ГЛАВА 1
Реализам и идеализам у науци о браку
Реалистичка теорија о потомству, као циљу брака, у класичком свету, у јеврејству, у римо-католичкој цркви. — Сорulа — theorie и теорија промисквитета. — Шопенхауер. — Идеалистичка теорија о пуноћи бића, као циљу брака. — Мити и мистерије. — Платон. — Стара хришћанска писменост. — Фихте, Хегељ и Шлејермахер.
У историји човечанске мисле постоје две главне теорије у учењу о браку: реалистичка и идеалистичка. Обе се, као црвен кончић, провлаче кроз васцели историјски ток. Смисао брака, по првој теорији, је у размножавању, у потомству. Ово гледиште изражено је у старим индијским, грчким и римским законима и у делима класичких писаца. Понекад оно се јавља у своме чистом облику као тежња видети да се добије у браку продужење свог постојања, понекад оно се комплицира религијским и патриотским мотивима у облику тежњи, имати себи заменике у служби боговима и отаџбини. И сама реч брак код Грка и Римљана изражава тај циљ. Matrimonium, т.ј. matris munus, суштину брака види у материнству. „Uxorem ne liberorum procreandorum habes?", питао је римски цензор грађанина при склапању брака, и после потврдног одговора признавао је његов брак, као matrimonium justum. Има података, да је и Нума Помпилије најстарије, полумитски, законодавац римски, видео главни циљ брака у деци, која продужује живот својих родитеља. Зато и бл. Августин тачно изражава гледиште римског брачног законодавства кад каже: „по формама, које су примљене за брачне документе, брак се склапа ради рађања деце". О деци, која треба да продуже култ, говори се и у самој свештеној формули при склапању брака.
Такво гледиште било је и код Грка. Грк је ступао у брак ради законите деце. „Хетере имамо за разоноду, конкубине ради телесне насладе, а жене су нам да би имали закониту децу и чуваре дома", вели Демостен. Платон у своим „Законима" даје овој мисли широку филозофску подлогу, кад види у браку продужетак борбе за постојање човека и после смрти, и ту мисао изражава у лепом поређењу брака и деце са буктињом живота, која се из руке у руку предаје покољењима. После много векова ту мисао понавља и велики византијски законодавац Јустинијан у својој једној новели: „Вредност брака је у томе, што он, може се рећи, на уметнички начин одржава бесмртност рода човечјег и рађањем деце обнавља поколења". Доцније ту мисао поновио је и други истакнути византијски законодавац Лав Филозоф. Да је циљ брака у потомству, види се, по многим одредбама древњег брачног законодавства. Брак је био обавезан а разводио се у случају женине безплодности. Најзад то се изражава у левиратском браку.
Ако су деца циљ брака, а она су потребна ради одбране отаџбине и продужења култа, то и склапање брака није дело личне воље, него религиозна и грађанска обавеза. И у Грчкој и у Риму видимо читав низ закона, којима се осуђује безбрачност. Последњи такав закон био је чувен Lex Julia et Papia Poppea, који је онако узбудио Тертулијана, и кога је укинуо Септимије Север (192—211). Бездетног Епаминонду су корели, што се не стара о отаџбини.
Ако су, с друге стране, деца циљ брака, то где нема деце, нема ни брака, и зато је бесплодност женина био један, а понекад и једини повод за развод.
Римски историчар Хелије каже у својим Аналима, да у старом Риму, због строгих обичаја, није било ни једнога развода у току неколико векова, а први се развео патриције Карвилије Руга због неплодности своје жене. Он је много волео своју жену, али је сматрао за дужност да се разведе, због своје свечане брачне изјаве, да се жени зато, да би имао деце. Исто то прича Херодот о двојици шпартанских царева. Дигестa спомињу да развод често бива због неплодности женине. По законима Ману, у Индији развод са неплодном женом по истеку осам година био је обавезан.
Древни закони су предвиђали и случајеве неплодности мужа и смрт његову, па се и тада налазило излаза да се мужу осигура потомство. У таквом случају прибегавало се фикцији левирата. Отац или брат безплоднога или умрлога мужа узимао је његову жену и потомство из те везе сматрало се мужевљевим потомством. Тако је било у Индији и код старих Грка.
Левират је постојао и код старих Јевреја. (5 Мојс.25, 5; Мт. 22, 23—32; Мр. 12, 19; Лк, 20, 28). Брак са женом братовљевом овде је био строго забрањен (3 Мојс.28,16; 20,21; Мт.14,4; Мр.6,18), али, кад је требало створити потомство умрлом брату, отказ од таквог брака сматран је за нечасно дело.
Зато и стари хришћански писци с правом тврде, да је дохришћанско човечанство гледало у потомству главни циљ брака, и то тумаче ондашњом ненасељеношћу, племенским карактером старог друштва, отсуством наде у загробни живот, и т. д.
То гледиште су примили и неки хришћански писци нарочито западни. „Feminis haec (prolis) sola est causa nubendi", пише св. Амвросије Милански. Овде је нарочито важна чињеница, што је такво гледиште штитио бл. Аувгустин, правник по образовању. Он, например, тврди у својим делима, да је узрок брака један, и то рађање деце, и да онде, где се труде, да не буде деце, нема ни брака.
„У чему је та помоћ (женина мужу)"? пита он у тумачењу књиге Постања, и одговара: „Изгледа, највероватније, ради рађања деце". По овоме изгледа, да бл. Августин није био потпуно убеђен у оправданост овога учења. Код њега, стварно, налазимо и сасвим друго гледиште на циљ брака. У спису „De bono conjugali" (гл. 3 и 18) он, например, тврди да је „света дружба" главни циљ брака.
Ипак, доцније западна схоластичка богословска наука, са малим изузетком, примила је гледиште прве теорије. Њу развија и корифеј схоластичког богословља, Тома Аквински. „Proles est essentialissimum in matrimonio " — „Најбитније у браку је — потомство", пише он. Код њега се, истина, спомињу и други циљеви брака — узајамна помоћ супруга и спасавање од страсности, али су ова два циља спореднија и садржана су у првом.
„У Св. Писму, објашњава „ангелски доктор", вели се, да је жена зато, да буде од помоћи мужу. Та помоћ јесте рађање деце, а не у чему другом, како неки мисле, јер за све друго мужу је као помоћ много кориснији други човек него жена".
Велики ауторитет ове двојице писаца у католичкој цркви учинио је, да је гледиште, да је рађање деце циљ брака, постало званично. „Matrimonii finis primarius est procreatio atque educatio prolis", читамо у новом званичном канонском зборнику Римске цркве — Codex juris canonici (с. 1013), а савремени католички богослови сматрају остале циљеве брака као последицу тога главнога и, у ствари, јединога циља. „Главни циљ брака, т.ј. рађање деце, пише један од њих, толико је битан, да, ако је он искључен, брак не може да се оствари. Сва морална преданост супруга је само средство тога циља. Осим овога циља могу бити и други, — другостепени циљеви: узајамна помоћ и спасавање од страсности, али су то само последице главнога циља у браку -- рађања деце. Тесно јединство, које ствара први и битни циљ брака, има за последицу то, да се муж и жена дужни да се помажу и да љубе једно друго као сами себе.
То гледиште изражено је и у законодавству неких европских држава. Овом гледишту блиска је такозвана Сорula—theorie по којој је главни циљ брака — телесно полно општење.
Ту теорију развија Кант и овако одређује брак: „Брак је веза два лица разнога пола с циљом узајамног искоришћавања њихових полних особина."
Њу штите и неки католички (Фроjзен) и протестански (Зом) богослови, што је сасвим природно, јер и зачеће и рађање, као чисто физиолошки процеси, не зависе од човекове воље, и зато говорити о потомству као главном циљу брака значи у самој ствари бранити Copula – theorie.
Код неких социолога Copula—theorie на историјској основи узима вид такозване теорије промисквитета, по којој је испрва брак имао облик случајних полних веза између мушкарца и жене. Ту теорију бране напр. Морган, Макс Ленен, Лебок и др.
Можда је најсјајнију и најубедљивију одбрану реалистичке теорије дао Шопенхауер у својој „Метафизици полне љубави".
У полном животу Шопенхауер види борбу за опстанак врсте, рода, а не индивидуума. Велики значај живота врсте у сравњењу са животом индивидуума чини да индивидуум жртвује своје интересе, па чак и живот, у чему и јесте извор трагичнога у љубави.
Поред ове реалистичке теорије у историји човекове мисли одржава се исто тако упорно и друга, идеалистичка теорија, по којој извор полног живота и, делимично, брака није у основном стремљењу организма да се одржи врста, него у другом, вишем стремљењу органскога света — стремљењу ка развићу, усавршавању, пуноћи живота. Оба ова стремљења не само што нису једнака, него понекад противурече једно другом. У борби за опстанак не успевају развијени и савршени организми, него они, који се боље прилагођавају средини. Најпримитивнији организми, као врста, више се и одржавају.
На северу су мамути изумрли, али се одржала маховина и лишаји. Велс на крају своје фантастичне „Машине времена" црта жалосну будућност, која ће кроз неколико милиона година наступити на земљи, кад ће се одржати само примитивни морски клобуци, пливајући по мору при злобним зрацима већ загаслога бакарно-црвенога сунца. 1933 год. изишла је књига једног немачког научника, који доказује, да инсекти ће победити човека и једини ће владати земаљском куглом.
Стремљење ка савршенству, пуноћи живота, као објашњење брака, налазимо већ на првим страницама Библије, где се стварање жене објашњава Адамовом жељом, да себе допуни. Ту теорију налазимо и у готово свуда распрострањеној повести о стварању човека као андрогина. Та идеја налази се и у старогрчким обредима и мистеријама, делимично и у речи за брак, у смислу потпуњења. „Атињани су називали брак (…), пише Псевдо-Ареопагит, јер он употпуњује човека у животу". У старој филозофији развио је Платон ту идеју у слици првобитнаго андрогина, позајмљеној из митологије. Брачна љубав „ерос" по Платону је — жудња за целином, која уздиже човека до првобитнога савршенства, исцељује га и чини блаженим.
„Људи још нису правилно схватили силу Ероса, вели Аристофан у „Пиру". Од богова Ерос је најбољи пријатељ људи. Он је помоћник и лекар људски и његов лек донеће човечанству највећу срећу" ... Пошто је, затим, изложио мит о андрогину, Аристофан изводи закључак: „Према томе сваки тражи своју половину, која му одговара. Таква је била наша првобитна природа, пошто смо били целина. Та жудња и тражење целине јесте љубав. И раније били смо једно, али нас је бог због неправде разделио. Ако се примиримо и спријатељимо са богом, наћи ћемо и задобити онога, кога смо волели. Ако постанемо богобојажљиви, Ерос ће нас учидити срећним и блаженим, повративши нам пређашњу природу и излечивши нас."
У хришћанској епоси запад је примио реалистичку теорију, а исток идеалистичку. Ову нарочито подробно развија корифеј православнаго богословља св. Јован Златоуст у доба највећаго расцвета свога талента. „Онај, који није сједињен брачним везама, пише он, не представља целину, него само половину. Муж и жена нису два човека, него један човек". (Беседа на посл. ка Колос. XII, 5; на посл. ка Ефес 20, 9. Проучавајући учење св. Јована Златоуста о браку, видимо, да у другу половину његове литературне делатности његово мишљење о браку радикално се променило ... Ако његова прва дела, у којима је он још био под утицајем добијеног незнабошког образовања (стоичка школа), он је негативно гледао на брак, то на крају живота, када је он већ био прожет узвишеним учењем о браку посланице ка Ефесцима, он дефинитивно задржава идеалистичко гледиште). „Својство љубави је да онај, који љуби, и љубљени не чине два оделита, него једнога нарочитога човека." (Беседа на 1 Коринт. 23, 3). Ова теорија примљена је и у званичне источне канонске зборнике. Еклога 740 год. дефинише брак, као сједињење два лица у једном телу, једном бићу. Поред Еклоге ова дефиниција ушла је и у словенску Крмчију. Ваљсамон дефинише брак као „сједињење мужа и жене у једно биће, у једнога човека с једном душом, али са два лица" (Руски превод овог дела Валсамона је дат у прилогу књизи проф. А. С. Павлова “50 глава Кормчеи книги", Москва, 1887. Овде интересантни за нас текст налазимо у таквом преводу: „Због ових речију (1 Мојс. 2, 24; Мат. 19, 3-6) ми верујемо и исповедамо, да супрузи услед брака морају бити признати готово једним јединим човеком са две субстанције. Не смем рећи да супрузи нису једна плот, да би не подлећи правичном осуђивању заједно са онима, који отвргавају писана и неписана предања" (стр. 450—451)) а на основу тога закључује о начину бројања брачних степенова.
На томе гледишту стоје и остали многобројни канонски споменици православне Цркве, који су усвојили, као најбољу, чувену Модестинову дефиницију брака, по којој је брак свестрано и пуно обједињење супруга, али у којој се ништа не спомиње о рађању. (Dig. XXIII, 2, 1; Instit, I, 9, 9; Соd. IX. 32, 4. „Брак је савез мужа и жене и општа коцка на читав живот, сједињење божанског и човечијег права." — „Nuptiae sunt conjunctio maris et feminae et consortium omnis vitae, divini et humani juris communicatio." Ова дефиниција понавља се, напр. у Номоканону XIV титула, у Прохирону, у Базилицима, у тумачењима Ваљсамона на 72 Трулско и 41 правило Василија Великог, у Синтагми Властара, у Номоканону Арменопула, у Крмчој, у Пидалијону и др.)
Ако се понекад и спомиње у православним изворима рађање деце као циљ брака, тај циљ није овде основни и главни, (нпр. Православно исповедање не даје дефиниције брака и на питање: „Шта је шеста тајна?" (питање — одговор 115), говори о томе, како се дешава закључење брака: „прије свега узајамним пристанком страна, затим оглашењем пред свештеником, и најзад, потврђивањем и благословом од свештеника". Идуће питање – одговор (116) говори о користи (commoda) брака: „лек од блуда, потомство и узајамна помоћ) а затим, то је обично касније позајмљено из западних споменика. Таква је, напр., дефиниција брака у 50 (51) глави Крмчије, дословно преведена из римског катехизиса 1566 год., или у катехизису митрополита Филарета, узета из Белармина.
Ту исту идеалистичку теорију налазимо и у немачких филозофа идеалиста. Фихте дефинише брак као „пуно сједињење у једно биће два лица разног пола, у чему је прави циљ брака.”
Сличну дефиницију налазимо код Хегела и Шлајермахера. Хегел говори о супстанцијалном сливању у браку двеју личности у једно лице. Ово супстанцијално јединство је основ моралних и приватноправних односа у браку (Интересантно је да нова енциклика о браку: „Sancti connubi" ма да и понавља званично учење католичке цркве да је рађање главни циљ брака, ипак није доследна у томе правцу и изјављује да је „брачна љубав, која обузима све дужности брачног живота, на неки начин главна одлика хришћанског брака" и даље каже да „тесна веза душа, као што је знак и билег Цркве Христове, тако треба да буде знак, урес и накит хришћанског брака". У суштини то је признање да незнабожачко учење о деци, као главном циљу брака, не може да задовољи хришћанску свест.).
О узајамном употпуњавању као основном циљу брака, где се два лица сједињавају у једну вољу, па чак и у једно биће, пише Шлајермахер.
На тај начин изложена оба гледишта имају кроз дуги ток векова доста ауторитетних представника.
Следећа страница
