Разматрање Божанствене Литургије

ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ

Други део литургије зове се литургија оглашених. Као што је први део, проскомидија, одговарао првим годинама Христова живота, (његовом рођењу, које је било откривено само анђелима и малом броју људи, његовом детињству када је живео повучен и непознат до времена када се јавио свету) тако други део литургије одговара његовом животу у свету међу људима, које је он поучио речју истине. Зове се "литургија оглашених" зато што је у прва хришћанска времена било дозвољено да на њој присуствују и они који су се тек припремали да постану хришћани, који још нису примили свету тајну крштења, који су, дакле, били у броју оглашених. Зато је овај део литургије (који се састоји из читања Апостола, светог Еванђеља и заједничких молитава) претежно поучан.

Јереј почиње литургију возгласом из олтара:

"Благословено је царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове."

Као што је оваплоћењем Сина свет упознао тајну свете Тројице, тако и тројични возглас претходи и унапред осветљава почетак свих свештених радњи; онај који се моли, растерећен свега, треба да се одмах, на самом почетку, мислима пренесе у царство пресвете Тројице.

Ђакон, стојећи на амвону окренут царским дверима, представља анђела који подстиче људе да се моле, подиже са три прста десне руке уску траку, орар - знамен анђеоских крила - и позива на молитву сав окупљен народ истим оним молитвама, којима се Црква од апостолских времена непромењено моли; почиње молбом за мир, без којега не вреди молити се. Скуп оних који се моле, крсти се и настоји да своја срца обрати у благозвучне струне једне харфе, које треба да такне сваки ђаконов позив; у мислима кличе заједно са певачима:

"Господе, смилуј се".


Велика јектенија

Стојећи на амвону и држећи молитвени орар, чиме представља уздигнуто крило анђела који подстиче људе на молитву, ђакон позива присутне да се моле: за вишњи мир и спасење наших душа, за мир свега света, за постојаност светих Божијих цркава и сједињење свих, за свети храм и за оне који улазе у њега са вером, побожношћу и страхом Божијим, за архијереја, за благоверни и христољубиви православни народ, за град, село, обитељ или храм где се служи литургија, за благо поднебље, изобиље земаљских плодова и мирна времена, за оне који плове, путују, болују, страдају, за заробљене и њихово спасење, да нас Бог избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде. Обухватајући све овим низом молитава, који се зове Велика јектенија, скуп оних који се моле на сваки поједини позив кличе заједно са певачким збором:

"Господе, смилуј се."

У знак да су наша мољења слаба, да нам недостаје душевна чистота и небески живот, ђакон уздиже свој поглед на иконе Мајке Божије и светих на иконостасу, те позива све који се моле да се сете оних који су знали да се моле боље него ми, па и сада се на небу моле за нас, и да предамо сами себе и један другога, и сав наш живот Христу Богу. Искрено желећи да предамо сами себе и један другога и сав живот Христу, као што су то знали да чине заједно са Мајком Божијом свети боље од нас, сва црква гласно пева:

"Теби, Господе".

Низ мољења свештеник завршава прослављањем Пресвете Тројице, које иде кроз целу литургију као нит која све повезује, почињући и завршавајући сваку њену радњу. Молитвени скуп одговара и потврђује:

"Амин" - Нека тако буде!

Ђакон силази са амвона; почиње певање антифона.


Антифони, Блаженства

Антифоне, песме које се наизменично певају, изабране из псалама, које пророчки наговештавају долазак Сина Божијег у свет, певају наизменично појци у обема певницама.

За све време, док се пева први антифон, свештеник се у олтару тихо моли, а ђакон стоји у молитвеном ставу пред Спаситељевом иконом, држећи орар са три прста десне руке.

Када се заврши певање првога антифона, ђакон одлази на одређено место и позива скуп оних који се моле овим речима:

"Опет и опет у миру помолимо се Господу".

Молитвени скуп кличе: "Господе, смилуј се".

Обративши поглед на ликове светих, ђакон поново позива да се сетимо Мајке Божије и свих светих, и да предамо сами себе и један другога и сав живот Христу Богу. Хор у име свих који се моле одговара:

"Теби Господе".

Ово мољење се завршава прослављањем Пресвете Тројице. Сва црква одговара и потврђује: "Амин".

Почиње певање другог антифона. Док се пева други антифон, свештеник се у олтару тихо моли. Ђакон стаје пред Богородичину икону и у молитвеном ставу држи орар трима прстима десне руке. Кад се појање заврши, он опет узлази на амвон и позива речима:

"Опет и опет у миру помолимо се Господу".

Скуп кличе: "Господе, смилуј се".

Ђакон позива: "Заштити, спаси, смилуј се и сачувај нас, Боже, својом благодаћу".

Скуп кличе: "Господе, смилуј се".

Ђакон даље: "Спомињући пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владатељку нашу Богородицу и увек Дјеву Марију са свима светима, сами себе и један другога и сав свој живот Христу Богу предајмо".

Скуп кличе: "Теби Господе".

Ово мољење завршава се прослављањем Пресвете Тројице. Сва црква гласно потврђује: "Амин".

Ђакон одлази у олтар, а свештеник се у још затвореном олтару моли тихом молитвом, која гласи:

"Ти си нам даровао ове заједничке и сагласне молитве, обећао си да ћеш дати оно што те замоле двојица или тројица кад се сложе у твоје име. Ти сам испуни сада на корист мољења твојих служитеља: дај нам у овом свету познање твоје истине, а у будућем даруј нам живот вечни".

Са певнице громко се певају блаженства, да сви чују; она су објављена у Христовом еванђељу. Молитвени скуп понавља речи благоразумног разбојника, који се на крсту обратио Христу:

"Сети ме се, Господе, кад дођеш са својим царством."

Затим са читачем понавља ове Спаситељеве речи:

"Блажени су сиромашни духом, јер је њихово царство небесно", то јест, блажени су они који се не горде и који се не поносе (својим) умом.

"Блажени су жалосни, јер ће се утешити", то јест, блажени су који плачу више због сопствених несавршенстава и прегрешења, него због јада и увреда које им други наносе.

"Блажени су кротки, јер ће они наследити земљу", то јест, блажени су они који се ни на кога не гневе, који све праштају, љубе; њихово оружје је кротост, која све побеђује.

"Блажени су гладни и жедни праведности, јер ће се наситити", то јест, блажени су они који су гладни небеске правде, жедни да је остваре прво у себи самима.

"Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани", то јест, блажени су који саосећају у страдањима свакога брата; они у сваком који проси виде самога Христа, који за њега проси.

"Блажени су чиста срца, јер ће Бога гледати", то јест, као што се на чистом огледалу мирних вода, које не муте ни песак ни муљ, чисто огледа небески свод, тако и у огледалу чистог срца, које не помућују страсти, нема ничег човечијег, него се у њему огледа сам лик Божији.

"Блажени су миротворци, јер ће се синови Божији назвати", то јест, блажени су они који, слично самом Сину Божијем (који је сишао на земљу да би унео мир у наше душе) уносе мир и смиреност у домове као прави Божији синови.

"Блажени су прогнани ради праведности, јер је њихово царство небеско", то јест, блажени су прогањани због исповедања и заштите правде не само устима него и миомиром свега свога живота.

"Блажени сте кад вас нагрде и успрогоне и набеде сваким злом, лажући, мене ради.
Радујте се и кличите, јер је награда ваша велика на небесимa" - велика награда, јер је њихова заслуга тројака: прва, што су већ сами по себи били невини и чисти; друга, што су будући чисти били оклеветани; треће, што су се као оклеветани радовали да страдају за Христа.

Молитвени скуп гануто понавља за читачем ове Спаситељеве речи, које су наговестиле ко може да се нада вечном животу у будућем свету, ко су прави наследници и учесници небеског царства.


Мали вход

Сад се свечано отварају царске двери као врата самог небеског царства. Пред очима свих окупљених стоји сјајни престо као место где обитава Божија слава и где је врховно училиште, одакле нам долази познање истине и објављује нам се вечни живот.

Свештеник и ђакон приступају престолу, узимају са њега Еванђеље и носе га народу не кроз царске двери, него на северне двери, које подсећају на споредну одају, из које су у прва времена износили књиге на средину храма ради читања.

Молитвени скуп гледа на Еванђеље, које носе руке смирених служитеља Цркве, као на самога Спаситеља, који први пут излази на божанску проповед. Он излази на уске северне двери, као непознат, на средину храма, да би се показао свима и вратио у светилиште кроз царске двери. Божији служитељи се заустављају на сред храма; обојица приклањају главе. Свештеник се тихо моли да онај, који је на небу установио војске анђела и небеске чинове - да служе његовој слави, сада заповеди самим тим силама и анђелима небеским, који са нама заједно служе, да са нама заједно уђу у светилиште. Ђакон показује молитвеним ораром на царске двери и говори свештенику:

"Благослови, владико, свети вход".

На то свештеник гласно: "Благословен је вход твојих светих свагда, сада и увек и у све векове".

Ђакон даје свештенику да целива свето Еванђеље, па га уноси у олтар. Код царских двери застане, подигне еванђеље својим рукама и гласно каже:

"Премудрост",

Овим указује на мудрост која је свету објављена путем Еванђеља. Одмах затим гласно каже:

"Усправно стојмо". Овим подстиче да се побожно стоји.

Молитвени скуп, уздижући се духом, заједно са хором позива:

"Приђите да се поклонимо и припаднемо Христу. Сине Божији, који си диван у светима, спаси нас који ти певамо: Алилуја".

На јеврејском "Алилуја" значи: Хвалите Господа, и означава долазак или јављање Божије. Ова реч увек прати све свештенорадње када сам Господ излази пред народ у виду Еванђеља или Светих Дарова.

Еванђеље, које је објавило реч живота, ставља се на свети престо. Са певница одјекују или песме у част празника тога дана или похвални тропари и химне у част светога, чији дан Црква празнује, зато што се он уподобио онима, које је Христос навео у прочитаним блаженствима, и што је живим примером свога живота показао како се следујући Христу може узлетети у вечни живот.


Трисвета песма, Апостол

Када се заврше тропари, настаје време певања Трисвете песме. Ђакон, измоливши за себе благослов од свештеника, показује се на царским дверима, подиже орар и даје знак појцима. Трисвета песма се састоји од трикратног обраћања Богу:

"Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, смилуј се на нас", - сва црква громогласно пева.

Појци три пута певају ову песму, да би она зазвучала у ушима свију.

Свештеник у олтару тихо се моли да ова Трисвета песма буде примљена, трипут се клања пред светим престолом и три пута у себи понавља:

"Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, смилуј се на нас".

Заједно са свештеником ђакон у себи три пута понавља исту Трисвету песму, три пута се клања са свештеником пред светим престолом.

Пошто се три пута поклони свештеник одлази на горње место као у дубину богопознања, одакле нам је потекла тајна најсветије Тројице, и каже:

"Благословен је који долази у име Господње".

Са трепетом свештеник ступа на горње место, и на позив ђакона:

"Благослови, владико, горњи престо", каже:

"Благословен си на престолу славе свога царства ти који седиш на херувимима свагда, сада и увек и у све векове".

Док се чита Апостол, свештеник седи, али не на горњем месту, одређеном за архијереја, него поред њега. Одатле као Божији апостол, окренут народу, обраћа пажњу за слушање предстојећег читања апостолских посланица.

Читач са Апостолом у руци излази на средину храма. Ђакон овом речју позива све присутне да пазе:

"Пазимо".

Свештеник из дубине олтара упућује читачу и свима присутнима жељу мира. Молитвени скуп одговара свештенику на исти начин. Како пак његово служење треба да буде духовно, слично служби апостола, који нису говорили своје речи, него је Дух Свети покретао њихове усне, не говоре му: "Мир теби", него: "И духу твоме".

Ђакон гласно каже: "Премудрост".

Сасвим гласно, разговетно, да би сви чули сваку реч, читач почиње да чита. Приљежно, срцем које усваја, душом која жуди, разумом који тражи унутрашњи смисао онога што се чита, скуп слуша. Јер читање Апостола служи као неки степен или лествица за читање Еванђеља, које за њим долази. Када читач заврши читање, свештеник му гласно каже из олтара:

"Мир теби".

Он одговара: "И духу твоме".

Ђакон поново гласно каже: "Премудрост".

Хор певача загрми: "Алилуја", чиме наговештава приближавање Господа, који долази да говори народу речима Еванђеља.

Пре читања Еванђеља ђакон са кадионицом у руци иде да испуни храм миомиром тамјана, за дочек Господа који долази; кађењем подсећа на духовно очишћење наших душа, којим треба да пазимо на миомирисне речи Еванђеља.


Еванђеље

Свештеник се у олтару тихо моли да у нашим срцима засија светлост богопознања и да наше духовне очи буду отворене за разумевање онога што Еванђеље објављује. И скуп верних усрдно се моли да иста светлост засија у њиховим срцима, припремајући се тако за слушање (светог Еванђеља).

Ђакон моли благослов од свештеника и добија од њега ово упутство:

"Бог, молитвама светог, славног апостола и еванђелисте (име еванђелисте) да теби, благовеснику, да реч да се испуни еванђеље његовог љубљеног Сина, Господа нашег Исуса Христа".

Ђакон одлази на амвон. Пред њим иде свећеносац који носи свећњак; упаљена свећа означава Христову светлост која све просвећује. Овој светлости претходио је "Светилник светлости", Претеча Господњи.

Свештеник из олтара гласно каже молитвеном скупу:

"Премудрост, стојмо усправно, саслушајмо свето Еванђеље. Мир свима."

Хор одговара: "И духу твоме".

Ђакон чита свето Еванђеље.

Сви побожно сагну главе и пазе на читање Еванђеља са амвона, као да сам Христос говори са Горе блаженства, и старају се да срцима приме семе свете речи, које кроз служитељева уста сеје сам небески Сејач; не оним срцима, које Спаситељ упоређује са земљом крај пута, на коју може и да падне семење, али га позобају птице што налећу злим помислима; не оним срцима која Он упоређује са каменитим тлом, само одозго покривеним земљом, - ова срца, додуше, жељно примају реч, али та реч не хвата дубока корена, јер у срцу нема дубине; исто тако не ни оним срцима, која Он упоређује са запарложеном њивом коју гуши трње, - на њој семе ако и никне, с њим брзо расте и трње, светске муке и бриге, безбројне примамљивости светског убиственог живота са његовим варљивим угодностима, гуше младу биљку и семе остаје без плода; него пријемчивим срцима, која Он упоређује са добром земљом која даје плод тридесетоструко, шездесетоструко и стоструко. Оваква срца све што приме у себе, кад изиђу из цркве, пусте да расте у домовима, у породицама, у служби, на послу, на одмору, у разговорима и кад су сами са собом. Сваки верни настоји не само да слуша него и да дела, и да буде сличан ономе кога Спаситељ упоређује са мудрим човеком, који гради кућу не на песку већ на камену, тако да, ако и по изласку из цркве навале на њега кише, бујице и буре свих невоља, његова духовна кућа остане неуздрмана као тврђава на камену.


(Пре читања Еванђеља свештеник у олтару тихо изговара ову Молитву пре Еванђеља:

"Владатељу, који волиш човека, учини да у нашим срцима засветли јасна светлост богопознања, и отвори очи нашега ума да бисмо схватили твоје еванђелске објаве.

Испуни нас страхом пред твојим блаженим заповестима да, згазивши све телесне пожуде, дођемо у духовно живљење, да бисмо мислили и чинили све што је теби угодно.

Ти просвећујеш наше душе и тела, Христе Боже, и славу узносимо теби и твоме Оцу који нема почетка и светом, добром и животворном Духу твоме, сада и увек и у све векове."

Читањем Еванђеља свештеник прво божанственим речима храни оне, које ће потом хранити тајанственим Хлебом.)

Кад се заврши читање, свештеник из олтара гласно каже ђакону:

"Мир теби благовеснику".

Пошто су били удостојени да слушају свето Еванђеље, сви присутни са осећањем благодарности кличу заједно са хором:

"Слава теби, Господе, слава ти".

Стојећи на царским дверима свештеник прима од ђакона свето Еванђеље и ставља га на свети престо као Реч, која је изишла од Бога и њему се вратила.

Олтар који представља небеско насеље, сада се скрива од очију: царске двери се затварају, тиме се показује да нема других врата за небеско царство сем оних која је отворио Исус Христос, када је рекао: "Ја сам врата".

У прва хришћанска времена овде је обично било место проповеди; објашњавало се и тумачило прочитано Еванђеље. Али пошто се данас говоре проповеди често на друге текстове и не служе увек објашњавању прочитаног Еванђеља, да се не би реметио складни поредак и повезаност свештене литургије, проповед је пренета на завршетак литургије.


Јектенија усрдног мољења

Представљајући анђела, који побуђује људе на молитву, ђакон иде на амвон да ободри скуп на још јачу и приљежнију молитву:

"Рецимо сви из све душе и од свег ума свог, рецимо".

Ђакон, подигавши молитвени орар трима прстима, позива, а присутни кличу:

"Господе, смилуј се".

Умножавајући молбе трократним призивањем милости ђакон поново позива да се моле за све људе, који су на различитим звањима и дужностима, почињући од највиших, где је човеку најтеже, где су му највеће сметње и где му је потребна помоћ од Бога. Сваки у скупу знајући колико благостање многих зависи од тога како више власти ваљано врше своје обавезе, моли се за њих са посебном усрдношћу, изговарајући не једном: "Господе, смилуј се", већ три пута.

Сав низ ових молитава зове се Сугуба јектенија или јектенија усрдног мољења. И свештеник се у олтару пред светим престолом усрдно моли да свеопште, удвостручене молбе буду услишане, па се и његова молитва зове "Молитва усрдног мољења".


Спомен умрлих

Ако се тога дана врши какво приношење за умрле, онда се после сугубе јектеније произноси јектенија за умрле. Држећи орар трима прстима десне руке, ђакон позива да се молимо за упокојење душа Божијих служитеља, које поименце спомиње, да им Бог опрости свако прегрешење које су учинили хотимично или нехотице, да њихове душе насели тамо где праведници налазе покој. Овде свако од присутних спомиње све умрле, срцу му блиске, и у себи говори трипут на сваки ђаконов позив: "Господе, смилуј се", молећи се усрдно и за своје и за све умрле хришћане.

Ђакон: "Божију милост, небеско царство и опроштај грехова њихових од Христа, бесмртног цара и Бога нашега просимо".

Скуп пева заједно са хором: "Подај, Господе".

Свештеник се у олтару моли да Онај, који је победио смрт и даровао живот, упокоји душе умрлих служитеља својих у месту светлости, у месту зеленила и освежења, месту покоја, одакле су побегли болест, жалост и уздисање, и молећи да им Бог опрости све што су згрешили, гласно говори:

"Јер си ти васкрсење и живот и покој уснулих служитеља својих (имена), Христе Боже наш, и славу узносимо теби и твом Оцу који нема почетка, и пресветом и благом и животворном Духу, сада и увек и у све векове".

Певачи потврђују: "Амин".


Јектенија за оглашене

Ђакон почиње јектенију за оглашене. Иако данас ретко где има некрштених, који су у броју оглашених, ипак свако од присутних треба да помисли како је далеко својом вером и делима од верних, који су се удостојили да присуствују трпези љубави у првим вековима хришћанства, па да увиди да је он, тако рећи, само поучен од Христа, али га није унео у свој живот. Разум само слуша његове речи, али их не испуњава, па је још хладна његова вера и нема жара братске љубави која прашта све и сажиже душевну грубост. Размишљајући о свему овоме свако од присутних скрушено се ставља у број оглашених и на ђаконов позив:

"Оглашени, помолите се Господу",

из дубине скрушенога срца виче: "Господе, смилуј се".

Ђакон позива: "Верни, помолимо се за оглашене, да се Господ смилује на њих".

"Да их поучи речју истине".

"Да им открије еванђеље правде".

"Да их сједини са својом светом васељенском и апостолском Црквом".

"Спаси, смилуј се на њих, заштити и сачувај их, Боже, својом благодаћу".

Верни пак, свесни како су мало достојни да се назову верницима, моле се за оглашене, моле се и за себе, и на сваки поједини ђаконов позив скрушено кличу са појцима:

"Господе, смилуј се".

Ђакон позива: "Оглашени, приклоните своје главе Господу".

Сви сагну своје главе и у својим срцима кличу заједно са хором: "Теби, Господе".

Свештеник се тихо моли за оглашене и за оне које је душевна смиреност ставила у ред оглашених. Његова молитва гласи:

"Господе, Боже наш, који пребиваш на висинама и гледаш на све што је смирено, који си послао спасење људском роду - свог јединородног Сина и Бога, Господа нашег Исуса Христа, - погледај на оглашене који ти служе, који су теби приклонили своје вратове, и удостој их бање препорађања у погодно време, опроштаја грехова и непропадљиве одеће. Сједини их са својом васељенском и апостолском Црквом и уброј их у своје изабрано стадо".

И гласно: "Да и они са нама славе твоје свечасно и величанствено име, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове".

Појци загрме: "Амин".

Ради подсећања да је наступио тренутак, када су у древна времена оглашене изводили из цркве, ђакон гласно произноси:

"Ви, који сте оглашени, изиђите".

Одмах затим повишеним гласом каже по други пут:

"Оглашени изиђите".

Затим и по трећи пут: "Оглашени изиђите, да (не остане) нико од оглашених. Ви, који сте верни, опет и опет у миру помолимо се Господу."

Од ових речи сви су потресени осећајући да нису достојни. Обраћајући се у мислима самом Христу, који је из Божијег храма истерао безобзирне продавце и бестидне трговце, који су од Његове светиње направили тржницу, свако од присутних стара се да из храма своје душе изгони чулног човека, оглашеног, неприпремљеног да присуствује свештенодејству, а вапи самом Христу да подигне у њему човека тајанствена срца, вернога, прибројаног изабраном стаду (о коме је Апостол рекао: "Народ свет, људи који се обнављају, камење које је уграђено у духовни храм") убројаног у оне праве верне, који су присуствовали литургији у првим хришћанским вековима, чији ликови сада са иконостаса гледају на њега. Обухватајући их све својим погледом, зове их у помоћ као браћу, која се сада моле на небу, да својим молитвама подигну у њему правог верника, јер предстоје најсветије радње.

Почиње литургија верних.


Следећа страница