*
Ми смо сви — једно по једнодушности, љубави и духовном препороду и за све нас јесте све Отац Небески: „Оче наш који си на небесима" (Мт. 6, 9). Ми смо једно братство са једним духом, „а ако ко нема Духа Христовог, он није Његов" (Рим. 8, 9). Узмимо ово: Ми смо Црква Христова, којој је Глава сам Христос, кротак и смирен, неисцрпан у добрима за нас, само да би ми живели у љубави. Ми смо — стадо, Он је — Пастир. Ми смо чланови тела Његовог, Он је — Глава. Како могу да се горде чиме било чланови тела, када све имају од Главе?
*
Ако будемо имали живу, делотворну везу са члановима тела Христовог овде (на земљи), и будемо их волели делом и истином, онда ће и са нама имати живу везу сви Свети Божији људи и ма за шта да их замолимо, они ће нам издејствовати од Христа Бога, за Кога су они жртвовали све што им је било драго.
*
Ми који смо добили живот од Живота свих — Бога, с циљем да би Му приносили плодове живота, да ли Му приносимо на дар живот свој и плодове живота свога, као Праоци, Пророци, Апостоли, Мученици, Светитељи, Преподобни, Праведни и сви Свети? И да ли мислимо о овоме свакодневно? Не живимо ли само за себе? Да ли живимо по заповестима и правилима Животодавчевим? Ако не, онда шта нас спречава? — Љубав према себи, самољубље. Принесимо стога љубав према себи на жртву љубави према Господу, јер шта смо ми сами по себи? — Грех и трулеж.
*
Сваки дан просе од тебе милостињу и зато је сваког дана радо даји, без озлојеђености, грубости и ропота. Ти не дајеш своје, већ Божије, деци Божијој крстоносној, која једва да имају где главе склонити. Чувар си Божијег иметка и слуга свакодневни мале браће Христове, зато извршавај свој посао кротко и смирено и не досађуј им. Ти Христу — Судији и Ономе који плаћа за рад — служиш. Велика је то част и узвишено звање! Са радошћу чини добра дела. Једноставно, без већих напора долази ти новац; једноставно, не мислећи много и раздаји га. Издашно се награђују твоји радови, буди и ти другима дарежљив. Не награђујеш се ти по заслугама, али ни другима не даји по заслугама, већ ради њихове немаштине, ради Христа.
*
Као што човек страстима постаје један дух са нечастивим, а о овоме и ја и многи други имамо осет и то осећамо, тако и човек кроз врлине бива и остаје један дух са Господом и за ово он има осет и осећа, говорећи: „А ја више не живим, него живи у мени Христос" (Гал. 2, 20). Или како Сам Господ говори: „Који једе Моје тело и пије Моју крв, стоји у Мени и Ја у њему" (Јн. 6, 56). Или Апостол: „Зар не познајете себе, да је Исус Христос у вама" (2 Кор. 13, 5). Тако су и Свети Божији људи један дух са Господом; тако су исто и сви који побожно живе на земљи. Велика је тајна и велика је част рођених на земљи! Али, и какав је срам и какав је погибао празноглавих и непокорних! Они су један дух са нечастивим, од кога све нас избави, Христе Боже!
*
Ако је истина о нечему откривена у Божанској Речи, испитана и објашњена богопросвећеним умом светих мужева, прослављених Богом, и срцем упозната у њеној светлости и животворности, тада сумњати у њу и двоумити се око ње, тежак је грех и охолост је нечастивог у уму и срцу.
*
Свакога сам минута дужан Господу духовно и телесно: духовно гресима и телесно што бесплатно добијам од Њега материјалне дарове: храну, пиће, новац, одећу, ваздух, топлоту, светлост и уопште разноврсно изобиље животно. А како то да немам задовољство да опраштам дугове моме ближњему, духовне и материјалне, када мени Господ опрашта безбројно мноштво њих? Како да не дајем бесплатно Божије дарове, када мени Господ без броја и бесплатно даје сва добра духовна и материјална: светлост уму и срцу, мир и радост срцу и разноврсна сазнања, све до струја ваздушних? Да, то би било наказно: ми смо једно тело и један другоме чланови, и несумњиво смо узајамно задужени нечиме. Тако и у друштвеном телу немогуће је избећи да нама не дугују други или ми другима. И није могуће а да не опраштамо један другоме међусобна дуговања. Као што у телу често природно живе једни делови (органи) на рачун других, на пример: желудац на рачун главе или на рачун руку и ногу, тако је и у друштву. А главно је, треба памтити да ми све бесплатно имамо од Бога и сами смо му бескрајно много дужни и Он нам са љубављу прашта грехе наше, само да би ми опраштали дужницима нашим.
Радо и усрдно опраштајмо ближњима дугове њихове према нама; настојмо да свакодневно приносимо ову жртву Богу и тако живимо у љубави. Одбацимо самовољу и непристојност страсти и покоримо се свецело вољи Божијој. Ми смо слика Божија, а „Бог је љубав" (1 Јн. 4, 8, 16). Живимо зато у љубави, ревнујмо за њу свим моћима. — Господе помози! А све земаљско, сву храну, одело и новац, сматрајмо за смеће и не дозволимо да због тих трица гневимо Господа, уједајући један другога и будући непријатељи један другоме. Зар Господа да продамо за јело и новац? Нека нам буде само једно: Бог или тело? Два бога није могуће признавати, двојици служити није могуће. Тело нам прописује своје законе, потпуно супротне Божијим: прождрљивост, неуздржавање, надање у храну, пиће, новац, тврдичлук или жаљење Божијих дарова за ближњег, злобност на ближњега због хране, пића и новца, презирање њега због тога, завист због истог, немилосрдност у несрећи његовој и остало. Шта да се ради да би се служило Богу без претварања? Треба распети тело са страстима и пожудама и сматрати ни за шта све што оно сматра за вредно и што воли силно, као: сласти, новац, одело, стан, кола итд., сматрати то за ништа, за трице, за смеће, за земљу, као што уствари све то тако и јесте, а сматрати за најдрагоценије у животу љубав и за њу све жртвовати, њој све покоравати, ради ње све потцењивати.
*
Сви треба да знају и верују да постоји духовна, смртоносна змија, звана Сатана, нечастиви (ђаво), осуђен од Творца на вечно мучење, али још увек моћан да увуче у вечну муку људе неверујуће, безаконике и непокајане. Сви такође треба да знају и да верују да је у свет послан од Бога Спаситељ, да би спасао људе од смртоносне жаоке ове змије — тј. од греха и вечне смрти и да тај Спаситељ свима даје Свој спасоносни лек против уједа ове змије: веру, молитву, покајање и свете тајне тела и крви Своје.
*
Много је кишних капи, а све су из једног облака; много је зракова, а сви су од једног сунца; много је листова на дрвету, а сви су са једног дрвета; много је песка на земљи, а сав је из једне земље. Тако је и много људи, а сви су од једног Адама, а пре свега од једнога Бога.
*
Због чега нам Господ додаје дан дану и године години у постојању нашем? Зато да би ми постепено одвајали и одбацивали лукавство од душа својих, сваки од своје душе, и усвојили блажену простоту и једноставност; да би, например, постали као јагањци незлобиви и као мала деца једноставни; да би се научили да немамо ни најмање страстне привезаности за земаљске ствари, већ да се као деца, која воле и која су простодушна, свим срцем приљубимо уз јединог Бога: да Га љубимо свим срцем својим, свом снагом својом и свим помислима, а ближњега свога као себе.
Похитајмо да срдачном и сузном молитвом измолимо себи од Господа једноставност срца, те да поревнујемо и постарамо се свим моћима својим да одбацимо лукавства од душа наших, као на пример: злу подозривост, злу жељу, злурадост, злобу, гордост, надменост, самохвалисавост, презир, нетрпељивост, мрзовољу, очајање, увредљивост, раздражљивост, бојажљивост и малодушност, завист, тврдичлук, прождрљивост, преједање, блуд мисаони у срцу и блуд стварни, среброљубље и уопште сваку страст за стицање, па леност, непослушност и сав онај тамни пук грехова. Господе, без Тебе не можемо учинити ништа. Сам Ти благослови нас на дело ово и Сам нам подари победу над страстима нашим. Нека тако буде!
*
Смањимо своју душевну кратковидост и престанимо да обраћамо сву пажњу на привремено и земаљско, па прозиримо умним очима у будући, у бескрајни живот и уздижимо се срцем ка својој горњој отаџбини. У самој ствари, чудна је кратковидост бесмртне душе, да гледа само на садашње, на видљиво, на оно што подлеже чулима и ласка нашим телесним чулима, а да не гледа на живот будућег века и на добра „што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не доће, а што предобри и премудри Бог уготови онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9). Чега се то ми лишавамо због своје добровољне кратковидости? Залепили смо се као муве за сласти овоземаљске, па не желимо да устанемо и да се отргнемо од њих. Блажен је ко презре сласти овога света; блаженству његовом неће бити краја.
*
Као што у светском постојању има сиромашних и богатих, тако и у духовном свету, духовном поретку има сиромашних и богатих. Сиромашни (у овом свету) ишту од богатих и имућних и без њих не могу да живе, тако и у духовном поретку, сиромашни морају да се обраћају за помоћ духовно богатима. Ми смо духовно сиромашни, сироти, а Светитељи су духовно богати, они још у овом животу сијају вером и побожношћу. Њима ми несрећници треба да се обраћамо. За њихове молитве треба да их молимо, да би нас помогли да постанемо простодушни и једноставни као деца, а и да би нас научили духовној мудрости: како да побеђујемо грехе и како да љубимо Бога и ближњега. Зато, помолите се за мене Свети Божији људи: Пророци, Апостоли, Светитељи, Мученици, Преподобни, Праведни и сви Свети, да будем сличан вама.
*
Када се молиш Господу, замисли живо коме се молиш. Ти се молиш беспочетном и бескрајном Цару сваке творевине, свесветом, сведобром, свемогућем, премудром, свудапостојећем и свеправедном, пред Којим су у страхопоштовању милиони и милиони Анђела разних чинова, Кога прослављају (у песмама) војске Мученика, зборови Пророка и Апостола, сабори Светитеља, Преподобних и Праведних. Када се молиш Владичици Богородици, такође замисли Њену беспримерну светост, узвишеност, доброту, премудрост, добру свемоћ и понизно клањање Њој од свих анђелских и људских сабора.
*
Треба се непрестано сећати тајне искупљења Христовог, страдања Његовог, крсне смрти, васкрсења и вазнесења Његовог и Другог Доласка и са свим се овим саглашавати. Светости Мајке Божије, као живог Кивота и Храма Божанства, као Обоженој, треба више но ма коме одавати част и од Ње, после Господа, искати очишћење, светост и снагу у вери и љубави.
*
Избегавај лаж, дрскост и самовољу. Душа наша има склоност на ово када други раде нешто што није по нама, или не раде оно што би ми желели. Трпи и замисли шта би било ако би се и теби други светили оног часа када си урадио нешто што није по њиховој вољи или ниси извршио оно што си могао и био дужан да извршиш? „И како хоћете да чине вама људи, чините и ви њима" (Лк. 6, 31). Или се држи правила: „Као и ми што опраштамо дужницима својим" (Мт. 6, 12). Човек је оличени дуг. Овде је потребно сетити се да је срце наше необично ћудљиво, злобно и глупо. Неки човек уверљиво неће да се поправи, како се то каже, ни због овога ни због онога, а ми у срцу гајимо према њему злобу и спремни смо да га било зашта ожалостимо. Треба презирати ту нашу природну (тј. уобичајену) и безразложну злобу срца и молити Бога да Он изагна из срца овај смрад адског бездана. Памтимо шта нам је заповеђено: „Ово вам заповедам да љубите један другога" (Јн. 15, 17).
*
Живот је срца у љубави, а смрт је срца у злоби и непријатељству према брату. Господ нас зато и држи на земљи, да би љубав према Богу и ближњему потпуно продрла у наша срца; то Он очекује од свих нас. То је циљ постојања света и човека.
*
Моје свакодневне и највеће невоље су греси, који ми рањавају и глођу срце. Но против ове невоље свакодневно постоји највећи Избавитељ и Спаситељ Исус Христос. Он ми свакодневно чини добро невидљиво и благо и складно. Јадни грешници! Упознајте овог Спаситеља свог, као што Га ја знам, по благодати Његовој коју ми је дао.
*
Љутиш се на ближњега, на сабрата свога и говориш: он је такав и такав, тврдица је, зао и горд, или је учинио то и то, и тако даље. Шта је теби стало до тога? Он Богу греши, а не теби; Бог је његов судија, а не ти; Богу ће одговарати он, а не ти. Знај себе колико си грешан, колико је брвно у твоме оку. Како ти је тешко да са својим гресима изађеш на крај и да их савладаш. Знај да и сам болујеш од грехова, као породиља, као да су те они осетили да тражиш себи снисходљивости од других, када си у немоћима. А брат је твој исти човек, као и ти. Имај према њему снисходљивости, као човеку грешном, у свему сличном теби, исто немоћноме као што си и ти. Воли га као себе, слушајући Господа који говори: „Ово вам заповедам, да љубите један другога" (Јн. 15, 17). И као што се за себе молиш, да би ти Господ помогао да искорениш своје љуте и тешко излечиве страсти, тако се моли и за брата, да би га Господ ослободио од обмане и погибељи страсти, од њиховог мрака и придављивања.
Треба увек памтити да смо сви ми једно грешно тело, више или мање заражено у својим удовима дахом „заједничког непријатеља — ђавола" и да смо сами собом, без благодати Божије, немоћни да се избавимо од тог умртвљујућег и помрачујућег даха. Само Дух Свети може Својим дахом да растера бесовску маглу страсти, силом крсних заслуга Господа Исуса Христа, а то значи да се треба смирено молити Господу у духу братске љубави за сву сабраћу своју и за све људе, да би избегли маглу страсти и велику обману њихову, којом се људи наслађују не знајући за њихову смртоносност, на пример: богаташ се наслађује својим богатством; частољубиви — одликовањима; прождрљивац — храном и пићем и посластицама; злобни — злобом; завидљивац — патњом жртве зависти његове и слично.
*
Као што сваку реч молитве „Помилуј ме, Боже", Владика (Господ) слуша и извршава сваку реч (то је мој доживљај), само ако је од срца говоримо, тако и све речи других молитава, па и наше личне искрене молитве. 0, послушни Владико! Слава Теби! „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима" (Мт. 7, 7—8). Молите се само једноставним срцем и без сумње.
*
Поражавајући болешћу телесну нашу граћу, Господ разара старог, грешног, телесног човека, да би дао моћ новом човеку, кога смо онемоћали нашим телесним делима: прождрљивошћу, ленствовањем, разонодама, и многоврсним страсним привезаностима. „Када сам слаб, онда сам силан", вели св. Апостол. (2 Кор. 12, 10). Са захвалношћу треба примати болести.
*
Светитељи Божији велики су својим душевним расположењем, својом вером, својим чврстим уздањем у Бога и жарком љубављу према Њему, ради Кога су презрели све земаљско. О, како смо пред њима ми ништавни и њима неслични! Велики су они по својим подвизима: уздржавањем, бдењем, постом, непрестаном молитвом, увежбавањем у речи Божијој и размишљањем о Богу. О, како смо им ми неслични! Како смо дужни да их бар поштујемо! Како да их молимо са страхопоштовањем за њихово молитвено заступништво! Зато ни у ком се случају не треба односити према њима лакомислено и без страхопоштовања, имајући на уму њихово обожење и јединство са Божанством.
*
Захваљујем Ти, Господе, Владико и Судијо мој, јер ме учиш да Ти се једноставно молим, слушаш ме када Ти вапијем, спасаваш ме од грехова мојих и жалости моје, и на пространству постављаш ноге моје. Завапио сам Ти у греху моје лукавости, са речима црквене молитве: „Господе Боже наш, који си за покајање даровао опроштај људима..." и само што сам је завршио, мир и лакоћа настанише се у души мојој. 29 јун 1864 године.
*
Не слушај клевете нечастивога против ближњега, ни прљавштине, разне злобе и гордост његову. Свакога човека гледај простодушно и једноставно, са поштовањем, као слику Божију, и не мисли о њему ништа рђаво, без разлога. Када се молиш само у себи или уједно и спољашње, буди јако уверен да је Господ ту, код тебе или у теби, и да слуша сваку реч, макар је и у себи говорио, макар само и у мислима. Говори од свег срца, искрено, и себе осуђуј искрено, без и најмањег оправдања себе, и имај веру да ће те Господ помиловати, и нећеш остати непомилован. Истинито је то. Узето је из живог искуства.
*
Љутиш се на ближњега, презиреш га, нећеш да говориш са њим мирно и љубазно зато што он има нешто грубо, дрско, аљкаво и теби непријатно у своме карактеру, у својој речи, у своме маниру, зато што је свестан свога положаја, може бити, и више но што би требало, или што је горд и неуљудан. Но ти си кривљи од њега, лекару и учитељу ближњега: „Лекару излечи се сам" (Лк. 4, 23), учитељу научи се сам. Злоба је твоја гора од свакога зла. А зар се злобом може поправљати зло? Имајући брвно у оку, зар се може другоме извадити трун?
Зло и недостаци поправљају се добром, љубављу, умиљатошћу, кротошћу, смирењем и трпљењем. Сматрај себе за првог међу грешницима, који ти се чине да су грешници или су стварно грешници; сматрај себе за горег и нижег од свих; ишчупај из себе сваку гордост и злобу према ближњем, нетрпљење и помаму, па онда тек лечи друге. Са снисходљивом љубављу покривај грехе других. Ако сва безакоња гледаш у ближњем, шта ће бити? — Вечно непријатељство и неслога. А ко је без греха? Зато нам је и заповеђено да остављамо дугове дужницима, јер ако наша безакоња буде гледао Господ, ко ће од нас опстати (ср. Пс. 130, 3) пред правдом Његовом? „Јер ако опраштате људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески" (Мт. 6, 14). За трпезом љубави налазимо се крај саме оваплоћене Љубави, а љубави немамо један према другоме. Чудна је то ствар! И бриге због тога нема! А сама љубав неће доћи без нашега усрђа, старања и рада.
*
Човекољубиви Господе, Сине Божији, захваљујем Ти од свег срца мога, што си молитву моју за вољење ближњега и презирање земаљскога чуо и услишио, па си ми у срце излио мирну, разумну и слатку љубав. Утврди ово у мени, Боже, ради молитава Пречисте Владичице Богородице, да будем дете Твоје, Гооподе, и дете Њено најистинитије. — 26 јула 1864 г. у 11 часова увече.
*
Најлепше и најдрагоценије створење јесте човек! Нека најскладнија и предивна палма је човек! Најбоље је створење човек! Најчасније створење Божије, које је требало да буде неприступно никаквој нечистоти, као слика самога Бога и храм Његов, достојан поштовања! Нека, стога, беже од нас све прљаве, лукаве и хулне мисли и помисли сумње. Ми смо деца Божија; ми смо свети у Христу, и зато држимо и чувајмо срце своје у светињи! Нас, као живе Божије кивоте, наше помисли и срца нека никада не дотакне рука прљавих и злих духова! Речи Божија и Боже, Који си се оваплотио ради нас, сачувај нас у Твојој светињи! Најсветија Главо наша, не дај срца наша и тела наша гадном Велијару (ђаволу), да их не прља злим помислима, но буди стално са нама, те нас чувај чисте и непорочне. Дај нам, Господе, да свагда имамо са Тобом, најбожанственијом Главом нашом, живу везу, као чланови Твога тела, везу у мислима срца, у молитви и у делима. Господе, отпадање од Тебе срдаца наших јесте тама и смрт, туга и стешњеност, стид, понижење и одвратност духовна, а са Тобом нам је светлост, живот, мир, радост, ширина срцу, смелост, узвишеност и светиња.
*
Знате да вам је обећан вечни живот у Богу и да га треба заслужити, послушношћу Богу и Његовој Цркви у овом кратковременом животу, трпљењем свих болести, жалости, незгода и разних лишавања, а ви ипак нећете да се покоравате Творцу, те живите у безбрижности и нераду за своју душу, у нераду за врлине и у непрестаним гресима! Шта да очекујете ви створења, после овакве незахвалности, неморала и непослушности (према Творцу)? Душо моја, размисли и обрати сав живот земаљски на славу Богу и за добро ближњих. Не угађај телу и крви, већ Господу своме; тело и крв су трулежни, као и све земаљско.
*
Откуда сумњичење тамо где не треба да је? На пример: при читању и слушању речи Божије, црквених читања и певања, на молитви и у осталом? Бог је Истина и то је довољно! Црква је Бога Живога „стуб и тврђава Истине" (1 Тим. 3, 15). Ђаво је лаж, клеветник и противник, и то је довољно. Знај само Бога и Његову истину. Буди туђ за ђавола и његову лаж, његова маштања и лудости.
*
Од крста Христовог, штавише од самог знака његовог, дрхте демони зато што је на дрвету крсном био прикован Син Божији и Својим страдањем на њему осветио га. Како дрхте демони од Владичице Богородице и од самог Имена Њеног свесветог! Владичица је као звезда пресветла, сва је у сјају Светлости, у Богу, као угаљ зажарени у великом огњу; сва је пресветла и огњена. Као што је лако помислити да је Он, Бог, светлост и светост, тако је и Она вечна светлост и вечна светост. Амин.
*
„Исус Христос јуче је и данас Онај исти и у векове" (Јевр. 13, 8). Таква је истина Божија. Све што се чита у Јеванђељу, у црквеним молитвама, канонима, акатистима и Псалтиру, једна је и иста истина, и то вечно. Она је и сада она иста каквом си је нашао први пут, или када си се молио са искреним срцем и осећао сву истину, сласт, мирноћу и животворност њену. Ти се мењаш и биваш према њој у разним односима, а она је једно и исто — вечно сунце које обасјава, загрева и оживотворава.
*
Докле ће свете тајне, које примамо, да нам напомињу да смо „једно тело многи" (1 Кор. 10, 17) и докле опет међу нама неће бити узајамног јединства срца, као чланова једног тела Христовог? Докле ћемо бити „сами себи закон" у животу, један другоме непријатељи, један другоме да завидимо, један другога да уједамо, жалостимо и једемо, један другога да осуђујемо и грдимо? Докле ћемо бити без Духа Христовог, духа кротости, смирења, незлобивости, непатворене љубави, самопожртвовања, трпљења, чедности, уздржљивости, једноставности и искрености, презрења доњег (земаљског) и свеукупног стремљења ка небеском? Владико, Господе Исусе Христе, просвети наше очи срца и „Дух Твој Благи нека нас све води по стази правој" (Пс. 143, 10)! Дај нам Духа Твога!
*
Господ је све за свакога од нас, а ми ни мало не можемо сами да учинимо нешто за себе. Он је Давалац сила, добра и свега потребнога за уређење нашег напретка. Сву тугу, старање и бригу ставимо на Господа.
*
На молитви буди као дете које тепа и чаврља, спајајући се у један дах са дахом изговаране ти молитве. Сматрај себе за ништа, а молитве примај као велики дар Божији. Од свога се телесног разума сасвим одреци и не слушај га, јер „телесни разум надима" (1 Кор. 8, 1), сумња, машта и хули. Ако ти за време молитве или ван молитве нечастиви саплете душу ма каквим хулама и гадостима, не падај у мрзовољу због тога, но са чврстином вере у срцу реци: ради очишћења од ових грехова или њима сличних дошао је на земљу Господ Исус Христос; за овакве и сличне немоћи духа дошао је Многомилостиви да нам помогне. Када изговориш ове речи са вером, срце ће ти се тог часа умирити, јер ће га Господ очистити. Уопште, ни због каквог греха, као маште, не треба падати у мрзовољу, већ се треба уздати у Спаситеља. О, неизмерно милосрђе Божије! О, преузвишено Богочовеково служење нама грешнима! И до сада нам Он служи човекољубиво, чистећи и спасавајући нас. Према томе, нека се постиди немоћна власт вражија.
*
Ако побожног ближњег славиш — Бога славиш; ако ближњему чиниш добро — себи чиниш добро, јер смо сви ми — једно тело. Ако ближњем чиниш добро — Бога чиниш дужником својим, јер је ближњи слика Божија, а Бог је све у свима. Ако хришћанину чиниш добро — Христа, Сина Божијег, чиниш својим дужником, јер су хришћани — тело Његово и чланови тела Његовог. Ако хришћанину позајмљујеш — Духа Светога задужујеш, јер су хришћани — храмови Духа Светога. „Не знате ли да сте ви црква Божија и Дух Божији живи у вама" (1 Кор. 3, 16).
*
Бог је створио човека по слици и прилици Својој — дар бескрајно велики! А човек, разумно и слободно биће, постаде незахвалан пред својим Творцем; увреди Га својим вероломством, неверством и гордошћу пред Њим. Зажеле да постане раван Творцу своме и пође противу Њега. Сваки је грех рат против Бога. Но, о, бескрајни даре љубави Божије према људима! Када смо тако дубоко пали, сагрешивши против Творца, када смо отпали од живота у смрт, отиснули се од Бога, живота свога и упропастили себе гресима, када нам је грозила вечна смрт, Бог је послао на земљу Искупитеља света, Сина Свога Јединороднога у обличју нашем, тј. као правог човека, да нас просвети, да пострада за наше кривице и да нас на тај начин очисти од греха кроз покајање и веру у Бога и приведе нас опет Оцу Своме, од Кога смо били отпали. Вреднујмо ово највеће доброчинство Божије према нама и не „занемаримо такво и толико спасење" (Јевр. 2, 3). Трајно памтимо своју грешну квареж и благодатним сретствима, која нуди Црква, обнављајмо се. „Ако је ко у Христу, ново је створење" (2 Кор. 5, 17). Да ли смо ми нови или они стари, са овим гресима?
*
Божија Мајка је једно тело и крв и један дух са Спаситељем, као Мајка Његова. Како је неизмерна заслуга Њена, по благодати Божијој, што је постала Мајком Самога Бога, позајмивши Му природу људску, пречисту и свеосвећену, хранећи Га млеком, носећи Га на рукама, одевајући Га, чувајући на сваки начин младост Његову, љубећи Га много пута и милујући Га. Господе, ко ће описати узвишеност Дјеве Богородице! „Ниједан језик није у стању да Ти ода велику хвалу по заслузи; збуњује се ум, и надсветски, да Ти пева, Богородице" (Канон на Богојављење, ирмос 9). Само Је мислима и једноставним покретом срца призивајмо. Она је једно са Богом, као и Светитељи.
*
Знај и памти да је дело твога спасења свагда блиско срцу Владичице Богородице. Ради тога је Њу изабрао од свих покољења и оваплотио се од Ње, Пречисте, Син Божији, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, да би спасао род људски од греха, проклетства и вечне смрти, или вечних мука. Као што је Спаситељу блиско дело нашега спасења, тако је и Њој. Обраћај Јој се са пуном вером, надом и љубављу.
*
Христос Син Божији, пресвети Бог, не стиди се назвати браћом својом (Јевр. 2, 11) нас грешнике. И ти се не стиди да зовеш браћом и сестрама најсиротије и најнезнатније, просте људе, рођаке по телу или нерођаке, те се пред њима не горди, не презири их, не стиди их се, јер смо сви ми стварна браћа у Христу, сви смо препорођени водом и Духом у крстионици и постали смо деца Божија. Сви се називамо хришћани, сви се хранимо телом и крвљу Сина Божијег, Спаситеља света; над свима нама обављају се тајне црквене; сви се у молитви Господњој молимо „Оче наш", и једнако сви називамо Бога Оцем својим. Ми не знамо за друго сродство, сем за сродство духовно, најузвишеније и вечно, које нам је даровао Владика живота, Творац и Обновитељ наше природе, Исус Христос, јер је само ово сродство истинско, свето и које заувек остаје, а земаљско сродство је неверно, променљиво, непостојано, привремено и пролазно, као што је пролазно и тело и крв наша.
Према томе, опходи се са људима просто и једноставно, као једнак са једнакима, и не величај се ни пред ким, већ се што више смиравај. „Јер сваки који себе узвишује, понизиће се, а који се понижује, узвисиће се" (Лк. 18, 14). Не говори: ја сам образован, а он или она није; он или она је проста, необразовани сељак или сељанка. Дар Божији који ти је недостојном дат, не узимај као повод за гордост, већ за веће смирење, јер „коме је много дано, много ће се и тражити од њега; а коме је мало дано, мало ће се и тражити од њега" (Лк. 12, 48). Не говори: ја сам племићког, а он ниског рода; земаљско племство без племства вере и врлине празна је реч. Шта имам ја од племства, када сам исти грешник као и други, или још гори?
А ближњег треба волети не по своме, но по Божијем, тј. не по својој вољи, већ по Божијој. Наша је воља — да волимо само оне који нас воле, а непријатеље или нама по нечему непријатне људе да презиремо, мрзимо и гонимо. Али Бог хоће да их ми зато још више волимо, као болесне, да би се и ми сами, као болесни од самољубља, гордости, презирања и злобе, лечили помоћу љубави и смирења, стављајући овај свецелебни фластер на њихове срдачне ране. Лечећи болести духовне код других, не треба због тога бити поносан, озлојеђен или се срдити или разбеснити, па не мислити о користи ближњега, но о самоме себи, те тако служити своме самољубљу и уошпте својим страстима. „Љубав ... се не срди", вели Апостол (1 Кор. 13, 4—5), ни на лакомислене, горде или поносите поступке ближњега; она „дуго трпи, милосрдна је ... не велича се ... не мисли о злу" (1 Кор. 13, 4—5), не мери сваку реч, већ све прикрива, „све покрива". То је добро, јер што прикријеш снисходљивошћу, то често угодно пролази само од себе.
Према томе, онај који лечи друге, треба да је сам здрав, да не би лечени рекли: „Лекару, излечи се сам" (Лк. 4, 23). Ако лечени примети да си ти сам зао, срдит и не волиш га, онда ће те у себи презирати и мрзети, па ничим нећеш моћи да утичеш на њега, јер се зло не поправља злом, већ добром. „Надвладај зло добрим", вели Апостол (Рим. 12, 21); искорени прво у себи оно што желиш да искорениш у другима.
*
Животне бриге, као магла, замагљују мисаони хоризонт душе, помрачују очи срца и везују душу. Но не узнемиравај се ничим, већ положи своју тугу и бригу на Господа, по поуци духоносног Апостола (1 Петр. 5, 6—7). Не мари за издатке око других, они су ти залог за нове и веће дарежљивости Господње.
*
Неко изгледа као да се моли Господу, а сам ради за ђавола који му се гнезди у срцу, зато што се моли само устима, а срце му је хладно, те не осећа и не жели оно што уста ишту и говоре, и он „далеко стоји" (Ис. 29, 13) од Господа. Такође има много причасника који се причешћују телом и крвљу Христовом неискрено, без велике љубави, већ само са устима и трбухом, маловерно, хладно, са срцем страстно привезаним за храну и пиће и новац, или склоним ка гордости, злоби, зависти, лености, те им срце далеко стоји од Онога који је сав љубав, светиња, савршенство, премудрост и неизрецива доброта. Таквима је нужно да дубље улазе у себе, дубље се кају и дубље размишљају о томе шта је молитва и шта је причешће. Хладноћа срца према молитви — од нечастивог је; он је хладноћа тартара. А ми, као деца Божија, волимо Господа са жарком љубављу. Подај, Господе, јер „без Тебе не можемо чинити ништа" (Јн. 15, 5). Ти си све и сва за нас, а ми смо ништа. Ти си привео из небића у биће нас и свачим нас снабдео.
*
Кајати се значи у срцу осећати обману и лаж греха, безумље и кривицу за грехе своје, значи имати сазнање да смо са њима ожалостили Творца, Господа, Оца и Добротвора, Који је бескрајно свет, те се бескрајно гнуша на грехе. Али значи и свом душом желети поправку и изглађивање грехова.
*
Хришћанину који греши хотимично или нехотично напомињи чешће о његовој вредности, да је Христом обожен и да је наша природа посађена на престо са Богом Оцем, Сином и Духом Светим. Јеврејину, мухамеданцу и незнабошцу у згодној прилици реци чега се они лишавају својом упорношћу у неверју; реци им како је уздигнута наша природа Сином Божијим, како је оплемењена и облагодаћена. Хришћане саветуј да напусте грехе због такве племенитости њихове природе, а неверујуће привлачи вери у Христа.
*
Велика јектенија. По њој смо сви ми једно. У њој се набрајају сви чланови Цркве — тела Христовог, прво земаљски, а потом небески чланови. Такав је карактер целог богослужења: вечерње, јутрење и литургије. Са каквим духом, како узвишеним мислима и каквом љубављу треба свештеник да се моли Богу за свакога и за све.
*
У молитвама и песмама црквеним, по свом њиховом пространству, креће се и шири Дух Истине. Све пак оно што са друге стране доспева у главу онога који противуречи и хули — од ђавола је, од оца лажи и клеветника. Молитве и песме су — дах Духа Светога.
*
Онај који се моли Господу, Божијој Мајци, Анђелима и Светитељима, треба пре свега да се побрине око исправке свога срца и свога живота, а потом и да им подражава, као што је написано: „Будите милостиви, као и Отац ваш што је милостив" (Лк. 6, 36); „будите свети, јер сам Ја свет" (1 Петр. 1, 16). Они који се моле Мајци Божијој треба да Јој подражавају у смирењу, непојмљивој чистоти, преданости вољи Божијој, на пример, када видиш неке неправде, и у трпљењу. Они који се моле Анђелима треба да мисле о горњем (небеском) животу и да се старају о духовности, одбацујући постепено телесност и телесне страсти, а такође и о жаркој љубави према Богу и ближњему. Они који се моле Светитељима, нека им подражавају у љубави према Богу и необазирању на свет или на сујетна добра његова, онда и у њиховој молитви, уздржавању, некористољубивости, трпљењу болести, мука и несрећа, а и у љубави према ближњему. У противном случају молитва ће бити бијење голог ваздуха.
*
Онај ко се моли, као жедан треба да жедно и снажно жели она добра (за која се моли), особито духовна добра, опроштај грехова, очишћење, освећење и учвршћење у врлини, коју и иште у молитви. Иначе, узалудно троши речи. Исто тако схвати и захваљивање и славопој Господу: буди жедан непрестаног захваљивања и слављења Господа, јер је све од Њега, све је дар Његове доброте и милосрђа.
*
Господ је живот мој! Господ је избављење од вечне смрти! Господ је вечни живот мој! Господ ми је очишћење и избављење од мноштва погрешака, Он је освећење моје! Господ ми је сила у немоћи мојој, пространство у тескоби мојој, уздање у обесхрабрености и мрзовољи мојој! Господ ми је животворни огањ у хладноћи мојој! Господ ми је светлост у тами мојој и мир у збуњености мојој! Господ ми је заступник у искушењима мојим! Он је мишљење моје, жеља моја и деловање моје! Он је светлост душе и тела, храна, пиће и одећа моја, штит мој и оружје моје! Све је за мене Господ! Душа моја воли Господа и непрестано Му захваљује! „Благосиљај, душо моја, Господа, и све што је у мени — свето име Његово. Благосиљај, душо моја, Господа, и не заборављај ни једнога добра што ти је учинио. Он ти прашта све грехе твоје и исцељује све болести твоје. Избавља из трулежи живот твој, венчава те добротом и милошћу; испуњава добрима жеље твоје". (Пс. 103, 1—5).
*
„Ви сте сви браћа" (Мат. 23, 8). „Љубите један другога" (Јн. 15, 17). Црква је као велика и света породица Божија, у којој је Бог — Отац, Пресвета Богородица, Мајка Господа Исуса Христа — Мајка наша, Анђели и Свети људи — старија браћа, а сви ми — браћа рођена, препорођени Црквом у једној крстионици Духом Светим. Млађи су природно дужни да поштују старије, природно су им потчињени и као несавршени моле старије да се помоле Богу за њих, пошто су пријатељи Божији, чије заступништво Господ благонаклоно прима. Код деце Оца Небескога молитва је отпочета самим Сином Његовим: „Оче наш" (Мат. 6, 9—13).
*
Господе, Ти си дошао да нас спасеш вером у Тебе, — ево верујем да си Ти Спаситељ мој — спаси ме! Дошао си да обновиш искварену грехом природу моју, — обнови ме, исквареног страстима и пожудама, обнови душевно и телесно, те да будем чист срцем и крепак телом ради славе имена Твог. Дошао си да нас избавиш из ропства нечастивом, — избави ме из ропства врага свезлобног, нечистог, гадног и омраженог, који војује у члановима тела мога, те наговара и вуче на грех. Дошао си да нас просветиш, — просвети помрачено страстима срце моје. Дошао си да сакупиш расејано, — сакупи мисли моје, од нечастивог расејане. Дошао си да нас оснажиш у немоћи нашој и рекао си: „Моја се сила у немоћи показује сасвим", а апостол Твој говори: „Дакле ћу се најрађе хвалити слабостима својим, да се усели у мене сила Христова" (2 Кор. 12, 9).
Ево, ја сам потпуно немоћан и без Тебе не могу да учиним никакво добро; не могу без Тебе ни да мислим, ни да осећам шта је добро, ни да желим добро, ни да говорим нити да чиним; ја сам потпуно немоћан за ма какво добро без Тебе. Дај ми благодат, дај светлост и моћ да мислим и осећам шта је добро и да то ваљано остварим, да говорим и радим оно што је Теби угодно. Ево сав живот мој предајем Теби, Христу Богу, Спаситељу моме и Обновитељу моме; очисти, освети и спаси ме. „Учини ми, Боже, чисто срце, и дух прав обнови у мени!" (Пс. 51, 10). Помози ми! Без Тебе ми је погибао блиска и брза свакога часа.
*
Због своје злобе према нама, лукавства против нас и увреда које нам наносе на разне начине, људи заслужују особито сажаљење и љубав нашу, као болесници и они који гину; постали су оруђе свезлобнога непријатеља нашега, нечастивог, који нас учи сваком злу и тражи да нам преко сличних (људи) приреди неки бол и невољу. Но овај бол и ове невоље постају за нас врло, врло корисне, пошто нам откривају наше ране на срцу које нисмо опажали ни осећали.
*
Када те збуњеност и нека немоћ срца омета да у време богослужења изговараш речи молитве, тада сматрај ову збуњеност и немоћ за машту нечастивог, одбаци мрзовољу, обесхрабреност и неодлучност, па у име Господње говори не журећи, спокојно и намерно гласније, и надвладаћеш збуњеност и немоћ а добићеш живахност и моћ. Ономе ко верује и нада се, све је могуће. Треба се борити и побеђивати.
*
Воли ближњег као самог себе; јер волећи ближњег волиш себе, а мрзећи ближњег, пре свега чиниш себи штету и мрзиш своју душу. Ти ово знаш из искуства. О, премудри, стваралачки и животворни закони Господњи! Како је добро извршавати их, иако их обмана грешна чини тешким за извршавање. Како је благ за душу јарам Господњи и лако бреме Његово, тј. заповести Његове.
*
Ако будеш имао хришћанску љубав према ближњима, онда ће те цело небо волети; ако будеш имао јединство духа са ближњима, онда ћеш имати јединство са Богом и са свим становницима неба; будеш ли милостив према ближњима, према теби биће милостив Бог, а подједнако и сви Анђели и Светитељи; ако се будеш молио за друге, тебе ће цело небо заступати. Свети је Бог наш, и ти буди такав.
*
Ви рођени на земљи, који немате чистоте, прослављајте то, што је чистоту душе и тела, недостижну за вас, постигла потпуно и изобилно Пресвета Дјева Марија, Мајка Господа нашега Исуса Христа; прослављајте и молите Јој се да Она научи вас и децу вашу како да чисто проводите живот у овом заразном и пуном саблазни веку. За Њену чистоту, смирење и све врлине и зато што је удостојена да постане Мајка Бога — Речи, узносимо Оцу небеском захвалност када приносимо бескрвну жртву и говоримо: „Особито за Пресвету ... Богородицу", тј. приносимо Теби духовну службу славу и захвалност.
*
Како сам повређен грехом! Ма шта да је рђаво, зло, нечасно, одмах се мисли и осећа срцем; а добро, лепо, поштено, свето — често се само мисли и говори, а не осећа се. Тешко мени! Још је зло ближе срцу моме, него добро. Осим овога, ако си зло само помислио или га осетио, одмах си спреман да га учиниш и то брзо и згодно, — ако немаш страха Божијег, — а „добро хтети имам у себи, али учинити га не налазим" (Рим. 8, 18) моћи у себи, — те се замишљено добро дело тако одлаже у недоглед.
*
Молећи се за људе, моли се за њих као за себе, јер смо ми једно, као деца Оца Небескога.
*
У молитви молебној главно је — вера у Бога и искрена, чврста жеља оних добара за која молимо, и да у будуће оне грехове за које се кајемо не желимо и да се уклањамо од њих. Језиком и мислима ми то желимо, али срце остаје безосећајно; или језиком као да се уклањамо, а срцем не; упорни смо у оним гресима, за избављење од којих се свакодневно молимо. Испуњава се на нама пророштво Исаијино: „Овај се народ приближује (мени) устима својим... а срце им далеко стоји од Мене" (Ис. 29, 13).
*
Када се срца твога косне помисао блудна, прљава, лукава или хулна, помисао злобе, зависти, тврдичлука, користољубља и прождрљивости, те замрачи, рани те и угњави, - тада реци себи у срцу са чврстим убеђењем да је то машта ђаволска, и одједном ће та помисао или помисли ишчезнути. Блажен је „ко ... говори истину из срца својега" (Пс. 15, 2). Мука је у ономе ко машта у срцу своме или мисли лукаво и грешно! „Невоља и туга на сваку душу човека који чини зло" (Рим. 2, 9). Презири телесно уживање у греху, јер је то надражај пролазног тела. Када наиђе помисао сумње у истину, реци да је та помисао — машта, а да је истина — вечна истина.
*
Ко сам ја? — Са једне стране: грех, бездан греха, сав супротност Богу Светворцу и Створитељу свега, заслужан сваке осуде и муке; а са друге — потпуна оскудица сваке врлине и немоћ за ма какву врлину. Тако сам дубоко пао, покварио се и изнемогао. Не могу без Спаситеља мога ништа учинити, по речи Његовој и безбројном искуству моме. Он ми је створио душу и тело, дао да порастем, Он је створио моје способности, Он чини у мени свако добро, ако што добро чиним, а моје је — само зло. Но, Творче мој и Избавитељу мој, Ти си ме створио и ја сам Твоје створење, Твој слуга. Ти управљај мноме, Ти врши кроза ме вољу Твоју; дај ми благодат да би вољу моју потпуно потчинио вољи Твојој, јер без Твоје благодати не могу то учинити. Ти си Пастир мој, напасај ме! Ти си Спаситељ мој, спаси ме! Ти си Светлост моја, обасјај ме! Ти си Моћ моја, оснажи ме!
*
„Шта има правда са безакоњем? или какву заједницу има видело са тамом?" (2 Кор. 6, 14) — Ни најмању. „Једна мисао неправедна, мрска је Господу" (ср. Приче 15, 26), и Господ се удаљује из онога срца где се гнезди оваква мисао; ово ми сами осећамо у себи. Дакле, да би се Господ сјединио са неким, потребно је да је тај човек потпуно чист од прљавштине греха и да је украшен врлинама, или да верује у Господа Исуса Христа који је узео грех целога света; да је свестан својих грехова, да их је искрено осудио, схватио их као непромишљене и бесмислене, и да је од све душе молио за њих опроштај, чврсто решен да у будуће не греши. На такав начин сјединили су се са Господом и постали свети сви Светитељи.
А како је тек света Владичица Богородица, са Којом се најприсније сјединио Сам Бог Логос, Светлост вечно постојећа и „Светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет" (Јн. 1, 9), на Коју је Дух Свети сишао и Сила Је Вишњег осенила? Како је света и пресвета Владичица Богородица, Која је постала нерукотворени Храм Божанства и била сва прожета, у свим помислима, осећањима, речима и делима Духом Светим и од Чије је крви изградио себи тело Сам Створитељ! Заиста је Она пресвета, постојана, непоколебљива, кроз сву вечност неизменљива у Својој највишој, божанственој светости, јер свесавршени Бог, поставши по човечанству Њен Син, учинио Ју је свесавршеном за Њено превелико смирење, љубав према чистоти и према извору чистоте — Богу, за Њено потпуно одрицање од света и приљубљивање свим мислима за горње Царство и нарочито зато што је постала Његова Мајка, носила Га у утроби, а потом на Својим пречистим рукама и млеком пречистим хранила Онога који храни сва створења, чувала Га, миловала Га, стрепила и тужила за Њим, сузе за Њим проливала, свег је живота живела за Њега, само за Њега јединог, сва је била погружена у дух Његов, била је једно срце и једна душа са Њим и једна светиња са Њим! О, преузвишено јединство љубави и светиње Пречисте Дјеве Марије и божанственог Сина Њеног, Господа Исуса Христа! Дивни и свети су Божији људи по својој потпуној љубави према Господу и по својим потоцима крви или зноја, проливених из љубави према Господу.
*
0, бескрајно велики Добротворе и Спаситељу мој! Када замислим бескрајну исквареност природе моје од многоврсних грехова и страсти, па од тога клоне и омрзовољи се дух мој, тада се само сетим Тебе, да си дошао да обновиш искварену грехом природу моју и моме стиду и сраму подариш племенитост ангелску, а и вишу од ангелске племенитост сина Божијег, због вере у Тебе, због препорода водом и Духом и због причешћа светим тајнама Твојим, тад се дух мој тренутно прене из мрзовоље, стресе са себе стид од страсти и сав се испуњава захвалности према Теби. Слава Ти, бескрајна Доброто и Сило, Сине Божији!
*
Не чамите, грешници, слични мени, но само верујте у Сина Божијега. Уважавајте једни друге, грешници, и не презирите никаквог грешника, јер смо сви ми грешни и све је дошао да спасе, очисти и до неба уздигне Син Божији.
*
„Опраштајмо дужницима својим" (Мат. 6, 12). Ово значи не имати противу ближњега који нам је скривио — намерно, са упорношћу или ненамерно — никакву огорченост, непријатељство и злобу, већ му праштати кривицу једноставним срцем, претстављајући себи живо своје немоћи и падове у грехе и очувавајући према њему — ближњему, кривцу — ону љубав и она осећања пријатељства каква омо имали према њему пре кривице. Шта би било ако би Господ гледао наше грехове, као ми на кривице ближњега? Ко би се онда одржао? Него, како је дуготрпељив и милосрдан Господ, тако и ти буди дуготрпељив и милосрдан, не сурови казнитељ, већ сажаљив. Јер, „љубав дуго трпи, милосрдна је" (1 Кор. 13, 4).
Не урачунавај погрешке ближњега, већ их сматрај за ништа, као да их није ни било. Ми смо једно тело и то тело грешно. Шта је обичније и лакше за нас, ако не греси? Ми дишемо њима као ваздухом. Но Господ је Глава телу Цркве и чисти га од свих греха. Остави све Глави која чини и дела све у свима, а ти се држи само љубави, јер је само она непогрешива у нашем животу — чиста љубав. Не служи ђаволу духом злобе, непријатељства и мржње, и зло не умножавај злом, вражије царство не прошируј у Царству Христовом. „Надвладај зло добрим" (Рим. 12, 21). А зло нећеш победити злом, као што огњем огањ не уништаваш, већ водом. Злоба је свагда — маштарија ђаволска. Љубав је свагда истина Божија и дете Божије.
*
Страстна привезаност за земаљско и телесно, до заборава Бога и душе — од ђавола је. Он срце наше, кроз страстну привезаност за земаљско, чини телесним, земаљским и срамним сасудом страсти, и то онда када оно треба да мудрује о горњем, да постане духовно и храм Духа Светога. „Не можете служити Богу и мамону" (Мат. 6, 24), Богу и богатству, Богу и телу, Богу и свету, Богу и сластима. Зато управљати својим телом и својим срцем — наука је над наукама и уметност над уметностима. Ја постојим телом и духом. О, непостојаности! 0, незахвалности! 0, лености! О, Божије дуготрпељивости! Но докле ћу се ја мењати као месец или као калејдоскоп? Господе, учврсти ме на камену заповести Твојих!
*
Тело које се распиње мири се са духом и са Богом, а тело разнежавано, храњено обилно и слатко, такво тело снажно војује противу духа нашег и противу Бога, те сво постаје гадост греха; неће да се моли и уопште се буни против Бога, на пример хулом, и од Њега се удаљује. Зато, „који су Христови, распеше тело са страстима и похотама" (Гал. 5, 24). То је доживљај и искуство.
*
Христос „на земљу сиђе, да нас на небо узведе" (Акатист Исусу Сладчајшем, конд. 8). Стремимо ли остварењу циља доласка на земљу нашег љубљеног Спаситеља? Мудрујемо ли о горњем? Стремимо ли ка горњем Царству? Одговарајмо на ово чешће. Ценимо ли учење и проповеди Спаситељеве, Његово страдање и смрт? Не газимо ли сав Његов домострој, приљубивши се уз земаљско, место уз горње? Да, Господе!
*
Ти једини знаш бриге, трудове и зној Светитеља Твојих за очишћење њихово, да би угодили Теби, Оцу свих. — Ти знаш Светитеље Твоје. Научи нас да им подражавамо у животу свом и будемо љубављу сједињени са свима.
*
Зашто се синови овога века ругају над оним што је истина, светлост, мир, сласт и живот наш, — мислим на црквено Богослужење, читања и певање песама црквених, — или над светитељима Твојим, од Тебе прослављеним? „А ови хуле на оно што не знају" (Јуд. 1, 10). „Оче, опрости им; јер не знају шта чине" (Лк. 23, 34) и просвети их.
*
Воли без размишљања, јер је љубав једноставна. Љубав се никада не вара. Исто тако, без размишљања веруј и надај се, јер су вера и нада такође једноставне; или боље: Бог у кога верујемо и у кога се надамо, јесте једноставно Биће, исто као што је Он и једноставна љубав. Амин.
*
Ради чега читамо акатисте Исусу Христу и Мајци Божијој? Ради тога да би ушли у дух Господа и Његове пречиете Мајке; да би упознали узвишеност дара, показаног у оваплоћењу Спаситеља и искупљењу нашем, у даровању нама св. тајне Тела и Крви Његове, а и да би достојно примили овај дар.
*
Господ је тако свет, тако једноставан у светости Својој, да само помисао лукава или нечиста лишава нас Њега, слатког и преслатког, чистог и пречистог Мира и Светлости душа наших. Отуда су Светитељи — сви светлост, сви само миомир, као светлост сунца и као најчистији ваздух. Господе, дај нам ову једноставну светињу!
*
Господ је до Свога оваплоћења дао човечанству да опроба сву горчину греха, сву немоћ своју да га искорени. А када су сви пожелели Избавитеља, тада се јавио Он, премудри, свесилни Лекар и Помоћник. Када су постали гладни и жедни правде услед оскудице њене, онда је дошла Правда вечна.
*
Свим многоврсним вражијим сплеткама једно је име — ђаво. Убеди се у ово, срце моје, и не буди обесхрабрено, не падај у мрзовољу при вражијим опсадама и његовим олујама.
*
„Јер је Твоја власт" (возглас), тј. Ти свакога и све држиш у Својој власти и сили — и зле духове; „Твоје је царство" — Ти си Цар над свима и над дусима злим; „Твоја је сила" — Ти све одржаваш силом Својом; „и слава" — јер си све створио ради славе Своје.
*
Као што је свако добро за нас — Бог, тако је свако зло и свака гадост греха — нечастиви. Једноставно срце, научено Богом, уме да се сједини са Богом и да нема никакве заједнице са нечастивим.
*
Неком молитељу, који се моли за себе или за друге људе, ради буђења задремалог срца и савести, треба упутити овакво питање: да ли ти је нужно то за шта се, како изгледа, молиш, и желиш ли то да добијеш? На пример, желиш ли искрено поправку и свети живот себи и људима?
*
Господ мој и Бог мој је једини Бог срца мога и Он је све за мене, као што је све за свет видљиви и невидљиви, који је Њиме створен ни из чега. Зато ни уза шта не треба да се приљубљујем, осим уз Бога мога, а од свега што имам да се раздвајам без жаљења као са прашином која је под ногама, те једино да имам у срцу љубав према Богу и ближњему који је прихваћен Христом у јединство природе. „Имате удео у Божанској природи, ако утечете од телесних жеља овога света" (2 Петр. 1, 4). „Сада смо деца Божија" (1 Јн. 3, 2). А злоба, као дете ђаволско, да се не дотиче нашега срца ни једног тренутка; такође ни гордост, хваљење и завист.
*
Запажена је појава у природи: када биљку посадиш у велики и широки лонац или качицу, она врло напредује у корену — дебља, даје много грана, а слабо расте у вис и има ретке и мале листове и цветове. А када је посађена у мали лонац, корен бива мали, а биљка брзо расте у вис, даје лепо лишће и цветове (ако биљка цвета). Не бива ли тако и са човеком? Када живи у слободи, изобиљу и задовољству, тада се разраста у стомаку, а не узраста духом у вис, не доноси плодове — добрих дела, а када живи у тескоби, у сиромаштву, болестима, напастима, у жалости, речју — када се животињски део његов угушује, тада духовно узраста, израстају цветови врлина, зри и доноси богат плод. Зато је тесан пут оних, који љубе Бога.
*
Сви смо ми, без разлике на стање, сироти и богати, знатни и незнатни, образовани и необразовани — једно тело и треба да волимо једни друге као себе. „Јер смо ... једно тело многи" (1 Кор. 10, 17). „Љубите један другога" (Јн. 15, 17), заповедио је Господ. Срце своје, које се снажно противи овим речима у раду, у свакодневном животу, у животним сукобима са ближњима, то самољубиво, гордо, дрско, зло, мрачно, мртво, мутно и многострастно срце треба распињати, презирати и вољу његову одбацити, па у свему следовати вољи Божијој.
*
Многострастно срце наше воли насладе и спокојство, а не подноси горчине и жалости и не воли ако нас неко нечим узнемири, — на пример, ако неко моли да му се нешто учини. А Господ заповеда да се одбацује овај грешни одмор тела и да се буде слуга свима, па је Сам показао пример, — и није знао за одмор на земљи, у Своме служењу нашем спасењу. Апостоли су исти пример, особито апостол Павле.
*
Наше срце на молитви неретко спава; спољашњи се човек моли, а унутрашњи — не. На молитви се често само улагујемо језиком.
*
Обукавши се у Христа вером и причешћем св. Тајана, постајем духован и чврст као стена. Христос је за мене пуноћа свих добара, а главно је — Он је слатки и преслатки живот и „мир,... који превазилази сваки ум" (Филиб. 4, 7).
*
Тело цвета, а душа вене; тело у пространству, а душа у тескоби; тело пресито, а душа гладује; тело дотерано, а душа неуредна; тело миомирише, а душа заудара; тело пуца од смеха, а душа — на лево круг у беду; тело на светлости, а душа у мраку, у адском мраку.
*
Савремено лажно просвећивање удаљује од истинске Светлости, „која обасјава свакога човека који долази на свет" (Јн. 1, 9), а не приближава Њему. А без Христа безвредно је свако образовање.
*
Наш стари човек, са старим ђаволским делима, постојано се налази са нама и делује у нама смртоносно. Зато се ми на црквеној катедри и бавимо овим старим човеком и делима његовим, да би сви који нас слушају могли себе да упознају као и обману страсти, те да убију у себи старог човека помоћу благодати Божије, и да се не занимају новостима овога света, јер то није наш посао. Тако ми учимо све да упознају Бога, да Га заволе свим срцем, и ближњега као себе. А пошто је са љубављу према Богу и према ближњему неспојиво самољубље, то учимо, по упутству Спаситељевом, да се одрекнемо себе и распнемо тело своје са страстима и пожудама. Ево те старе речи (тело-плот), а можда и нове обзиром на то како је ко употреби, да ли да укаже на савремене страсти и пожуде људске или говори уопште, без упућивања на неопходност да се разапне „стари човек" (тј. старо „тело" или „плот-путеност" наша).
*
Хула на светињу или помисли на телесну нечистоту — јесте ђаво. Када те овај смрад из адске бездани буде узнемиравао и гушио, тада само стеци убеђење, само поверуј срцем да је ово — нечастивога дело, и од тебе ће отпасти ова прљавштина. Господ нека те просвети и утврди.
*
Историја избрања и одбацивања Јевреја показује истину да Бог верне Њему уздиже и велича, а да неверне и незахвалне понижава и одбацује, као и истину, да је Он веран у Својим обећањима и претњама.
*
Онај који је украсио небо звездама, зар није могао да украси више него небо умно небо Своје — Пресвету Дјеву Богородицу? Тај, који је ишарао земљу са разноврсним цветовима, залио је миомирисима, зар није могао да украси земаљску Мајку Своју многоврсним цветовима врлина и да је намирише свим духовним мирисима? Заиста јесте. И Владичица се „показа небо и храм Божанства", преукрашена свим красотама и мирисна више од свих мириса земаљских. О, ако би божанствена Доброта и мене наказног украсила ради молитава Пречисте Своје Мајке, ако би и мене прљавог намирисала! „Богу је све могуће. Ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег" (Ис. 1, 18).
*
Адам се погорди толико, те зажеле да буде Бог, и умре због своје гордости; Син се Божији смири до смрти, и оживи палога. О, бездане смирења! Адам и Ева прождрљивошћу погубише себе, а Господ је за њих постио и умро, да би их оживео. Они су показали непослушност, — Христос је испунио послушност.
*
„Видећи како се Бог на необичан начин очовечио, уклонимо се од сујетнога света и управимо ум на Божанске ствари: јер Бог ради тога на земљу сиђе, да нас на небеса узведе..." (Акатист Исусу Сладчајшем, конд. 8). А ђаво и тело теже ка земљи! Христос позива и вуче ка вечном животу, а ђаво заварава са животом привременим и прилепљује за привремени живот скривајући онај вечни у мраку, или наводи на човека неверовање у вечни живот. Запажајте сплетке његове и не заваравајте се са земаљским животом.
*
У садашњем стању човек је сав прожет гордошћу, лукавством, маловерјем, сумњом, неверовањем, непослушношћу, лакомисленошћу, злобом, блудом, завишћу, грамзивошћу, тврдичлуком, леношћу, каткад обесхрабреношћу, мрзовољом, крађом, лажју и хулом. Колико велики труд стоји пред сваким човеком хришћанином да очисти себе од гадости и трулежи страсти!
*
Нечастиви се у нас усељава обично кроз једну лажну помисао или лажну мисао и жељу грешну, а потом делује у нама и узнемирава нас, — тако је он једноставан. Не усељава ли се и више у нас Господ Бог духова кроз једну мисао и љубав истиниту и свету, те са нама бива, у нама ради и постаје све за нас? Према томе, моли се без сумње, просто и једноставно, тј. у простоти срца, без сумње. Као што је лако мислити, тако треба да је лако и молити се.
*
Господу препусти све неправде људске, јер је Бог Судија, а ти сам воли усрдно и од чистога срца свакога човека, и памти да си сам велики грешник и да имаш потребу у милости Божијој. А да би заслужио милост Божију, свакојако треба бити милостив другима. Нека тако буде! Нека буде! Господ је све за свакога од нас: и Судија, и дарежљиви Давалац дарова, и Милост, и Опроштај грехова, и Светлост, и Мир, и Радост, и Снага срца.
*
Господе, дај ми да волим свакога ближњега мога као себе, и то свагда; да се ни због чега на њега не озлоједим и да не служим нечастивом ђаволу. Дај ми да разапнем моје самољубље, гордост, грамзивост, маловерје и остале страсти. Нека нам буде име: узајамна љубав; да верујемо и да се уздамо да је за свакога од нас Господ све и сва; да се не бринем и не узбуђујем ни са чим; да ми будеш Ти, Боже наш, једини Бог срца нашега и осим Тебе нико други. Да будемо међу собом у јединству љубави, као што и приличи, а све што нас раздељује једне од других и од љубави одвраћа да презиремо као прах који ноге газе. Нека тако буде! Нека буде!
Ако је Бог подарио Самога Себе нама, ако Он у нама живи и ми у њему, по Његовој истинитој речи (Јн. 15, 4—7), шта ми онда Он неће дати, шта ће поштедети, чега ме лишити, у чему напустити? „Господ је Пастир мој, и ништа ми неће недостајати" (Пс. 23, 1). „Како, дакле, да нам с Њиме све не дарује" (Рм. 8, 32)? Зато, буди врло спокојна, душо моја, и ништа друго немој да знаш осим љубави. „Ово вам заповедам: да љубите један другога" (Јн. 15, 17).
ТРОПАР
Светом Праведном Јовану Кронштатском, глас 4:
„Са Апостолима изиђе благовест Твоја до краја
васељене,
са Исповедницима страдање за Христа
претрпео јеси,
Светитељима се јеси уподобио проповедањем
Речи,
са Преподобнима си у благодати Божијој
просијао.
Тога ради узнесе Господ бездан смирења Твога
изнад небеса,
и дарова нам име Твоје за извор предивних
чудеса.
Стога, у Христу вечно живећи, Чудотворче,
и љубављу милујући све који су у невољама,
услиши чеда Твоја, која Те са вером призивају
и богату помоћ од Тебе очекују,
Јоване Праведни, љубљени Пастиру наш".
Превео с руског
Протојереј Милутин Ранисављевић
Издаје: Богословски факултет СП Цркве
Хиландарски фонд
Београд
1984
Електронско издање: Славјанка
