I Живот до почетка јавне службе
Детињство и младост
Свети отац Јован Иљич Сергијев, доцније назван Кронштатски, родио се 19. октобра (по старом) 1829. године у сиромашном селу Сури, Архангелска губернија, на крајњем северу Русије. Његов отац Иља био је сиромашног стања и служио je као црквени служитељ (црквењак и појац) у месној цркви светог оца Николаја, саграђеној од дрвета у XVII веку, у којој су сасуди били од олова. Родитељи су му били честити и веома побожни. Пошто се као слаб родио, родитељи пожуре те га одмах крсте и даду му име Јован, по имену светог Јована Рилског, чију успомену Црква слави тога дана. После крштења малишан се опоравио и очврснуо.
Кад му је било 6 година, он је у соби видео Божјег анђела, који је блистао небеском светлошћу, и веома се уплашио. Али му је анђео рекао да се не плаши, јер је он његов анђео чувар, који га свуда прати, чува и спасава од сваке опасности и са њим ће бити у току целог његовог живота.
Мали Вања (тако су га родитељи звали од милоште) увек је са оцем одлазио у цркву и заволео je црквене службе и књиге. Касније је чешће говорио да је сву своју побожност поцрпео читајући богослужбене књиге. Од најраније младости био је у свему послушан својим родитељима.
Кад је стасао за школу, а ове у селу није било, родитељи су скупили последњу пару и уписали га у парохијску школу (училиште) у Архангелску.
Али учење му је тешко ишло: тешко је схватао и памтио. То га је веома мучило и јадило. Он се са тугом сећао родитељског дома и њиховог сиромаштва. Изгледа да jе још тада научио да саосећа туђем сиромаштву и невољи. Још онда је маштао како ће, кад одрасте, да помаже родитељима и свима који трпе оскудицу и немаштину. У њему се развијало болно саосећање према свима паћеницима.
Школска наука била му је све тежа. Иако се трудио повасцели дан и учио, није успевао. У невољи, он се једно вече пре спавања обратиo Богу пламеном вером и молитвом, да благодаћу Својом просвети његов ум, те да запамти и схвати шта се у школи предаје. Молитва вере кротког и смиреног малишана била је услишена и Господ је на њега излио изобилне дарове Духа Светога. О томе он у своме Дневнику пише:
"Ја сам волео да ноћу устајем на молитву, кад сви спавају... кад је тишина. Највише и најчешће сам се молио да ми Господ подари светлост разума на утеху мојих родитеља. Тако, једно вече, кад су сви заспали, ја сам опет пао на колена и почео да се молим ватрено. Не знам колико сам се молио, али ме је нешто свега потресло. У том тренутку као да је нека завеса спала са мога ума и очију, и намах ми је у глави било јасно све што је учитељ тога дана предавао. На души ми је лакнуло и уместо дотадање туге, обузела ме је радост. По свршетку молитве легао сам и заспао тако мирно и спокојно, као никад дотле. Чим се јутро указало, устао сам, дохватио књиге и почео да читам. На моју велику радост, читао сам лако, схватио све прочитано и могао да препричам. У учионици ми се није седело онако као пре: све сам схватао и памтио. Учитељ је дао задатак из аритметике. Ја сам га израдио и учитељ ме је похвалио. Брзо сам напредовао у учењу и од последњег по успеху избио међу прве. Даље ми је бивало све лакше. Училиште сам завршио као један од најбољих и преведен сам био у семинарију" (богословију).
Нема потребе истицати да религиозно настројење малог Вање нимало није ослабило у току година проведених у училишту: утисци понесени из породице били су веома снажни.
У каснијем разговору са игуманијом подворја Леушинског манастира светог апостола Јована Богослова у Петрограду (чија се централа налазила у Череповецком срезу, Новгородске губерније), Таисом, он је рекао: "Знаш ли шта је најпре положило темељ моме обраћању Богу и још у детињству загрејало моје срце љубављу према Њему? То је - свето Еванђеље на словенско-руском језику; ја сам волео да читам ту чудну књигу кад сам долазио кући на распуст, и њен стил и просте речи били су доступни моме детињском схватању. Ја сам читао и наслађивао се и у њој налазио велику и незамењиву утеху. То Еванђеље било је са мном и у училишту. Могу рећи да је Еванђеље било сапутник мога детињства, мој учитељ, руководилац и утешитељ, са којим сам се сродио од најранијих дана".
Усамљеништво у школи још је подигло и ојачало религиозно-молитвену настројеност Вање: Бог је био његова једина утеха.
Из парохијског училишта прешао је у семинарију, коју је завршио као први у рангу. Због бриљантног успеха примљен је као благодејанац у Петроградску Духовну Академију.
За време школовања у Академији умро му је отац и мати се нашла у највећој беди. Ово је много жалостило љубљеног сина и он је тражио начин да помогне мајци. У томе је успео. Почео је да се бави преписивањем лекција за рачун имућнијих другова и на тај начин зарађивао је 10 рубаља месечно и све то слао својој љубљеној матери, срећан што може да јој помогне.
У Академији је много времена посветио богомислију, јер је интуитивно осетио да му предстоји тешка борба са духовима злобе под небом, господарима таме овога света - са ђаволом и слугама његовим.
У почетку помишљао је да се замонаши и пође као мисионар у далеку Кину, али се уверио да и у престоници и њеној околини има поста посла за правог пастира стада Христова (1,19-22).
Ступање у брак и живот у њему
Пошто је одустао од примања монашког пострига, а тако је сигурно воља Божја хтела, он је, по свршетку Академије, ступио у брак. Али је желео да и у браку проводи девичански живот и са својом супругом живи као брат са сестром, без телесне везе супружничке. На овакав живот његова супруга у почетку није хтела да пристане, па се, кад је он остао при своме предлогу, пожалила надлежном архијереју, митрополиту Исидору. Овај позове Јована и дуго га је наговарао да промени одлуку и живи брачним животом, као и други свештеници, јер је брачни живот сам Бог осветио и благословио, и у њему се може живети свето и побожно, али је Јован остао упоран. Кад савети нису помогли, митрополит је запретио законским санкцијама, али ни то није имало успеха. Расрђеном митрополиту Јован је одговорио: "Таква је воља Божја, и Ви ћете се у то уверити".
Чим је Јован изашао од митрополита, овај је ослепео.
Он је брзо позвао натраг Јована и замолио га да му опрости и помоли се Богу да му поврати вид, и добио је обадвоје.
Тада је митрополит позвао Јованову супругу и посаветовао да послуша свога мужа и прими такав живот, као израз воље Божје, и она је то прихватила... (II, 36).
Рукоположење у чин свештеника и почетак свештеничке службе
По свршетку Академије и склапању брака, Јован је постављен на дужност свештеника при саборном храму светог Андреја Првозваног у Кронштату.
Град и првокласна морска тврђава Кронштат, која затвара приступ Петрограду с мора, налази се на острву Котлино, удаљеном од ушћа Неве 26 километара.
У свештенички чин посвећен је 12. децембра 1855. године. Кад је први пут ушао у храм, одређен му за службу, он се веома изненадио његовом унутрашњом сликом и распоредом, као познатим. Јер исти храм он је још у младим годинама видео у сну тако јасно, да су му сви предмети и општа слика остали дубоко урезани у сећању. Још онда он је разумео да му је Бог тај храм доделио на службу, и то се сад испунило. (I,23).
Кад се отац Јован као свештеник први пут појавио у Кронштату, становници његови нису били њиме задовољни. Они су сматрали да свештеник у предграђу престонице треба да је отменог порекла и изгледа, а он је из сељачке породице, у простој мантији. Кад су га видели, говорили су: "Ала су нам попа и послали, простог, сељачког. Ничег лепог на њему нема". Они нису могли да наслуте какво се велико светило скривало под скромном свештеничком хаљином и смиреним ликом младога пастира (II, 30).
О. Јован је од првог дана своје свештеничке службе тврдо решио да себе потпуно принесе на жртву Богу и својој пастви, да за њих живи и умре.
При крају своје прве литургије одржао је своју прву проповед, у којој је, поред осталога, рекао: "Свестан сам висине свештеничког чина и дужности с њим сједињених, осећам своју немоћ и недостојност али се уздам у благодат и милост Божју, "која немоћи лечи и недостатке попуњава". Знам шта ме може учинити више или мање достојним овога чина и способним за ношење овог звања: то је љубав према Христу и према вама, љубљена браћо моја... Љубав је велика сила; она и немоћнога чини снажним и малога великим... Такво је својство чисте љубави, еванђелске. Нека Господ, препун љубави, подари и мени искру ове љубави, и запали је у мени својим Светим Духом".
А Господ Сведржитељ даровао је своме пророку Јовану безграничну љубав према Богу и људима.
Касније ће се видети да је отац Јован имао од Духа Светог и дар пророштва.
Ја сам га овде назвао пророком у смислу посланика Божјег у грешном свету пред сами крај века и долазак антихриста.
Као што ће се касније видети, Бог је оца Јована још од утробе материне предодредио да покаже људима да сила Божја током векова није ослабила, него да може и у наше дане, у доба материјализма и безверја, да чини велике знаке и чудеса, као и у првим вековима хришћанства, и да у изабраницима Божјим учврсти веру и моћ духа за борбу до саме смрти са ђаволом и слугама његовим.
Кронштат је био место административног прогона из престонице порочних људи (скитница и других). Ови људи смештали су се изван града, у земунице и колибе, вукли се по улицама, просили и пијанчили.
Осим ових, у Кронштату је било и много физичких радника у пристаништу, који су вршили претоваре са великих морских лађа (које због плитке воде нису могле доћи до Петрограда) у мање, руске, и са ових у веће, иностране лађе. И ови радници са својим породицама такође су се насељавали око града. Људи су пијанчили а жене са децом живеле у крајњој оскудици, глади и хладноћи.
И одједном, по Божјој заповести, усред тога мрака заблистао је сјајни зрак Божје љубави. Новопосвећени млади свештеник отац Јован почео је да посећује те колибе и земунице и бедне уџерице. Он је тешио напуштене мајке, забављао и миловао њихову децу, док су оне прале; помагао новчано; учио и саветовао пијанице; сву своју плату раздавао је бедницима, а кад би му нестало новца, скидао је са себе хаљину и обућу и без њих се враћао кући.
Ови сурови и груби људи у почетку нису разумевали свету тежњу доброг пастира, па су гледали на њега попреко и чак се непријатељски односили према њему.
Ипак, његова необична доброта и материјална помоћ постепено су им отварали очи и они су почели увиђати да им је Бог послао љубављу испуњеног пријатеља и добротвора.
Сапароси оца Јована, свештеници Андрејевског храма, говорили су у злобној намери жени његовој: "А твој добричина опет се данас бос кући вратио". Његов поступак није им се свиђао, они нису схватили светитеља.
Зато су се постарали да се свештеничка плата оца Јована не издаје њему него његовој жени. И у томе су успели. Али Господ Сведржитељ није хтео да остави свога изабраника без могућности да чини добро сиромасима. По Божјем Промислу он је био постављен за вероучитеља у Реалној гимназији са одређеном платом, са којом је могао слободно располагати. И он је то и чинио: сву плату раздавао је сиромасима (I,23-26).
Спољашњост оца Јована: црте лица и одећа
О. Јован је био средњег раста, мршав у телу. Тиме се није нарочито одликовао, али се одликовао цртама лица и бојом очију. У Светом писму речено је: Весело срце чини да је лице као цвет (Приче 15,13 - у словенској Библији). И заиста, лице његово цветало је од унутрашње благодати Божје и личило на ружу румену. А његове као небо плаве очи продирале су у срце и душу саговорника. Зато људи нечистих мисли и грешног живота нису могли да издрже његов поглед, бојали су га се, јер су имали осећај да он чита њихове мисли и да су му позната сва њихова дела. А тако је стварно и било, што је он у пракси често показивао и доказивао. Његова коса и брада биле су смеђе, у старости прошаране седим власима.
Свима је било познато да је он желео једино царство Божје и правду његову и да се о себи нимало није бринуо: ни о јелу ни о оделу. Па ипак, имао је свега у изобиљу: и најбоља јела и раскошну одећу. А све то био је дар људи у знак захвалности за његова доброчинства. Ја сам више пута био сведок томе. Једном, кад сам са својим пријатељем свештеником Гронским посетио оца Јована у Кронштату, наишла је жена богатог трговца из Астрахана, и он нас је почастио чајем. Док смо пили чај, жена му се обратила: "Дозволите, баћушка (оче), да Вам сашијем расу" (горњу мантију). Отац Јован јој је одговорио да их он има много, али је жена наваљивала и целивала му руку све дотле, док се он није сагласио. А он је то учинио из бојазни да је не увреди. А она, опет, сматрала је за срећу да нечим услужи угодника Божјег. После чаја она је затражила благослов да му наручи ципеле. Он је опет одбијао, а она наваљивала, све док није попустио. На крају, замолила је оца Јована за благослов да сруши своју стару зграду за смештај сиромашних и старих особа и подигне нову, и овај благослов одмах је добила.
Слично овој богатој жени, поступали су и други богати људи и жене. И њих је он у почетку одбијао и тек на велико наваљивање примао и првом приликом добивено давао другима. Од многих таквих случајева да наведем само један. Године 1901. или 1902. дошао је оцу Јовану ради благослова новопостављени ђакон у војној цркви варшавске тврђаве (Варшава је онда била у саставу Руске државе). Отац Јован дао му је не само благослов него је са себе скинуо раскошну расу и подрасник (горњу и доњу мантију) и дао ђакону, а сам обукао неку стару и подерану, и још му је дао и новац за пут. Кад се ђакон устезао да прими, отац Јован је заповеднички рекао да је је то његов благослов и да мора примити.
Овај карактеристичан случај показује, с једне стране, колико је он мало бринуо о својој одећи, а с друге, његово, достојно дивљења, милосрђе - готовост да скине одећу са себе и да је да другоме.
Потпуно одсуство привезаности земаљским добрима отац Јован је пројавио и онда, кад је подигао црквени дом на четири спрата, а одбио да се пресели у њега, него је и даље остао у малој кућици, у којој се у његов стан улазило кроз кухињу (I, 83-84; II, 36).
Црте карактера
Отац Јован је ретка појава међу људима, духовни горостас, чије црте карактера обично људско око није у стању да сагледа нити језик да опише, као што ни мраву у прашини није могуће да опише лет орла у небеским висинама. Па ипак, из онога што је он у односу према људима пројављивао, могу се уочити неке особите црте његовог карактера. То су:
Молитвеност. Отац Јован био је велики молитвеник. У својим молитвама он се обраћао Богу, као што се син обраћа своме оцу: са великом слободом и чврстом вером да ће добити што моли, скоро увек молио се клечећи и најчешће својим речима, наглашавајући неке од њих, према приликама и потребама. Молио се прибрано, ватрено, свим својим бићем и снагом, да су му често грашке зноја обливале лице и сузе капале из очију. За време молитве он је дубоко понирао у дух и смисао сваке речи и кроз ове изражавао своја унутрашња осећања. На тај начин његова молитва није била шаблонско и механичко ређање речи већ излив срца и душе, целог бића његовог. Молитва му је била духовна храна, без које он није могао ни дању ни ноћу. Често је добар део ноћи проводио у шетњи по башти, певушећи полугласно псалме и молитве. Поред свакодневне јутрење и вечерње, служио је сваког дана и свету литургију. За време богослужења, особито свете литургије, он је духом својим просто горео, као огањ. Лице му је сијало небеском светлошћу и зрачило светлост и топлоту. Он се тада духом својим узносио на небо пред престо Свевишњега, у друштво анђелских сила. Оваква благодатна измена код њега наступала је обично после читања Символа вере на литургији и речи: "Стојмо лепо, стојмо са страхом"... Својом молитвом и оваквом благодатном изменом он је веома снажно, често и потресно деловао на присутне: њима се коса подизала увис и жмарци струјали кроз тело, гледајући га и слушајући његове пламене молитве (I, 55-64; II, 41-42).
Истина, бивало је и случајева кад молитва није ишла лако. "Осећам често, говорио је он, како се молитва лако уздиже, а понекад се тешко по земљи разастире и не може увис. То је дело сатане, он спречава" (II, 192).
Његово учење о молитви изложићемо касније, а овде да наведемо две његове карактеристичне молитве:
"Добри Човекољупче, Који си сву твар једном речју створио и од ње човека саздао, посети неисказаним Твојим човекољубљем палога слугу свога, да не би потпуно погинуло дело руку Твојих...
Господе! Име Ти је - Љубав: не одбаци мене заблуделог човека. Име Ти је - Сила: укрепи мене изнемоглог и палог. Име Ти је - Светлост: просвети душу моју, помрачену животним страстима. Име Ти је - Мир: умири узбуркану душу моју. Име Ти је - Милост: не престај да ме милујеш" (1,139).
На почетку 1898. године он је Богу упутио ову молитву:
"На нову 1898. годину благодарим Ти, Свемилосрдни Господе, што си ми подарио још једну годину доброте Твоје! Обнови, Господе, Дух прави у утроби мојој, и срце чисто саздај у мени ради Твога усељења у мене. Захваљујем Ти за неизбројна доброчинства Твоја, која си излио и непрестано изливаш на мене многогрешног. Захваљујем Ти на дуготрпењу Твоме према мени, који сам Те многим гресима разгневио, и на милосрђу Твоме непобедивом и које све побеђује. Захваљујем Ти на дарованом ми здрављу душевном и телесном, јер иако сам старац по годинама, млад сам духом и телом. Захваљујем Ти на свакодневном оправдању Твоме часном Крвљу Твојом. Захваљујем Ти на сузном умилењу при вршењу литургије и на свагдашњим утехама Духа Твога Светога, на светињи Његовој, која се излива из најсветијег и неисцрпног бића Његовог, које је једно с Тобом. Захваљујем Ти на незадрживом привлачењу к мени људи Твојих - деце, омладине, одраслих и старих, који са свих страна трче к мени, где год се појавим у градовима и селима. Захваљујем Ти што свуда моћно и снажно засађујеш веру православну и побожност, особито у женским манастирима. Захваљујем Ти што ми дајеш слободу да се молим за сав свет и све људе и за извођење њихово из заблуда и привођење у јединство вере и побожности. Захваљујем Ти што неправедну јарост неправославних народа непријатељски расположених према нама православнима, укроћујеш и разумевању истине приводиш. Захваљујем Ти што све привлачиш јединству - да буду једно, као што си Ти један у Тројици слављени Боже. Захваљујем Ти што моћнога у снази ђавола сваког дана побеђујеш и посрамљујеш у његовим лукавим и насилним сплеткама. Захваљујем Ти што си ми подарио да стојим у истини и правди Твојој. Захваљујем Ти што си ми подарио реч мудрости и силе, да објављујем људима име Твоје речју Еванђеља Твога. Захваљујем Ти што ме свуда прослављаш, иако сам ја многогрешан и недостојан. Захваљујем Ти и за непорочни живот мој, иако ме сваког дана привлачи к себи и мучи ме - и ако ме Ти не би чувао, као зеницу - учинио бих сваки грех. Нема броја Твојим милостима према мени Господе, и за све ти захваљујем, и немам речи да Ти достојно захвалим, Господе! Амин" (I,118-119).
Умереност у јелу. У јелу је био веома умерен: јео је врло мало. Осим супе од кокошије изнутрице, никакво месо није јео. Уместо меса, у његовој се кући за време мрса употребљавала риба: харинга, младица, моруна и чорба од икре. Неколико кашика чорбе или и два-три парчета рибе - њему је било довољно. И кад је на столу више јела, он их се није дотицао. Средом и петком ни рибу није јео и све постове строго је држао. За време ускршњег поста рибу су замењивале печурке (II, 44-45,184-185).
На строго држање постова он се навикао још у родитељској кући. О томе сведочи један доживљај из његовог живота у Духовној академији. Као студент он се једне године у току ускршњег поста тешко разболео. Лекари су му саветовали јачу храну, нарочито млеко, али он није хтео да их послуша, док за то не добије благослов своје матере. Он ће јој писати, па како она одлучи. Како је рекао, тако је и учинио. Али ондашњи саобраћај, без железнице и пароброда, био је веома спор, услед чега су његово писмо и одговор мајке дуго путовали. У своме одговору мајка му шаље свој благослов, али да га разреши од поста и одобри мрсну храну - она не може.
Ето каква је чврста вера била у те жене, која је дала свету тако велико светило Цркве Христове, какав је био отац Јован. Свака друга мајка, у страху за живот и здравље свога сина, рекла би: ради свога здравља, послушај лекаре. Она се сетила речи Светог писма: "праведник ће од вере жив бити" (Авак. 2,4; Римљ. 1,17; Гал. 3,11; Јевреј. 10,38) и није се побојала за живот сина. Њој је више било стало да се одржи заповест Божја о посту него препорука лекара.
Кад су лекари дознали за одговор мајке, рекли су Јовану да ће без јаче, мрсне хране умрети. Он је на то одговорио: "Нека буде воља Божја. Зар ви мислите да ћу ја ради живота погазити благослов матере и заповест Божју: поштуј оца свога и матер своју?" Предсказање лекара није се испунило и Јован је и без мрсне хране убрзо сасвим оздравио.
Из овог случаја сагледа се још једна црта његовог карактера: безгранична љубав, поштовање и послушност према својим родитељима (I, 82).
Сиромаштво. Он се родио као сиромах и такав је и умро, иако су у току његовог живота милиони рубаља прошли кроз његове руке. Све што је од својих поштовалаца и захвалних за исцељење добијао, одмах је раздавао сиромасима и невољницима око себе, или помагао добротворне установе и зидање цркава и манастира (II, 69).
Да наведемо само неколико случајева раздавања тек примљених пакета са новчаницама.
У Волгоди нека бедно одевена жена пришла је оцу Јовану и затражила милостињу. Он из џепа мантије извади коверат са новчаницама и пружи јој. Мало после она се врати и узбуђено му рекне: "Баћушка (оче) ви сте се вероватно преварили, овде је хиљаду рубаља". "Но, па шта је с тим? Одговори он. То је твоја срећа, иди и захвали Богу" (II, 65).
Приликом посете Кијеву, 1893, године, њему је после свете литургије у дворској цркви супруге великог кнеза Николаја Николајевича Старијег уручен пакет са новчаницама, а он га је одмах дао младој девојци пред собом. Она се збунила и рекла: "Ја сам вам пришла ради благослова а не ради новца". На то јој је он одговорио: "Узми, теби ће то ускоро бити потребно". И заиста, она се убрзо верила и новчана помоћ добро јој је дошла (II, 48).
Истом приликом, окружен масом народа, добио је од једне госпође коверат са новчаницама, а он га одмах предао жени до себе. Дародавка се препала и узвикнула: "Оче Јоване, тамо је велика сума новца!" На то је он одговорио: "Ти си дала мени, а ја дајем коме хоћу. Ако ти је жао, узми свој пакет натраг и одлази!" Она се тргла и почела се извињавати.
Тада је и јеврејској општини подарио 100 рубаља (II, 48).
За време једне опште исповести у Андрејевском храму у Кронштату једна жена предала је оцу Јовану коверат са новчаницама, а он га одмах дао жени пред собом. Дародавка је овим његовим гестом била веома изненађена, па је покушала да спречи оца Јована у томе, да ухвати његову руку и задржи је, узвикнувши: "Баћушка, па ту су три хиљаде рубаља!" А он јој је мирно одговорио: "Њој је баш толико и потребно" (I,39).
Један богаташ предао је оцу Јовану пакет са 15.000 рубаља. У том тренутку пришла му је девојка и замолила помоћ за спрему, а он јој пружи тек примљени пакет, не знајући колико је у њему. Видевши то, богаташ му је рекао да у пакету има 15.000. На то му је отац Јован мирно одговорио: "Њој је потребно" (II, 214).
Приликом посете једном богатом трговцу у Петрограду, овај је оцу Јовану на растанку тутнуо у руку коверат са новчаницама. У том тренутку, пре него што ће се попети у кола, пред његове ноге пао је неки стари сиромашак и затражио милостињу. Без икаквог колебања и премишљања отац Јован му је пружио тек примљени коверат. Трговац, запрепашћен, узвикнуо је: "Оче, шта учинисте, па тамо је 2.000 рубаља!" "То је његова срећа", одговорио је мирно отац Јован.
А други неки богати трговац из Петрограда поклонио је оцу Јовану скупоцену шубару од даброве коже, да би му чувала главу од мраза приликом путовања морем између Петрограда и Кронштата. За време једне јаке вејавице и мраза оцу Јовану приступи нека скитница и затражи милостињу. Кад је ову добио, он муњевитом брзином зграби шубару са главе оца Јована и побегне. Отац Јован на то није ни прстом реаговао. Кад су присутни, који су се ту задесили, почели да негодују и осуђују скитницу због његовог тако дрског поступка, а уједно и да се чуде оцу Јовану што није реаговао и скитницу није осудио, он им је сасвим мирно одговорио: "Шубара му је сигурно била потребнија него мени" (II, 255-256).
Кад су га једном приликом ученици гимназије видели у старој и похабаној крзненој бунди и запитали где му је нова, он им је испричао како су га лопови пресрели и одузели је и на крају незлобиво рекао: "Нека им Бог опрости!" (I, 54).
Отац Јован примао је свакодневно и са свих страна веће и мање своте новца за његове добротворне сврхе. А било је и таквих који су му редовно давали и поштом слали одређене суме. Све је он то, до последње паре, раздавао на све стране. Тако је чинио не само са оним сумама које је од других примио него и са својим приходима.
Пред његову смрт у левичарској штампи била се подигла хајка против њега и "секте" његових присталица названих "Јованитима" (о којима ће касније бити говора). Било је и алузија на велике новчане суме које су му слате из свих крајева престонице Русије и постављало се питање шта је са тим новцем. Кад је отац Јован склопио своје очи и преселио се у вечност, противници су мислили да ће се у његовој оставштини наћи милиони. Али, на њихову срамоту, показало се је отац Јован оставио овај свет као пуки сиромах, иако су му у току живота милиони прошли кроз руке (II, 69).
Смирење, кротост, љубав. Иако је био обдарен великим даровима Божјим, он је био веома смирен и кротак и пун љубави према Богу и људима. Увек приступачан и љубазан у опхођењу и пун саосећања према свима невољницима и паћеницима, он је вазда био готов да притекне свакоме у помоћ чиме год може, дању и ноћу, не штедећи нимало себе. Његова љубав није правила разлике међу људима него је обухватила и добре и зле, и пријатеље и непријатеље.
Кад су му неки пребацивали што око себе трпи рђаве људе, он је одговарао: "Ако Спаситељ није терао од Себе прељубочинце и грешнике и поред себе трпео Јуду издајника, зар ја недостојни да не следујем Његовом примеру. Ја сам исто тако грешан човек, као и ви. Грешан сам и кајем се... Чувајте се гордости"...
Кад су му говорили да су појци и црквењаци непоштени људи, крадљивци, и да их треба заменити другима, он је одговорио: "И други ће исто тако красти, па је зато боље да греше једни те исти него да и други греше". Треба приметити да његовог појца и црквењака Бог није оставио без казне: кћи првога имала је суву руку, а унук другога боловао је од туберкулозе костију.
Један фабрикант сомота одвојио је једно особито лепо парче и по црквењаку послао оцу Јовану за мантију. Али црквењак то не преда оцу Јовану него да својој жени да направи себи хаљину. Кад је тај фабрикант касније дошао у Кронштат и посетио оца Јована, био је веома изненађен кад је на црквењаковој жени видео хаљину од сомота послатог оцу Јовану. Он је цео случај испричао оцу Јовану, овај је мирно одговорио: "Видим ја то, али нека" (I,114-115).
Старање о болесницима, сиромасима и невољницима
Од првог дана на парохији он је, после богослужења, највећу бригу поклањао болесницима и невољницима. Чим би сазнао за неког болесника, хитао је да га посети, не чекајући да га позову. Посећивао је све, па и оне оболеле од заразних болести. Поред утехе и моралног поткрепљења, пружио им је благодатну помоћ, а често и материјалну, ако је ова била потребна. Знајући из светог Еванђеља да су греси најчешће узрочници телесних болести, он је настојао да се болесник покајањем прво измири са Богом, потом се молио за његово оздрављење и све то запечаћивао светим причешћем. За свој труд он не само да није захтевао никакву награду него је одбијао да прими понуђено. Он се држао речи Спаситељевих: "Забадава сте добили (благодат моју), забадава и дајите" (Мт. 10,8). А Бог, који је спор на гнев а брз на милост, изливао је преко њега благодат и милост Своју на болеснике, те су оздрављали. Глас о чудесним исцељењима по његовим молитвама брзо се разнео по његовој парохији, затим по целом граду, потом Петрограду и, најзад, по целој Русији, па и ван њених граница. Како је дошло до тога, отац Јован је изнео у своме разговору са свештеницима у Сарапулу 1904. године. Пошто ћемо тај разговор касније навести, то га овде нећемо цитирати.
Њега су почели да зову болесници прво из Кронштата, а потом у Петроград, Москву и друге градове и крајеве. Други су му се обраћали писмима и телеграмима, просећи његове молитве за болеснике. Они који нису били болешћу везани за постељу хрлили су Андрејевском храму, у коме је он служио. Слава великог молитвеника и чудотворца привукла му је масе здравог света, који је желео његов благослов, па су ради тога не само испуњавали храм у коме је служио него су га пратили свуда, где год би се појавио: у приватним домовима, на улици, на железници, лађи. Због навале масе да му приђе на улици неколико пута живот му је био у опасности да га угуше, свале на земљу и изгазе. Па и кад је због овога био принуђен да се улицама креће у колима (фијакеру), маса је опкољавала кола, "као пчеле кошницу", наваљивала на кола, пела се на папуче, вешала се на њих, само да би га видела, добила његов благослов, или му поверила своје невоље, предала му своје писмене молбе, новац. Исто се догаћало на железничким и паробродским станицама. Због тога је полиција често била принућена да интервенише, да обезбеђује његов живот и крчи му пут кроз масе. Па и тада масе народа често су пробијале кордон полиције и тада је настајала неописива гужва. Право је чудо како је у таквим случајевима извукао читаву главу. Благодат Божја га је штитила - то је једино објашњење.
Ради његовог удобнијег путовања до Москве, њему је, по одлуци министра саобраћаја, у брзом возу увек стављен на располагање један купе I класе, а за путовања даља од Москве и читав вагон, који се додавао редовним композицијама у правцу његовог путовања.
Његова слава великог молитвеника у чудотворца била је за њега велики и тежак крст: откако се прочуо у народу, он више није имао свог личног живота; народ му није давао мира ни дању ни ноћу, не само у цркви, на улици и на путовањима него и у његовом дому; од народа није имао ни сна ни одмора. За велико је чудо како је он тај претешки крст носио - пуних пет деценија! Он је тај крст схватио као вољу Божју и без роптања се повиновао. А благодат Божја крепила га је и давала снаге да истраје у подвигу. (I, 98-99; II, 40-49; 56-58, 60-67).
После болесника, предмет његове особите бриге били су сиромаси и невољници, али не и нерадници, него они који су без своје кривице запали у тежак материјални положај. Просвећен Духом Светим, он је увидео да се сиромаштво не може искоренити само давањем новчане помоћи него је потребно неко радикалније средство. А ово средство он је видео у подизању "Дома трудољубља", у коме би незапослени могли да нађу посао, јефтину храну и преноћиште. Како је за остварење ове замисли било потребно доста материјалних средстава, а он их није имао, био је принуђен да учини јавни апел за све људе добре воље да га у томе помогну. Он састави два апела и објави их у листу "Кронштатски весник", број 3 и 18, за 1872. годину.
Први апел гласи: "Коме није познато мноштво сиромаха у Кронштату: мушкараца, жена и деце разног узраста? Ко није видео да међу сиромашним има много младих и здравих људи, који собом представљају веома жалосне слике својом крајње прљавом и поцепаном одећом, дрхтећи пред улазима у храмове или у дућане и поред ограда, у очекивању милости од неког добротвора? Но да ли се сваки домишља који је прави узрок таквог мноштва бедних у Кронштату? Вероватно нису имали времена да проникну у прави узрок овог зла, зато што свако истражује своје сопствене животне циљеве, своја задовољства, или се многи задржавају на тој мисли да је сиромаштво неизбежно зло свих градова, не искључујући чак ни села. Многи грађани, вероватно, нису ни имали прилику да виде потпуну слику кронштатске сиромаштине - слику нимало радосну. Зато ми дозволите, уважени грађани, да упутим Вашу високу пажњу и на стварне узроке сиромаштва и на ову слику сиротиње. То је потребно свима нама. Како ли да не знамо оно што нам је тако близу, с чиме ми живимо, што, тако рећи, сачињава свакодневну појаву нашег живота, мада често и непријатну.
Главни узроци кронштатске немаштине и мноштва сиротиње ово су: сиромаштво од рођења, сиромаштво од немаштине, сиромаштво од разних несрећних случајева, на пример, од пожара, крађе; сиромаштво од неспособности за рад због старости, или болести, или осакаћења, или због недораслости, или због губитка места, или од лењости, или од страсти опијања, а у највише случајева од недостатака рада и недостатака средстава, са којима би се рад могао почети: уљудна одећа, обућа, насушни хлеб, потребан алат. Али откуда је нарочито много сиромашних баш у Кронштату? У то се такође треба удубити.
Желите ли да се уверите у мноштво убогих у Кронштату? Изађите изјутра, око 9 и 10 часова, у суботу, и запазићете их мноштво на базару и по свим улицама. Тога дана они скупљају милостињу, као у дан за то одређен, када им се даје по четврт копејке (најситнија монета), ретко по грош (монета од две копејке), и уверићете се у умесност реченог. Али то ни близу није још све: колико их има болесних, старих и младих, који не могу ићи у прошњу! А да би се упознало стање кронштатске сиротиње добро би било навести њихов број! Но да ли је угодно Кронштатској публици да види немилу слику беде наших сиромаха? Ви се унапред одричете да је видите, окрећете лице да не гледате! Не гнушајте се, јер су то уди наши, то су браћа наша, мада непријатна по спољашњем изгледу. Ево те слике: замислите влажне, дубоко у земљу упале одаје неких улица, у којима се већином смештају наши сиромаси; ту се смешта по 30, 40 и 50 особа у стан, често збивени као сардине у кутији; ту су стари и одрасли, мала деца и дојенчад, у влази, у блату, у голотињи, а често и глади. Ко се интересује може и сам да провери истинитост ових речи. Али зашто ја оваквом сликом замарам машту читалаца, навиклих на лепше околности? Разуме се, не зато да би читалац рекао: хвала Богу што се ја нисам родио у немаштини или што не живим у сиромаштву; хвала Богу што имам ренту те сам осигуран; хвала Богу што ја живим у комфору и имам све; или: ја своју пару прилажем сиротињском дому, и до других сиромаха није ми стало. Не, господо, то се тиче свих нас становника града, како оних који се издржавају од својих плата тако и трговаца, и других, који имају какву било имовину. У чему је ствар? запитаћете. У томе да се при свакој цркви формирају старатељства или братства, састављена од свештеника, војних и грађанских чиновника, трговаца и грађана, по примеру старатељства и братства која постоје у другим градовима, међу онима и у Петрограду, и удруженим силама да се постарамо да за сиромахе пронађемо заједничке станове, дом за рад и изучавање заната.
Не плашите се, господо, тежине предузетог дела; добро дело Бог ће помоћи, - а где је Бог, тамо ће се убрзо све појавити као из ничега. Управа града, свакако, помоћи ће то, и, по могућности, уступити братству једну или две државне зграде које државним органима нису неопходне, на пример, празан магацин за со преко пута дома Касаткинова, или једну од пустих зграда поред канала близу Летње баште, пошто ће се братство управљати по плановима градске управе о увођењу рада и животних потреба сиромаха. Једна памет је добра, а две - боље; сваки по конац - сиромаху кошуља; ко чим може, тим ће и помоћи. Ако је граду било по вољи да прими толико мноштво сиромашних мештана, онда је он, свакако, дужан да преузме на себе и дужност да било чиме запосли ове беспослене људе, да им пружи стално пребивалиште; иначе ће се појавити и умножити неизбежно зло, крађа и отимачина, и мирни грађани биће изложени опасности свуда и свагда. Време је да се нешто одлучно предузме за кронштатску сиротињу или подићи за њих раднички дом и за децу занатску школу, или неку крајњу меру - један део њих пребацити у неко друго место.
Зато, браћо, ко се год интересује за добро човечанства, да се окупимо и удружимо у заједничко друштво и своје слободно време жртвујемо на прикупљању моралне и материјалне помоћи суграђана ради подизања дома за трудбенике и снабдевање овога потребним стварима, а исто тако и за уређење занатског училишта".
У овом другом апелу он говори: "Мрави праве мравињаке, у којима им зими бива топло и сити су; звери - легала; пчеле - сатове и кошнице; птице - гнезда; пауци - паучину, а људи - куће, магазине, житнице и складишта за разну робу, цркве, позоришта, мостове, железничке пруге, убојне лађе, пароброде, тврђаве и друго. Сваком живом бићу дана је од Бога, урођена његовој природи потребна вештина да заштити себе од шкодљивих деловања стихија или од живих непријатеља; а човека, биће богоподобно (у моралном идеалу), цара видљиве твари, Бог је обдарио разумом, помоћу кога је он изумео разне корисне науке и вештине (уметности), и пошто је човек створен за живот у заједници, и све мноштво људи, по плану Божјем, сачињава једно тело, а појединци - удове, то ради благостања и задовољства, за удовољавање многобројних потреба човечанства или људских заједница, премудрост Божја и наука од Бога дана, пружила је сваком човеку, сем општих, и посебне дарове (таланте), способности и вештине: једноме власт, умешност, моћ управљања људима, другоме умешност и власт да учи и назидава друге; једноме да измишља и саставља планове и пројекте, а другима да их приводе у дело; једноме вештину да напада непријатеља или да се заштићује од њега, а другоме умешност да води трговину; овоме да израђује фабричке алатке; једноме дар да кује или излива, другоме да влада длетом, секиром и тестером; једном да израђује ципеле, а другоме да шије хаљине; овоме да преде, тка или везе, а ономе да кува и пече. Што се Кронштатског друштва тиче, оно је тако разноврсно и насељено, да у њему, по милости Божјој, има људи сваке врсте, сваког посла; сваке умешности или вештине: и људи власти и капитала, по чијој жељи и иницијативи могу се вршити сваковрсна добра дела; има и инжењера и архитеката, и шумара, и столара, и мајстора за пећи, и лимара, и ковача, и ливаца, и обућара, и пекара и кувара. Али рука руку мије: јаки су дужни немоћи слабих носити (Римљ. 15,1).
Код такве разноврсности снага нашег друштва, код такве обдарености, код таквог мноштва људи и образованих, и способних, и вештих, и имућних, иако не много богатих, било би и пред Богом грешно и пред људима срамно остављати тако мноштво наших уда (наших мештана) издвојених и изолованих од друштвеног тела и његовог благостања. Зашто да их не припојимо друштвеном организму, створивши за њих смештај и давши им хлеба и свега нужног? Ја се опет обраћам друштву са најпокорнијом молбом да обратимо активну пажњу на кронштатске сиромашне мештане, које је власт упутила овамо, а они овде немају стално пребивалиште, да пронађемо или створимо за њих заједничко сместиште, и свакоме према његовим моћима дамо посао, којим би се он могао хранити и одевати. У име хришћанства, у име човекољубља, хуманости вапијем: помозите овим бедним бескућницима; подржимо их морално и материјално; не одрекнимо се солидарности са њима, као са људима и сабраћом и докажимо да је осећање човекољубља још живо у нама и да нас себичност још није прогутала. Пошто је овде пре свега потребна материјална помоћ, то ја чиним први покушај и у касу друштва, које ће на себе да прими бригу по тој ствари, уносим сваке године седамдесет рубаља, с тим да се сиромасима не би давало по улицама и у цркви.
Браћо, у име Христа и Крста подижем свој глас: и шта још да кажем? Хоћемо ли мравима и пчелама дати преимућство пред собом? Многим градовима Русије сад је позната кронштатска сиротиња; они очекују да ми нешто учинимо за њено отклањање. Посетиоци Кронштата, и наши и странци, чуде се и мноштву, и великој голотињи и прљавштини наше сиротиње; "нигде нисмо видели тако много сиротиње, и тако жалосног изгледа, као у Кронштату", говоре они.
Како би добро било да се због свега овога подигне Дом трудољубља! Тада би многи од њих могли да се обраћају томе дому са захтевом да за извесну награду ураде ово или оно. Тако би наши мештани живели, радили и захваљивали Богу и својим добротворима. И морално многи би се подигли. А ако би неко, здрав будући, одбио да ради, њега напоље из Града: Кронштат није расадник оних који џабе једу хлеб.
Пријатељи и браћо! Примите овај апел срцу, и ближе, као своју сопствену ствар. Неки неће да чују за раднички дом, "зато што је то, веле они, осуђенички завод, а ми немамо права да осуђујемо".
Какав осуђенички завод? То је прави добротворни завод: зар није добро, није хумано дело спасавати људе од лењости, нерада, апатије и џабоједства? Ако је спор о називу, уместо Радничког дома назовите га Мравињаком, Пчелињаком како год хоћете, само не одлажите у недоглед добро дело које вапије за брзим испуњењем" ...
Паства оца Јована у Кронштату добро је схватила да је у њиховом граду засијао велики светилник Христов. Становници Кронштата и градска Скупштина заволели су свога доброг пастира и широко се одазвали на његов апел.
У Кронштату је израсло пространо и прекрасно уређено четвороспратно здање - први у Русији "Дом трудољубља". Освећење темеља било је 23. августа 1881. године а отварање 12. октобра 1882.
Ко год је желео, могао је у Дому трудољубља да добије рада, на пример: да лепи кесе, трли конопље итд. и за све то добије здраву и ситу храну, извесну новчану награду и скромно или чисто преноћиште.
У састав Дома трудољубља улазиле су следеће установе:
1. Радионица за обраду конопље, у којој је у току године радило 25.000 радника;
2. Женска радионица, која је имала три одељка: модно, за израду веша и везова;
3. Обућарска радионица, у којој су се под руководством искусног мајстора дечаци обучавали обућарском занату
4. Народна кухиња, у којој су се за незнатну цену издавали обеди, а празничним данима сервирали бесплатни обеди за неколико стотина особа;
5. Ноћно уточиште које је издавало преноћиште за 3 копејке
6. Бесплатно прихватилиште сиромашних жена;
7. Бесплатно амбулантно лечилиште;
8. Недељна и празнична предавања - тумачења Еванђеља и руске историје;
9. Бесплатна народна основна школа
10. Вечерњи курсеви ручног рада;
11. Курс женског рада;
12. Бесплатна дечија библиотека при основној школи;
13. Бесплатна народна читаоница;
14. Недељна школа;
15. Цртачки курсеви;
16. Уточиште за сиромашне и дечје обданиште;
17. Друго уточиште за малолетне оба пола;
18. Ванградски Дом милосрђа, који је носио име оца Јована и служио за уточиште деци у току лета;
19. Дом Андрејевског парохијског старатељства, у коме се сваке године на име помоћи сиротињи издавало неколико хиљада рубаља.
Уређена је била и књижара а такође и складишта за снабдевање поврћем разних установа Дома.
У Дому трудољубља била је и домаћа црква, посвећена светом Александру Невском. Пре него што је уредио ову цркву, отац Јован је као и при подизању Дома трудољубља, доживео многе и свакојаке непријатности од стране својих непријатеља и сметње са разних страна, али Господ је наградио његово трпљење и нова црква ускоро је постала веома богата ризница драгоцености и богослужбених предмета. И прилози су стално пристизали.
Године 1888. оцу Јовану успело је да подигне за преноћиште троспратни дом од камена. А 19. маја 1891. положен је камен темељац треће велике четвороспратне зграде за пријем странаца, који долазе у Кронштат ради молитава и савета.
Дом трудољубља са овим зградама - то је читав град, пун живе, разноврсне и смишљене активности. Старатељство Дома трудољубља састојало се од лица из свих друштвених класа, од највиших до најнижих. Међу њима није било никакве поделе. Овде су се сви сливали у једну породицу и сви заједно радили. Беда и немаштина код свих људи су исти.
Старатељство је вршило велико, свето дело добротворно-просветне помоћи не руководећи се никаквим партијским циљевима ни рачунима. Оно је чинило добро свима: и образованим и необразованим, православнима и иновернима. Рука која даје не пита невољника каквих је погледа и веровања него га помаже. Помогло је и многе који се нису добро односили према православљу (I,27-34).
Старање о поправљању Грешника
У својим беседама отац Јован је позивао народ на покајање, пошто смо сви грешни пред Богом. Народ се одазивао и хрлио му на исповест. Како је покајника из дана у дан било све више, он није био у могућности да их све појединачно исповеди, чак и ако би то непрестано чинио дан и ноћ. Андрејевски храм у Кронштату за време служби оца Јована био је тако препун, да јабука није могла пасти на земљу, у храм је могло стати до 7.000 особа. Због тога је отац Јован завео општу јавну исповест свих присутних, како је то било у првим вековима хришћанства (до краја IV века).
Ја сам слушао од лица која су учествовала у општој исповести, да је то било нешто потресно. Ево како то описује један мој пријатељ, сада покојни, бивши директор Тифлиске филијале Државне банке, Константин Сејмонович Звјагин. Он је у младости био официр брдске артиљерије и одлазио на Памир. Затим је у чину штабног капетана коњске артиљерије двапут учествовао у посланствима цара Александра III етиопском цару Менелику II, Негусу Абисиније, и дуже времена тамо провео. Младост и зрели узраст он је провео бурно.
Намисливши да се у четрдесетој години ожени девојком из добре и побожне породице, он је пошао оцу Јовану у Кронштат и учествовао у општој исповести. Сви присутни у храму потпуно отворено, не стидећи се масе народа, извикивали су своје грехове, не искључујући ни најстрашније, и при томе су викали гласно, да би их чуо и отац Јован. Викао је и Звјагин. У храму се чуло уздисање и грашке зноја капале су, али не од топлоте него од преживелих потреса.
Ридали су сви без изузетка и тим плачем и уздасима чистиле су се душе људске, као што се у пећи кали грудва злата.
"И нехотице моја се пажња задржала на два господина - пише једна жена - која су стајала поред мене. Један са седом косом, а други младић, оба кицошки одевена. У почетку стари је слушао беседу оца Јована снисходљиво, а младић са осмехом. Али уколико је беседа бивала дужа, израз њихових лица бивао је све озбиљнији и сконцентрисанији. Најзад, они су просто пали на колена и заридали, покривши лице рукама.
Отац Јован стајао је на амвону пред иконом Христа Спаситеља и пламено се молио, просећи од Господа милосрдни опроштај свој маси народа, која се громко кајала и ридала. Он нас је гледао својим дубоким погледом и одједном - крупне сузе потекле су низ његово лице.
Он је плакао за нас... Својим чистим сузама он је омивао прљавштину грехова наших... Има ли игде бољег доказа свете, еванђелске љубави према ближњима?... Зар то није љубав дубока, свеобухватна, сажаљива, састрадална, која сузама из чистог срца омива грехове ближњега?
Да, отац Јован је плакао, сједињујући своје сузе са нашима и, као истински добри пастир стада Христовог, туговао душом за овце своје!
А у том тренутку узбуђење расплаканог народа достигло је највиши степен.
Огромни храм испунио се уздасима, крицима и ридањем; чинило се да се сав храм тресе од непрекидног плача народа!
Потресна слика! Величанствен и у исто време умилан призор, који јасно доказује како је силна вера у Бога, и како је велики дух руског народа, покренутог на добри подвиг покајања надахнутом поуком мудрога пастира!
Али усред плача зачуо се глас оца Јована, који је молио да народ стиша.
Послушни његовом гласу, ми смо умукли и са радосном надом гледали на његово лице.
"Јесте ли се покајали? Желите ли да се поправите?" - громко је запитао уздрхталу масу.
"Покајали смо се, оче! Желимо да се поправимо! Помолите се за нас!" - једнодушно је грунула маса у одговор на његова питања и смирено приклонила главе, очекујући опроштај и разрешење од грехова, кроз свога духовног оца, који има власт од Бога да опрашта грехе људима.
Гробна тишина зацарила се, кад је отац Јован, стојећи да амвону, подигао епитрахиљ и раширио напред, као да њиме покрива главу присутних, и прочитао разрешну молитву.
Радостан, ослобођен од тешког бремена, народ је слободно одахнуо и са сузама радости гледао је на свога доброг пастира, који је сијао духовним слављем, пошто је успео да у душе покајника удахне спасоносни стид и својим сузама омије запрљане душе.
Више од два сата трајало је причешћивање многобројног народа.
Причестио се и Звјагин и вратио кући потпуно обновљен, очишћен, од све многогодишње греховне прљавштине, која је помрачавала душу. Исто се догодило и са осталима.
Звјагин је ступио у брак и потоњи живот проводио праведно. Ретко си могао срести тако сложне и срећне супружнике (I, 66-68)...
Био сам једном на општој исповести. Отац Јован позвао је све присутне да се кају. Споменуо је цара Манасију, који се у оковима покајао и био ослобођен. Двапут је улазио у олтар да се моли и излазећи говорио: "Кајте се, кајте се са сузама!"
Најзад је изговорио опроштај - и плач и узвици покајања утишали су се (Митрофан Критски, инжењеријски пуковник - Њујорк, - II, 131).
Оваква исповест потресно је деловала не само на световњаке него и на духовна лица. Један монах записао је укратко шта је он на општој исповести доживео.
Ја сам, вели он "први пут пошао к "баћушки" на општу исповест у нади да ћу тамо све своје грехове рећи Богу и "баћушки". Исповест је била после свеноћног бдења. Мени се чинило да сам у Содому и Гомору (по гресима који су се ту чули - примедба преводиоца). Боже, чега је све ту било! То може да схвати само онај који је присуствовао таквој исповести. Ту сцену никад нећу заборавити.
"Баћушка" је проговорио окупљеној маси, навео пример старозаветног јеврејског цара Манасије и позвао да се каје са сузама. Тада се разлегао плач и крици. Кад се то утишало, он је изговорио опроштајну молитву.
Исповест се завршила и "баћушка" је отишао из храма. И ја идем ка излазу. Народа је још мало остало. У тој гомили на мене је особити утисак произвела једна старица, у сељачком кожуху, бедно одевена. Стоји и плаче. Кад сам јој се ја идући ка излазу приближио, она ми се кроз сузе обратила: "Драги баћушка, помоли се за мене грешну, ја сам много грешна, јер сам и дуван пушила и ракију пила, помоли се и спаси ме!" (II, 261).
Следећа страница
