Мој живот у Христу

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ

или

Минути духовнога бдења и созерцања, побожнога осећања, душевнога исправљања и мира у Богу



"Вся ко благоугождению Твоему и мудрствующе и деюще"
Молитва перед Јеванђељем на Литургији

Не пишем увод моме издању; оно нека говори само за себе. Све што се налази у њему није нешто друго до благодатно озарење душе, од свепросвећујућег Духа Божијег, у минутима дубоке пажње према себи и самоиспитивања, нарочито за време молитве. Када сам могао, записивао сам благодатне мисли и осећања и од тих записа, кроз многе године, састављене су сада књиге. Садржај књига је веома разноврсан, што ће читаоци видети. Они нека суде о садржају мога издања. „Духовни све испитује, а њега сама нико не испитује" (1 Кор. 2, 15).
Протојереј Јован Сергијев




ДНЕВНИК
протојереја о. Јована Иљича Сергијева Кронштатског


Господе, обилно си ми открио истину Твоју и правду Твоју. Научним образовањем открио си ми све богатство вере, природе и људског знања. Дознао сам реч Твоју — реч љубави, што „досеже до растављања душе и духа" нашег (Јевр. 4, 12); изучио сам законе ума људског и његову мудрост, састав и лепоту речи; проникао сам делимично у тајне природе, њене законе, бездане стварања света и законе његовог кружења; познајем насељеност земаљског шара, дознао сам за поједине народе, знамените личности, дела њихова и какву су улогу одиграли у свету; делимично сам упознао велику науку самопознања и приближавања Теби; једном речју — много, много сам дознао, јер ми је „преголемо за ум људски" показано (Сирах. 3, 23). И до сада још много упознајем. Имам много књига разноврсног садржаја, па их читам и поново прочитавам, али се још нисам заситио. Још ми је дух жедан знања; срце ми је незадовољно, незасићено, а од свег сазнања задобијеног умом не може да добије пуно блаженство. — А када ће се оно наситити? — Наситиће се када у правди будем гледао лице Твоје (ср. Пс. 17, 15). А до тога времена, нећу се наситити. „Сваки који пије од ове воде (од светског знања) опет ће ожеднети, а који пије од воде коју ћу му Ја дати, неће ожеднети до века, него вода што ћу му Ја дати, биће у њему извор воде која тече у живот вечни" (Јн. 4, 13—14) — рекао је Спаситељ.

*

Како Светитељи виде нас, наше потребе и чују наше молитве? — Направимо упоређење. Рецимо, да сте се преселили на сунце и сјединили се са њим. Сунце својим зрацима обасјава сву земљу и свако зрнце песка на њој. Кроз те зраке ви такође видите земљу; али сте тако мали у односу на сунце, да претстављате само један зрак, премда је у њему бескрајно много зракова. Пошто је овај зрак истоветан са сунцем, он учествује са сунцем у обасјавању целог света. Тако и света душа, сјединивши се са Богом као са духовним сунцем, види посредством овог духовног Сунца, које обасјава сву васељену, све људе и потребе оних који се моле.

*

Да ли си се научио да увек видиш пред собом Господа — као Ум свуда присутни, као Реч живу и делотворну, као Дух животворни? Свето Писмо је област Ума, Речи и Духа — Бога Тројичног; у њему се Он пројављује јасно: „Речи које вам Ја рекох Дух су и Живот су" (Јн. 6, 63), рекао је Господ. Књижевност Светих Отаца, опет је израз Мисли, Речи и Духа, као Личности, са већим учешћем људског духа; књижевност обичних световних људи, пројава је палог људског духа, са његовим грешним склоностима, навикама и страстима. У Речи Божијој видимо лицем у лице Бога и — себе, какви смо. Људи, упознајте у њему себе и свагда ходите у присуству Божијем.

*

Сами видите, да човек у својој речи не умире; он је бесмртан у њој, те и по смрти говори. Ја ћу да умрем, али ћу и после смрти говорити. Колико је мећу људима тих бесмртних речи, које су они, давно умрли, за собом оставили, а оне живе понекад на устима целог народа! Како је жива реч људска! Тим више је жива Реч Божија. Она надживљује све векове и свагда ће бити жива и делотворна.

*

Пошто је Бог стваралачка, жива и животворна Мисао, онда веома греше они који се мислима свога духа удаљују од личне Мисли и баве се само предметима материјалним и трулежним, материјализирајући тиме дух свој. Особито греше они који се, у време Богослужења и домаће молитве, сасвим удаљују својим мислима и блуде по разним местима ван храма. Они до крајности вређају Божанство, ка Којем треба мисао наша да је уперена.

*

Чему воде пост и покајање? Због чега је тај труд? Воде очишћењу од грехова, миру душевном, сједињењу са Богом, синовству, смелости пред Господом. Има зашта да се пости и да се од свег срца исповеда. Награда ће бити непроцењива за савесни труд. — Да ли многи међу нама имају осећање синовске љубави према Богу? Да ли многи међу нама смеју смело и без осуде да призивају небеског Бога Оца са речима: „Оче наш"? Није ли супротно овоме, па се у срцима нашим уопште не чује такав синовски глас, јер је угушен сујетом овога света или привезаношћу за ствари и задовољства његова? Није ли далек Отац небески од наших срца? Зар ми, који смо се од Њега удаљили у страну далеку, нисмо дужни да Га себи претстављамо и као Бога осветника? — Да, по греховима својим сви ми заслужујемо Његов праведни гнев и казну, и чудно је како нас Он тако много и дуго трпи и како нас не посече као неродне смокве? Пожуримо да Га умолимо са покајањем и сузама. Повуцимо се у себе, па са свом строгошћу прегледајмо своје прљаво срце и дознаћемо колико је у њему много прљавштине што омета да у њега доспе божанска благодат, те ћемо сазнати да смо духовно мртви.

*

Овде је Господ вољени: како могу да пустим у срце своје и сенку злобе? Нека умре у мени потпуно свака злоба, а срце моје нека буде помазано миомиром незлобивости. Љубав Божија нека те победи, злобни Сатано, који нас пакосно на злобу потстрекаваш. Злоба је сасвим убитачна за душу и тело: она пали, гуши, мучи. Нико, злобом свезан, нек се не осмели приступити престолу Бога љубави.

*

Када се молимо, неизоставно смо дужни да завладамо над срцем својим и да га окренемо Господу. Потребно је да оно не буде равнодушно, лукаво, неверно, дволично. Иначе, каква нам је корист од молитве и пошћења? Да ли је добро да чујемо од Господа гневни глас: „Ови људи приближавају Ми се устима својим, и уснама поштују Ме, а срце је њихово далеко од Мене" (Мат. 15, 8)? Према томе, не стојмо у цркви са душом оболелом, но нека сваки гори духом својим, служећи Господу. И народ не цени много оне услуге које обављамо хладно, само по навици. Бог управо тражи срце наше. „Сине мој, дај ми срце твоје" (Приче. 23, 26). Зато што је срце главно у човеку, оно је живот његов; и више од тога: срце је наше управо човек. Отуда, ко се не моли Богу срцем — исто је као да се уопште и не моли, јер се тада моли само тело његово, које је само по себи, без душе, исто што и земља. Упамтите, када стојите на молитви, ви стојите пред Богом који све зна. Зато молитва ваша треба да буде, такорећи, сва дух, сва ум.

*

Светитељи Божији живе и по смрти. Та често чујем у цркви како Мајка Божија пева Своју дивну песму, која продире у срце. Њу је саставила у дому своје тетке Јелисавете, после радосне вести Архангелове. Ето, слушам песму Мојсијеву, песму Захаријину, оца Претечиног, песму Ане, мајке пророка Самуила, песму три Младића и песму Маријину. А колико је новозаветних светих песника, који до сада наслађују слух читавој Цркви Божијој? А Богослужења? А тајне? А обреди? Чији се то тамо дух диже и ствара миље у нашим срцима? — Господа Бога и Његових Светитеља. То вам је доказ о бесмртности човекове душе. Како то да људи умрли и по смрти управљају нашим животом; умрли, а до сада говоре, поучавају, изграћују и узбуђују нас!

*

Као што је дисање неопходно за тело и без њега не може човек да живи, исто тако без дисања Духом Божијим душа не може да живи истинским животом. Што је ваздух за тело, то је Дух Божији за душу. Ваздух је нека прилика Духа Божијег. „Дух дише где хоће" (Јн. 3, 8).

*

Када вам претстоји искушење на неки грех, тада живо претстављајте себи да грех силно гневи Господа, који мрзи безакоње. „Јер си Ти Бог који неће безакоње" (Пс. 5, 4). А да би ово боље схватили, претставите себи праведног и строгог оца, који воли своју породицу и који свим сретствима настоји да децу своју учини искреном и поштеном децом, да би их за лепо васпитање наградио великим богатством, које им је прибавио својим трудом. На жалост своју, он међутим види да га деца, и поред толике љубави, не воле и не обраћају пажњу на наслеђе прибављено им његовом љубављу, него живе развратно и незадрживо јуре у пропаст. Имајте у виду да је сваки грех смрт за душу (Јак. 1, 15), зато што он убија душу, јер нас чини робовима ђавола човекоубице. И што више робујемо греху, то је теже наше обраћање, а сигурнија наша погибао. Бојте се, зато, свим срцем свакога греха.

*

Када ти срце скрене у помисли лукаве, па лукави почне да ти подрива срце, да би се оно сасвим покренуло са камена вере, тада реци у себи: познајем ја своје духовно сиромаштво и своје ништавило без вере. Реци: ја сам толико немоћан, да живим само именом Христовим, тихујем, веселим се и срце ми се шири, а без Њега сам мртав душевно, узнемиравам се и срце ми се стеже; без крста Христовог давно би био жртва најљуће туге и очајања. Христос ме одржава у животу; крст ми је одмор и утеха моја.

*

Ми зато можемо да мислимо, што постоји безгранична Мисао, као што и дишемо зато, што постоји безгранично пространство ваздушно. Ето зашто се називају надахнућем светле мисли о ма каквом предмету. Наша мисао постојано тече под условом да постоји неограничени мислећи Дух. Зато Апостол говори: „Не као да смо кадри од себе помислити што, као сами од себе, него је наша способност од Бога" (2 Кор. 3, 5). Зато и Спаситељ говори: „Не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати" (Мат. 10, 19). Видиш, да мисао и штавише и сама реч (надахнуће) долази нам извана. То је, уосталом, у стању благодати и у случају више потребе. Но и у обичном нашем стању — све су светле мисли од Анђела чувара и од Духа Божијег; док су, напротив, нечисте, мрачне мисли од нашег повређеног бића и од ђавола, који свагда чучи крај нас. Како хришћанин треба да се управља? — „Бог је онај који чини у нама" (Филиб. 2, 13). Уопште, у свету видимо царство мисли, како у читавом склопу видљивога света тако и у појединостима; на земљи: у кретању и животу земаљског шара, у распоређености елемената светлости, ваздуха, воде, земље, огња, док су други елементи распрострањени у свему живом: у птицама, рибама, гмизавцима, зверињу, и човеку, — у њиховом мудром и сврсисходном поретку, у њиховим способностима, карактерима и навикама; у биљкама, у њиховом саставу, храњењу и осталом. Речју — свуда видимо царство мисли, па и у бездушном камену и песку.

*

Свештеници Господњи! научите се да утехом вере преобраћате постељу туге хришћанина страдалника у постељу радости; научите се да га преобраћате од несрећника, у његовим очима, у човека најсрећнијег на свету; уверите га, да ће „за мало муке" задобити „велика добра" по смрти (Премудр. 3, 5). Постаћете тако пријатељи човечанства, анђели утешитељи, органи Духа Утешитеља.

*

Ако се у срцу не подгрева топлота вере, онда може од нерада сасвим да утрне вера у нама; може сасвим као да замре за нас Хришћанство са свим својим тајнама. Враг се само око тога и стара да угаси веру у срцу и доведе до заборава свих истина хришћанских. Зато и видимо људе, који су само по имену хришћани, док су по делима потпуно незнабошци.

*

Не мислите да вера наша није животворна за нас — пастире, и као да ми лицемерно служимо Богу. Не, ми се први више од свих користимо милошћу Божијом и знамо доживљајем шта је за нас Господ са Својим тајнама, шта је Његова пречиста Мајка и Његови Светитељи. На пример, причешћујући се животворним тајнама тела и крви Господње, ја сам често осетио на себи њихову животворност, небеске дарове мира и радости у Духу Светом. Знамо да милостиви царски поглед не весели тако последњег свог поданика, као што нас весели благи поглед нашег небеског Владике, као што веселе Његове тајне. И ја бих био крајње незахвалан пред Господом и са злобним срцем, кад не бих говорио о овој слави животворних тајни свима онима које Бог воли, кад не бих прослављао Његова чуда у срцу мом, која се дешавају при свакој божанственој Литургији! Такође, често осећам на себи непобедиву, недостижну и божанствену силу часног и животворног Крста Господњег и силом његовом прогоним из срца свога страсти, мрзовољу, малодушност, страх и све сплетке бесовске. Он је наш друг и добротвор. Ово говорим искрено, уз пуно сазнање истине и силе својих речи.

*

Ти хоћеш да достигнеш недостижно; но можеш ли да схватиш како те сналазе унутрашње жалости, које убијају душу, и да нађеш сретства, ван Господа, да их из себе изагнаш? Дознај срцем како да се ослободиш жалости, како да умириш срце своје, па онда, ако је потребно, мудруј и о недостижном. „Ако, дакле, не можете ни најмање, зашто се бринете за остало?" (Лк. 12, 26).

*

Размишљај чешће: чија се мудрост пројавила у склопу твога тела, те га она постојано одржава у постојању и деловању? Ко је прописао законе људских мисли, те им оне до сада следе у свим људима? Ко је написао у срцима свих људи закон савести и она до сада у свим људима награђује добро, а зло кажњава? Боже свемогући, премудри и сведобри! Рука је Твоја стално на мени грешном и нема часка кад би ме доброта Твоја напустила. Подари ми да свагда, са живом вером, љубим десницу Твоју. Зашто да далеко путујем и тражим трагове Твоје доброте, Твоје премудрости и Твога свемогућства? Ови су трагови тако очито видљиви у мени. Ја сам чудо Божије доброте, премудрости и свемогућства. Ја сам, у маломе виду, цео свет. Душа је моја претставница света невидљивога, а тело претставник света
видљивога.

*

Браћо, какав је циљ нашега живота на земљи? — Такав, да после нашег испробавања кроз земаљске жалости и невоље и после постепеног усавршавања у врлини, уз помоћ благодатних дарова даваних нам кроз тајне, отпочинемо, после смрти, у Богу — одмору нашега духа. Ето зашто певамо за умрле: „Одмори, Господе, душу слуге Твога". Ми желимо умрломе одмор, као врхунац свих жеља, и за то молимо Бога. Није ли онда неразумно да се много тугује над умрлим? „Ходите Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити" (Мат. 11, 28), говори Господ. Тако покојници наши, који уснуше са хришћанским свршетком, долазе на овај глас Господњи и добијају мир. Зашто онда да се тугује?

*

У људима који се старају да живе духовним животом, постоји најтананије и најтеже војевање у мислима и то сваког часа у животу — војевање духовно. Потребно је да сваког тренутка буде све око душе чисто, да би примећивало помисли које лукави улива у душу и да их одбија. Такви људи треба да имају срце свагда запаљено вером, смирењем и љубављу. У противном случају, у њега ће се лако населити лукавство ђаволско, а за лукавством маловерје, или неверје, а потом и свако друго зло, од кога се нећеш лако опрати чак ни сузама. Зато не допусти да ти срце буде хладно; особито у време молитве избегавај на сваки начин хладноћу равнодушности. Веома често бива да је на уснама молитва, а у срцу лукаво маловерје или неверје; устима као да је човек близак Господу, а срцем је далек. А у време молитве лукави све употребљава да би охладио срце наше и учинио га лукавим, на начин најнеприметнији за нас. Моли се и снажи се и срце своје оснажуј.

*

Ако желиш да молитвом измолиш себи од Бога ма какво добро, онда пре молитве припреми себе за веру снажну и без сумње, узми благовремено сретства против сумње и неверја. Рђаво је, ако у време саме молитве твоје срце малакше у вери и не остане у њој; тада не мисли да ћеш добити оно за што си молио Бога са сумњом, пошто си Га тиме увредио, јер ономе који Му се руга Бог не даје Своје дарове. Господ је рекао: „Све што узиштете у молитви верујући, добићете" (Мат. 21, 22), што значи: ако затражите без вере или са сумњом, нећете добити. Још говори Он: „Ако имате веру и не посумњате, онда и горе можете премештати" (Мат. 21, 21). Значи, ако посумњате и не поверујете, онда то нећете учинити. „Нека иште (сваки човек) са вером, не сумњајући ништа", говори ап. Јаков ... „Нека не мисли да ће примити што од Бога онај који се двоуми, јер је непостојан у свим путевима својим" (Јак. 1, 6—8).

Срце које сумња у то да Бог може дати мољено, кажњава се за сумњу: оно се болно мучи и постаје стешњено од сумње. Не гневи свемоћнога Бога ни сенком сумње, особито ти који си искусио Божије свемогућство небројено пута. Сумња је хула на Бога, дрска лаж срца или угњезденог у срцу духа лажи на Духа Истине. Бој се ње као змије отровнице или не, — шта ја говорим? — презри је и на њу не обраћај ни најмању пажњу. Памти да Бог, у време твога искања, очекује потврдан одговор на питање које ти је Он у души поставио: „Верујеш ли, да могу ово учинити?" (Мат. 9, 28). И ти си дужан да из дубине срца одговориш: „Верујем, Господе"! И тада ће ти бити по вери твојој. Противу твоје сумње или неверја нека ти помогне следеће расуђивање: молим од Бога постојеће, а не само замишљено, ни измаштано, ни изсањарено — добро; све што постоји добило је биће од Бога, зато што „без Њега ништа није постало што је постало" (Јн. 1, 3). То значи да без Њега ништа не бива, што бива, и све је или од Њега добило биће или по Његовој вољи или допуштењу бива и дешава се посредством Његових сила и способности даних од Њега Његовој творевини, и у свему што постоји и бива, Господ је пуновласни Владалац. Сем тога, Он „зове оно што не постоји, као постојеће" (Рим. 4, 17). Значи, ако би ја заискао и непостојеће, Он би могао да ми то да, створивши га. Ја иштем могуће, а за Бога је и наше немогуће — могућно. Значи да и са те стране нема препреке, пошто Бог може да учини за мене и оно што је по мом схватању немогуће. Невоља је наша у томе што се у веру нашу меша кратковидо расуђивање, које лови истину мрежама својих размишљања, закључивања и сличности. Док вера одједном све обухвата и види, расуђивање заобилазним путевима долази до истине; вера је сретство и сусрет духа са духом, а расуђивање је сусрет духовно-чулног са духовно-чулним и једноставно материјалним; оно је дух, а ово је тело.

*

Сва добра душе, тј. све што чини истински живот, мир и радост душе, од Бога је. То је искуство. Срце ми говори: Ти си, Душе Свети, ризница добара!

*

Имај Христа у срцу и бој се да Га некако не изгубиш, а са Њим и спокојство срца. Горко је почињати изнова, а напори да се поново приљубимо уз Њега, после нашег отпада, биће тешки и стајаће нас многих горких суза. Држи се свим силама за Христа, задобијај Га и не губи свету смелост пред Њим.

*

Погледајте на икону Спаситељеву и видећете да вас Он гледа пресветлим очима. — То гледање јесте слика тога да вас Он стварно гледа Својим светлијим од сунца очима и види све ваше мисли и слуша све жеље и уздахе срца ваших. Слика-икона је у цртама и знацима и она претставља оно што се не може нацртати ни означити, већ само вером постићи. Верујте да вас Спаситељ свагда гледа и да вас све види — са свим вашим мислима, жалостима, уздасима и са свим вашим околностима, као на длану. „Гле, на длановима сам те исписао; зидови су твоји једнако преда Мном" (Ис. 49, 16), говори Господ Јерусалиму. Како је много утехе и живота у овим речима свемоћнога Промислитеља! Тако се молите пред иконом Спаситељевом, као да сте пред Њим Самим. Човекољубац јој је присутан благодаћу Својом и са очима на њој насликаним стварно гледа на вас. „Очи су Господње на сваком месту, гледајући зле и добре" (Приче. 15, 3); значи, и ушима, на икони насликаним, слуша вас. Но памтите, да су очи његове — очи Божанске и уши Његове —уши Бога свудаприсутнога.

*

У добронамерним делима људи уважавај светлост Христову „која просвећује свакога човека који долази на свет" (Јн. 1, 9), и са љубављу их читај, захваљујући Светлодавцу Христу, који издашно излива светлост Своју на оне који ревнују.

*

Ма где био, но само ако у тузи подигнем око срца мога Богу, тог часа Човекољубац одговара на моју веру и молитву, и туга одмах пролази. Он је у свако време и сваког часа близу мене. Само се не види, а живо Га осећаш срцем. Туга је — смрт срца; она је отпадање од Бога; а ширина и спокојство срца, са живом вером у Бога, јасније од дана доказује да је Господ стално код мене и да Он у мени живи. Који то заступник или анђео да нас избави од грехова и од туга? Нико, сем једини Бог. То је искуство.

*

Меру вредности своје молитве да меримо мером људском, тј. каквоћом наших односа према људима. Какви смо ми према људима? Некада смо хладни, без учешћа срца, само по дужности или из пристојности говоримо им наше молбе, похвале и захвалности, или им учинимо нешто. Некада опет топло, са саучешћем срца, са љубављу. Или: некад притворно, а некад искрено. Тако неједнаки бивамо и у односу са Богом. А не треба тако. Потребно је да свагда од свог срца изговарамо Богу и славопој и захваљивање и искање. Треба свагда да од свег срца радимо сваки посао пред Њим; од свега срца да Га свагда љубимо и да се уздамо у Њега.

*

Вера у постојање Божије тесно је везана са вером у постојање сопствене душе, као дела света духовног. За душу богобојажљиву постојање Божије тако је очевидно, као и своје постојање, зато што са сваком мишљу добром или рђавом, жељом, намером, речју или делом, произилазе одговарајуће промене у срцу — спокојство или неспокојство, радост или туга, и то је последица деловања на њу Бога духова и свакога бића, које се одражава у богобојажљивој души као сунце у капи воде. Што је кап чистија, то је бољи и светлији отсјај, а што је мутнија, то је нејаснији, тако да у стању крајње нечистоте, црнила душе, отсјајивање престаје и душа остаје у стању духовног мрака, у стању неосетљивости; човек има очи и не види, има уши и не чује. Још је Господ у односу према нашој души исто што и спољашњи ваздух према живи у термометру, са том разликом што ширење и стајање, дизање и спуштање настаје као последица промене у атмосфери, док овде — Бог остаје неизменљив, вечан, вечно добар, и праведан, а душа се мења у својим односима према Богу, мења се у себи. Управо, она се обавезно шири, постаје спокојна у срцу услед приближавања Богу вером и добрим делима; и опет: неизбежно се грчи, узнемирава и мучи услед свога удаљавања од Бога маловерјем или неверјем у стварност Божију, или од дела незаконитих.

*

Нечастиви настоји да молитву растури као пешчану брану, а речи да учини као сухи песак, без везе, без влаге, тј. без топлоте срца. Молитва тако час постаје „кућа на песку", час „кућа на камену" (Мат. 7, 24—26). На песку је подижу они који се моле без вере, расејано и хладно; таква се молитва сама од себе растура и не доноси плод молиоцу. На камену пак подижу је они који за све време трајања молитве имају очи уперене у Господа и моле Му се као живоме и лицем у лице беседе са Њиме.

*

Реч благодатна, списи Светих Отаца, молитва и особито реч саме ипостасне Речи (Божје) — истинска је вода жива. Вода је текућа, и реч тече као вода; вода освежава и оживљава тело, и реч благодатна оживљава, прожима душу миром и радошћу, или пак миљем и смирењем због грехова.

*

Наша нада за време молитве у добијање исканог, заснива се на вери у доброту и дарежљивост Божију, да је Он Бог милостиви и дарежљиви и човекољубиви. Поред овога, ми се сећамо и ранијих безбројних доживљаја Божије доброте и милости, како на другим људима (у Св. Писму и Житијама Светих), тако и на нама. Зато, за успех у молитви потребно је, такође, да је молиоц раније добијао искано и у то чврсто веровао срцем. Често добијамо што смо у молитви искали, нарочито искано за спасење душе наше. Ово треба да приписујемо Господу, Његовој благодати, а не неком случају. Где је могуће дати место неком случају у царству свевласнога Бога? Заиста, без Њега ништа не постаје, као што без Њега ништа није постало што је постало (ср. Јн. 1, 3).

Многи се не моле зато што им се чини да молитвом од Бога нису добили никакве дарове, па је сматрају непотребним послом. Говоре: Бог све зна пре нашега искања, а заборављају да је речено: „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се" (Мт. 7, 7). Наша искања (молитве) потребна су ради појачања вере наше, којом се ми једино и спасавамо. „Благодаћу сте спасени кроз веру" (Еф. 2, 8). „О жено, велика је вера твоја!" (Мт. 15, 28). Спаситељ је зато и учинио да жена појачано иште, да би побудио њену веру и појачао је. Такви људи не виде да немају вере — најдрагоценијег иметка хришћанина, који је неопходан као и живот — да они Бога „лажом граде" (1 Јн. 1, 10), кроз неверовање; да су деца ђавоља, недостојни никакве милости Божије и да су то они који гину. Нужно је, такође, да за време молитве срце гори жељом за добрима духовним, љубављу према Богу, јасним сагледавањем у срцу Његове највеће доброте према роду људском, као и тога да је Бог вољан да са очинском љубављу слуша све наше молитве. „Кад дакле ви, зли будући, умете добре дарове давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Га моле" (Мт. 7, 11).

*

Бог, као вечна истина, не подноси да у нама и за тренутак буде сумња у истину. Бог, као вечна доброта, „хоће да се сви људи спасу и да доћу у познање истине" (I Тим. 2, 4). И ми, као деца доброга Бога, дужни смо, такође, да од свег срца свима, па и непријатељима својим желимо спасење и да се за то старамо.

*

Следи за својим срцем целога живота, посматрај га и ослушкуј га, шта је то што омета његово сједињење са свеблаженим Богом? Ово нека ти буде наука над наукама, и помоћу Божијом лако ћеш моћи да запазиш шта те удаљује од Бога, шта приближује Њему и сједињује са Њим. О томе говори само срце, које се сједињује са Богом или отрже од Њега. Пре свега, нечастиви стоји измећу нашега срца и Бога; то он удаљује Бога од нас разним страстима или телесном пожудом, похотом очију и гордошћу живота (ср. 1 Јн. 2, 16).

*

Шта је чудно ако сам Бог Логос, Творац свега видљивога и невидљивога, претвара хлеб и вино у пречисто тело и пречисту крв Своју? У овај хлеб и вино оваплоћује се Син Божији не поново, јер се Он једном оваплотио и то је довољно за све бескрајне векове, но се оваплоћава у оно исто тело у које је се раније оваплотио, — слично ономе како је умножио пет хлебова и са ових пет хлебова нахранио неколико хиљада људи. Мноштво је тајни у природи, па и у стварима, које не може да схвати мој разум; мећутим, те ствари постоје са својим тајнама. Тако и у овој тајни животворног тела и крви: тајна је за мене како хлеб и вино постају тело и крв самог Господа. Но тајна тела и крви у самој ствари постоји, мада несхватљиво за мене. Код Творца мога (ја сам глина Његова, или ме је из тела и крви створио Господ и ставио у мене дух), као Бога премудрога и бескрајно свемогућег, мноштво је тајни. Ја сам за себе тајна, као дело руку Његових. За душу моју је — дух Господа, а за душу и тело моје је — Његово тело и крв.

*

Слично томе, како душа носи тело своје, тако Бог носи сву васељену, све светове, будући необухваћен њима; душа испуњава све тело — „и Дух Господњи испуњава свемир" (Премудр. 1, 7). Само што је душа омеђена телом, мада не потпуно, зато што може да лебди свуда; а Дух Господњи није омеђен светом и не затвара се у свет, као у тело.

*

Христос уведен у срце вером, настањује се у њега са миром и радошћу. Не говори се узалуд о Богу: „Свет си, и у светима почиваш" (Возглас на свеноћном бденију).

*

Не загледај се у лепоту лица човечјег, већ гледај душу његову; не гледај на одело његово (тело је привремено одело), већ гледај онога ко је њиме одевен; не гледај на лепоту куће, већ гледај станара који живи у њој и какав је он, иначе ћеш ожалостити слику Божију у човеку, осрамотићеш цара, када се клањаш робу његовом, а њему не указујеш ни најмање части која му припада. Такође не гледај на лепоту штампаних слова књиге, већ гледај на дух књиге, иначе ћемо дух унизити, а тело величати; зато што су слова тело, а садржај књиге је дух. Не заваравај се мелодичним звуцима инструмента или гласа, него по утиску њиховом на душу или по речима познај какав им је дух. Ако звуци побуђују у души твојој осећања тиха, чедна, света, слушај их и са њима храни душу твоју; ако ли се преко њих уливају у душу твоју страсти, напусти слушање, одбаци и тело и дух музике.

*

Унутрашњи човек испод сујете света, испод мрака тела свога, неспутан искушењима од нечастивог, изгледа слободнији јутром, по буђењу, као риба која се понекад праћне на површину воде. Све остало време он је покривен готово непрозирном тамом. На очима му је болеснички завој, који му скрива прави поредак ствари духовних и материјалних. Хватајте јутарње часове, то су часови као новог живота, обновљеног привременим сном. Они нам делимично показују оно стање, када будемо устали обновљени у опште јутро онога васкрснога Дана без заласка, или када будемо разрешени од овог омртног тела.

*

И на молитви је човек већим делом не син слободе, већ роб неопходности и дуга. Погледајте на ког вам драго човека, макар и на свештеника. Да ли се многи моле са слободним, широким срцем, са живом вером и љубављу?

*

У време молитве постоје некад минути убитачног мрака и стешњености срца, што произилази од неверовања срца (јер, неверје је мрак). Не буди обесхрабрен у тим минутима, већ се сети да, ако је божанствена светлост спречена у теби, онда она свагда сија у пуном блеску и величини својој у Богу, у Цркви Божијој, небеској и земаљској, и у свету материјалном, у коме је видљива „Његова вечна слава и Божанство" (Рим. 1, 20). Не мисли да је малаксала Истина. Она никада не малаксава, зато што је Истина — Сам Бог, и све постојеће има у Њему свој основ и узрок. Малаксава заиста само твоје слабо, грешно и мрачно срце, које не може увек да поднесе снажну светлост Истине и није увек способно да прихвати њену чистоту, сем онда када се оно очишћава или је већ очишћено од греха, као првог узрока духовнога мрака. Доказ за ово згодније је узети од самога себе. Када светлост вере или истине Божије живи у твоме срцу, онда је оно спокојно, чврсто, силно и живо; а када је она спречена, онда је срце неспокојно, слабо, као трска ветром повијана, и безживотно је. Не обраћај пажњу на такав сатански мрак. Прогони га из срца знаком животворнога крста.

*

Не штеди себе за срдачну молитву, па ни онда када си цео дан провео на раду. Нимало не буди лен на светој молитви, већ све реци Господу од срца и видећеш да је она дело Божије. Ако си се нечега прихватио, не говори да не можеш: „Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазре назад, није приправан за Царство Божије" (Лк. 9, 62). Ако се будеш молио немарно, а не од свега срца, не заспи док не исплачеш свој грех пред Богом (ако су молитве биле за ноћ). Не бива ово код свих, већ код усавршених. Пази, не стављај изнад Бога тело своје, већ ради Њега занемари одмор телесни.

Које си молитвено правило прихватио да извршиш (ако је дугачко молитвено правило, изврши добро цело правило; ако је кратко, такође) ти га изврши са свом добросавесношћу. Дело Божије не обављај са срцем подељеним, тако да би једна половина припадала Богу, а друга телу твоме. Ревност Господа Бога неће да подноси твоје лукавство, твоје самосажаљење. Предаће те Он ђаволу и ђаво неће дати мир срцу твоме због занемаривања Онога који је истински мир срца твога и који ће вазда ово да ради, ради користи твоје и ради тога да би задржао срце твоје у близини Божијој. Свака неискрена молитва удаљује срце од Бога и оружа га противу самог човека; и напротив, свака искрена молитва приближује срце човеково Богу и чини га блиским Њему. Према томе, веруј овим речима: Пожуриш ли се на молитви ради одмора телесног, да ои пре одахнуо, изгубићеш и телесни и душевни одмор. О! са каквим се напорима, знојем и сузама постиже приближавање срца нашег Богу. И зар ћемо опет своју (немарну) молитву учинити сретством удаљавања од Бога и неће ли Бог узревновати за ово? Та Њему је жао и нас и наших ранијих напора и, ево, Он хоће да нас у том неодложно спречи, те да Му се опет обратимо од свег срца. Он жели да свагда припадамо Њему.

*

Без Бога (без Његове свудаприсутности) не може бити ни једног покрета моје мисли и срца. Постоји ли дело, мора да постоји и узрочник; постоји ли последица, мора да постоји и почетак. Зато Апостол говори: „Не као да смо кадри сами помислити што, као од себе, него је наша способност од Бога" (2 Кор. 3, 5). Жив је Бог, зато је управо жива и душа моја.

*

Ако би се живот мој продужио за неколико тренутака, рецимо десет, и пет од њих били тренутци спокојства, а осталих пет — болови и муке, и тада бих ја бесумње био дужан да говорим: да, несумњиво постоји и у мени је Животодавац и мој Животодавац о мени промишља. Такође би бесумње био дужан да кажем: да, постоји биће у свету које има моћ смрти; зато што пет тренутака непријатних мора да произилазе од бића противног Богу, јер један и исти узрок не може да производи супротне радње. А ја грешни, у мом духовном животу, од сто делова сигурно имам седамдесет који припадају Богу, а само тридесет ђаволу. Како стално не видети пред собом Добротвора и умно се колебати у живој вери у Њега!

*

Време пролази без задржавања; тело ми се још за живота стално мења и пролази; и цео свет, као што се опажа по његовим променама, исто тако пролази и као да жури постављеном крају своме, као навијена машина. Где је постојаност? Постојаност је у томе да се све ово креће и да је усмерено ка својим циљевима. Постојан је Први Узрочник свега сложенога и створенога, који сам није сложен и зато је непролазан, вечан. Постојани су још, створени по слици Првога Узрока, духови анђела и људи. Све је остало као мехур сапунице. Овим речима не понижавам творевину, већ говорим тако о њој упоређујући је са Творцем и са блаженим духовима.

*

Вреднуј по заслузи највеће чудо Исуса Христа, Сина Божијег, које се показује у причешћу, са вером, Његовим светим тајнама. Какво чудо? Успокојавање и оживљавање твога срца, умртвљенога грехом. Толико је то јасно, после неспокојства срца, често претходећег причешћу, и после духовне смрти. Од навике никада причешће не сматрај за нешто обично и маловажно. Такве мисли и расположења срца наводе на тебе гнев Господњи и по причешћу нећеш осетити мира и живота. Са највећом срдачном захвалношћу за дарове који оживљују, стичи живот од Господа и вера твоја нека се разраста све више и више. Страховање и неспокојство произилазе од неверовања. Њихово појављивање, за време причешћа, сматрај за сигуран знак да се неверовањем удаљујеш од живота који се налази у чаши, те зато на њих не обраћај пажњу. О веро, веро! Ти си сама чудо за нас! Ти нас спасаваш: „Вера твоја спасе те" (Мк. 5, 34).

После живе вере у истину Божију, ми свагда одлазимо од Господа у миру; напротив, после маловерја, свагда смо без мира. Ах! после недостојног причешћа светим тајнама, често Сатана улази (у нас) и настоји на све начине да у срцу нашем насели своју лаж, тј. неверовање, зато што су неверовање и лаж једнаки. Као човекоубица од искони ђаво се свакојако стара и сада да убије човека својом лажи и разним помислима, те се прокраде у срце у виду неверовања или какве било страсти; после се показује са ликом који му приличи, најчешће са нетрпељивошћу и злобом. Видиш га да је у теби и да се одмах не можеш избавити од њега, зато што се он обично стара да затвори у срцу све излазне путеве, неверовањем, озлојеђеношћу и другим породом својим.
— Узалуд се трудиш у мени, пали архистратиже! Ја сам слуга Господа мога Исуса Христа. Ти си узнешена гордост, те понижаваш себе, борећи се тако усиљено са мном слабим. Тако у мислима својим говори зломе духу, који неким тешким бременом лежи на срцу твоме, подстичући те на зла разноврсна. Гордоме су духу ове речи као бич огњени, па ће он, посрамљен твојом чврстином и мудрошћу духовном, побећи од тебе. Ти ћеш ово одмах да увидиш и осетиш и задивићеш се чудној промени у себи: тешког и за душу убиственог бремена нестаће из срца, постаће ти све лако, лако, лако. Убедићеш се опипљиво, да постоје духови злобе испод неба, који стално траже погибију нашу, трујући срце наше отровом мрачних и злобних помисли, напрежући се да униште љубав према људима и дружељубље са њима.

*

Све моје невоље збивају се у мојој невидљивој мисли и у невидљивом срцу моме, зато ми је потребан и Спаситељ невидљиви, зналац срца наших. О снаго моја, Исусе, Сине Божији! О светлости ума мога! Мире, радости и ширино срца мога — слава Ти! Слава ти, Избавитељу од невидљивих врагова мојих, који ратују на ум и срце моје, те ме убијају у самом извору мога живота, у најосетљивијем месту моме.

*

Снажно надгледај пројаве гордости: она се пројављује неприметно, нарочито кроз огорченост и раздражљивост на друге, из најневажнијих разлога.

*

Свакако и без сумње, опипљиво нас уверава чудесно деловање животворног Крста на душу нашу, нагрижену отровом зла. И то у овоме: 1) да у нама заиста постоји душа, биће духовно; 2) да постоје зли дуси, који се убитачно дотичу наше душе; 3) да постоји Бог и Господ наш, Исус Христос, и да је Он свагда са нама по Своме Божанству; 4) да је Он заиста на крсту извршио спасење наше Својим крстним страдањима и смрћу и да је разорио крстом моћ ђавола. Колико је доказа у корист наше вере од чудесног деловања над нама самог Крста животворног! Слава вери хришћанској!

*

Они који проводе духовни живот виде очима срца како ђаво сплеткари; како нам помажу анђели; како Господ са влашћу допушта искушења и како нас опет теши.

*

Да би провели сав дан свето, мирно и безгрешно, за то је јединствено сретство — најискренија, пламена молитва јутарња, по устајању из сна. Она уводи у срце Христа, са Оцем и Светим Духом, и на тај начин даје силу и снагу души против напада зла; нужно је само чувати срце своје.

*

Ти у јаду душе своје зажелиш понекад да умреш. Умрети је лако и кратко; но да ли си ти спреман за смрт? Та за смрћу следи суд над целим твојим животом (ср. Јевр. 9, 27). Ти ниси спреман за смрт, и ако би ти она пришла, задрхтао би ти целим телом. Не троши речи на бесмислено, те не говори: боље би ми било да умрем, већ чешће говори: како да се хришћански припремим за смрт — вером, добрим делима и великодушним подношењем невоља и жалости које ме снађу, па да сусретнем смрт без страха, мирно, непостидно, не као грозни закон природе, него као очински позив Оца Небеског, светог и блаженог, у земљу вечности. Сети се старца који, заморен под својим бременом, зажеле да је боље да умре него да живи, те поче да дозива смрт. И она се појави, али он тада не хтеде, већ пожеле тада да је боље да носи тешко бреме своје.

*

Мисаоним очима срца видим како мисаоно удишем у срце моје Христа, како Он улази у њега и одједном га умирује и заслађује. О, да не живим никада сам, без Тебе Животодавца, дисања мога и радовања мога! Рђаво је мени без Тебе.

*

Да ли је могуће молити се са журбом, а не штетити својој молитви? Могуће је онима који су се научили унутарњој молитви чистим срцем. У молитви је неопходно да срце искрено жели оно што иште; да осећа истину онога о чему говори, а чисто срце има све ово као у природи својој. Зато оно може да се моли и са журбом у исто време богоугодно, пошто брзина не штети истинитости (искрености) молитве. Али они који нису задобили молитву срца, не треба да се моле брзо, но да очекују одговарајући ехо у срцу од сваке речи молитве. Ово се не даје свагда брзо човеку не привиклом на молитвено созерцање. Зато успорено изговарање речи молитве, за такве људе, треба да је постављено као непроменљиво правило. Очекуј да свака реч у срцу да својствен њој ехо.

*

У срцу човековом бива час његово приближавање, час удаљавање од Бога, и уједно са овим — час спокојство и радост, а час смућеност, страх и скученост; час живот, а час смрт духовна. Приближавање бива већином у тузи, када нас нико не може да избави осим Господа, Коме се свим срцем обраћамо и тако Му се срцем приближавамо. А удаљавање бива у задовољству и изобиљу земаљских добара, која надимају нашег телесног, старог човека. И управо тада, када је човек жудан богатства, славе и угледа и када то постигне, он губи веру из срца и заборавља Бога, Судију и Наградодавца, а и бесмртност своје душе и свој дуг да од срца љуби Бога и свакога човека као самога себе.

*

Као што рђав човек, када дође да моли човека доброг, кротког и смиреног, па да би му молба била успешнија, стара се да личи на њега; тако и хришћанин треба да ради. Прилазећи са молитвом Господу или пречистој Његовој Мајци или Анђелима или Светитељима, треба ради успеха своје молитве да, по могућности, постане сличан самом Господу или Његовој пречистој Мајци или Анђелима и Светитељима. И ето, у томе се и састоји тајна приближавања и брзог примања наших молитава.

*

Мене види и чује Тросунчани Бог. То је најживотворније убеђење за срце, које га прожима миром и радошћу. Види ме и добросрдна Мајка Бога - Речи, која чује моје молитве и уздахе упућене Њој. Ово је друго утешно уверење, које се свагда оправдава на делу. Ходићу у осећању свудаприсутности и свезнања Божијег.

*

Најпоразнији доказ да постоји ђаво у свету, јесте тај што људи не осећају или врло мало осећају (мада се неки и старају) милост Божију у стварању, промишљању и искупљењу. Постоји силни противрадник свему томе, свему добром и праведном (тј. ђаво).

*

Задатак је нашега живота — сједињење са Богом, али грех то свакако омета. Зато избегавајте грех, као страшнога непријатеља, као убицу душе, јер без Бога је смрт, а не живот. Прихватимо своје назначење и памтимо непрестано, да нас заједнички Владика позива у сједињење са Њим.

*

Хришћанима је нарочито потребно да имају чисто срце, пошто очима срца треба да виде Бога, какав Он јесте — са Његовом љубављу према нама и са свим Његовим савршенствима; такође и лепоту Анђела, сву славу Владичице Богородице, лепоту Њене душе и Њену узвишеност као Мајке Божије, лепоту душа Светитеља Божијих и њихову љубав према нама. Потребно је видети какви су они сами по себи; потребно је видети истине хришћанске вере са свим њеним тајнама и осећати њихову узвишеност; потребно је видети садржај душа својих, нарочито своје грехове. А срце нечисто, тј. обузето страсном привезаношћу за земаљско, које храни у себи телесне пожуде, жеље очију и гордости животне (ср. 1 Јн. 2, 16), не може видети ништа од овога на шта смо указали.

*

„Молитва је узношење ума и срца ка Богу" (Филаретов Катихизис). Отуда је очевидно да се не може молити онај коме су ум и срце снажно привезани за било шта телесно, на пример: за новац или част; или ко у срцу има страсти: мржњу или завист према другима, зато што страсти обнчно везују срце, док га Бог шири и даје му истинску слободу.

*

Несхватљиво је, како се сам Христос сједињује са знамењем Крста и даје му чудесну силу да прогони страсти и демоне и да умирује узнемирену душу. Исто је тако несхватљиво, како се Дух Господа нашега Исуса Христа сједињује са хлебом и вином, претвара га у тело и крв и очигледно чисти душу нашу од грехова, уносећи у њу небески мир и спокојство, чини је добром, кротком и смиреном, пуном срдачне вере и уздања. Ово се објашњава делимично тиме, што је свуда свемогући, стваралачки Дух Господа нашега Исуса Христа и свуда Он може, штавише, да „зове и оно што није, као оно што јесте" (Рим. 4, 17), тим више да из једног постојећег чини друго постојеће. А да не би маловерно срце помислило да Крст или Име Христово чудесно делују сами по себи, а не Христом, — овај Крст и Име Христово не чине чуда онда када ја не видим очима срца или вером Христа Господа и не поверујем од срца у све оно што је Он извршио ради нашега спасења.




Следећа страница