Разматрање Божанствене Литургије

ПРИНОШЕЊЕ ИЛИ ПРОСКОМИДИЈА

Свештеник, који хоће да служи литургију, треба још од вечери да буде прибран телом и духом, мора да буде измирен са свима, мора да се чува да не буде зловољан ни према коме, и још од вечери да прочита одређене молитве, те да мислима буде у светињи онога што му сутра предстоји - да би и саме његове мисли биле благовремено освећене и пуне миомира.

Кад заједно са ђаконом уђе у цркву, обојица се поклоне пред царским дверима, целивају Спаситељеву и Богородичину икону, клањају се свима што стоје десно и лево (молећи себи овим клањањем опроштај од свих) па улазе у олтар говорећи у себи речи псалма:

"Ући ћу у твој дом, поклонићу се твоме светом храму у страху пред тобом".

Затим прилазе престолу, три пута се дубоко поклоне окренути истоку, па целивају сам престо и Еванђеље које је на њему - као самога Господа, који седи на престолу. Облаче на себе свештене одежде (богослужбену одећу), да би се одвојили не само од других већ и од себе самих, да не би били као људи који су обузети свакодневним бригама овога света, него да се истовремено подсете на узвишеност службе која им предстоји.

Још од апостолског доба приликом богослужења употребљава се ова посебна одежда (богослужбена одећа). Иако Црква за време гоњења није била у могућности да одежди да садашњу лепоту, ипак је још од старине било прописано да презвитер не може служити у својој свакодневној одећи и да нико од клирика не сме изићи на улицу у одежди, коју је имао на себи за време богослужења. Облачећи се у ове сјајне одежде црквени служитељи треба да се обуку у духовну врлину, која зрачи вишом светлошћу. Зато је облачење сваке одежде праћено речима, изабраним из псалама, које откривају дубоко значење одежда, да мисли свештенослужитеља не би скренуле којегде (док је он заузет тако обичним послом као што је облачење) него и да самим облачењем буду усмерене на узвишену службу, те да приступи као Аарон, красно обучен телом и духом, страшном престолу Свевишњега - да не умре духовно.

Свештеник и ђакон узимају у руке своје одежде, сваки чини три поклона према истоку и говори у себи:

"Боже, очисти мене грешнога и смилуј се на мене".

Ђакон, држећи у рукама стихар са ораром, моли јереја да благослови обоје. Добивши благослов ђакон одлази устрану и облачи се овако: прво облачи стихар, који је исто што и подризник свештеника, а одговара дугој одежди старозаветних свештеника.

Подризник треба увек да буде светле, сјајне боје, да указује на светлу одећу анђела и да подсећа на непорочну чистоту срца, која треба да буде нераздвојна од свештеничког чина.

Ђакон облачећи стихар (исто као и свештеник када облачи подризник) говори:

"Обрадоваће се моја душа Господу, јер ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме; стави ми венац као женику и украси ме красотом као невесту".

Затим ђакон целива орар, дугу узану траку, и ставља га на своје лево раме. Орар припада ђаконском чину; њиме ђакон даје знак кад почиње свака црквена радња, подстиче народ на молитву, појце на појање, свештеника на свештенодејство, и себе самога на анђеоску брзину и спремност за служење. Јер за време литургије ђаконско звање је исто што и звање анђела на небесима. Самим тим што је ставио на своје раме ову траку, која се на њему лепрша као ваздушасто крило, он ходећи по цркви, како каже св. Јован Златоусти, представља анђеоско летење.

Даље, ђакон навлачи наруквице, које му стежу руке изнад шаке, ради веће спретности у вршењу предстојећих свештених радњи. Навлачећи их он мисли на Божију силу, која све ствара и свуда делује. Навлачећи десну говори:

"Десница твоја, господе, прослави се крепошћу. Десна рука твоја, господе, порази непријатеље, и мноштвом своје славе сатро си противнике."

Навлачећи наруквицу на леву руку мисли на самога себе као на створење Божијих руку, и моли њега, свога Творца, да га одозго руководи и упућује, говорећи:

"Твоје руке створише ме и саздаше ме, уразуми ме и научићу твоје заповести".

Свештеник се овако облачи: најпре благослови и облачи стихар (подризник) са истим речима које изговара и ђакон. После стихара (подризника), не ставља једноструки орар на једно раме, него такав који пада преко оба рамена обгрливши врат, који је затим спојен са оба краја на прсима и тако спојен пружа се до краја одежде; назива се епитрахиљ и означава изливање благодати на свештеника одозго. Зато се и изговарају узвишене речи Светог писма:

"Нека је благословен Бог који излива своју благодат на своје свештенике као миро на главу, које се слива на браду, браду Ааронову, и слива се на скутове његове хаљине."

Потом навлачи наруквице на обе своје руке, изговарајући исте речи као и ђакон, па се опасује појасом преко подризника и епитрахиља, да му ширина одежде не би сметала у вршењу свештенодејства и да би овим опасивањем показао своју спремност. Јер човек се опасује кад се спрема на пут, кад приступа неком послу или подухвату. Опасује се и свештеник спремајући се на пут и дело небеске службе; на свој појас гледа као на моћ Божије силе која га крепи. Зато говори:

"Нека је благословен Бог који ме опасује силом и учини да мој пут буде непорочан. Он чини да ми ноге буду као у јелена и на висине постави ме свагда, сада и увек и у све векове. Амин."

Ако је он у звању вишем од јерејског, онда привезује на своје бедро четвероугаони набедреник, који представља духовни мач, силу Божије речи која све побеђује, да објављује вечиту борбу која човеку предстоји у свету; то је победа над смрћу, коју је Христос извојевао, да би се човеков бесмртни дух храбро борио против свога пропадања. Зато овај набедреник има изглед моћног ратног оружја и веша се о појас на бедра, где је човечија снага, при чему се призива сам Господ.

"Опаши свој мач око бедара својих, Силни, у красоти и доброти својој, и затегни, па успевај и царуј ради истине, крепости и правде, и упутиће те дивно десница твоја свагда, сада и увек и у све векове. Амин."

Најзад, по завршетку свештеник облачи фелон, горњу одежду, која све покрива, у знак врховне Божије правде која све покрива, и изговара ове речи:

"Свештеници твоји, Господе, обући ће се у правду и преподобни твоји обрадоваће се веома свагда, сада и увек и све векове. Амин."

Овако одевен свештеник стоји као сасвим други човек. Без обзира какав је он сам по себи, и ма како мало било његово достојанство, сви који стоје у храму гледају на њега као на Божије оруђе, преко којега дејствује сам Дух Свети.

Обојица, свештеник и ђакон, перу своје руке и читају псалам:

"Међу недужнима опраћу своје руке и ићи ћу око твога жртвеника, Господе, да чујем глас твоје хвале и испричам сва чудеса твоја. Господе, заволех дивну лепоту твога дома и место где твоја слава обитава. Немој погубити душу моју са безбожницима, ни живот мој са онима који крв проливају, у чијим рукама су безакоња, десница им је пуна мита. А ја у незлобивости својој ходих. Избави ме, Господе, и смилуј се на мене. Моја нога стаде на прави пут. У црквама благосиљајући те, Господе."

Затим чине три поклона изговарајући ову молитву:

"Боже, очисти мене грешнога и смилуј се на мене."

Они опрани треба да се усправе и светлећи као њихове одежде да не мисле ништа у себи као други људи, већ више да личе на сјајне појаве него на људе.

Ђакон овим речима позива (свештеника) да почне свештену радњу: "Благослови, владико".

Свештеник почиње овим речима: "Нека је благословен Бог наш свагда сада и увек и у све векове", и прилази жртвенику, који је на (северној) страни.

Сав овај део службе састоји се у припремању онога што је за службу потребно, то јест, у издвајању од приноса или просфора - онога хлеба, који ће у почетку представљати Христово тело, а затим се у њега претворити.

Овај бочни жртвеник (или проскомидија), са леве стране светог престола, назива се још и предложењем, зато што се на њега стављају хлебови; он представља ону споредну просторију у првобитној цркви, где су смештали све што су хришћани доносили за свештену службу и за заједничку трпезу.

Пошто је цела проскомидија само припрема за литургију то је Црква спојила с њом успомену на прво време Христова живота, које је било припрема за његов рад. Проскомидија се сва врши у олтару при затвореним дверима, навученој завеси, невиђено од народа, као што је и прво време Христова живота протекло незапажено од народа.

За то време за оне који се у храму моле читају се часови - збирка псалама и молитава, које су хришћани читали у четири доба дана, за њих важна: Први час, када по хришћанском рачунању почиње јутро; Трећи час, у који је сишао Дух Свети; Шести час, када је Спаситељ света прикован на крст; Девети час, када је испустио свој дух. Пошто савремени хришћани због недостатка времена и непрестане растрзаности не могу да врше ова мољења у одређено доба дана, часови су спојени и читају се један за другим; (овде се чита Трећи и Шести час, а понекад Девети).

Свештеник прилази жртвенику или предложењу, па узима једну од просфора, да би из ње извадио средину са печатом, на којој је означено име Исуса Христа; овим је представљено узимање тела Христова од тела свете Дјеве. Подсећајући се да се рађа онај који је самога себе принео на жртву за сав свет, свештеник види у хлебу Јагње (Агнеца) које се приноси на жртву, у копљу, којим треба да Агнеца извади, жртвени нож који личи на мало копље, за сећање на оно копље којим је било прободено Спаситељево тело на крсту. Док ово ради не изговара ни Спаситељеве речи ни речи очевидаца који су тим догађајима присуствовали; не преноси се својом мишљу у оно време када се догодило ово приношење на жртву. То ће учинити доцније, у последњем делу литургије. На ово што је сада пред њим он издаље гледа - мишљу која прозире. Као људи, за које је речено да су у тами видели светлост, гледа он светлост која пред њим светли. Као што је Исаија орловским пророчким погледом из своје садашњости предвидео оно што ће се догодити у будућности, тако свештеник од ове проскомидије пророчки гледа на предстојећу свештену радњу, сједињује се у мисли са Пророком и сваку радњу прати његовим речима; он је из вековне таме прорекао будуће чудесно рођење, приношење на жртву и смрт.

Забадајући копље у десну страну печата изговара речи: "Одведоше га као јагње на клање."

Кад затим забоде копље у леву страну, говори: "И као што је безазлена овца нема пред оним који је стриже, тако не отвара своја уста."

Потом, забадајући копље у горњу страну печата, говори: “У његовом понижењу укиде се његов суд."

Забадајући најзад у доњи део изговара речи Пророка, удубљеног у размишљање о чудесном пореклу осуђеног Јагњета: "О његовом роду ко ће говорити?"

Затим копљем вади изрезану средину хлеба и говори: "Јер се узима са земље његов живот."

Расеца га у виду крста и говори: "Жртвује се Јагње Божије, које уклања грех света, за живот и спасење света."

Тада прободе копљем са десне стране и са клањем жртве подсећа како је војник, који је стајао код крста, пробо Спаситељево ребро, говорећи: "Један од војника прободе му копљем ребра и одмах потече крв и вода. Очевидац је то посведочио, и истинито је његово сведочанство".

Ове речи истовремено служе као знак ђакону да улије вино и воду у свету чашу (путир). Ђакон, пак, пазећи побожно на све што је свештеник радио, у себи говори: "Помолимо се Господу", па улива вино и воду у свету чашу, измоливши од свештеника благослов за ово сједињавање. Овако се припрема вино и хлеб, да би се доцније, за време предстојећег најузвишенијег свештенодејства, претворили (у крв и тело Христово).

Затим по древном светом обичају и обреду прве Цркве, свештеник узима друге просфоре, да би из њих узео честице у спомен светих, умрлих и живих, и ставио на исти дискос поред светог хлеба, који представља самога Господа.

Узевши у руке другу просфору вади из ње честицу у част и спомен преблагословене Владатељке наше Богородице и увек Дјеве Марије, па је ставља са десне стране светога хлеба, изговарајући пророчку реч из псалама:

"Стаде царица теби са десне стране, одевена у позлаћене ризе, преукрашена".

Даље узима трећу просфору у спомен светих и истим копљем вади из ње девет честица, рећа их у три реда, по три у сваком. Прву честицу вади у част и спомен светог Јована Крститеља, другу за пророке, трећу за апостоле, и тиме завршава први ред и чин светих. Затим вади четврту честицу у спомен светитеља, пету за мученике, шесту за преподобне и богоносне очеве и мајке, и тиме завршава други ред и чин светих. Онда вади седму честицу у спомен чудотворца и безсребреника, осму за божанске претке, Јоакима и Ану, и светога коме је дан посвећен, девету за Јована Златоуста или Василија Великог, према томе чија се литургија тога дана служи, и тиме завршава трећи ред и чин светих. Свих девет честица, које је извадио, ставља на свети дискос са леве стране светог хлеба. Тако је Христос представљен међу својима најближима. Он пребива у светињи, а (овде) се да видети међу својима светима.

Узевши у руке четврту просфору за све живе, вади из ње честице за све православне епископе, свети синод и патријарха, за владара, за све православне хришћане поименце, које жели да спомене или за које су га замолили да спомене.

Најзад свештеник узима последњу просфору и из ње вади честице у спомен свих умрлих, молећи се истовремено да им се опросте греси; почиње од патријарха, владара, оних који су подигли храм, архијереја који га је рукоположио - уколико је тај међу мртвима, и тако до последњег хришћанина. Честице вади и за свакога за кога су га молили или за кога сам жели. На крају моли се за себе, да му све буде опроштено, и вади честицу за самога себе (из просфоре за живе).

Све ове честице, које представљају оне који се спомињу приликом свештене радње, свештеник ставља на дискос са доње стране светог хлеба. На тај начин је око овога хлеба, овога Јагњета, које представља самога Христа, сабрана цела његова Црква, она која слави на небесима и она која верује на земљи. Син човечији је представљен међу људима, ради којих се оваплотио и постао човек.

Свештеник узима нарочити сунђер и пажљиво њиме скупи и најмање мрвице на дискосу.

Честице, извађене из просфора уз помињање имена онога ко их је принео и оних за које их је принео, на крају литургије, после причешћа погружавају се (тј. сипају се) у свету чашу са молитвом:

"Спери, Господе, својом часном крвљу грехе оних који су овде споменути - молитвама твојих светих."

Одступивши од жртвеника свештеник се клања, као да се клања самом Христовом оваплоћењу, и поздравља појаву небескога Хлеба на земљи, овде у виду хлеба, који је на дискосу. Тој појави одаје поштовање кађењем тамјаном, пошто претходно изговори молитву:

"Приносимо ти тамјан, Христе Боже наш, као мирис духовног миомира. Прими га у свој жртвеник над небесима, па нам одозго пошаљи благодат свога пресветог Духа."

Преносећи се мислима у време када се Христос родио, обраћајући прошлост у садашњост, свештеник у предложењу види тајанствену пећину (вертеп) у којој је Спаситељ света изволео да се роди и лежи. Окадивши звездицу ставља је на дискос и у њој види звезду која је мудраце довела до јасала, у којима је лежао Богомладенац. (Богодете - Исус). Зато говори ове речи:

"И дошавши звезда стаде над местом где беше Дете."

Окадивши први покривач, њиме покрива свети хлеб са дискосом, говорећи псалам: "Господ се зацари, обуче се у красоту..." У овом псалму опевана је Господња дивна узвишеност.

Кад окади други покривач, њиме покрива свету чашу говорећи:

"Твоја врлина, Христе, покри небеса, и хвале твоје пуна је земља свагда."

Затим узима већи покривач, који се назива светим воздухом, па њиме покрива дискос и уједно свету чашу, молећи Бога да нас заштити својим окриљем. Одступивши од предложења клања се као што су се пастири и краљеви клањали Божанском младенцу; кади пред вертепом, представљајући овим кађењем угодни мирис тамјана и измирне, које су мудраци принели заједно са златом.

Ђакон за све време пажљиво стоји уз свештеника и код сваке радње говори: "Помолимо се Господу", подсећајући га истовремено кад свака радња треба да почне. Најзад прима из његове руке кадионицу и подсећа га на молитву, коју треба да узнесе Господу за све ове дарове њему припремљене, речима:

"Помолимо се Господу за предложене часне дарове".

На то свештеник почиње молитву.

Иако су ови дарови засад само припремљени за приношење, ипак се одсада не могу ни за шта друго употребити. Зато свештеник чита молитву, која претходи примању ових дарова, предложених за предстојеће приношење. Та молитва гласи:

"Боже, Боже наш, ти си послао небески хлеб, храну целом свету, Господа нашега и Бога Исуса Христа, спаситеља и избавитеља и добротвора који нас благосиља и освећује. Ти сам благослови и ово предложење и прими га у свој жртвеник над небесима. Пошто си благ (добар) и волиш човека, сети се оних који ти принеше и оних за које принеше, и сачувај нас да не будемо осуђени у свештеном чину твојих божанских тајни."

Одмах после ове молитве врши отпуст проскомидије.

Ђакон окади предложење, затим унакрст кади свету трпезу и мислећи на земаљско рођење Онога, који се од вечности рађа од Оца, говори у себи:

"Телом си био у гробу а душом у аду као Бог, у рају са разбојником, а на престолу, Христе, са Оцем и Духом, ти који се не даш описати све испуњаваш."

Затим излази из олтара са кадионицом у руци, да би поздравио све који су се окупили на свету трпезу љубави, и да би сву цркву испунио миомирисом тамјана. Ово кађење се увек врши на почетку службе, као што је и у домаћем животу свих старих источних народа сваки гост, кад уђе у кућу, био понуђен да се опере и намирише. Овај обичај је прешао и на ово небеско славље, на Тајну вечеру, која се зове Литургија. Кадећи клањајући се свима подједнако, богатом и сиромашном, ђакон као Божији служитељ поздравља их све као најмилије госте небеског Домаћина. Кади и клања се исто тако иконама светих, јер су и они гости, који су дошли на Тајну вечеру. Јер у Христу су сви живи и нераздвојени. Испунивши храм миомирисом тамјана, ђакон се враћа у олтар, поново га окади, на крају остави кадионицу на страну и прилази свештенику. Обојица заједно стају пред свети престо.

Кад стану пред свети престо, свештеник и ђакон се поклоне трипут, и припремајући се да почну служење литургије, призивају Светога Духа. Дух је учитељ и наставник молитве. "Јер ми не знамо за шта треба да се молимо - како приличи, али сам Дух посредује за нас уздисајима који се не могу исказати", каже апостол Павле.

Молећи Светога Духа да се усели у њих, и уселивши се да их очисти ради служења, свештеник и ђакон понављају песму, којом су анђели поздравили рођење Исуса Христа:

"Слава на висинама Богу и на земљи мир међу људима који су по Божијој вољи."

У време када почиње читање часова, повлачи се црквена завеса, која представља она горња, духовна врата, која се отварају само онда када се наше мисли уздижу ономе што је најузвишеније. Овде, отварање горњих двери после анђеоске песме указује да Христово рођење није било свима откривено, него су о томе знали само анђели на небу, Марија и Јосиф, мудраци који су дошли да се поклоне; и пророци су га издалека предвидели.

Свештеник и ђакон говоре у себи: "Господе, отвори моје усне и уста моја огласиће хвалу твоју".

Свештеник целива Еванђеље, ђакон целива свету трпезу (свети престо) и приклања своју главу, па овако даје знак да литургија почиње: са три прста узима свој орар и каже:

"Време је да се учини Господу, владико свети благослови."

Свештеник га благосиља овим речима:

"Нека је благословен Бог наша свагда, сада и увек и у све векове."

Ђакон мислећи на служење које му предстоји, у ком треба као анђео да лети од светог престола народу и од народа светом престолу, да све сједињује у једну душу, те да за време служења буде, тако рећи, света сила која побуђује, осећајући при том да није достојан, да му недостаје духовна чистота, смирено моли свештеника:

"Помоли се за мене, владико свети."

"Нека Господ управи твоје кораке на свако добро дело", - одговара му на то свештеник.

Ђакон опет: "Сети ме се, владико свети".

Свештеник: "Нека те се сети Господ у свом царству свагда, сада и у све векове."

Тихо, ободрен овим речима, ђакон каже: "Амин", излази из олтара на северне двери у народ, попне се на амвон који је према царским дверима, и још једном у себи понавља:

"Господе, отвори моје усне и уста моја огласиће хвалу твоју."

Окренут олтару позива свештеника тако да га сви чују:

"Благослови владико".

Из дубине светилишта свештеник ће на то гласно:

"Благословено је царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове."

И настаје литургија.


Следећа страница