Отац Јован Кронштатски

IV Чудесна исцелења после смрти

Чудотворац после смрти

Као што је био велики Божји угодник и чудотворац за време живота на земљи, он је такав остао по преласку у загробни свет. На његовом гробу - то смо већ споменули - догађала су се многобројна чудесна исцелења болесника. И не само на гробу него и ван њега добијали су исцељења болесници који су му се у својим молитвама за то обраћали. Навешћемо неколико познатих примера.

Исцељење адмирала Пономарева од тифуса. Покојни адмирал Владимир Федорович Пономарев, као командант крстарице "Адмирал Макаров" први је притекао у помоћ становницима Месине, на Сицилији, после страшног земљотреса, 28. децембра 1908. године.

Спасавајући унесрећене, он се зарази тифусом и по царевој заповести њега пребаце у Пиреј, у Грчкој, у тамошњу болницу, коју је основала грчка краљица Олга Константинова.

Два месеца мој муж лебдео је између живота и смрти, са температуром преко 40 степени. У очајању ја пошаљем телеграм својој матери у Петроград да на гробу оца Јована одслужи молебан за оздрављење мога мужа. Она то учини 3. марта, пред иконом Казанске Божје Матере, на гробу оца Јована.

У ноћи између 3. и 4. марта код болесника наступи криза. А после неколико дана ја добијем од матере писмо и у њему листић са венца оца Јована. На листићу је био означен датум молебна: 3. март 1909.

После месец и по муж је напустио болницу и ми смо се вратили у Петроград (Исказ удове Александре Пономареве - II, 228).

Исцељење осмогодишње девојчице, кћери проте Орлова у Женеви. Блажене успомене отац Јован Кронштатски чини чуда и после смрти. Године 1910., кад сам био у Женеви, тешко оболи моја осмогодишња кћи. Лекари дуго нису могли да установе узрок. Најзад пронађу чир у доњем делу стомака, али се нису смели усудити да оперишу. Девојчица је имала страшне болове. Морала је да лежи на леђима, није могла да прима никакву храну, била је у силној ватри и неколико дана и ноћи није могла ока склопити. У таквом стању морао сам оставити своје дете и поћи ради богослужења у градић Вев придодат женевској цркви. Успут сам читао лист "Црквене вести" и тамо нашао саопштење једног свештеника како се његова кћи исцелила после молитве покојном баћушки оцу Јовану Кронштатском. Ова вест изазвала ми је сузе и ја сам се у души молио оцу Јовану да олакша патње мојој кћери. Са таквом молитвом у души провео сам све време путовања. Вративши се кући, ја сам са великим страхом зазвонио на вратима стана. Жена ми отвара и шапатом саопштава да је кћи пре сат и по заспала и спава мирно. Спавала је још око два сата. Кад се пробудила, била је сва у голој води и изјавила да се добро осећа. Температура од 40 сишла је на 37 степени. Чир се провалио и истекао.

Лекар је радосно изјавио да за болесницу нема више никакве опасности... Слава Богу доброчинитељу нашему вавек! (Смирени и недостојни протопрезвитер Сергеј Орлов - I, 218-219).

Спасао среброљупца од самоубиства.Као што многи суграђани и савременици Исуса Христа нису веровали у Његово божанско посланство и моћ Његових молитви, тако и неки из околине оца Јована нису веровали да је близак Богу.

Један од таквих био је и вратар дома у коме је живео отац Јован. Он је радо примао новчане награде, често велике, од поштовалаца и посетилаца оца Јована само зато што би их пропустио у дом и омогућио им да се виде са оцем Јованом.

Скупивши тако приличну суму, он после смрти оца Јована пређе у Петроград у намери да тамо отвори трговину. Кад је све било готово и он подигао новац из банке и кренуо у Петроград, по Божјем допуштењу, њему новце, као неправедно стечене, успут украду.
Несрећни и маловерни среброљубац одлучи да се удави у мору. Он приђе морском каналу, осврне се око себе и видевши да у близини нема никога, баци се у воду. Али одједном нека га сила избаци из воде и он поред себе спази оца Јована, који му строго рекне: "Не чини то, грех је!" и одмах после тога ишчезне.

Поражен таквом чудном појавом баћушке из загробног света, спасени утопљеник узвикнуо је са сузама захвалности: "Сад и ја верујем да је отац Јован - светитељ!"

Страст среброљубља оставила га је и он се одао подвигу доживотног путника и скупљача добровољних прилога за цркве.

О овом случају причали су ми у Кронштату људи достојни поверења, који су лично знали овог вратара и од њега чули о овом догађају.

Свештеничком савешћу потврђујем истинитост описаног случаја - протејереј Јован Левицки, град Кибарт, у Литванији (Објављно у листу "Православна Карпатска Рус", број 1 од 6. јануара 1933. - II, 274-275).

Исцелио митрополита од кожне болести. Митрополит московски Макарије 17 година патио је од егзема. Дошао је у капелу, у којој је сахрањен отац Јован, на његовом гробу учинио три поклона до земље пред гробом, и трипут целивао гроб. После тога егзем је прошао и више се није појавио. О овоме је митрополит испричао протопрезвитеру Дернову после исцелења (I,104).

Исцељење бесомучне жене. Приликом једне посете гроба оца Јована 1913. године, а за време служења парастоса, два здрава сељака привела су силом једну жену која се снажно отимала, дерала и страшне хуле изговарала. У отимању од њих она се руком дохватила своје косе и читав прамен ишчупала. Силом су је положили на гробницу и свештеник јој стави епитрахиљ на главу. Она се извијала, као змија, а из уста јој је текла пена.

Присутна монахиња замочила је свој прст у кандило које је горело на гробу и помазала крстообразно чело бесомучне. После тога она се моментално умирила. Посадили су је на столицу и она је мирно седела, а крупне грашке зноја сливале су се са њеног лепог и младог лица. Она је била исцељена (Сведочанство Пољакиње Софије Карловне Пиноци, реформаторске вероисповести, Београд, Џорџа Вашингтона улица, број 40. - II, 294).

Исцељења преко преко мараме коју је око врата носио отац Јован. Међу онима који су после револуције напустили Русију и дошли у Југославију био је и протојереј Јован Сокаљ. Она је једно време служио као професор српске православне богословије у Битољу а потом, пред Други светски рат, прешао за старешину Руске цркве у Београду. (По свршетку овог рата вратио се у Русију и тамо био ректор богословије, а потом епископ).

Он је код себе имао мараму, коју је око врата носио отац Јован Кронштатски. Благодатна сила Божја која је почивала у овом светитељу и деловала кроз њега продужила је да делује, као некад кроз убрусе и мараме светог апостола Павла (Дела ап. 19, 11-12), кроз његову мараму. Познато је неколико таквих случајева.

Исцељење болесника од ишијаса. Јула 1940. године мој син Лев оболи од оштре форме ишијаса. Испробана су сва лекарска средства, али ништа није помогло. Тада ми једна дама посаветује да се обратим оцу Јовану Сокаљу, кога сам ја добро знао. Ја га замолим да одслужи молебан, и он се одазове. Приликом молебна он је на болесника ставио део мараме оца Јована Кронштатског. Кроз два дана син поче да се опоравља и сасвим оздрави. До овог случаја ја сам се скептички односио према чудесима сваке врсте. Давно се нисам исповедао. Кад сам се јавио оцу Јовану и изложио му своје дотадашње погледе, он је рекао да је довољно што сам дошао и рекао. Нека Бог помогне моме неверју! (Исказ Леонида Ивановича Иванова, Београд, улица Захумска, број 39 - II, 296-297).

Исцељење преко фотографије. Ја имам фотографију оца Јована са његовим потписом и благословом. Ту фотографију давао сам повремено 1925. године девојчици Андреји Николајевича Шмемана, која је била тешко болесна и лежала на клиници. Имала је неки унутрашњи оток. Једном нас је Шмеман ноћу разбудио, молећи да му дамо фотографију, јер је девојчици бивало теже кад фотографија није била код ње. Ми смо дали и чим ју је она примила оток се неочекивано провалио и гној се очистио. Родитељи су убеђени да је девојчица спасена благодарећи заузимању оца Јована (Извод из писма кнеза Петра Димитријевича Голицина из Будимпеште, од 5. априла 1937. године - I, 222).


Посмртна јављања

Као што се за живота на земљи јављао многима, тако је продужио да се јавља и по преласку у вечни живот. Познато је неколико таквих случајева.

Јавио се жени чија је десна рука била почела да се суши. Мој брат од стрица Александар Николајевич Соломкин пре Првог светског рата, 1911. или 1912. године, био је главни књиговођа министарства саобраћаја у Петрограду. Приликом посете својој матери, која је живела у провинцији, он се у разговорима са њом неповољно а понекад и увредљиво изражавао о оцу Јовану Кронштатском, јер није веровао у његову духовну моћ исцељења. То је чинио због тога што је његова мати била религиозна жена и дубоко поштовала оца Јована.

Кад се брат оженио, и жена његова, Александра, имала је исте погледе на баћушку Јована, као и њен муж.

Али није прошло много времена, а њена десна рука, без икаквог узрока, почне да се суши. Никакво лечење није помогло, него је, чинило се, погоршавало болест. Она више није била у стању сама да се облачи и све више морала је захтевати туђу помоћ.

Тако се продужавало све док се код ње није појавило религиозно расположење. Тада јој се у сну јавио старији свештеник и посаветовао да оде на гроб оца Јована Кронштатског, одслужи му парастос и помоли се. Она је све то испунила и још поврх тога заказала је да се на гроб оца Јована постави једно кандило, које би без престанка, дан и ноћ, горело. Све то сакрила је од мужа и забранила послузи да о томе ма шта открије.

По повратку кући са гроба оца Јована она је осетила необичан замор и сањивост. Легла је и спавала пуних 36 часова. У кући је то изазвало велику забуну и страх. Послуга је била принуђена да све исприча њеном мужу, а овај је позвао лекаре, да поврате жену у нормално стање. Кад су лекари чули шта је претходило њеном дугом сну, нису хтели да је буде, него су случај препустили природном току.

Кад се она разбудила, устала је и почела сама да се облачи, без ичије помоћи, крикнувши од радости што може сама да се служи. У том тренутку она је схватила да се са њом десило чудо по молитви оца Јована, да јој је он испросио од Бога опроштај грехова њених, и Бог је, по своме бескрајном милосрђу, успоставио њено здравље (Исказ Ане Емељановне Таран - I, 246-247).

Јавио се жени пуковника у Смедереву. Године 1936., почетком шесте недеље ускршњег поста дођем ја из Смедерева у Београд код своје пријатељице К. Н. Барташевич с намером да се постом припремим за свето причешће у Руској цркви на Цвети. Пошто сам се причестила ја сам се вратила натраг у Смедерево.

Било је рано пролеће. Како сам слабог здравља и болесних плућа, ја назебем и у уторак Страстне (Велике) недеље легнем у постељу са високом температуром. Целе ноћи сањам неког "свештеника - монаха", у црној доњој мантији, опасан широким кожним појасом, са црном скуфејском (кадифеном капом) на глави. Он се повремено сагињао, ширио своје руке и простирао их нада мном и нешто ми говорио, али ја ништа нисам разумела. Мучила сам се, будила и секирала што ништа не разумем, опет заспала, и опет истог свештеника сањала. Најзад, ја му се у очајању обратим: "Речи твоје ја нисам у стању да схватим и запамтим, него ми реци како ти је име?" На то сам добила одговор: "Ја сам Јован Кронштатски, запамти, Јован Кронштатски!" И ја сам запамтила.

Ноћ ми се учинила необично дуга, спавала сам и будила се са страхом да не заборавим његово име. Пред зору заспала сам чврсто. Пробудила сам се без температуре, али веома малаксала целим телом.

Сетила сам се сна и одмах запитала мужа да ли он зна ко је то био Јован Кронштатски и уопште да ли је постојао такав човек?

"Да, то је био свештеник побожног живота", одговорио је муж.

Најбољи одговор дао ми је архиепископ Нестор у своме предавању, посвећеном успомени оца Јована Кронштатског, одржаном у Београду, на које сам ја нарочито дошла из Смедерева и са великом пажњом пратила речи владике.

Хтела сам да са њим поразговарам, али нисам имала храбрости, била сам узбуђена и буквално заморена од доживљених осећања.

Ја сам се ослободила своје плућне болести, лекара, лекова и санаторијума (Писмо Марије Николајевне Гришине, жене генералштабног пуковника, настањене у Смедереву, улица Војводе Ђуше, број 6 -I, 248-249).

Јавио се својој бившој секретарици. У граду Казабланки, у Мароку, живи руски архимандрит Варсонофије, који је испричао како је једном посетио оца Јована и затражио од њега нешто за успомену, али га је отац Јован одлучно одбио. После смрти оца Јована, његова секретарица, девојка која је себе посветила на службу чудотворцу, пришла је архимандриту Варсонофију и предала му рукопис оца Јована, рекавши да јој се јавио отац Јован и наредио да тај рукопис преда оцу Варсонофију (Испричао Леонид Александрович Фриебес, који живи у Казабланки, приликом свога доласка у Београд 1935. године - I, 249).

Јавио се бесомучном младићу. Године 1909. по целом Петрограду разнео се глас о шеснаестогодишњем младићу Павлу Иљину, који је патио од неке за науку необјашњиве болести. Њега за време литургије довезу у Јовановски манастир, на карповки, и ту му се десило ово:

За време Херувимске песме он се отме од петнаесторице снажних људи који су га држали, а затим полети по ваздуху изнад присутног народа ка западним вратима храма и падне на улазу у храм онесвешћен. Подигну га и доведу до гроба оца Јована. Ту се за кратко време освести, а потом заспи тврдим сном. За време сна јавио му се отац Јован, поучио га, исповедио и заповедио да оде у Валаамски манастир. Шта се за време сна догодило, болесник, кад се пробудио, није хтео рећи. Али кад су му поновили неке одломке фраза које је у сну изговорио, на пример: "Оче Јоване, опрости, помоли се, испунићу"..., он је открио све и испричао.

Видео је оца Јована како седи у наслоњачи у својој гробници и том приликом рекао му: "Ти ме видиш у таквом облику, у каквом ме нико није видео. Служи ми парастос, како је то Црква установила. Али великом Богу угодно је да ме прослави. Доћи ће време кад ће и мени да се служе молебани".

После ових речи, отац Јован дунуо је на болесника, благословио га и додао: "У своје време ја ћу ти рећи шта треба да чиниш ради потпуног исцељења". Рекавши ово, нестао је.

За то време присутни у храму гледали су како болесник зубима гризе мраморну плочу на гробу оца Јована и дивљим гласом кричи: "Излазим, излазим, велики угодниче и пророче Јоване, али не потпуно". Наравно, то није говорио болесник, него демон из њега. Павле већ није више тако патио од своје болести, али није потпуно ни оздравио.

У току ове 1909. године он из Петрограда пређе у Виборг. Са благословом архиепископа финског ступи као послушник у Валаамски манастир и настани се у архијерејском дому, у граду Сердобољу (имање Хјумпела). Ту је вршио дужност баштована и као чтец прислуживао цркви. Тамо је живео до 19. октобра (дан рођења оца Јована) 1911. Тога дана Господ му је преко оца Јована подарио нову милост, коју му је отац Јован приликом ранијег јављања на гробу био обећао.

С њим се догодило следеће. Увече тога дана после свеноћног бдења, брат Павле читао је акатист Божјој Матери и за време читања дошао у стање усхићења. Његовом духовном погледу открила се дивна визија. Прво му се у слави јавио отац Јован са светим Јованом Рилским, затим Павле Тивејски и Атанасије Атонски и мноштво других светитеља. Сви су они поздрављали један другога радосним поздравима: "Радуј се, Јоване, радуј се, Павле, радуј се Атанасије." Најзад, после њих јавила се сама Богомати у неописивој слави. При њеној појави хор светитеља свечано је запевао песму: "Возбраној Војеводје" (Војвоткињи која се бори за нас.)

После тога отац Јован пришао је брату Павлу и рекао му: "А сад изађи из тела и душом пођи за нама". Павлу је било веома тешко да испуни ово наређење, али је испунио и пошао за Павлом Тивејским, Јованом Рилским и Јованом Кронштатским. "Они су ми показали", причао је Павле доцније, "прво рајска станишта и насладе, припремљене за оне који проводе добродетељан живот на земљи, а затим мучење грешника.

Слава и блаженство праведника, као и мучење грешника - не могу се описати људским језиком. Кад ми је све то било показано, отац Јован почео је да ме поучава како да живим, да бих задобио коначно исцељење. Заповедио ми да се вратим у своје тело и упутим у Оптину Пустињу старцу Варсонофију". Тим речима завршио је брат Павле опис онога што је за време умиљења видео и доживео.

У новембру 1911. године он се, у пратњи јерођакона Валаамског манастира Варсонофија, упутио у Оптину Пустињу ка старцу Варсонофију. Овај је од оца Јована већ био обавештен о доласку болеснога Павла и извршио све што му је отац Јован рекао да учини. Он га је исповедио и причестио, после чега је болесник коначно оздравио.

До 1912. године исцељени Павле, потпуно здрав, живео је у Сердобољу, на имању Хјумпеља. После је позван на војну дужност. Године 1914. учествовао је у Првом светском рату. Да ли је рат преживео и шта је са њим даље било, није ми познато. Али ми је он преко јеромонаха Варсонофија из Валаамског манастира, који га је пратио на путу у Оптину Пустињу, послао своје записе да их објавим после десет година од његовог исцелења. Из тих његових сопствених записа, својеручно писаних, види се како је и због чега оболео.

У тим записима он пише како је за време бављења у Москви, пред одлазак у Петроград, упао у велику невољу. Нигде није могао да нађе места за себе, и сви сродници и познаници окретали су главе од њега. Велика оскудица довела га је до очајања.

У једном таквом часу изненада јави му се неки "тајанствени старац" и рекне му: "Ја ћу ти помоћи, ако ти сопственом крвљу писмено потврдиш да ћеш ми бити веран и овде на земљи, и по смрти твојој".

"А ко си ти, да бих ја веровао у тебе и теби се поверио?" Запитао је Павле.

"Ја сам онај кога не воли и мрзи ваша Црква", одговорио је непознати.

"Добро, бићу ти веран", изјавио је заслепљен очајањем Павле и дао је потпис.

"А сад треба да збациш са свога врата непотребно бреме" - рекао је непознати старац и при том указао на крст.

Младић је скинуо крст и тиме се одрекао Христа и предао душу своју ђаволу, који се тада уселио у њега.

Од овог нечистог духа исцелио га је делимично непосредно отац Јован Кронштатски, а делимично преко Оптинског старца Варсонофија.

Из свега изложеног проистиче следећи закључак. Бесомучни или демоном поседнути постоје и данас, као што су постојали у старо доба. Нечистом духу предају се људи развратног, грешног живота, особито грехом одрицања од Бога и богохулства. Али и у наше време постоје, као што су постојали у стара времена, праведници и угодници Божји, који имају моћ и власт да изгоне зле духове из људи.

Највећи од чудотвораца у наше време јесте отац Јован Кронштатски, чија стогодишњица рођења пада ове (1929) године. Он је толико угодио Богу својим светим животом, да је већ сада прибројен у рајска насеља, у збор преподобних, заједно са Антонијем Великим, Павлом Тивејски, Јованом Рилским. "Великом Богу" - како је сам рекао, ускоро ће бити угодно да га прослави и на земљи, као што га је већ прославио на небесима. Тако ћемо ускоро имати новог молитвеника и посредника за вас на небесима"... (Из беседе Теофана, архиепископа полтавског, у Варни, у Бугарској 8/21. јула 1929. године. Ову беседу преписала је од аутора кнегиња Лобанова - Ростовска, а аутору књиге предао инжењер Данил Горскиј - I, 252-256).

Јавио се човеку који није веровао у бесмртност душе и вечни живот. Мој муж био је верујући човек, али није могао да схвати бесмртност душе и вечни живот. То ме је много једило и ја сам се молила оцу Јовану да га убеди у будући живот.

Једног јутра у току јула месеца 1940. године ја се рано пробудим и видим мужа већ обученог, али веома узбуђеног и уморног лица.

"Шта се догодило?" запитала сам зачуђена његовим чудним изгледом.

Он је одговорио да никад у животу није имао такве снажне доживљаје, као прошле ноћи.
Сањао је велики трг са храмом и на њему много људи. У том тренутку завршила се служба у храму. Из храма излази отац Јован и упућује се право к њему, а у рукама држи круну.

Дошавши до њега, отац Јован ставио му је круну на главу и чврсто притиснувши, рекао му: "Зашто сумњаш? - Веруј!" После тих речи окрене се и почне да се удаљује.

Тада је муж схватио своју кривицу и страшно узбуђен пошао за њим, да би му целивао руку и рекао да ће веровати. Али се отац Јован удаљавао све више.

Најзад, потпуно измучен овим напором, он идући на коленима са пруженим напред рукама, достигне оца Јована, целива његову ногу и буди се под тим утиском.

Од узбуђења толико је био изнемогао, да сам му одмах морала скувати црну кафу, да би се мало окрепио. Али се умирио и дошао к себи тек по повратку кући са литургије у цркви.

А ја сам била неисказано срећна, што је моја молитва оцу Јовану тако подејствовала на мужа и спасење његове душе (Писмо Валентине Матерно, Београд, улица Браничевска, број 35, од 21. октобра 1940. године - II, 280-281).

Јавио се младићу у сну и исцелио Га од полипа у грлу. Живећи са својим духовним сином Владимиром Цоппи у Италији, у лековитој бањи, ради лечења од парализе и епилепсије, добила сам од познаника књигу "Отац Јован Кроштатски" I том, што је за мене била велика срећа, јер сам ја добро знала баћушку, поштујем га много и молим му се постојано. А кад сам живела у Москви, ја сам имала његов појас, са којим је он служио. У вези са тим не могу да прећутим о чудесном исцелењу свога духовног сина Владимира.

Његова мајка била је уметница, чланица Московског художественог театра. Пред њен одлазак за Америку, она ми га преда на васпитање и лечење. Њен син био је парализован и до своје 12. године није говорио, а једна рука и нога биле су одузете. Уз то, имао је и нападе епилепсије. Лекари су му препоручили да живи овде и лечи се, мада су признавали да је његово стање безнадежно.

Од пре неког времена појавио му се и полип у грлу и све му више затварао грло, да је ваздух једва пролазио. Лекари су саветовали операцију, али се ја на њу нисам смела одлучити, јер сам знала да се операција код паралитичара и епилептичара скоро увек несрећно завршава.

Напади гушења продужавали су се сву ноћ. Наједном он је заспао и у сну осетио да умире. Тада се појавио отац Јован Кронштатски, кога је он знао по фотографији и често му се молио, пришао му и запитао га: "Шта је то с тобом?" Затим му завукао своју руку у грло и као да је нешто чупао из њега.

Изјутра ми је испричао сан. Ја сам се уплашила и рекла да сновима не треба веровати.
2. јануара Владимир је читао акатист светом Серафиму Саровском (чију успомену Црква тога дана прославља) и после тога рекао ми: "Погледај ми грло!" Ја сам погледала и веома се изненадила: од полипа није било ни трага и грло је било потпуно чисто!

Кад га је другог дана прегледао доктор, и он је констатовао да је грло потпуно чисто и здраво; све је прошло без операције. "То је само чудо могло бити", рекао је он, а то су потврдили и други лекари.

Нашој радости није било краја. И напади епилепсије су престали и више се нису поновили. Остала је само парализа ноге и руке. Владимир без роптања носи бреме своје болести, сматрајући да му је она дана од Бога, као искушење за његов будући живот и спасење. Он се непрестано моли Богу и једина му је жеља да буде монах и ступи у манастир (Писмо госпоће Наталије Дефендове, која живи у Италији, Бања Монте Катини - II, 297-298).



Превод: протојереј Живан М. Маринковић

БИБЛИОТЕКА "ОБРАЗ СВЕТАЧКИ"
ПРАВОСЛАВНА МИСИОНАРСКА ШКОЛА
ПРИ ХРАМУ СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ

Београд
1998



Електронско издање: Славјанка