Грозне последице опадања брачног идеализма како за сами брачни живот, тако и за цело друштво: дегенерисање, утилитаризам културе и социалне катастрофе. — Путеви и средства препорођаја. — Питање о обавештењу са генеративним животом младежи. — Факултативност брачне форме није индиферентност те форме.
Завршавајући наш рад, осећамо потребу да кажемо још неколико речи о његовом практичном, животном значају.
Велика борба човека и човечанства за вредност живота иде на два фронта — спољашњи, који ратује за потчињавање нама материалног света, макрокосмоса, и унутрашњи, који ратује за господство нашег духа над нашим сопственим организмом микрокосмосом. И ако први фронт показује се грандиознијим и победе на њему, особито у последња столећа, су сјајне, онда се други без сумње јавља важнијим и опаснијим, већ као унутрашњи. И сви успеси на спољашњем фронту губе свој смисао, кад постоје порази на фронту унутрашњем. „Јер каква је корист човеку, ако сав свет добије, а души својој науди?" (Мат. 16,26; Марк 8,37). Шта ће донети човеку ма да и најфантастичније победе над спољашном природом, ако човечанство изгуби своју унутрашњу животну снагу, а заједно са тиме и радост живота? И неће ли тада ове победе послужити само за то, да се сума светског зла, светских страдања још повећа?
И изопачавање генеративног живота претставља један од најобичнијих и у исто време најопаснијих пробоја на томе унутрашњем фронту. Пре свега и непосредно ова изопачавања утиче на брачни живот, и брак — тај - остатак раја на земљи и извор сваке радости и идеализма у друштву, често, сувише често постаје једним оделењем Дантовог ада.
И не само у породичном, него и у друштвеном животу ово зло прави велике пустоше. Оно одводи духовну снагу човечанства од великих и тешких задаћа, које човечанство мора да реши, због чега прогрес човечанства иде сувише споро, а понекад се и сасвим зауставља и чак смењује регресом. А затим, проузрокована овим физичка слабост човечанства даје ненормалан правац самој култури. Култура највишу бригу полаже сад на задовољавање спољашњих удобности, а понекад и развратних тежња малаксалог, слабог, блазираног човечанства, док високе циљеве уметности и чисте науке стоје на другом месту, због чега понекад и чујемо авторитативне гласове, наперене против саме културе, ма да сама по себи, као израз Божја обличја у човеку, она је велико благо.
Са друге стране, такав правац у делатности човечанског духа води за собом рђаве и опасне последице и у социалној области. Кад за човека не постоје ништа више осим телесних наслада и телесних уживања, тада не могу бити мирни друштвени сталежи, којима судбина није дала могућности да задовоље ове своје тежње, а особито кад они виде да виши сталежи немају других интереса, него та телесна уживања. А пошто полна изопачења уједно са тиме слабе отпорност и правећих класова, те она, тако рећи, са две стране спремају терен и за социалну катастрофу.
Опадање идеализма, и, паралелно са тим, развитак порнографије и других врста моралне покварености — то је зло, од којег страда све човечанство, па страда од њега и наш народ. Не може се рећи да то зло постоји код нас у већем степену, него код других народа; али није тако опасна сама болест, колико је опасно, кад организам неће да се бори са том болешћу. И док су други народи већ нашли средства за борбу са тим злом, ми не само да га нисмо нашли, него га и не тражимо.
И код западних наших суседа има много духовних отрова; али западна култура већ је успела да изради и антитоксине. А ми, не гледајући на високу тарифу, са великом брзином увозимо са Запада сваки отров, чак и тај, који су Западне државе већ избациле из својих граница, али нећемо ни да чујемо о противотрову. И као резултат тога јавља се опасно тровање друштва. И не можемо да се тешимо тиме, да то зло код нас ухватило само више интелигентне слојеве друштва, док је народ сачувао своју чедност: не можемо, јер постоји општи историјски закон, да нижи друштвени слојеви са већим или мањим задоцнењем увек следују за вишим слојевима.
Али живот не чека и природа је најбољи и најтачнији рачуновођа, који не попушта ни у најмањим ситницама и не зна за сажаљење. Због тога народ, који неће да води борбу са оним, што га води дегенерисању, на крају крајева биће приморан да уступи своје место народима, који више поштују вечне моралне норме.
И ето ова наша књига тежи да попуни ту велику празнину у нашој књижевности, тежи, да путем разјашњења „хришћанске филозофије брака" укаже путеве ка оздрављењу брачног и генеративног живота и са тим циљем искоришћава ту неисцрпну ризницу, коју представља хришћанска стара књижевност.
Већ смо казали раније, да наша књига нема претензије да буде етиком брачног и генеративног живота и даје само опште религијско-филозофске премисе такве етике. И нама се чини да су такве премисе важније и потребније, но решавање специјалних етичких питања не само због тога, што уопште премисе морају да претходе закључцима, него и због тога, што закључци, које ми сами чинимо из општих идеја, имају много већи утицај на нашу вољу и целу нашу психику, но закључци, које чине за нас други људи. Велики покрети увек су се стварали преко идеје, „идеје-силе", али никад нису се стварали путем морализирања.
У „Хришћанској филозофији брака" три идеје, три основне тезе имају веће практично значење за живот.
Прва и главна теза те филозофије јесте реабилитација и, може се рећи, апотеоза самог брака, као института, независног од генеративног живота, који има свој самостални циљ — достизавање надличног јединства супруга, које их уздиже у сферу Божанског живота и заједно са тиме увршћује њих у живот Цркве, али у исто време тражи од њих тежак подвиг потпуног самоодрицања.
Ипак разграничавање брака и генеративног живота још не значи понижавање или негирање тог живота. Одељени од брака у сфери човечанске вољи и свести, тај је живот везан са браком у независној од човечанске воље подсвесној сфери и по својој природи тражи од нас озбиљног и чак побожног односа, као божански творачки акт, а у својим фактичким појавама, уколико је тај живот изопачен грешним мешањем у њега нашег практичног разума, чије се последице чувају путем наследне предаје, тај живот тражи систематског и дуготрајног лечења.
Какво наиме мора да буде то лечење — на то одговара етика генеративног живота и чак медицина, а „Хришћанска филозофија брака" указује само општи правац тог лечења, који следује из њеног основног положаја. Тај општи правац мора бити не толико негативан,
колико позитиван.
Методи немачких удружења за борбу са порнографијом, која полажу главне наде на законодавство и административне забране јавних саблазни, не обећавају великих успеха, пошто никад забране саме по себи не могу да створе морални препород, чак ни онда, кад се нарушавање тих забрана казни са строгошћу законодавства Хитлера. Закон противног дејства свесне забране чини своје дејство у генеративном животу чак са већом снагом, но у другим сферама и често услед негативних мера зло само мења своју форму. Не, борба
мора да се води другим средствима. Ако сву изопаченост генеративног живота у античном свету ап. Павле објашњава тиме, што је идеја Бога била изгубљена из човечанског разума (Римл. 1,28), онда се и уклоњење ових изопачења може достигнути само путем сталног чувања те идеје у човечанској свести, путем уздизања, „сублимације" те свести, путем култивисања свих врста идеализма — моралног, религијског и, пре свега, породичног. Постоје болести, чије бациле раде само у приземљу. И изопачења генеративног живота спадају у такве духовне болести и, док дух човечји није уздигнут горе, таласи страсти увек ће га запљускивати. „Тај се враг побеђује само бегством", говорили су средњевековни аскети и бегали су од света, уносећи унутра са собом и свог непријатеља. Они су заборавили савет апостола Павла, да је потребно бежати на висине човечанског богоподобија, где живе правда, вера и љубав (2 Тим. 2,22).
Са друге стране, разјашњена тесна зависност генеративног живота од храњења учи нас, да никад не морамо да заборављамо, да духовна средства сама по себи никад не могу да поврате нама изгубљену чистоту тог живота, да се „овај род нечистих духа" не може истерати само узвишењем духа ка Богу, само молитвом, него и постом (Мат. 17, 21; Мр. 9, 29), аскетиком у широком смислу овог грчког термина, у смислу не само уздржавања од прекомерности у јелу и пићу, него и „уздржавања од свега" (1 Кор. 9, 25) и свестране дисциплине, вежбања и снажења тела.
Због тога морамо признати, да повећавајуће у наше доба одушевлење спортом има позитивно значење у тој борби за чистоћу генеративног живота, од успеха које зависи будућност човечанства, али рђаво је то што, при томе заборављају речи апостола Павла, да „телесно обучавање (само) мало је корисно* (1 Тим. 4, 8) и у новим нараштајима спорт нема значења допуне за пост, него има значење замене поста. Садашње човечанство плаши се поста и предпоставља тешка вежбања ограничењима у погледу храњења. Али тај пут је погрешан, јер хришћанска интуиција учи нас, да како је човечанство изгубило чистоту генеративног живота у вези са храњењем, тако и успоставити ту чистоту може само путем самоограничавања у истој области, путем поста. Постом је почео Христос свој подвиг спасења човечанства и његови следбеници не могу да иду другим путем, но Он. Пост је потребан не само за борбу са мешањем наше воље у генеративни живот и с последицама тог мешања и на тај начин за успоставлење нормалног душевног тела, него и за даљу и тежу задаћу, која лежи пред човечанством — за стварање духовног тела, о чему
човечанство сада и не мисли. Ипак ту своју ману оно инстинктивно осећа и због тога проповед аскетизма у погледу хране од стране модерних „пророка" (на пр. Ганди, А. Суворина и др.) изазива широки интерес.
Дакле не негативне мере, не забране и законодавство мора бити на првом месту у борби за чистоћу брачног и генеративног живота, али то сасвим не значи, да те негативне мере нису потребне. Напротив, потреба у њима, можемо казати, расте сваки дан, јер у наше време као да неке тајне силе склопиле савез за упропашћење човечанства у најопаснијој области брачног и генеративног живота. „У наше време, говорећи речима папске енциклике „Casti connubii," се светост брака већ не гази или не исмејава потајно и скоровито, него јавно и без икаквог стида, и живом речју и писмом, сваковрсним казалишним комадима, романима, љубавним и забавним приповестима, кинематографским представима, радиофонским говорима, једном речју свим модерним изумима. Развод брака, прељуба и све најсрамотније мане или се силно хвале или се приказују таквим бојама те изгледа да се хоће да докаже, како су без икојег греха или срамоте. А не мањка нити књига, које се не боје назвати знанственима, а које су доиста неретко оличене неким тобоже знанственом личилом само за то, да што више прође. Учење, што се по њима шири, приказано је, као да иде само за истином и као да је обрачунало са свим застарелим мишљењима, а међу та застарела мишљења убраја се и забачује и учење о хришћанском браку. И то се утрцава у свакој врсти људи, богаташима и сиромасима, радницима и господарима, ученима и неукима, нежењенима и ожењенима, Божјим служитељима и мрзитељима, одраслим и младима и особито младима, као плену, до којега се лакше долази".
У вези са тиме да кажемо неколико речи о модном питању односно обавештења омладине са генеративним животом. Није потребно изучавати филозофију историје да би смо признали стару истину, да пропаст прети читавом народу, ако његова омладина — нарочито будући мозак земље — омладина у вишој школи — буде деморалисана. Наведени у V глави подаци доказују, да такво обавештење може бити или корисно или штетно у зависности од тога, да ли се пошло за руком педагогу, да оствари га у сфери чисто теоријској без ма каквог уклањања у сферу практичног разума. Изгледа да се лакше може избећи таквих уклањања, кад се такво обавештење даје на пр., у вези са изучавањем науке о природи, у ранијим годинама, кад подсвесне тежње још не гурају психику у ову практичну сферу. И у сваком, случају задаћа чисто теоријског обавештења може бити успешно остварена само онда, кад код детета већ постоји идеалистичко расположење. У противном случају безопасније је следовати савету крупног модерног педагога Фјорстера, који доказује да је васпитање, тренирање воље више ефикасна сексуална пропедевтика, но обавештење, које заборавља највећу задржавајућу снагу стида у сексуалној области. Нико неће у циљу упознавања са кугом ширити њене бациле. Задаћа сексуалне педагогике не састоји се у обраћању пажње, буђењу интелектуалне радозналости к генеративном животу, пошто овде рефлексија може проузроковати велико зло, и, ће васпитачи постићи много већи успех путем снажења воља и путем удахнућа високог идеалистичког менталитета.
Чак и млада љубав није опасна за морал и не тражи пошто пото такву обавештеност. Здрава омладина, непокварена порнографијом, не тежи за физичким сексуалним задовољством и њезина љубав је више осећај витешке оданости. „Прва љубав због тога је тако драгомирисна, што она заборављује са разлику полова, што је она страсна дружба", примећује руски писац левог правца А. М. Херцен. Та тежња упућује се мање на женско, но на „das Ewigweibliche", на нежне високе особине женског духа и лепоте и овај узвишени осећај јавља се као јака морална заштита од животног кала и како код одраслих, тако и код омладине пламен љубав спаљује душевну нечистоту, јер, како каже св. Јован Златоуст, „Љубав чини људе чеднима"... и „развратност произлази ни од чега другога, но од недостатка љубави". И ако је ранија љубав опасна, онда, не сами по себи, него услед сувише великој вероватности да ће њезин први објекат бити замењен другима, а та унутрашња издаја .увек има неповољни утицај на целост и снагу карактера.
„Знам твоја дела, и труд твој, и трпљење твоје... и поднио си много и трпљење имаш и за име Моје трудио си се, и ниси сустао. Но имам на тебе, што си љубав своју прву оставио", читамо у Откривењу Св. Јована Богослова (2, 2—4), И ово важи не само за велику Христову Цркву, већ и за малу цркву — породицу. Због тога стара Хршћанска Црква готово са истом строгошћу забранивала је не само понављање брака, него и понављање заручења.
Напослетку неколико закључних речи о форми брака.
Историјска факта и цитате из старе хришћанске књижевности, наведене у VII глави (стр. 168—174) у корист факултативности брачне форме, могу дати повода мишљењу о равном достојанству како црквене, тако и грађанске форме. Ипак факултативност брачне форме још не значи и њену индиферентност. У трећој глави видели смо, каква тесна веза постоји између суштине брака и Цркве, видели смо да је, по својој норми, брачни пар органски део Цркве, сама Црква. Али форма мора да увек одговара својој суштини и због тога форма брака мора увек да има црквени карактер. И у ствари хришћански брак имао је црквени карактер чак у оним случајевима, кад се он склапао без црквеног обреда и без учешћа представника Цркве. Ако је Црква понекад дозвољавала чак и тражила склапање брака без учешћа свештеника, она је то чинила не због тога, што је начелно допуштала нецрквено склапање брака, него због изузетних прилика, због тога, што у грешном свету Црква, као Ecclesia militans, понекад није била у могућности, да у потпуности оствари своју доктриналну норму, и на тај начин сви такви случајеви спадају у ред изузетака, који само потврђују опште правило.
Ако је Црква допуштала брак робова без венчања, она је то чинила услед општег убеђења, које је тада постојало, да је венчање и ропство contradictio in adjecto. Ако је црква забрањивала венчање поновних бракова, она је то чинила у циљу заштите начела апсолутне моногамије (в. гл. 111, стр. 70—74). Узрок забране венчања мешовитих бракова било је неодобравање оваких бракова од стране Цркве.
Али у свим овим и сличним случајевима брак није губио свој црквени карактер. Држава у то доба није укључивала склапање брака у своју компентенциjу, тако да грађански брак у садашњем смислу тада уопште није ни постојао и брак, извршен без црквеног обреда, није се претварао због тога у нецрквени, него је био црквени већ због тога, што је он се склапао баш тако, како је за те случајеве у то доба тражила Црква, што се склапао са дозволом епископа, придржавајући се тих материјалних услова за његову пуноважност, које је Црква тражила. Баш напротив, у том добу такав брак добио би нецрквени карактер, кад би се он склапао по црквеном обреду, какви су били, на пример, поновна венчања Константина Копронима или Лава Филозофа. Ма да су у случајевима поновних, мешовитих и сличних бракова у првим вековима брак склапале саме странке или господар робова, ипак су они то чинили у име Цркве, као што то сада световно лице у неким случајевима може да крсти дете. Још ближу аналогију имамо у римокатоличком браку, који не губи свој црквени карактер ни онда, кад се он неким случајевима склапа без свештеника само у присуству сведока (с. 1098).
Одавде следује да сви такви случајеви не могу да служе као прецеденат за признање грађанског брака од стране Цркве и у наше доба, када, са једне стране, грађански брак служи као један од важних положаја у антицрквеном и антирелигијском покрету, а са друге стране, када ропства више нема, а Црква се измирила са венчањем поновних и мешовитих бракова. Због тога, не тражећи државну принуду у корист црквене форме брака, Црква сада мора да тражи од државе признање правне важности црквеног венчања, а од својих припадника склапање брака једино путем таквог венчања.
Београд
Издавачка књижарница Геце Кона
1, Кнез Михаилова ул. 1.
1934
Електронско издање: Славјанка
