Прве покушаје увести или, тачније, успоставити факултативну форму брака ми сретамо још у XVI веку у Нидерландима и у XVIII веку у Француској. Али ови покушаји нису имали начелни карактер. Они су били изазвани истим мотивима, као и грађански брак по необходности, и били су ограничени на дисиденте. Тако, 1580 године факултативни грађански брак био је уведен у двема нидерландским реформатским провинцијама — Холандској и Западној Фрисландској, али само за католике и дисиденте, при чему су они могли склопити брак или пред реформатским верским служитељем или пред грађанским чиновником. 1656 године факултативни брак био је проширен на читаву државу, али 1795 он је био замењен обавезним грађанским браком.
Много краћу историју има факултативна форма брака у Француској. Она је била уведена овде краљем Лујом XVI 1787 г. само за протестанте, којим је била дата могућност избора између црквеног брака у присуству католичког свештеника и грађанског у присуству судије. Тај закон важио је само 5 година и револуција га је заменила 1792 г. за све обавезним грађанским браком.
На начелном терену у питању о форми брака стоје Енглеска и Америка. У Енглеској факултативни грађански брак био је уведен биљем лорда Росеља 1836 г. „Сви људи имају јавно право на брак, прогласио је енглески парламент, и сви имају једнако право склапати
брак у оној форми, у којој желе, док држава мора да учествује у овом само утолико, уколико је ово неопходно за сметње тајним браковима".
Исто тако слободан избор црквене или грађанске форме брака у Сједињеним Државама Северне Америке, где влада начело — пристанак странака склапа брак. Американски закони чак не обраћају пажњу на то, пред каквим је духовним лицем склопљен брак. Такво лице може бити верски служитељ најмање секте. Ако би чак брак био склопљен пред лицем, које се лажно објавило верским служитељем, не мари ништа, ако су се странке односиле према венчању озбиљно. Неке поједине државе имају и своје брачне законе. На пр. у држави Њу-Јорк по законима од 26 јула 1907 године и 30 јула 1911 г. брак се може склопити 1) пред верским служитељем или президентом и вицепрезидентом друштва моралне културе, 2) пред мером, алдерманом, полицијским судијом или полицијским чиновником 3) пред примиритељним судијом и вишим судијом, 4) путем исправе, потписане од стране супруга и два сведока. Слични закон постоји и у Илинојсу.
И Енглеска и Америка, чувајући слободу савести појединаца, у исто доба чувају и државне интересе. За државу питање, којим је начином склопљен брак, нема велике важности, за њу, услед везе брака са породичним и имовинским правима, важно је само знати, је ли у ствари брак склопљен и кад; другим речима за државу значајна је само правилна регистрација бракова, а ова регистрација и за црквене бракове у овим државама лежи на обавезности државних органа. Тако у Енглеској свештеник може да венча брачнике само после тога, кад је државни регистрар извршио законито оглашење брака и дао му је исправу, да не постоје никакве сметње за брак. А кад венчање врши верски служитељ не државне англиканске, него ма какве друге цркве, регистрар са два сведока присуствује и при самом акту венчања.
Исто тако и у Америци је за венчање потребна дозвола од стране државног функционера и одмах после венчања га регистрира државни чиновник.
Године 1915 по примеру Енглеске и Америке факултативна форма брака била је уведена у Шведској, а 1918 у Норвешкој, 1919 у Чешкој, 1922 г. у Данији, 1925 у Летонији, 1927 у Литванији и напослетку 1929 г. у Италији. По Законима Чешке брак врше својим пристанком саме странке, док су грађански чиновник или верски служитељ само сведоци, пред којима се врши брак. Главно значење има пристанак странака, а формалности потребне су у толико, у колико су оне неопходне за констатацију брака и пуноважност брака не зависи од религијских церемонија, од ритуала. За ту пуноважност потребно је само, да је верски служитељ чуо пристанак странака на брак.
Врло је значајно, да у последње време и католичка црква допуштава такво решење питања о брачној форми. Тако на пр. конкордат од 17 септембра 1927 г. уводи факултативну форму брака у Литванији, конкордат од 17 фебруара 1929 г. — у Италији.
Пређимо од историје брака ка разгледању начелног питања о томе, какву форму брака треба изабрати, најпре са гледишта хришћанског учења о браку. Дужни смо одлучно исказати се, одговарајући на ово питање, у корист факултативне форме брака.
Пре свега факултативна форма брака одговара учењу двеју најважнијих основа садашње културе — хришћанству и римском праву и даје suum cuique, даје сваком, т.ј. и појединцу, и цркви и држави своје.
Факултативност брачне форме даје појединцу могућност да се обави најважнији за њега акат, којим се одређује правац читавог живота и који стоји у вези са читавим духовним садржајем извесног лица, у оној форми, коју тражи његова савест, због чега и његов однос према створеном преко тог акта стању биће озбиљан, што је неопходно и у интересу породице и читавог друштва.
Факултативна форма брака највише одговара истинитим интересима саме Цркве. Видели смо већ, да је дуго времена цела васељенска Црква, још пре одвајања од ње католичке цркве, Црква у доба васеленских сабора, познавала је само факултативну форму брака. А ово није само факт историјске вредности, него заједно са тим и нека норма, која одређује правац црквене политике и у садашње време, ако ова политика тежи да буде заиста црквена, а не клерикална.
У оно се време јединство сазнања васељенске Цркве у питању о форми брака изразило много тачније и одређеније, и слично томе, као што се догматске формуле, израђене у ово доба, јављају обавезне за све помесне цркве и за сва времена, нормативно значење мора имати и однос Цркве тог времена по питању о форми брака.
Са друге стране, из историје питања ми смо већ видели, колико је неауторитативно решење питања у корист обавезних форми брака, видели смо, да су ове форме никле као последица државног деспотизма, донекле због личних узрока, донекле због узрока анти-
црквеног карактера.
Црквена форма брака, неизнуђена државним законом, него слободно изабрана од странака, чини од венчања не наметнуту од државе досадну формалност, него високи поетични акт, који слободно захтевају странке, који их чврсто веже, како међу собом, тако и са црквом, и само такво венчање потребно је за црквене интересе.
Само факултативна форма брака одговара истинитим интересима државе. Историја учи, да више напредују оне државе, које више поштују право и слободу појединаца и ограничавају област државне интервенције. Гвоздена рука државе, положена у облику облигатног грађанског брака на такав најинтимнији и најважнији акт личног живота, као што је брак, угњетаваће, гушиће осећај слободе појединаца и врло је значајно, да су наиме најнапредније државе — Енглеска, Америка, Шведска увеле факултативну форму брака.
Против факултативне форме брака чујемо приговоре са обе стране, са стране присталица обавезног грађанског и са стране присталица обавезног црквеног брака.
Присталице обавезног грађанског брака позивају се пре свега на практичну погодност обавезног грађанског брака, када ће сви грађани извесне државе бити потчињени једном општем закону о форми брака, и када ће иста власт, која мора регистрирати бракове, њих и закључивати.
Ипак мотиви практичне погодности не могу имати одлучног значења у таквом важном питзњу. Заиста, због огромног значења брака у имовинском породичном праву, за државу је врло важна тачна регистрација брака. Али једно је дело регистрација — а друго склапање брака. За државу је исто толико неопходна тачна регистрација рођења и смрти, али се ипак људи рађају и умиру без икаквог учешћа државних канцеларија. Већ смо видели да државна регистрација брака постоји и при факултативном грађанском браку, на пр. у Сједињеним Државама Северне Америке, у Енглеској, у Чешкој. Могуће, да је обавезни грађански брак згоднији за интересе државне једноликости, док је факултативни брак згоднији за интересе самог друштва. Али „субота је начињена човека ради, а није човек суботе ради" (Мр. 2, 27). Држава постоји за друштво, а не друштво за државу и друштво не може да буде материал за вивисекцију путем државног законодавства.
Говоре такође, да обавезни грађански брак нимало не нарушава црквене интересе јер нико не забрањује брачном пару после грађанског да склопи и црквени.
Ипак, брак може бити склопљен само један пут, и држава, прописујући грађанско склапање брака пре црквеног, изгледа као да води пропаганду против цркве, као да говори странкама у најважнијем моменту њихова живота, моменту који они никад неће заборавити: „ви можете ићи у храм, али то је у суштини једна ништавна и непотребна церемонија: ви сте муж и жена од момента, кад вас је прогласио за такве мој чиновник, а мало је смешно да се у храму ви опет издајете за веренике". Због тога, при постојању обавезног грађанског брака, сви су грађани принуђени да гласају приликом склапања брака или за државу или за цркву. Тај, ко је склопио брак само у грађанској форми, тиме је показао да за њега тражења Цркве немају значаја. А ко је склопио брак не само у грађанској, него и у црквеној форми, тиме је показао, да за њега грађанска форма нема значаја, да он не признаје проглашену од државе њену компетентност у погледу склапања брака и склопио је први пут брак на грађански начин само услед државне принуде. На тај начин обавезна грађанска форма брака служи извором сталног ривалитета између цркве и државе. Али то не одговара ни државним интересима, ни хришћанском учењу о норми односа између цркве и државе, као организација, које обадве потичу из воље Божије, и које због тога морају бити у сагласности између себе и пружити једна другој помоћи.
Сасвим је друго факултативна форма брака. У том случају држава проглашује да избор брачне форме спада у надлежност савести појединаца и налази се ван њене компетенције, због чега никаквог сукоба између цркве и државе овде не може бити.
Опит показује, да већина грађана при обавезном грађанском браку осим грађанског брака склапа и црквени и зар такво дублирање са објективне тачке гледишта није чудновато само по себи, и није везано са узалудним губљењем времена и средстава? При таквом дублирању увек имају места тешки конфликти. Једна јe брачна страна дубоко религиозна, друга равнодушна или чак непријатељска према религији и неће да после склопљеног грађанског брака склопи и црквени. На тај начин прва страна биће принуђена читав свој живот проводити у заједничком живљењу, које она сматра као тешки грех.
Због тога је разумљиво, да увођење обавезног грађанског брака често води ка сукобу између цркве и државе, тако да је каткад држава била принуђена да укине своје законе о обавезном грађанском браку. На пр. 1653 г. Кромвел је увео обавезни грађански брак пред
мировним судијом у Енглеској. Али ова реформа ни из далека није била популарна. Говорили су, да закон сматра брак, као нешто слично вешалима, јер исти судија склапа брак, који досуђује вешала; и одмах после рестаурације (1660) тај закон је био укинут via facti.
Исто тако 18 јуна 1870 године био је уведен обавезни грађански брак у Шпанији, али незадовољство народа било је тако велико, да је 9 фебруара 1875 г. краљевским декретом успостављен религијски брак.
Уопште две велике хришћанске организације — католичка и православна црква, не одобравају грађански брак и многобројни папски акти, почињући од бреве Бенедикта XIV од 17 септембра 1746 г. и до садашњег Codex juris canonici (с. 1016 и 1094) и енциклике ,,Casti connubii" не признају пуноважност грађанског брака.
Чак и протестанти, који не виде у браку тајну, не одобравају обавезни грађански брак, а понекад и дисциплински казне своје верне, ако они не врше црквено венчање, макар и да признају грађански брак пуноважним.
Можда би било правилније допустити обавезни грађански брак само припадницима непризнатих вера, и за те случајеве, кад религијски брак није могућ због ма каквих чисто религијских сметња, другим речима допустити грађански брак по неопходности, — као што је то урадила Аустрија, Шпанија и неке друге државе?
Ипак је ново решење неправилно у својој суштини и има карактер компромиса и опортунизама. Оно је неправилно збoг тога, што претставља право да држава чини избор, који може чинити само савест појединаца. Оно је компромиснo и опортунистичко, пошто оно исто питање решава у једном случају тако, а у другом случају онако, само услед спољашних околности, а не због начелних разлога. И како то често бива у компромису, оно не задовољава ни једну страну, ни заштитнике државних, нити заштитнике црквених интереса. Оно не може да задовољи заштитнике државних интереса, пошто разлози, који се наводе против општеобавезног црквеног брака, важе у погледу црквеног брака, обавезног само за припаднике признатих религија, при чему противууставна разлика брачних права грађана добија при њему још јачи израз. Још мање може такво решење задовољити црквене кругове. Сваки случај грађанског брака услед религијских сметља за цивилни брак јавља се као неки триумф појединаца над тражењем црквене власти, којој је дотични потчињен, и због тога грађански брак из нужде добија карактер сталне опозиције државе према признатим у њој и од ње религијским заједницама.
Међутим при постојању факултативне форме брака држава не чини ништа противно верским заједницама, и само даје могућност појединцима да доведу у склад начин свог спољашљег понашања са својим убеђењима.
Приговарају факултативној форми брака и са чисто црквеног гледишта. Ако је правилна религиозна црквена форма брака, онда је држава само њу и дужна санкционисати и прогласити општеобавезност црквеног брака.
Овај приговор меша два потпуно различита питања: питање о моралном достојанству једне или друге форме брака, и питање о инстанцији, која треба да изабере једну или другу форму. Потпуно је правилно, да се црквена форма брака јавља, у суштини, једино нормалном, како зато, што је брак по својој суштини религијски акт, тако и зато, што је породица мала црква, и њен темељ мора имати црквени карактер. Зато је црква потпуно у праву да тражи од својих чланова црквени брак и у случају непослушности да примени према њима црквене казне, ако то сматра за целисходно. Али одавде никако не излази, да је држава дужна увести општеобавезни црквени брак. Наиме зато, што брак има религиозно значење, његова форма увек мора бити слободна. Хришћани су позвани на слободу (Гал. 5, 13), учи Св. Писмо и због тога сваки религијски акт одраслих мора бити слободан. Стари хришћански писац Лактанције доказује да религија постоји само тамо, где постоји слобода и ишчезава, чим је ишчезла слобода, и да истину треба штитити „verbis, non verberibus", речима, а не шамарима. „Није то својство религије да принуђава, него да убеђује", пише св. Атанасије Велики и позива се на Мат. 16, 24 и Јов. 6, 68. 108 правило картагенског сабора наводи закон Хонорија, да сваки по слободној вољи може да прими хришћанство, и Зонара изводи из овога тај основни општи закон хришћанске науке, да „врлину мора човек сам да изабере, а не да је она изнуђена; она не треба да се на силу врши него добровољно јер је оно, што бива по неопходности и по насиљу није ни чврсто ни стално". „Није то својство религије, говори Тертулијан, принуђавати к религији, јер њу треба примати драговољно" (Види А. Толстој, „Дон-Жуан":
“Сваки се слободно моли, по својој вољи,
„Ући у савест на силу не можеш никоме.
„Нити у рај ког тојагом увести".
Свако друго гледиште, то је гледиште Великог инквизитора. Али не треба мислити, да је оно постојало само на западу. Оно је постојало и још постоји на истоку, али црква мора да га дефинитивно напусти. Није тако далеко ни време, кад је држава принуђавала грађане, да се причешћују и испуњавају друге религијске обавезе. Али то се сад за нас јавља као насртај на слободу савести. Исто тако и обавезни црквени брак је насртај на личну слободу савести и, уједно, на слободу цркве. Ако би држава прогласила општеобавезност црквеног брака, црквени брак би због тога изгубио своје религијско значење и постао би државни институт, и верски служитељ, склапајући брак не на захтев странака, него по сили државног закона, играо би улогу државног чиновника. Црква тада губи своју слободу, да венча само лица, која она сматра као достојна за тајну брака, и мора да венча сваког човека, који задовољава захтеве државног брачног права, макар да он и не признаје цркву и чак се бори са њом, макар био и неверујући, и венчање би било, у суштини, хуљење. При постојању обавезног црквеног брака није могућно успостављање старог хришћанског схватања брака и старе црквене брачне дисциплине. Стара је црква под браком разумела не само тренутак његовог склапања, него читав брачни живот и пре свега циљ брака, ту задаћу, коју супрузи морају да реше у току читавог свог брачног живота. Такво схватање брака јасно се изражава у делима црквених писаца епохе васељенских сабора, особито код Златоуста, који, као „проводаџика", по његовом изразу, подробно говори у својим црквеним говорима о свим странама брачног живота, али оно је било већином изгубљено доцније, кад је јерархија пошла линијом најмањег отпора и заменила своју тешку задаћу стварања из породице мале цркве лаком формалном задаћом склапања брака, и преставник цркве, испунивши брачне формалности, мислио је, да је испунио уопште све обавезе у погледу брака својих парохијана. Због тога је мало-помало црква изгубила утицај на породични живот, а пошто је породични живот чувар читавог друштвеног живота, црква је дошла у њему на друго место и сад има значаја више због својих старих заслуга, него због свог садашњег рада. Другим речима црква сад живи од старог капитала, који се сваки дан смањује. Са друге стране, садашња породица, добијајући хришћанску форму у венчању и задовољавајући се њом, у ствари је почела постепено силазити у стање понекад ниже, него што је било стање незнабожачке породице. И такво одвајање цркве од породице много је опасније за истините интересе цркве, него одвајање од државе.
Уопште није могуће бранити ни општеобавезни, ни обавезни само за неке црквени брак ни са гледишта интереса државе, нити напослетку са гледишта учења и интереса саме цркве.
Заштићавати обавезни црквени брак може се само са тачке гледишта интереса тих верских служитеља, који неће, да уче како треба припаднике своје вере и хоће да замене свој морални утицај и црквену дисциплину силом државног закона. Тај закон, а не њихова поука, мора да тера у храм на венчање њихове парохијане. Али како интереси чиновника нису у исто време и интереси државе, тако исто и интереси верских служитеља или тачније њиховог лошег дела, нису још интереси саме цркве. И треба казати таквим противницима факултативне форме брака, ма какве вере они били: не заборавите пример Француске, не заборавите, да ако ви данас тражите од државе општеобавезни црквени брак и тиме признајете држави право одређивати форму брака, ви тиме губите своје право протеста, ако
држава сутра уведе општеобавезни грађански брак, услед чега ће религијска форма брака изгубити правно значење.
За Српску православну цркву питање о форми брака има сада особито акутно значење. Видели смо већ да је стара хришћанска црква лако попуштала држави у питањима о форми брака, али видели смо такође да је она увек укључивала у своју надлежност материјално
брачно право. И за то је она имала разлоге у самом Божанском праву. Сам Основалац Цркве у својој проповеди на Гори изнео је своје узвишено и строго учење о хришћанском браку, које није било сагласно не само са поганским учењем тог времена, него чак и с учењем Мојсијевог законодавства, а у Своме одговору фарисејима објаснио је, да је узрок тог одступања старозаветног учења од божанске норме — тврдоћа човековог срца (Мат. 5, 27—30; 19, 3—12). Исто тако и апостоли у својим посланицама износе ново учење о браку, као тајни, сличној тајни савеза Христа са Црквом (Еф. 5, 23 и др.), чине одавде морално-практичне закључке у погледу узајамних односа супруга (Еф. 5, 22—33; ср. Кол. 3, 18, 19 и др.) и строго казне нарушиоце црквених брачних правила (1 Кор. 5, 1—13 и др.).
И стара хришћанска Црква била је свесна своје обавезе да чува специјално хришћанско најстрожије учење о браку. „ Једни су закони кесара, други Христа, пише бл. Јероним. Једно Папинијан (чувени римски правник) друго наш Павле наређује. Код ових (незнабожаца) мужевима попуштају се узде бестидности... код нас, што није дозвољено женама, није дозвољено ни мужевима и према робовима примењује се исти критеријум".
Кад је у IV веку хришћанство постало државном религијом, настала је епоха заједничког црквено-државног законодавства. У Византији црква и држава биле су само две стране једног друштвеног организма, у којем су пуноправни чланови били само православна лица и за које је Свето Писмо било као неки државно-црквени Устав, једнако обавезан како за цркву, тако и за државу. Али и у томе организму руководећа улога у погледу брачног законодавства припадала је цркви, која је то право искористила у својим многобројним канонима о браку, док је држава само реципирала то канонско брачно право и допунила га је својим одредбама сагласним са Св. Писмом и тим канонским брачним правом. Већ Теодосије Велики у својој конституцији од 390 год. О брачном питању позива се на прву посланицу ап. Павла Тимотеју (1 Тим. 5, 9), а Маркијан, Јустинијан I и доцнији цареви објавили су да у њиховој држави канони, од којих многи говоре о брачним стварима, имају исто значење као и државни закони.
Лепо доказује самосталност црквеног брачног законодавства у старо време папа Лав ХШ у својој чувеној енциклици о браку „Arcanum divinae sapientiae" од 13. II. 1880 г.: „Пошто је брак по своме значају, по својој природи и сам по себи свет, пише папа, то одавде следује да он мора да се регулише и управља не наредбама световних владара, него божанском влашћу Цркве, која је једино надлежна у погледу светих ствари.
Затим треба скренути пажњу на достојанство тајне, услед које бракови хришћана постају најодличнији. А издавати правила и прописе о тајнама, по вољи Христа, може и мора сама Црква, тако да треба одбацити тврђење, да та власт или најмањи њезин део припада световним управљачима. Напослетку, врло велику важност, велики значај има овде историја, која нас изврсно учи, да се црква слободно користила споменутом влашћу законодавства и јурисдикције чак у она времена, кад би било незгодно и глупо претпостављати, да су државни властодржци давали на то свој пристанак или одобрење. Јер би било невероватно и апсурдно мислити, да је Господ Христос осудио стари обичај полигамије и развода на основу власти, која му је била делегирана од прокуратора провинције или од јеврејског цара, или, слично томе, да је апостол Павле забранио разводе и бракове у блиском сродству са дозволом или прећутним налогом Тиберија, Калигуле, Нерона. Исто тако ниједан човек по здравој памети никад не може тврдити, да је црква издала толико закона о светости и неразрешљивости брака (апост. кан. 16, 17 и 18), о браковима између робова и слободних (Философумена, Охоп. 1851), са дозволом римских царева, који су били највећи непријатељи хришћанства и имали само једну тежњу, да силом и убиством спрече његово проширавање, особито кад је брачно право, усвојено од Цркве, показивало толику разлику од грађанског права, да су Игњатије (посл. к Поликарпу, гл. 5), Јустин (Апологија), Атинагор (Послање за хришћане гл. 32 и 33) и Тертулијан јавно прогласили неке бракове као непуноважне и блудне, ма да су их царски закони дозвољавали.
А касније, кад је сва власт прешла к хришћанским царевима, римски првосвештеници и епископи, сакупљени на саборима, свагда и са истом слободом и са знањем свога права, продужили су издавати наредбе и забране у погледу бракова, кад су налазили за потребно и корисно, ма колико одступајући од грађанских установа. Сваки зна, колико је било донето од црквених претстојника канона о сметњама већ постојећег брака, завета, разлике религије, крвног сродства, осуде, јавне пристојности — на саборима Ељвирском, Арелатском, Халкидонском, Милевијском II и другима, који су често показивали велику разлику од декрета, санкционисаних од царева. И сами цареви нису присвајали себи власт у погледу хришћанских бракова, него су признавали и проглашавали да та власт припада
Цркви. У ствари Хонорије, Теодосије Млађи, Јустинијан званично су објавили, да је у питањима, која се тичу брака, њима дозвољено да буду само чувари и заштитници светих канона. И ако су они у својим едиктима нешто санкционисали у погледу брачних сметња, они су драговољно објаснили, да су то учинили, пошто су добили на то право преко дозволе и ауторитета цркве, чије решење су они обичио тражили и са поштовањем усвајали у споровима о крвном сродству, о разводу и уопште о свим стварима, које на неки начин имају везе са браком. На тај начин са пуним правом на Тридентском сабору било је решено да црква има власт одређивати раскидљиве сметње за брак, и да брачне парнице спадају у надлежност црквених судија и т. д.
Слични однос цркве и државе и заједно са тиме исто јединство црквеног и државног брачног законодавства, као што у Византији, постојало је и у Немањичкој Србији. Још од времена св. Саве држава признаје само црквену форму брака. Најстари српски закон о браку — Жичка повеља 1220 г. вероватно је плод заједничког рада првог краља и првог архиепископа — св. Саве. Држава је увојила црквене зборнике — Крмчију св. Саве, а касније Властареву Синтагму у скраћеном облику, а са друге стране, и црква се руководила у брачним питањима не само својим, него и државним законима, на пр. Закоником Стефана Душана, који садржи важне одредбе о браку (види, на пр. чланове 3, 9, 53, 54 и др. по изд. Ст. Новаковића, Београд, 1898).
Напослетку, постојало је ово јединство цркве и државе, а услед тога и јединство брачног законодавства, и у ослобођеној Србији, где је православна вера до самог сјединења била државном вером. Брачно право овде било је регулисано у главном у државном закону — Грађанском законику од 1844 г., али сами су брачни прописи тог Законика били реципирани из црквених правних извора, а затим он нема кодификације целог брачног права, и него садржи само неке фрагментарне одредбе из тог права и већином сам упућује на црквене изворе и одлуке црквене власти. На пример, § 60 каже, да брак се закључуjе по пропису Православне цркве, § 63 каже, да испит „бива одређеним од духовне власти начином," § 68 говори о узроцима, из којих „црква брак и венчање забрањује", § 83 каже, да оглашење се врши „начином од духовног начелства прописаним", § 87 забрањује на-
теривати свештеника на свршавање брака „правилима црквеним недозвољенога", §§ 93 и 94, решавајући најважније практичко питање о узроцима поништења и развода брака, кажу да су ти „узроци изложени у књизи Кормчији, која духовним властима за управљање служи" и од тих узрока наводи само неке, за пример. § 99 каже: „сва дела спорна у питању брака принадлеже суду духовном, а тако и парнице поради уништења и развода предузимаће се, расправљати и решавати од суда духовног прописаним тога ради редом и начином" и т. д.
Питање о мешовитим браковима са православним било је регулисано закодавним решењем од 9, IX 1853 год. (Збор. VIII стр. 80), које гласи:
,,Бракови између житеља српских, у којима би ма која страна била православно источне вере, само су онда пуноважни, кад су од надлежног свештеника православне вере благословени, а заведени у надлежне књиге венчаних, при православним црквама установљене"....
На тај начин у Србији брачно право за православне било је у суштини регулисано црквеним законодавством и Грађански законик само је рецепирао неке битне фрагменте тог законодавства, што је било израз црквенодржавног јединства.
Али тамо, где то јединство није постојало, у погледу осталих недржавних вероисповести српско законодавство уопште није се мешало у брачно право и остављало то самим вероисповестима. Грађански законик ништа не каже о браку неправославних лица, а уредба од 7, XII, 1861 г. (М 2444, Збор. XVI, стр. 203) односно брачних парница између римокатолика и лутерана, српских поданика, гласи:
„Што се материјалног закона тиче, међутим, док се нарочити закон не пропише за католике у духу цркве католичке, и за лутеране у духу њихове цркве, да судови наши суде ове ствари по основима, примљеним у законима оне цркве, којој супрузи принадлеже, а ако је брак смешан, по законима оне цркве, у којој је брак благословен"....
На сличан начин било је решено питање о надлежности у погледу брачног права за православне у Црној Гори, где је православна црква, као у Србији, била државном. Брачно право за православне било је овде регулисано у главном Уставом православних консисторија, 1904 г. који је донела државна власт, али путем рецепције одредаба православног црквеног права.
У осталим правним подручјима, која су ушла у састав Југославије, православна вера није била државном и питање о надлежности у погледу брачног законодавства за православне било је решено друкчије, и при томе на различити начин.
У већини ових земаља држава је у пуном обиму признала надлежност црквену погледу брачног законодавства. Тако је било у Хрватској и Словенији, у Босни и Херцеговини, и у Војводини.
У Хрватској и Славонији и сада важи цесарски патент од 29-1-1852 г., који каже да за брак православних вреде сви прописи православне цркве, у колико се тичу ваљаности скопљења брака и расправљања о незаконитости брака, раставе од стола и постеље и развода брака и цесарски патент од 16-11-1853., који потврђује надлежност православних духовних судова за решавање брачних парница, остављајући грађанским судовима решавање питања о грађанским последицама брака. У пуном обиму признавала је држава самосталност црквеног брачног законодавства такође у Босни и Херцеговини, где је готово једини извор брачног права за православне била Крмчија и где су брачне парнице решавали духовни судови. У свим овим областима држава је признала само црквену форму брака.
У Војводини, XXXI члан мађарског закона 1894 г. о обавезном грађанском браку лишио је црквени брак грађанско-правног значења, али у погледу црквеног брака Православна црква и после тога сачувала је овде потпуну своју слободу.
На други и потпуно недоследни начин било је решено питање брачног законодавства у Далмацији и Словенији, где и сада важи услед континуитета Аустријски Грађански законик 1811 г. и други аустријски закони. Аустријски законик решавао је брачно питање у духу идеја јозефинизма, које су већ давно напуштене у модерном законодавству културних држава. Он је сачувао обавезни црквени брак, али у исто време претворио га је у државну институцију и регулисао га је за све вероисповести државним законодавством. На тај начин у самој основи тог законика лежи нека contradicio in adjecto, нека унутрашња противречност, због чега познати правници правилно кажу да је поглавље друго, које говори о брачном праву, најгори део тог законика. Врло је природно да је тај део био извор сталних и огорчених сукоба између црквене и државне власти у Аустрији и многобројне касније новеле, oд којих особито важно значење имају новеле о грађанском браку по нужди нису могле да излече ту његову основну ману. Што се тиче православног брака, овде је особито јаку опозицију изазвао § 115 Законика о узроцима развода за хришћане некатолике, у том броју и о неодољивој мржњи, а такође неке привилегије, које је Законик осигурао за римокатолике, упркос начелу равноправности
вероисповести.
Видимо дакле да је у великој већини земаља, које су ушле у састав Југославије, питање о надлежности брачног законодавства решено у корист црквеног брака или у облику заједничког црквено-државног законодавства у земљама, где је православље било државном вером — у Србији и у Црној Гори или у облику чисто црквеног законодавства о склапању и престанку брака — у Хрватској и Славонији, у Босни и Херцеговини и само у Војводини био је уведен обавезни грађански брак. Сви ови закони нису издати од југословенских законодавних фактора; сви они постоје у Југославији као наследство, које је она добила од државних организација, које су у целини или делимично ушле у њезин састав, и важе у њој само на основу правног начела континуитета.
Али то стање није било нормално, него само прелазно, јер оно се није подударало са начелом државног јединства и било је сједињено са многим тешкоћама и незгодама практичног карактера, о којима смо већ споменули (в. стр. 164). Осећала је рђаве последице таквог стања и Српска православна Црква. „Целокупна организација Српске православне Цркве, гласи 8 члан Устава Српске Цркве, оснива се на потпуној једнакости и равноправности". А међу тим разни делови ове Цркве имали су сасвим различита права у области брачне јурисдикције и у решавању брачних питања руководили су се са пет различитих закона. Кад су обедве стране припадале истом црквено-правном подручју, ово стање није још неподношљиво. Тежи је био положај, кад се питање о склапању брака или брачна парница тицала странака из разних делова Српске цркве, и кад је разноликост брачних закона изазивала тешке конфликте и правне колизије. А виша инстанција — Велики црквени суд био је увек приморан да се руководи у својим пресудама и решењима о брачним парницама пет различитих закона. Још је гора била та околност, што у неким деловима Цркве — особито у Далмацији и Словенији, брачни закони нису одговарали ни канонима, нити интересима главних вероисповести у држави. Сличне тешкоће испитивале су и друге вероисповести у Југославији.
У последње време предузете су мере за изједначење брачног законодавства у целој држави. Те мере предузела је и сама држава и Православна Српска црква. Држава ради на пројекту грађанског законика заједничког за целу краљевину, чији ће друго поглавље говорити о брачном праву. Православна српска црква отишла је у том правцу и још и даље и издала је заједничка за све њезине делове „Брачна Правила" и „Поступак за судове у Српској православној цркви", који укључује у себе и поступак у брачним парницама, другим речима регулисала је цело како материјално, тако и формално брачно право за православне. Међутим нова „Брачна Правила" изазвала су цео низ приговора и при томе не толико са стране садржаја, колико са стране самог права Српске Цркве на самостално брачно законодавство. Ти приговори већ су нашли за себе и критику и ми нећемо овде да улазимо у детаље и можемо само овде подвући, да би увођење факултативне форме брака потпуно лишило све ове приговоре ма каквог правног терена.
Видели смо већ да како православна, тако и римокатоличка цркве немају никакве сумње у своју надлежност у погледу брачног законодавства, а сада да прегледамо, како стоји сгвар на терену садашњег државног југословенског законодавства.
Питање о брачном законодавству начелно регулисано је већ у државним Уставима — Видовданском 1921 године и Краљевине Југославије од 3 септембра 1931 године, који су потпуно сложни између себе како у питању о брачном праву, тако и у питању о положају верских организација у држави. Наши Устави не знају за начело државне вере, које је правно постојало у Србији и Црној Гори, а фактички и у Аустрији и регулишу односе између цркве и државе на начелима паритетно-правног система, према коме усвојене и признате вероисповести потчињавају се државном суверенитету, али у своме унутрашњем животу имају пуну автономију (чл. 12 Видовданског устава и чл. 11 Устава 1931 год.). Већ одавде се види да југословенско државно законодавство није могло решити питање о надлежности у погледу црквеног брака у правцу заједничког црквено-државног законодавства, како је оно било решено у Србији и у Црној Гори, ни још мање могло то решити у правцу државног законодавства о црквеном браку, како је оно било решено у Хрватској и Славонији, у Босни и Херцеговини. Државни устави не узимају брак у искључиво државну надлежност, него само обезбеђују му државну заштиту. Брак стоји под заштитом државе", каже 48 члан старог државног Устава. „Брак, породица и деца стоје под заштитом државе", каже 21 члан новог Устава.
Били су учињени покушаји, да се та уставна одредба протумачи у смислу искључиво државне надлежности у погледу брачног законодавства, у смислу проширења на целу краљевину општеобавезног грађанског брака, који постоји сад у Војводини, и укидања надлежности у погледу брака духовних судова, али у ствари појам заштите ни у најмањој мери не укључује у себе мешања у унутрашњи живот објекта заштите и регулисања тог живога, јер protectio non involvit subjectionem, него само за уклањање спољашњих сметњи за постојање и развитак тог објекта. Свака установа може се нормално постојати и развијати, кад се то постојање и развијање регулише законима, који одговарају њезиној природи. А пошто је брак по својој природи, како према догматском учењу како главних вероисповести у држави, тако и према убеђењу велике већине становништва Краљевине верска установа, јасно је да држава може дати најефикаснију заштиту браку само на тај начин, што она остави појединцима да склапају брак према своме верском убеђењу, т. ј. да уведе факултативну форму брака.
Да наши Устави немају никакве мисли о обавезном грађанском браку, биће очигледно за сваког, ко се потруди сравнити одредбе о браку наших Устава са уставима и законима других држава, које признају обавезност грађанског брака, на пр. са 7 чланом француске конституције од 3-1Х-1791 год., која је први пут увела обавезни грађански брак: „Закон сматра брак, као грађански контракт". Међу тим у нашим Уставима нема ни сенке мисли да је брак само неки грађански акт или да је он само нека еманација државног суверенитета. Напротив наши Устави сматрају брак, као неки институт sui generis, особите природе, који спада у низ основних природних права човекових и који због тога држава не ствара, него само штити, слично томе, како она штити науку и уметност, признавајући у исто време њихову слободу (чл. 16 Видовданског и чл. 15 Југословенског Устава) од државне ингеренције. Баш у смислу одредбе, која прејудицира увод факултативне брачне форме, разумела је 28 члан Видовданског Устава и сама Уставотворна Скупштина, што доказују, на пр. речи известиоца већине Уставног Одбора Јураја Деметровића, изречене у пленуму Скупштине 27-У-1921:
„Земљорадници су.. . поднели предлог о увођењу грађанског брака... Међутим већина одборска није се сложила с тим предлогом. Ја мислим да се није сложила ради тога, јер оваква стилизација могла би само да значи облигаторни цивилни брак, док код нас, где има и онако много верске осетљивости, биће згодније, да се то питање реши у форми факултативног цивилног брака". Исту мисао штитио је у Уставотворној Скупштини и Др. Момчило Иванић, Г. Лазар Груић и др.
И Југословенски Устав ништа није изменио у тој одредби Видовданског Устава, него је само проширио заштиту државе и на последицу брака — децу и породицу.
У корист факултативног брака говори и уставни члан, специјално намењен верским питањима (12 Видовданског и 11 Југословенског). „Нико није дужан да суделује у верозаконим актима, свечаностима, обредима и вежбама. Нико није дужан да своје верско осведочење јавно исповеда. Уживање грађанских и политичких права независно је од исповедања вере". Али при обавезном црквеном браку грађани су дужни да суделују у верском обреду венчања и цео низ њихових личних и породичних и имовинских права зависи од овог обреда.
Могло би се приговорити, да је обавезни црквени брак само изузетак из општег правила. Али државни Устав сам набројава, у којим наиме случајевима може бити одступања од проглашеног у њему начела слободе вере и савести: „осим код државних празника и свечаности и у колико то одреди закон за особе, које су подложне очинској, туторској и војној власти", а пошто у тим случајевима венчање није споменуто и пошто све изузетке треба тумачити рестриктивно, јасно је, да никаквог одступања од проглашеног у Уставу начела у брачном праву не може бити.
Да наиме такав смисао има 12 члан Видовданског Устава, о томе сведочи исти известилац Уставног Одбора Јурај Деметровић у своме говору на 39 редовном састанку Уставотворне Скупштине.
„Код нас, где има и онако много верске осетљивости, каже он, биће згодније да се то питање реши у форми факултативног цивилног брака. А ја мислим, да је то већ гарантовано оним, што је предвиђено у једном ранијем члану (т.ј. 12), оном члану који и где се каже, да нико не може бити присиљен, да јавно исповеда своју вероисповест. А кад нико не може бити присиљен на то, онда се нико не може силити, да мора да се венчава по једном црквеном обреду".
На тај начин према мисли известиоца Уставотворне Скупштине краткоћа 28 члана налази за себе објашњење у тој околности, што је питање о форми брака било већ решено у 12 члану у корист форме факултативне.
Са друге стране, не би ни обавезни грађански брак хармонирао са 12 чланом Видовданског и 11 чланом Југословенског Устава. Оба Устава не знају за систем оделења цркве од државе и дају свим признатим вероисповестима права јавних корпорација. Али сви званични акти јавних корпорација, у том броју и венчање, имају јавно значење за друштво те ако би обавезни грађански брак поништио свако правно значење црквеног брака, он би лишио признате вере јавних права у погледу најважнијег института друштвеног живота. Такво одузимање правне важности једном од најважнијих аката већ признатих верских корпорација било би недоследно насртање на религију и нарушавање начела, која су проглашена у Уставу.
Најзад члан 100 Југословенског Устава каже да у породичним пословима (у том броју и брачним) муслимана суде шеријатски судови. Како су према 11 члану Устава све усвојене вероисповести равноправне, држава нема основа да лишава остале усвојене вероисповести тога права, које има усвојена муслиманска вероисповест. Може се приговорити, да је та уставна одредба наметнута нашим законодавним факторима споља — Сен-Жерменским међународним уговором, али не треба заборавити ни то, да главне вероисповести у држави — православна и католичка не могу да имају мања права, него једна верска мањина.
У корист таквог тумачења Устава говоре чак и они правници, који начелно допуштају и друго решење питања о форми брака, напр. проф. Ч. Митровић, проф. Кушеј, проф. Е. Сладовић, д-р Коста Ђурић и др. Баш ватрени заступник обавезног грађанског брака Д-р, Драгутин Томац признаје да ,,из Устава се не да извести, да се и за припаднике признатих конфесија мора прописати облигаторни грађански брак", да “је факултативна форма брака потпуно сагласна са Уставом и да начела и установе Устава неће бити повређене, ако се уведе факултативни цивилни брак”.
Као најбоље ауторитативно тумачење верских одредаба државног Устава јављају се Устави појединих вероисповести, који су били после издања државног Устава одобрени од државне власти. А ти верски устави потпуно признају пуноважност црквеног брака и за државу.
Тако 14 новембра 1931 г. изашао је Устав Српске православне цркве. Тај Устав био је озакоњен од Врховне државне власти (В. Закон о СрпскоЈ православној цркви чл. 24 у вези са чл. 280 Устава те цркве), био је објављен у„Службеним новинама" (од 24-ХМ931, бр. 250-LХХХУ1) и изрично је назван у Закону о Српској правосл. цркви такође законом (чл. 26, став 1 in fine: „истих закона", став 2: „тих закона"). И тај црквени устав и у исто време државни закон, кад у чл. 63 набројава предмете црквено-законодавне власти Св. Архијерејског сабора, изрично каже да тај сабор: „издаје прописе у брачним пословима". А разуме се, тај Сабор може издати прописе само у корист црквене форме брака, што је он и у ствари учинио у својим „Брачним правилима", која укључују склапање брака без учешћа цркве у број неуклоњивих брачних сметња (§ 33) и сматрају такав брак као ништаван за цркву (§ 38, т. 2). Сличне одредбе налазимо и у уставима других вероисповести. На пр. § 104 Устава немачке евангеличке цркве аугсбургског вероисповедања каже да „за црквено брачно право и брачни парнични поступак важе посебни прописи, а § 94 Устава реформоване цркве одређује: „за црквено брачно право и брачни парнични поступак важе посебни прописи, који доносе такође Земаљска црква", а разуме се свака црква може донети прописе само о црквеној форми брака, одакле следује да пуноважност црквене форме брака за државу потпуно је осигурана. Католичка црква у Југославији нема још свог Устава, који може бити замењен новим конкордатом, али сва три стара конкордата, који говоре о појединим деловима Краљевине, аустријски од 1855, црногорски од 1886 и српски од 1914 садрже одредбе о правном значењу за државу католичког црквеног брака.
Истина је да понекад оспоравају обавезно значење ових конкордата за Југославију и нема сумње да ни аустријски, ни црногорски конкордати нису обавезни сад, као међународни или quasi — међународни уговори, за Југославију за то, што овде нема тих правних субјеката, који су те конкордате склопили. Слично томе изгубили су своју снагу аустријски конкордат у Ломбардији, кад је она 1859 г. била одвојена од Аустрије, и француски конкордат у Елзасу и Лорену, кад су они 1873 г. били сједињени са Немачком.
Друго треба казати о српском конкордату. Решење питања о његовој обавезности за Југославију стоји у вези са питањем, јесу ли Југославија и Србија исти правни субјекат. То се питање решава како српским правним ауторитетима, тако и институтима међународног карактера позитивно, из чега излази да и српски конкордат има за територију Србије у границама од 1914 г. обавезно значење. „Са гледишта међународног права, пише проф. Слободан Јовановић, држава С. X. С. (дакле и Југославија, С. Т.) не представља нов правни субјекат са новим правима и обавезама. То је стара Краљевина Србија са целим својим системом међународних уговора, дакле, додаћемо, и конкордата 1914 г. Међутим 12 члан тог конкордата каже:
„Влада признаје важност брака међу католицима и мешовитих бракова, закључених пред католичким свештеником по прописима католичке цркве". Одавде следује, да увођење обавезног грађанског брака за католике у опсегу бивше Краљевине Србије правно није могуће, док конкордат од 1914 г. не буде поништен или замењен другим. А пошто у државном Уставу постоји презумпција у корист истих државних брачних закона у целој држави, одавде следује и то, да црквени брак мора да сачува своју правну важност за све католике у држави, кад ће брачно законодавство бити изједначено за целу Краљевину.
Исто тако већ смо видели, да је у погледу муслимана правно значење њиховог верског брака осигурано за целу државу не само државним Уставом и специалним државним законима о тој вери, него и међународним уговором, који држава не може да једнострано укида или мења.
На тај начин нема пикакве сумње да црквени брак мора да сачува своју правну важност и за државу у целој краљевини, али јавља се питање, да ли могу бити тиме потпуно задовољени и државни интереси? На то питање морамо дати негативан одговор. Пре свега осим усвојених и признатих вера, чији припадници имају право склопити брак по начелима своје вероисповести, у Југославији постоје и неколико непризнатих вероисповести, чији припадници, разуме се, исто тако имају право на брак. На који начин они могу да то учине? Може ли држава да призна и брак склопљен од представника непризнате вероисповести? Али такво решење не би било доследно. Видели смо већ да признање вероисповести даје презумпцију и за признање правног значења званичних аката те вероисповести, у томе броју и венчања. Напротив, непризнање дотичне вероисповести већ укључује у себе и непризнање појединих аката те вероисповести, у том броју и брака. Једини је доследни излаз одавде — допуштање грађанске форме брака за припаднике непризнатих вероисповести.
Исто тако грађанска форма брака неопходна је и за та лица, која не припадају никаквој верској организацији, или услед тога, што уопште немају никакве вере, (атеисти) или због тога, што њихова верска и филозофска убеђења не дозвољавају им да ступе у ма какву постојећу верску заједницу, или, напослетку, због тога, што су они искључени из ма какве верске заједнице. Напр. такво искључење предвиди устав Српске Православне Цркве (члан 210, а 10; б 3), а Брачна Правила Православне цркве виде у таквом искључењу неуклоњиву брачну сметњу (§ 12, т, 10), т.ј. разуме се, сметњу само за црквени брак. Али разуме се, држава не може да таква лица у опште лиши права на брак, јер то би значило у многим случајевима да држава дозвољава разврат.
На послетку, грађански брак неопходан је и у тим случајевима, кад странке припадају различитим верама или вероисповестима. Православна и римо-католичка црква уопште не дозвољавају својим припадницима брак са нехришћанима, и отежавају готово до потпуне немогућности брак и са припадницима других хришћанских вероисповести, при чему нова Брачна Правила Српске цркве иду у томе погледу траговима католичког Codex juris canonici. Неодобравају мешовите бракове и друге вере и вероисповести. А међутим држава не може да се са тиме измири и мора да пружи могућност мешовитих бракова у свим случајевима, кад за то нема других озбиљних сметња, не само у име личних права појединаца, која она мора да штити, него и у име интереса државног јединства у циљу амаљгамисања становништва и ослабљења верског ривалитета
Исто тако не може држава да се измири и са другим чисто верским сметњама за брак — духовним сродством, свештеничким чином и калуђерским заветом, особито узимајући у обзир учење римо-католичке цркве о character indelebilis.
За све то неопходан је грађански брак, а пошто, као што смо видели, обавезни грађански брак не може да постоји у нашој држави, за нас остаје избор само између две брачне форме: — грађанског брака по нужди, и факултативног. Али ми смо већ видели, колико јаких разлога постоји против прве форме, т.ј. грађанског брака по нужди, и у корист друге, т.ј. факултативне, а сада морамо додати да грађански брак по нужди не одговара државном Уставу, који лишава обавезног карактера све обреде свих вероисповести у држави и било би врло чудновато, кад би слободом у погледу тог брачног обреда могли да се користе само припадници непризнатих вероисповести, док припадници усвојених и признатих вероисповести не би могли. Не могу чланови главних вероисповести у држави имати мању религијску слободу и мања грађанска права, него присталице неких празноверних секата, јер према државном Уставу „сви су грађани пред законом једнаки и сви уживају једнаку заштиту власти" (чл. 4), тим више да државни Устав стави брак баш под заштиту државе. И ако државни закон даје право на грађански брак сектантима и атеистима, он не може да лиши тог права и све остале грађане.
Може се приговорити да државна дозвола грађанског брака члановима признатих вероисповести изгледа као неко санкционисање од стране државе недоследности ових лица према својим религијским заједницама, будући да они најважнији акт свог личиог живота, акт религијски по својој суштини, без сваке спољашње принуде врше на начин, који стоји у противречности са званичним учењем њихове религијске заједнице. Али ни овај приговор против факултативног брака нема убедљивости.
Брига о доследном држању припадника верских организација према својим религијским обавезама не спада у делокруг и задаће државе, која нема државне религије, те стоји на становишту пуне слободе појединаца не само у погледу припадности ма каквој вери, него и према појединим верозаконским актима, другим речима, која је прогласила не само слободу вере, него и слободу савести. То је брига верских служитеља, а не државе. „Усвојене и признате вере самостално уређују своје унутрашње верске послове. Нико није дужан да суделује у верозаконим.... обредима и вежбама", каже 11-и члан државног Устава. Таква брига државе, на крају крајева, не би била ни у корист дотичне верске заједнице, него у корист лености њених служитеља, који би хтели да замене свој духовни рад државном принудом. Али разуме се, све то не лишава верске организације права да примењују црквене казне за нарушиоце верске обавезности црквеног брака.
И против тога може се приговорити, да државни закони допуштају примену државне снаге против појединаца за осигурање неких права верских организација. Напр. Закон о српској православној цркви допушта примену те снаге за извршење „на закону основаних наређења и пуноважних одлука и пресуда црквених власти и органа" (чл. 6), за прикупљање приреза (чл. 11). Али све је то само изузетак из проглашеног у Уставу општег начела слободе вере и савести, а сви узетци увек се тумаче рестриктивно и осим тога, постоји битна разлика између спољашних обавеза верника и тајне, и ако нигде у државним законима нема никакве алузије на принуду у погледу ма какве друге тајне, не може бити примењена принуда ни у погледу форме тајне браке.
На тај начин у корист факултативне форме брака у Југославији говоре не само општи филозофски и правни разлози, него и конкретне одредбе југословенског државног законодавства. И за праве интересе Цркве факултативност брака много је повољнија. Шта губи Црква при легализацији факултативности брака? Ништа, осим државне принуде у корист црквене форме брака. Али, као што смо видели, таква принуда не подудара се са начелом хришћанске слободе и Православна црква много више ће добити, кад ће њезини чланови слободно бирати религиску форму склапања брака, него кад они буду изнуђени да то чине. И нема сумње да, ако и сада у Војводини, где је грађански брак обавезан, велика већина православног становништва склапа и брак црквени, тим више тако ће чинити становништво, кад ће добити могућност избора између црквене или грађанске форме брака. Заједно са тиме Црква ће сачувати пуну слободу у погледу материјалног брачног законодавства и њезина нова „Брачна правила,, и „Поступак за судове у српској Цркви" у целини сачуваће своју снагу и при новом „Грађанском Законику".
Друго ће бити, ако аустријско брачно законодавство, које и сада важи у Далмацији и Словенији, буде проширено на целу Југославију. Православна црква ће изгубити тада своју аутономију у погледу брачног законодавства. „Брачна правила", а делом и Поступак, изгубиће своју снагу и биће замењена једном главом новог „Грађанског Законика". Питања о пуноважности брака, о његовом поништењу и разводу биће укључена у надлежност грађанских судова, биће уведен и грађански брак „по нужди", који, како доказује историја, обично игра улогу прелазног стања за увод општеобавезног грађанског брака.
Следећа страница
