ГЛАВА II
Брачни идеализам и наука
Подаци природних наука: антогонизам између савршенства и размножавања. — Бергсон о значењу пола у биљном царству —Психолошки подаци: антоганизам између размножавања и полне љубави. — Примери и сведочанства из филозофије, Библије, црквене и лепе књижевности. — Погрешке Шопенхауера. — Некомпетентност науке и помоћ интуиције.
Дуготрајни спор између идеалистичког и реалистичког гледишта на циљ брака треба решити у корист прве идеалистичке теорије, т.ј. у смислу, да се главни циљ брака налази у самим брачним друговима, а не изван њих и састоји у достизању „плироме" — блажене пуноће бића, док рођење има у њему само споредни значај. Таквом закључку води и наука и интуиција. У појединости од научних дисциплина особито убедљиво говоре у корист идеалистичке теорије подаци природних наука и психологије.
У корист пак реалистичког гледишта, да је главни циљ брака рођење, говори, као што изгледа, здрав разум, свакодневно искуство, чак и сама очигледност. С једне стране рођење, очигледно, није могуће без сједињења полова — с друге стране, сједињење полова у већини случајева води рођењу деце. Брак без деце то је нешто ненормално, неки жалосни изузетак.
Али чим се изађе из уског рама свакидашњице и стане на тачку гледишта опита широког, научног, који узима у обзир целокупну слику живота и развитка читавог органског света, одмах ћемо видети, да ово гледиште у суштини није правилно, да између пола и рода (Иако у обичној употреби термини полни или сексуални и родни или генеративни живот се употребљавају promisque, ипак таква употреба речи даје узрок за многобројне заблуде и ми ћемо их у даљем излагању строго разграничавати) не само нема непрекидне везе, већ се опажа и антагонизам. Ову мисао, која у корену подрива католичко учење о циљу брака, сјајно је развио нико други, но Владимир Соловјев, чија дела са задовољством издају католички пропагандисти, и кога су називали тајним унијатом.
У свом делу: „Смисао љубави" он разјашњава погрешност модерног гледишта, према коме се смисао полне љубави налази у размножавању, и разјашњава не на основу неке апстрактне и опште теорије, него на основу природно-историјских факата. Да размножавање живих бића може бити без полне љубави, јасно је већ из тога, што оно може бити без полног дељења. Велики број организама, како у биљном, тако и у животињском царству, размножава се ванполним путем (Овај факат је био познат и црквеним оцима. „Могло би се и на земљи указати велики број фела, које су рођене без сједињења" пише свети Исидор Пелусиот (Писмо сколастику Тодору, 192);— дељењем, калемљењем, партеногенезом. Истина је да се више форме двају органских царства размножавају полним путем, али, прво, организми, који се размножавају таквим путем, како биљке, тако донекле и животиње, такође се могу размножавати и бесполним начином (калемљење код биљака, партеногенеза код виших инсеката), а друго, остављајући све ово на страну и узевши, као опште начело, да се виши организми размножавају путем полног сједињења, морамо закључити, да је овај полни фактор везан не са размножавањем уопште (које може се дешавати и ван овог), него са размножавањем виших организама. Дакле смисао полне диференцијације (и полног сједињења) треба тражити не у појму генеративног, родног живота, не у размножавању, него само у идеји савршенства.
Као фрапантни доказ овога јавља се велики факат, што се у животињском царству полна љубав, или, још тачније, полни нагон, и размножавање налази у обратном односу: у колико јаче једно, у толико слабије друго. Код нижих организама постоји огромна моћ размножавања и потпуно одсуство ма каквог полног нагона (Могуће је, да то није случајно, што Библија спомиње о благослову за размножавање само за ниже животиње, које су створене петог дана. Типом размножавања јављају се баш ниже животиње.) због одсутства самог полног делења. Даље код савршенијих организама се јавља полна диференцијација и, анологно њој, неки полни нагон — у почетку врло мали, а постепено све већи при вишим ступњима органског развитка, према томе како опада моћ размножавања (т. ј. у правом односу ка савршенству организације и у обратном односу ка моћи размножавања), док се, најзад, на самом врхунцу, код човека јавља најјача полна љубав чак у неким случајевима са пуним одрицањем размножавања.
Но када на два краја органског живота налазимо, са једне стране, размножавање без икакве полне љубави, а са друге, полну љубав без сваког размножавања, потпуно је јасно да обе ове појаве не могу бити стављене у нераздвојну међусобну везу, већ да свака од њих има свој властити значај (своју тенденцију) и да на крају крајева, чак са гледишта природно-научног, размножавање се не јавља као основни циљ полног живота.
Сличне мисли налазимо код француског филозофа Анри Бергсона у његовој расправи „L’evolution creatrice". Бергсон се позива на научне радове природњака Мебијуса и Хартога и тврди да за читав биљни свет полно делење није апсолутно необходно. Такво делење за полно размножавање биљака јавља се као раскош сасвим непотребна овим организмима, без чега је њихова природа свагда могла постојати. И сама тежња за више компликованим пуним и савршеним бићем, тежња, чија последица је полно делење организама, битна је само за животињски свет, услед његове потребе у широкој и јакој активности, у чему се изражава победа духа над материјом. Али тежња за савршенством није сасвим битна за биљке, које имају, као своје карактерне црте, непокретност и неосетљивост. Ма да тежња за савршенством и полно делење, везано са овом тежњом, постоји и код биљака, она је овде само услед везе биљног света по своме постанку са светом животињским, зато што је основна тежња за савршенством, која је изазвала полно делење, постојала у органском свету и још пре, него што је он био раздељен на биљке и животиње. У кратко речено, полни живот за биљке — то је само одјек преживљене епохе.
Али ма да пол и налази погодан терен за свој развитак само у животињском царству, ипак он и овде не достизава свој последњи циљ. Ствар је у томе, што основна тежња органског света за савршенством није свуда нашла за себе правилан пут. У већини случајева, готово код свих врста животињског царства, она је ушла у ћор-сокак и зауставила се пре, него што је могла да достигне циљ, и само у једном једином случају, само код човека, у његовом свесном животу, ова тежња је нашла за себе подесан пут и зато се човек јавља као крајњи циљ целокупне органске еволуције. Зато и пол, као једна од појава ове тежње, само у човеку налази свој истинити облик и свој смисао. Као потврда ове мисли Бергсона јавља се тај факат, што библијско причање о створењу не говори о полу код животиња, него само код човека, показујући да пол код животиња нема метафизичког значаја.
Од природних наука прелазимо ка психологији. Ако се смисао пола налази у идеји вишег бића, а не у размножавању, тиме већ a priori имамо право да закључимо, да у човеку, у оној страни његова бића, где се у највишем степену појављује његово превасходство — у његовом психичком животу — независност полног принципа од принципа рода биће најјаснија, наиме код оних индивидуа, код којих психички живот стоји на вишем степену развитка. И, заиста, код људи полна љубав често пута стоји у супротности са циљом размножавања. Пре свега, љубав овде прима чисто индивидуални карактер, због којег извесно лице другог пола има за онога, који га воли, абсолутан значај, и циљ је му сам по себи. Зато велику љубав прати рођење детета само као изузетак, кад томе нема никаквих спољашњих сметњи. А често пута таква љубав води ка одрицању родног живота, калуђерству, самоубиству. Замена једног објекта љубави другим, понекад неопходна у циљевима размножавања (на пр. у случају смрти, неплодности, болести и т. д.), увек се осећа као издаја ове љубави.
Описати идеалну љубав према једном лицу, а после његове смрти ка другоме, јесте задатак немогућ за романописце, немогући по самој природи ствари и једва се може у светској књижевности наћи овако дело, које би се могло назвати у ствари уметничким.
Али полна љубав стоји у супротности са размножавањем не само за то, што она, услед свога индивидуалног карактера, смањује вероватност размножавања, него и сама по себи. О томе говоре и филозофија и лепа књижевност. „Љубав сама по себи, без утицаја аскетизма противна је свему што има везе са размножавањем", — пише нови филозоф полног живота Вајнингер. Љубав и похота стања су толико разнолика, противна једно другом, да човек у тренуцима, кад заиста воли, не може да има мисли о чулном сједињењу с објектом своје љубави". Али Вајнингер, можда, изражава само ненормалну финоћу осећаја модерног доба? Узмемо епоху од петнаест векова раније, па ћемо наћи исту мисао код великог хришћанског филозофа Августина. „Знамо, пише он, да се многа наша браћа, по узајамном пристанку, уздржавају од чулне похоте али не и од супружанске љубави. Уколико се ништи прва (т. ј. похота), утолико се учвршћује друга (т. ј. љубав), — Quanto illa reprimitur, tanto ista fortius confirmatur " (Очигледно да овде бл. Августин говори о врло распострањеном у старинској цркви „духовном браку". У најстарије време црква је била према овом браку расположена, али доцније, када је црква постала државна и морални ниво је пао, овај је обичај често пута почео служити као маска за неморал, зато је и духовни брак забранила црква. Проф. А. П. Љебедев (Духовенство древнеи вселенскои церкви, Москва, 1905 год. стр. 329—346), доста убедљиво доказује, да Апостол Павле у I Коринт. 7, 36-38 под „својом девојком" разуме не ћерку, него баш девојку, са којом он се налази у заједничком духовном животу; Но ипак се може приговорити, да Августин изражава претерани хришћански спиритуализам).
Осврнемо се тада и још седам векова унатраг те наћи ћемо исту мисао код филозофа, кога нико не може да окриви за спиритуализам, код самог вођа еудемонизма — Епикура. „Чулно сједињење, пише он, никоме није донело користи, али онога, ко воли, може чак и увредити". (Диоген Лаерције X,118). Сличне мисли налазимо код Цицерона, Халена и Плутарха.
Од филозофије прећемо Библији и лепој литератури. Прва Мојсејева књига прича како Јаков није волео плодну Лију, него неплодкињу Рахиљу. У другој књизи Самуиловој са обичном библијском отвореношћу излаже се историја трагичне љубави Амнона ка лепој Тамари. „И заволео је Амнон син Давидов. И тужаше Амнон тако да се разболи ради Тамаре". На крају крајева пожуда је победила љубав. Лукавством и силом Амнон је принудио Тамару, да падне и после омрзи њу Амнон веома, те мржња, којом мржаше на њу, беше већа од љубави, којом је прије љубљаше... и викну момка који га служаше, и рече му: води ову од мене и закључај врата за њом" (2 Самуил. 13. 1—2, 14-15).
И у старим црквеним списима стално наилазимо на мисао о антагонизму између полног и родног живота. Климент Александријски даје примедбу, да се — „од преситости љубав често претвара у мржњу" (Стромата 3,7). „Кад се чува чистоћа, пише Астерије Амасијски, онда се чува мир и узајамна тежња; а кад је душа обухваћена незаконом чулном похотом, онда она губи закониту и правичну љубав" (Слово на Мат.19,3).
Златоуст сведочи да „од невиности роди се љубав" (Беседа на речи “Поздравите Акилу и Прискилу”), да „љубав чини људи поштеним" и обратно „неморалност постоји ни од чега другог, но од недостатка љубави" (Беседа на 33,6 на 1 Коринт). „Minuitur autem cupiditas caritate crescente”, пише блажени Августин (Enchiridion, 121).
Пређемо ли лепој литератури и овде видимо, да се најјаснији примери полне љубави не слажу са размножавањем. Ни Филимон и Бавкида, ни Ромео и Јулија, ни Данте и Беатриче, ни Тристан и Изолда, чак ни Атанасије Ивановић и Пуљхерија Ивановна не остављају потомака. О осећају противоречија између полног и родног живота много пута говори Жан Жак Русо у својој „Исповести". „Никад нисам њу волео толико нежно као онда, кад сам најмање желео владати њом"... „Волим њу и сувише јако, да бих желео њу: то је оно што најјасније осећам"... „Први пут у животу осетио се у загрљају жене... али не знам каква непобедива туга тровала ми је сву срећу овог тренутка. Два или три пута ја сам поливао њене груди сузама" (Исповест, I део, књ. 5; сличне мисли сретамо и у књизи Стендала “О љубави”).
„Сви тако раде", умирује у „Васкрсењу" Неклјудов тежак осећај противоречности између Каћушине љубави и физичког сближења са њом.
„Убеђен сам, да ово није природно" изјављује Позднишев у „Крајцеровој сонати”. Чак у „Ани Карениној" овој химни у част породичног живота, Лав Толстој пише о осећањима Вронског у почетку његове полне везе са Каренином: „Вронски је осећао оно што мора да осети убица, кад види тело, које је он лишио живота. То тело, које је он лишио живота, била је њихова љубав, управо први период њихове љубави. Било је нешто ужасно и одвратно у успоменама о томе, за што су платили овој страшној вредношћу стида."
„Које значење (у полној љубави) има тело? Пита јунак једног новог романа, који је имао велики успех. Зар ја мислим о томе ? Зар имам тежњу према томе ? Напротив, уколико више волим, утолико—мање мислим" (Фон-Визен “Два живота”, стр.183-184). Дакле није само један руски песник Надсон мислио, да „само је јутро љубави лепо".
Нећемо више наводити примере. Свако их може наћи сам, колико год хоће. Само не треба, као што, на жалост, често бива, видети уметност онде, где је у ствари само порнографија. Ни један писац по „Божјој милости" неће описати плодност као израз идеалне љубави. Fecondite од Золе разуме се није порнографија, али није ни лепа књижевност; то је само публицистика француског патриоте, који се уплашио због опадања становништва у Republique Francaise.
Овај факат противоречности, забележен и у филозофији и у науци свих времена и народа, између осећања, која су везана са полним и родним животом, доказује самосталност и једног и другог начела, доказује, да је брачна љубав сама по себи циљ, а није само средство
за продужење рода.
И ни саркастички смех Мефистофелов (код “Фауста” Гетеа и Пушкина, код “Дон-Жуана” од Алексија К. Толстоја), ни сјајна аргументација Шопенхауера не могу поколебати овај закључак. Чак и Дон-Жуан и Фауст дубоко осећају противоречност између љубави и физичког зближења, на које њих наводи туђа зла сила. Не треба примити ни гледиште Шопенхауера. По његовом мишљењу, све узвишено и патетично у љубави само је лаж природе, само мамац, чијом помоћу природа принуђава заљубљене да достигну њен велики циљ, — продужење рода. Он разјашњава, да код заљубљених и једну и другу страну привлачи баш оно, што је потребно за здравље и лепоту порода. Али за тумачење свих ових факата сасвим нема потребе у антропоморфичком гледишту на природу као на неку клопку или лоповски дућан, какво нам гледиште даје Шопенхауер.
Учење о координацији и хетерогенији циљева у природи, која има једино начело, подпуно разјашњава основну хармонију живота пола и живота рода и апсолутно не тражи одрицање вредности полне љубави, што чини Шопенхауер.
Истина, он се труди да докаже, да је продужење рода много важнији задатак од свих љубавних преживљаја, али тако висока оцена генеративних циљева не може да се измири са његовим песимизмом, по којему продужење рода није ништа друго, но превара човека од природе. Разуме се, ако живот индивидуе нема ни смисла, ни значаја, онда нема смисла ни живот рода, јер и бескрајан низ нула исто је што и једна нула. Као што смо видели, права љубав има индивидуални карактер, због којега извесно лице и само оно једино има за оног, који га воли, абсолутни значај, као циљ сам по себи. Шопенхауер вели, да је то неопходно за тачно одређење индивидуалности потомака.
Али зашто је потребно ово одређење ? Јер ако индивидуа сама по себи нема никаквог значаја у једном нараштају, онда не може она имати никаквог значаја ни у идућем поколењу. Шопенхауер вели, да љубавна страст између родитеља постоји само због детета, јер она служи као јемство за хармонију и лепоту детета, за његово савршенство. Али је ово већ сасвим други принцип. Лепота и савршенство, као што смо видели, нису сасвим необходни у борби за постојање, а често чак и сметају овој борби и никако не излазе од воље за живот. И ако је Шопенхауер за објашњење полне љубави принуђен да прибегне појму лепоте и савршенства, ма и у идућем нараштају, ово доказује погрешност његове теорије, да је полна љубав израз воље за живот, јер је јасно да овде ми имамо посла не са вољом за живот, него са вољом ка одређеном карактеру овог живота, при чему често овај карактер изгледа скупоценије од самог живота, због чега понекад, „заволевши умиремо", како пева Азра. И нимало не спасава теорију Шопенхауера премештење незгодних за његову теорију појмова лепоте и савршенства из једне фијоке у другу, од садашњег нараштаја ка другоме. Отворите оба-две фијоке у исто време и биће јасно, да незгодни појмови за филозофа због овог премештења не прекидају својег непрестаног постојања, јер и садашњи нараштај је следећи према прошлом нараштају.
Уопште размишљања Шопенхауера о љубави — то је суђење слепог физичара о бојама, и ма какви прости роман или циганска романса може учинити више за разумевање љубави и брака, него читава метафизика „полне љубави" немачког песимисте, код којега сасвим нема онога, што Данте назива „intelletto d’amore".
На тај начин и наука о природи и психологија говоре нам да се циљ брака, и полног живота уопште не састоји у размножавању, да пол у човеку има неки свој самосталан циљ. Али то још није одговор. Наука нам говори о том, шта није циљ брака и пола, али не вели, у чему се тај циљ састоји, какав однос постоји између рода и пола.
Наука нам говори овде само ignoramus et ignorabimus, не знамо и нећемо знати. И узрок је томе, са једне стране, у карактеру питања, а са друге, у карактеру саме науке. На крају крајева то питање зависи од решења другог питања: о односу између инстинкта и интелигенције, а наука, као једна врста интелигенције, не може да схвати суштину инстинкта и да га изрази у терминима интелигенције.
Ипак ми имамо други извор знања осим интелигенције. Тај је извор интуиција, т. ј. непосредни осећај истине. Свест садашњег човечанства, по правилном тврђењу Бергсона, има већином интелектуални карактер. Она нам не отвара тајне живота, него само говори о спољашним узајамним односима носиоца живота. Али се није још потпуно изгубила у човечанству и интуиција, није се изгубила свест, која иде у правцу самог живота. Додуше, ова интуиција има сад нејасан, испрекидан карактер. Бергсон упоређује садашњу човечанску интуицију са светиљком, која се гаси и само понекад букне, на неколико тренутака. Али она „букне, наиме, тад, кад је питање о нашим најважнијим животним интересима, и њена светлост освештава наше „ја", нашу слободу, то место, које ми заузимамо у васиони, наш постанак и, такође, може бити, нашу судбину". Где, дакле, морамо тражити ту интуицију и шта она говори о тајни пола и брака, о томе ћемо говорити у идућој глави.
Следећа страница
