон али истинит. И ако би га се држали, имали би рај на земљи. Но сваки који то држи сам, већ има рај у себи. За свакога од нас је важно да има рај у себи, Царство Божије, а споља, то је спољашњи свет, то је, како се каже, дато незнабошцима, а нека наша душа буде испуњена Христом. Господ каже: “Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори...” Да наша врата, срце наше отворимо Њему, а отворићемо тако што ћемо у Њега веровати, што ћемо Га волети, што ћемо се у Њега надати, што ћемо чинити она дела на која нас је Он упутио: на дела љубави, на дела добра. Ето тако.
Обрада: Славјанка
Извор: svetigora.com
