*
Када једеш бесмртну храну и пиће — тело и крв Господњу — узнеси се захвалним срцем ка Господу и говори: Захваљујем Ти, Господе, Хлебе живота и Изворе бесмртности, што си тело и крв Твоју даровао нама за храну да, предочишћени и освећени овде, уђемо у вечно Царство Твоје, да се вечно наслађујемо гледањем лица Твога и Твога блаженог живота. Не допусти ми, Господе, да се бринем само за телесни хлеб и пиће, не допусти ми да их страстно заволим, но да се једино уз Тебе приљубим.
Када једеш пролазне сласти, захваљуј Господу говорећи: Захваљујем Ти, Сладости вечна, несравњива, која безбројно превазилазиш све сласти земаљске, телесне и грубе; Сласти нетрулежна, животворна, света, тиха, лака, мирна, најрадоснија, непресушна. Захваљујем Ти, јер си ми и ове трулежне сласти подарио за јело и насладу, да макар и делимично упознам колико си Ти сладак, Ти који си сав сласт и сав жеља.
Осветљаван светлошћу материјалном, говори: Слава Ти, Светлости незалазна, преслатка и сверадосна, јер нас овом пролазном, но прекрасном светлошћу - сликом Твоје неприступне божанствене Светлости — осветљаваш да од ове материјалне светлости хитамо непрестано мислима ка Теби, вечној и незалазној Светлости, да стремимо чистим животом да достигнемо свеблажено созерцање Тебе. Дишући пак плућима ваздух, ову животворну и освежавајућу стихију, трајно потребну за нас ради одржавања пролазнога живота, опет се узноси мислима ка Господу Животворном, Духу Светом, са Оцем и Сином, Којим ми живимо, крећемо се и постојимо (Д. Ап. 17, 28), захваљуј Му за непрестано дисање. Знај да, као што тело без ваздуха, тако и душа без Духа Светога ни минут не може живети истинским животом, те се старај да чистим и уздржљивим животом будеш у односу са Богом, јер без Њега душа умире. Тако се од свакога створења узноси ка Творцу и за све Му захваљуј и ни за шта створено се не приљубљуј, никаквој ствари не служи више него Творцу, јер служење или робовање створењима, страстна привезаност за земаљске ствари — јесте идолопоклонство.
*
Принеси Богу на жртву срце своје, дај га свецело Сведржитељу, одреци се себе и свих грешних покрета: злобе, мржње, гордости, непокорности и својевољности, зависти, злонемарности, злурадости, шкртости, среброљубља, прождрљивости, блудне прљавштине, крађе, обмане, лености, и свега осталога, па непрестано принуђавај себе на доброту када нас други љуте и вређају; на молитву за непријатеље, на кротост, смирење, незлобивост, на искрену добронамерност, дарежљивост, на некористољубивост, на уздржање, чедност, на давање милостиње, на истину и праведност, радиност, послушност и све остало. Тешко је победити страсти које су постале као природни делови наши („Умртвите дакле удове своје, који су на земљи" — Колош. 3, 5). Али, уз непрестану пажњу и бдење над самим собом, уз непрестану усрдну молитву, са уздржавањем и помоћу Божијом, могуће је победити и искоренити страсти.
*
„Јер ако су два или три сабрана у име Моје, онда сам и Ја међу њима", вели Господ (Мт. 18, 20). Имам страхопоштовање према двојици или тројици који се заједно моле, јер, по обећању Господњем, Он се сам налази међу њима. Тим више осећам страхопоштовање пред многобројним скупом (на молитви). Успешна је, многоплодна је саборна молитва, ако је удружена и једнодушна („сабрани у име Моје"). Усрдна молитва узношена за апостола Петра истовремено се пробила до престола Божијег и Господ је послао Анђела Свога да чудесно ослободи Петра из тамнице, кога је хтео Ирод да убије. Удружена молитва Апостола Павла и Силе низвела је на њих чудесну небеску помоћ од Светога Духа (Д. Ап. 12, 5—6; 16, 24—26).
*
Каква је тама, какво је безумље каква је немоћ, какво је ужасно и смртоносно насиље грех! Чинимо унутрашње прељубу гледајући у лепе личности; мрзимо човека што није наше нарави, није са нашим страстима, није са нашим расположењем духа, које врло често није безгрешно, већ је страсно и порочно. Да ли је узрок блуда и греха — лепота лица? Није ли она пре разлог за дивљење Творцу, који је створио тако прекрасног човека? Да ли је мотив за мржњу ближњега то што он није наше нарави, већ своје, те не повлађује нашој гордости и уопште страстима и што није по нашем расположењу духа? Није ли у свакоме слободна воља, свој карактер, свој темперамент, своје навике, своје страсти и манири? Зар да не будемо снисходљиви према свакоме и да не уважавамо личну слободу свакога човека, слободу коју ни сам Господ никада не присиљава?
*
Гордоме је непријатно када од њега траже смирење пред другима; завидљивоме, када траже да добро жели непријатељима; осветољубивоме, када захтевају опраштање и помирење; среброљубивоме, када му напомињу отплату дугова; прождрљивоме, када му говоре о посту и о спасењу душе. Но они су дужни да у себи победе своја осећања, своје страсти и да са радошћу раде оно што од њих траже или што захтева Јеванђеље. Иначе, предајући се непокајању и непоправљању од својих страсти, они ће погинути заувек.
*
Слава сили Твоје благодати, Господе, јер њој ништа и никакво насиље од греха не може да се супротстави код оних који је са вером призивају. Тако ја, присиљаван непријатељем свакога добра, ђаволом, и завођен страстима, прекрстио сам се и рекао у себи: Сили благодати Твоје ништа се не може противити, и — присиљавање је престало, збуњеност и стешњеност је прошла, а место њих настала је тишина и спокојство. Нека је слава сили Твојој, Господе!
*
„Ја сам само сведок, да сведочим пред Њим све што ми кажете" (Речи духовника духовном чеду на исповести). Свештеници ће на Страшном суду бити сведоци пред Спаситељем за покајане грешнике, да су се покајали, или пак да се нису покајали за ове или оне грехе. И покајанима ће бити опроштено. Но зашто ће Богу сведоци, кад Он зна све Сам, као што је речено: „И не требаше Му да ко сведочи за човека, јер Сам знађаше шта је у човеку" (Јн. 2, 25). Нису потребни Богу, већ нама; нама ће бити угодно да видимо како свештеници сведоче за нас, пред анђелима и људима, да смо се покајали за грехе своје, да смо осудили себе, да смо изражавали своју одвратност према греху и испољавали тврду намеру да не грешимо. Сетимо се речи Спаситељевих апостолима: „Пред старешине и цареве водиће вас Мене ради, за сведочанство њима" (Мт. 10, 18). Или: „Проповедаће се ово Јеванђеље о Царству по свему свету, за сведочанство свим народима" (Мат. 24, 14).
*
Дај ми, Господе, благодат да се одрекнем од себе, од овог ђавола који сам постао наследством од Адама. Нови Адаме, Господе Исусе, преобрази ме, учини ме новим човеком, обуци ме у Тебе!
*
„Свака долина и улегнуће нека се испуни, и свака гора и брег нека се слегну; и што је криво нека буде право, и храпави путеви нека буду глатки. И сваки ће човек видети спасење Божије" (Лк. 3, 5—6). Долина и низина то су они смирени срцем, а горе и брегови нека се смире, тј. горди људи, који о себи високо мисле и презиру оне ниске и смирене. Тако бива: Господ непрекидно делује у срцима људи у духу правде и доброте: горде смирује разним животним околностима, болестима, губитцима и понижавањем од људи, а смирене Он подиже и узвишује.
*
Ласкавци су наши велики непријатељи; они нам заслепљују очи и не дају нам да видимо своје велике недостатке и тиме нам преграђују пут ка савршенству, нарочито ако смо самољубиви и (духовно) кратковиди. Зато треба свагда заустављати ласкавце који нам говоре ласкаве речи, или се уклањати од њих. Тешко ономе ко је окружен ласкавцима. А добро је окруженоме простим и једноставним људима, који не прикривају истину, макар била и непријатна; на пример: који откривају наше слабости, погрешке, страсти или промашаје.
*
Ко је приљубљен уз Бога он неизоставно и као природно воли и ближњега, зато што је ближњи слика Божија, а ако је хришћанин, онда је и дете Његово, члан је тела Исуса Христа, Богочовека, и сопствени је уд (део) његов: „Јер смо удови (делови) један другоме", вели свети Апостол (Еф. 4, 25); „јер смо уди тела Његова, од меса Његова и од костију Његових" (Еф. 5, 30). Богољубац је равнодушан према свему земаљскоме: према храни и пићу, сластима, лепоти земаљској, одећи и слави, јер не може да служи двојицу господара. Срце му се приљубило уз Господа, такорећи прогутано је Њиме, љубављу према Њему, и у Господу ишчезава за њега све земаљско, сва обмана светска, штавише ишчезава властито срце његово, старо, грешно, страстно, јер се сада спаја са Богом у један дух. „Исчезе срце моје... А ко се Господа држи, један је дух са Господом" (1 Кор. 6, 17).
То бива зато што се у Богу он просвећује и види праву вредност свих ствари, земаљских и небеских, особито види сујету и некорисност свега земаљског, и неограничену надмоћ и вечност добара духовних. У Богу он налази очишћење од грехова и својствену нашем духу, но изгубљену, светост, мир и лакоћу — праву слободу и радост у Духу Светом. Налази он у Богу и својствену себи храну и пиће духовно, сласт духовну и одећу духовну, светлу, прекрасну, белу као снег, и лепоту неизрециву којом ће се одушевљавати, и светлост којој се не може прићи, а којом ће вечито бити осветљаван, налази и души одговарајуће обиталиште, исто као што ће и сам бити стан Свете Тројице.
*
Господе, нека се срце моје приљуби само уз Тебе, а уз земаљско не, јер је у приљубљивању за било шта земаљско само жалост, стешњеност и мука. Срцу нека не буде драго ништа од земаљског, већ да јединог Господа држи за вишег од свега, као и све небеско и створено по лику Његовом: душу бесмртну, разумну, духовну, слободну — дах уста Божијих. Идоле земаљске срце да нема, као: новце, јела, одела, чинове и знаке одликовања и остало. Храну треба употребљавати непримамљиву и најједноставнију, да не би срце мамила, и то узимати је не много, него само ради поткрепљења.
*
На крсту је распет Господ за нас, зато крст има такву моћ, као и крсни знак (на нама). Ето зашто је он животворан, ето зашто је и праобраз његов имао велику моћ још у Старом Завету. Дрво о које је била окачена змија (направљена од бакра) исцељивало је уједене од змија (4 Мојс. гл. 21); крст, нацртан штапом Мојсијевим, разделио је воду; руке, што их Мојсије подиже увис на молитви, претстављале су крст и победиле су Амалика, и остало (што је написано).
*
Као што брзо пролази наслађивање храном и пићем оних који седе за трпезом, на пример за ручком, тако брзо пролази и проћи ће садашњи живот са свима његовим задовољствима, радостима, жалостима и болестима. Он је као роса јутарња која исчезава од сунца. Зато хришћанин, позван у небеску отаџбину, а путник и дошљак на земљи, не треба ни за шта земаљско да даје срце своје, већ да се приљубљује уз јединог Бога — Извор живота, Васкрсење наше и Живот бескрајни.
*
Не треба са чуђењем и са злобом гледати на разне грехове, слабости и страсти људске, зато што је ово стара обмана и слабост свега рода људског, те сами људи са својим моћима никако се не могу избавити од ње, па је зато био неопходан Спаситељ људи: „Не заступник, не анђео, но сам Господ" оваплоћени (очовечени), да спасе мене целог човека. Зато се на страсти људске, штавише и на оне уперене на нас, на пример: завист, злобу, гордост, тврдичлук и чак зеленаштво, не треба обазирати и на потчињене истима не љутити се, већ се са њима опходити кротко и утицати на њих речима, убеђивањем и тајном молитвом, као што су се Господ и Његови свети Угодници опходили са непријатељима својим. У овоме се садржи животна мудрост хришћанска.
*
Старај се свакако да животом својим непрестано радујеш Оца Небеског, тј. својом кротошћу, смирењем, незлобивошћу, послушношћу, уздржљивошћу, расуђивањем, мирољубивошћу, трпљењем, милосрђем, другарством са достојним људима, умиљатошћу према свима, срдачним гостопримством, добронамерношћу према свакоме, исправним поступцима, једноставношћу срца и нарави, чистотом свих мисли и срца. Умудри и утврди нас, Боже, да по Твојој вољи живимо! Јер си Ти Отац наш, а ми смо чеда Твоја у Христу Исусу Господу нашем. А шта ћеш ти, човече, у трњу грехова и страсти? Добро те оне боду, но да ли су добре и пријатне последице од њих? 0, како љуто рањавају! Како су горке последице њихове! А у почетку су понекад као повољне!
*
Свако треба да памти да у сваком човеку постоји, осим животињске природе, још и духовна, као и то да животињска природа има своје потребе, а и духовна своје. Потребе животињске природе су: да пије, једе, спава, дише, да је осветљена, одевена, загрејана; а духовне природе: да размишља, осећа, говори, има однос са Богом: кроз молитву, богослужење, свете тајне, поучавање у речи Божијој, а и са ближњима: кроз узајамни разговор, добротворну помоћ, узајамно поучавање и саветовање. Још треба памтити да је животињска природа привремена, пролазна и трулежна, а да је духовна вечна, непролазна и неразорива; да се на тело не треба много обазирати, као пролазно, а треба ревновати за душу, као бесмртну, и за њено спасење, њено просвећење, очишћење од греха, страстних привезаности и порока, о украшавању врлинама: кротошћу, смирењем, незлобивошћу, храброшћу, трпљењем, покорношћу и послушношћу Богу и људима, чистотом и уздржљивошћу. Умудри, Господе, свакога човека да ово памти свагда!
*
Господе, дарови Твоји духовни и материјални нека не буду у нама и код нас неплодни; дај им делатност спасоносну и корисну. Учини ово у свима, Господе, и нека се умноже таланти Твоји личним радом свакога од нас.
*
На злог, гордог и охолог човека гледај као на ветар, и нека те не вређа његова злоба, гордост и охолост, но буди у себи миран. Нечастиви те намерно раздражује, распирујући страсти људске или побуђујући у срцу твоме разна подозрења злих особина и замишљене маште.
*
Не обраћај пажњу на реч гордељивца, већ на основу. Често је реч на око груба, но не изговара се од грубости срца, него од навике. Шта би било ако би на наше речи сви људи обраћали строгу критичку пажњу, без хришћанске љубави која је снисходљива, покривајућа, кротка и трпељива? Ми бисмо требали већ давно да помремо.
*
Да ли тако треба да живи свето и изабрано стадо, тј. православни хришћани, као што ми живимо? Да ли вером ходимо, да ли свето и уздржљиво живимо у очекивању другог доласка Христовог и Страшног суда? Дрхтимо ли од вечних мука? Жудимо ли за вечним блаженством? Нисмо ли се прилепили само за овај привремени живот? О, „царско свештенство, народе свети, народе добитка" (1 Петр. 2, 9), пазите на себе врло много. Од вас ће се врло много и тражити. Зар треба тако да живе они који имају наду на васкрсење и на живот будућега века? Зар тако да живе они који су добили пуну извесност и тврдо уверавање од Человође своје вере (Јевр. 12, 2), Неварљивог и Истинитог, о истинитости и несумњивости будућих вечних добара и вечних мука?
*
Како је ништавна земља и земаљски живот у сравњењу са небом и вечним Царством Христовим! А ми се тако приљубљујемо за земљу и толико не радимо за спасење душе и за живот вечни!
*
Сласти и новац су гори од обичног праха и прљавштине, зато што загађују душу, док обично смеће запрља само тело, одело и собу. 0, колико треба презирати сласти, новац, па и одело!
*
Наш је живот једноставан, зато што је живот наш Исус Христос, Син Божији, најједноставније, вечно и беспочетно Биће. „Бог нам је дао живот вечни; и овај живот вечни у Сину је Његовом" (1 Јн. 5, 11). Зашто тражимо живот у људима, у сластима, у новцу, у почастима, у украсима и осталом? Тамо нема живота срцу, већ туга, стешњеност и смрт духовна. Зашто остављамо Извор живих вода — Господа, па копамо „студенце испроваљиване, који не могу да држе воду" (Јерем. 2, 13)? Ради чега се узбуњујемо и постајемо сујетни? Зашто смо халапљиви на сласти, новац, почасти, украсе, и друге ствари? Све је ово мртво, трулежно и привремено. Нечастиви, који има власт смрти, такође је једноставан, те нас једноставно лови и смртно рањава. Зато треба да држимо ухо начуљено и да се ни за шта не прилепљујемо, да не би били рањени од њега (ђавола).
*
Бежи од таквог начина живота где се живи само са животињским побудама и жељама: да би се спавало и јело, одевало и шетало, онда поново пило, јело и шетало. Такав начин живота на крају потпуно убија духовни живот човеков, чинећи човека земаљским и земљаним бићем. Међутим, као хришћанин, човек и на земљи треба да је небески. „Покајте се, јер се приближи Царство небеско" (Мат. 3, 2). „Оче наш који си на небесима" (Мат. 6, 9). Треба више читати реч Божију, молити се Богу код куће, у храму и на сваком месту; више се разуме унутрашње, него спољашње; треба размишљати о Богу, о Његовом стварању, о намени и назначењу човековом, о промислу, о искупљењу, о неизрецивој љубави Божијој према роду људском, о животу и подвизима светих Божијих људи, о разним врлинама оних који угодише Богу и осталоме. Такође треба постити, осећати своју савест (као глас Божији), кајати се искрено и дубоко за грехе своје и остало.
*
Премудрост, доброта и свемогућство Божије опажају се нарочито у томе што Господ свакога од нас поставља на такво место где, ако хоћемо, можемо принети Богу плодове добрих дела и спасти себе и друге; што од највећих грешника Он чини праведнике, који се покоровају благодати Његовој, која нас зове спасењу и чудесно нас спасава од свих околности и избавља од саме погибије.
*
Хоћеш да се други брзо поправе од својих недостатака. А да ли се ти сам поправљаш? Не патиш ли и сам од онога од чега и други? Нису ли због тебе и твоје неисправности и други огрезли у гресима и страстима?
*
Чини све против онога чему те враг наговара. Он наговара да мрзимо оне који нас вређају, а ти их воли; ругаче — благосиљај, оне који отимају твоје — не мучи, но са вољом и сам даји. Када ти се смеје, ти плачи; када наилази мрзовоља — настој да се развеселиш; када завист — радуј се туђем успеху; на супротстављање и непокоравање — одмах се покори и сагласи; на блудне помисли — ревнуј за чистоту срца; претстави узвишено достојанство хришћанина, обоженога у Христу, и сети се да су удови наши — удови тела Христовог; на гордост — смири се; на злобу — буди особито добар; на раздражљивост — сачувај спокојство; на шкртост — буди дарежљив; на расејаност — затвори чула за све спољашње и размишљај о једино потребном; на сумњу, маловерје и неверје — призови особито јаку веру, сети се примера вере и верујућих Старога и Новога Завета и чуда учињених вером, и остало. Чини тако и не подаји се врагу, вештом маштару, јер су све страсти и страстне привезаностии прохтеви — његова машта.
*
Празник ћеш добро провести у славу Божију и на спасење душе, ако се будеш ослобађао од страсти: злобе, гордости, користољубља, зависти, шкртости, неуздржљивости, лености, расејаности, од немара за душу и за угађање Богу, а будеш се вежбао у врлинама супротним овим гресима и у осталим добрим делима. Нећеш празновати Богу, већ Сатани, ако се будеш на празник одавао својим страстима и пороцима. Добро ћеш провести Недељни дан ако душом васкрснеш за Бога, ако напустиш грешна дела и благодаћу се препородиш и обновиш. А рђаво и неплодно ћеш провести Недељу ако сам духовно не васкрснеш и не уклониш из срца свога злобу, користољубље, страстну привезаност за ствари земаљске и не раниш душу своју љубављу небеском, љубављу Божијом, љубављу за горњом Отаџбином и оним животом који не стари, а кога унапред приказује Недељни дан — дан Сунца Правде.
*
Сиромашни те свакодневно салећу, што значи да те милост Божија непрестано гони. „Благо милостивима, јер ће бити помиловани" (Мт. 5, 4). — Ко ће побећи од милости Божије?!
*
Свети Божији људи боље су од нас оценили превелико дело искупљења Богом рода људског, силазак са неба Сина Божијег, учење и такође страдање Његово, смрт, погреб, васкрсење и узношење на небо, јер су свег живота вршили дело спасења свога, а и других људи, искрено, чврсто, постојано и од свег срца. Ради спасења себе и других одрицали су се себе, постили су, молили се, бдели и најразличитије се подвизавали. Трудили су се делом и речју, умом и пером. А ми не знамо да вреднујемо то превелико дело Христово. Хладни смо, расејани смо, и лакомислени смо. Видљиви свет и добра његова освајају нас, а она су као дим.
*
Сав живот мој, све чиме живи човек, моје духовне и телесне потребе, предајем Христу Богу, Промислитељу, Управитељу и Спаситељу, јер је све у Његовим рукама. А сам ја да усрдно извршавам заповести Његове.
*
Господе, не допусти ни за тренутак да чиним по вољи непријатеља Твога и мога — ђавола, већ да непрестано извршавам само вољу Твоју, Бога и Цара мога. Ти си једини истински Цар мој, којим цареви царују. Дај ми да се покоравам Теби и да имам страхопоштовање пред Тобом свагда, искрено и чврсто. „Ходите, поклонимо се Цару нашем Богу, да Му служимо са страхом и радујемо се са трепетом" (ср. Пс. 95, 6; 2, 11).
*
Како треба гледати на дарове ума, осећања и слободе? Бога треба познати умом из дела Његовог: стварања, откровења, промишљања и из судби људских. Срцем треба осећати љубав Божију, мир Његов наднебески и сласт љубави Његове; волети ближњега, учествовати у његовој радости и жалости, када је у здравом или болесном стању, у сиромаштву и у богатству, знан и незнан. Слободу треба употребљавати као средство, као оруђе, да би учинили колико је могуће више добра и на усавршавања своје у свакој врлини, да би принели Богу плод стоструки.
*
„Једно тело и један дух" (Еф. 4, 4) су сви Свети на небу и сви истински хришћани на земљи, судећи по томе како се пријатно, брзо и усрдно слуша молитва верних од стране Светих на небу и како се угодно и поуздано треба молити Светима. Но да би наше молитве биле свагда пријатно и брзо слушане од Светих, треба са њима имати један дух вере и љубави према Богу и ближњему, дух кротости, смирења, уздржања, чистоте и девствености, дух ведрине, храбрости, жеђи за правдом, дух милосрђа — дух небески, а не земаљски.
*
Себе сматрај за горег и немоћнијег од свакога у духовном погледу, те презири себе и мрзи због грехова — то је побожно и праведно. Према другима буди снисходљив, друге уважавај и воли, не гледајући на грехе њихове, Бога ради, јер је Он заповедио да све поштујемо и волимо, а и ради тога што су сви по слици Његовој — „мада ране од грехова носе" — и што су чланови (делови) тела Исуса Христа (тј. Цркве).
*
Господ понекад и неочекивано шаље издашне материјалне дарове, на пример: неколико рубаља новца за најлакши посао, или награђује издатак учењен за ближње и, уопште, бесплатно нам даје издашне дарове доброте Своје, да и ми не би жалили Његове дарове за оне које нам Он шаље; или пак допушта некоме да узме нашу сопственост, Богом дану, но да не будемо у непријатељству, већ да живимо у љубави и сагласности. Ако би нас ближњи опљачкали, ми и тада не треба да се узнемиравамо, већ са кротошћу да подносимо њихову грубост, поверавајући се Господу да нас он обештети. Знаш да је и сам Господ кротко допустио да Му свуку одећу и раздру тело на крсту — за тебе, да би те научио кротости и незлобивости у свим несрећама и неправдама.
*
Бог је добар и сведобар, и ти — слика Његова — буди добар. Он је дарежљив према свима, и ти буди дарежљив, па од тврдичлука и жаљења за ближњега било чега материјалног и трулежног, бежи као од највеће несреће и безумља.
*
Ко су или шта су наши идоли? То су или неке личности, или овај привремени живот; то је ово многострастно и смртно тело и оно што је за тело: храна, пиће, одећа, украси, одличја, новац, стан, намештај и остало. Када се противу тебе бори напасник, кроз страстну привезаност за видљиве ствари и надом на ствари видљиве, или хлебом, новцем и осталим, тада чврсто узнеси очи срца ка невидљивом и вечном. Најпре, невидљивом и вечном Богу — Извору нашег живота; затим, ка невидљивом животу који нема краја; ка вечном блаженству праведних, после овог привременог живота.
Када те лукави наговара да тражиш живот у трулежном, ти тада са усиљавањем (подвигом) тражи живот у нетрулежном; када ти прикива очи за тело људско, мимо његове бесмртне душе, ти тада нарочито окрећи очи мисаоне ка души човековој, створеној по слици и прилици Божијој, искупљеној крсним страдањима и смрћу Сина Божијег, учињеној наследницом вечних добара, усиновљеној Богу, храму Духа Светога и невести Духа Светога. Бежи од двојствености срца, тј. не допусти да се двоји на привезаност уз Бога и привезаност уз земаљско: „Не можете служити Богу и мамону" (Мт. 6, 24). Само се уз Бога приљубљуј, на Њега јединог положи наду, јер нечастиви (ђаво), наговарајући на двојственост, тражи да сам завлада срцем нашим, које је једно и недељиво. И зато памти, да је приљубљивање уз Бога свагда добро и блажено, а приљубљивање уз свет и његова добра — зло је и мучно и жалосно и угњетавајуће, јер је приљубљивање уз свет — заблуда духа нечастивог.
*
Крај свега што је на земљи — и тела мога, и сласти, и одела, и свих блага — јесте распадање, трулеж и исчезнуће. Но дух живи на векове. Нека ово памти душа моја и нек се не жалости због губитка привременог и трулежног, но нек ревнује за вечно и нетрулежно: за Бога, за испуњавање Његових заповести, за трајну свезу љубави, за стање мира, за трпљење, уздржање, чедност, некористољубље, за стицање једино Господа у срцу, самоодрицање, охлађење срца за све земаљске лепоте и сласти, а за тражење једино потребнога, за неревновање заједно са лукавима и за незавиђење безаконицима. Нека узимају твоје смеће, не буди љубоморан (за то) и не љути се (због тога).
*
Господ нас је усвојио Себи — превелика част и вредност! А ми се гресима отуђујемо од свога Владике, који нас је препородио водом и Духом. Господ се најприсније сједињује са нама телом и крвљу Својом (Јевр. 2, 14) и сједињени смо са душом Његовом и Божанством. А ми кроз страсти и пороке најприсније се здружујемо са непријатељем Божијим и нашим!
*
Молећи се са људима, дужни смо понекад да молитвом својом пробијемо као најтврђу стену, душу људску, окамењену од животних страстних привезаности, и да прођемо кроз мрак египатски, мрак страсти и страстних привезаности. Ето зашто је некад тешко молити се. Што се са простијим људима молиш, то је утолико лакше.
*
Да Бог није био на земљи оваплоћен, да нас није обожио и није лично научио како да живимо, чему да се надамо и шта да очекујемо; да нам није указао на други, савршени и вечни живот; да није пострадао, умро и васкрсао, ми бисмо још имали неки основ да овако живимо као што живимо сви, тј. највише телесним, земаљским животом. Но сада смо дужни да мислимо о горњем (небеском), а земаљско да сматрамо за „трице" (ср. Филиб. 3, 8), јер све земаљско је ништа у сравњењу са небеским. Међутим нечастиви, отац лажи (ђаво), супротно учењу Спаситељевом и духу Његовом, учи нас да се приљубљујемо за земаљска добра и насилно нам за њих прикива срце сластољубиво. Срце иште природно блаженство, а нечастиви даје лажан правац овоме стремљењу и обмањује га блаженством земаљским — богатством, почастима, сјајем одела, намештајем, посудама, кочијама, вртовима и разним другим разонодама.
*
Ослони се потпуно на Промисао Божији, на вољу Господњу и не жалости се ако изгубиш ма шта од ствари и уопште од видљивога. Не радуј се ни добитку, већ нека ти је свагдашња и једина радост: да свагда и једино задобијаш Господа. Ослони се на Њега потпуно. Он зна како да те безбедно проведе кроз садашњи живот и приведе Себи, у Своје вечно Царство. Од недостатка уздања у Промисао Божији произилазе многе и велике жалости: мрзовоља, роптање, тврдичлук, среброљубље или страст гомилања новца и уопште иметка, с циљем да би га било на многе године, како би се само јело, пило, одмарало и веселило. Од недостатка уздања у Промисао Божији наилазе и делимична ожалошћења, на пример: приликом губитка неког прихода услед наше грешке, губитка ствари, особито скупоцених и потребних; такође и претерана радост при налазу каквих било ствари или добитку већег прихода или згодитка или прихода од службеног положаја. Ми као хришћани, као они који „живе са светима" и „домаћи су Богу" (Еф. 2,19), предајмо сав живот наш Христу Богу, са свима жалостима, болестима, тугама, радостима, оскудицама и изобиљем.
*
„Показа силу руком Својом, разасу горде у мислима срца њихова" (Лк. 1, 51). — „Показа силу руком Својом", то јест, Господ се кроз оваплоћење зацари над непријатељима нашега спасења, победивши их силно, и Своју Мајку учини моћном Царицом неба и земље. — „Разасу поносите у мислима срца њихова", то јест, ђавола и његову сарађујућу силу, духове злобе победио је на крсту и растурио њихове пукове. — „Збаци силне са престола" (Лк. 1, 52), то јест, Даницу, Сатану, који је царовао надродом људским. — „И подиже смирене", то јест, Божију Мајку и све смирене хришћане. — „Гладне испуни блага" (Лк. 1, 53), на пример, ову Пречисту, благодатну Владичицу (Богородицу) и остале Светитеље. — „И богате отпусти празне" (Лк. 1, 53), то јест: бесове, који су обогатили бездане адске са заробљеницима — душама људским, које је Спаситељ, сишавши у ад, извео у светлост Царства Свога.
*
Ми само називамо Господа Богом, а у ствари имамо неке своје богове, пошто вољу Божију не вршимо, већ вољу тела свога и помисли, вољу срца свога и страсти својих. Наши су богови — наше тело, сласти, одела, новац и остало.
*
Под видом најузвишенијих и најважнијих предмета вере, под видом најузвишеније светости, каква ли сујета, каква глупа маштања врло често испуњавају многе међу нама! Ево, стоји човек пред иконама: Господњом, Мајке Божије, Анђела, Арханђела, Светитеља или целога збора Светих, у кући или у храму, и некада уместо молитве, уместо да је одложио за то време и на том месту сваку животну бригу, он своди неке своје рачуне и рачунања, своје расходе и приходе, наслађује се добитком, ожалошћава се губитком зараде или неуспехом у потхвату, а о душевном добитку или губитку потпуно нема ни помена, или мисли зло о ближњем и преувеличава његове слабости, страсти, подозрева га и завиди му, осуђује га; или, ако је то у цркви, онда пиљи у лица која стоје близу њега, такође гледа и на то ко је како одевен, ко је леп и ко није; или прави планове како да проведе дан, где да буде и у каквом задовољству, или у каквој сујети да проведе живот, и остало. И ово често бива када се врши најузвишенија, наднебеска тајна Евхаристије, тј. тајна пречистог тела и крви Господње, када треба да смо сасвим у Богу, потпуно заузети размишљањем о тајни искупљења од греха, вечног проклетства и смрти, тајни која се врши ради нас, тајни нашега обожења у Господу Исусу Христу. Како смо постали ситни, сујетни и све то због чега?! Због непажње и нерада за своје спасење, због страстне привезаности за привремено, и због слабе вере или неверовања у вечност.
*
Зашто је сва природа и све у природи мудро и креће се у задивљујућем поретку? Зато што Сам Творац њу распоређује и њоме управља. Зашто је у природи човековој — круни створења — толико нереда? Зашто је у његовом животу толико неуредности и наказности? Зато што је човек сам замислио да собом распоређује, мимо воље и разума свога Творца. Човече грешни, предај целог себе и сав живот свој Господу Богу твоме и сав ће ти се живот кретати у мудром, прекрасном, величанственом и животворном поретку, и биће ти сав прелеп, као у Светих људи Божијих, који су себе сасвим предали Христу Богу и које нам Црква свакодневно истиче као пример за подражавање.
*
Високо цени и чувај свагда хришћанску кротост и незлобивост, мир и љубав узајамну; свакојако угушуј побуде самољубља, злобе, раздражљивости и узбуђивања. Не узнемиравај се и не љути се када ти неко у лице говори неистину, или исказује нетачан захтев, или говори увредљиве речи, или смело открива неку твоју слабост или страст и неправду, које ти услед самољубља не примећујеш. Размисли претходно и увек хладнокрвно о томе шта ти говори противник, а и о својим сопственим речима и поступцима, па ако при беспристрастном расуђивању о својим речима и поступцима нађеш да су правични, онда се умири у својој савести и речи противникове не сматрај ни за шта; оћути пред њим или мирно и кротко, у незлобивости срца, покажи му његову неистину. Ако ли пак нађеш да си крив у томе зашта те противник изобличава, онда одбаци самољубље и гордост, моли опроштај за своју кривицу и убудуће се постарај да се поправиш. Често се озлоједимо на људе искрене и отворене зато што отворено изобличавају наше неистине. Такве људе треба високо ценити и праштати им, ако смелом речју кидају наше самољубље. Они су, у моралном смислу, лекари који оштром речју отсецају трулеж из срца и кроз буђење нашега поноса, производе у нашој души, утрнулој од греха, сазнање свога греха и животну осетљивост (тј. покајање).
*
„Царство небеско се с напором узима, и подвижници га задобијају" (Мт. 11, 12). Ако свакодневно не употребљавамо напор за савлађивање страсти, које се боре са нама, и напор за стицање Царства Божијега у срцу, онда ће страсти насилно и тирански завладати над нама и, слично разбојницима, продреће у душу нашу. Тад ће се страстна привезаност за земаљске ствари појачавати сразмерно, а вера у небеска добра и љубав према њима слабиће све више и више, као и љубав према Богу и ближњему; мир срца и спокојство савести биће све ређе и ређе. Треба радити на делу спасења душе, од чега нема ништа драгоценије на свету. Све земаљско треба сматрати као за „смеће" или за привиђење и сновиђење, а све небеско, нарочито Господа, за саму Истину, вечну, најблаженију и неизменљиву.
*
Сви волимо живот и бринемо се за срећан живот, а у нама самима живот труне у страстима. Зашто? Зато што не тражимо живот тамо где треба.
*
Младићи и сви одрасли, памтите, да у свету непрестано делује Морални закон Божији, по коме се свако добро награђује унутрашње и свако се зло кажњава: зло прати туга и стешњеност у срцу, а добро прати мир, радост и ширина у срцу. Овај је закон неизменљив; то је закон неизменљивог, свесветог, праведног, премудрог и вечног Бога. Они који чине добро, то јест извршиоци су овог Моралног или Јеванђелског закона — и он је исто Морални закон, само најсавршенији — биће обавезно награђени вечним животом, а нарушиоци и непокајани за његово нарушавање, биће кажњени вечном муком.
*
Бог је Онај који јесте, Сушти (свагда Постојећи). У Њему су сва света, разумна и слободна бића — једно. „Као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама буду једно" (Јн. 17, 21). Ја сам — ништа; Бог је све у мени и у свима је Бог и за све је Бог — све. „Оче наш који си на небесима" (Мт. 6, 9).
*
Памти, када у молитви призиваш Господа Бога у три Личности, ти призиваш беспочетног Оца свих створења, анђела и људи. Знај да се теби, који Оца призиваш, диве све Силе Небеске и са љубављу гледају на тебе зато што са вером, љубављу и страхопоштовањем, какво Њему приличи, призиваш заједничког Оца, њиховог и нашег, Творца, Сведржитеља и Господа, кога они неизмерно воле и пред којим имају велико страхопоштовање. О, како је узвишена срећа и блаженство, каква узвишеност, каква вредност призивати вечнога Оца! Дрхти и трепти увек и непроменљиво од ове најузвишеније среће, од овог блаженства, које ти је оставила бескрајна доброта Бога твога и не заборављај се за време молитве твоје Тебе слуша Бог, тебе слушају Анђели и Свети Божији људи. 26 фебруар 1864 године. Засузио сам пишући ове редове.
*
„Све и у свему је Христос" (Колош. 3, 11), — у светим Анђелима, у Светим људима и у оним хришћанима који живе или ревнују да живе свето на земљи. „И Њега даде за главу Цркви, над свима, која је тело Његово" (Ефес. 1, 22—23). Дакле, Црква је — Свети Божији, Мајка Божија, Анђели, Свети јерарси, Мученици, Преподобни, Праведници и сви Свети јесу тело Спаситељево, а Он сам — Глава њихова. Владичица Богородица је Началница те мисаоне, духовне грађевине, тј. Владичица и сви Свети су један дух са Господом. Тако су они чисти и свети, и такав однос имају према Њему, и такву везу имају са Њим, као чланови тела са главом; и један је Дух у њима, Дух Божији, као душа у једном телу; и један Бог и Отац у њима. И ми чланови земаљске Цркве, једно смо тело (и са њима и мећусобно).
*
Владичица Богородица је најукрашенији храм Свете Тројице, после Бога ризница свих добара, чистоте, светости, сваке истинске мудрости, извор силе и снаге духовне.
*
Ми смо једно тело љубави. Храна, пиће, новац, одећа, стан и сва земаљска својина је ништа, а човек је све; све је ништавно пред човеком. Човек је бесмртан својом душом, а све материјално је трулеж и краткотрајно је; све материјално је као прах. Божије је све, наше ништа. Човече, стрепи пред вредношћу човека, као слике Божије, и у време његове нужде, не жали материјалну помоћ.
*
Све је машта, осим истинске љубави. Ако је брат поступио хладно, неучтиво, дрско, злобно, ти говори: то је машта ђаволска. Ако те осећање непријатељства узнемирава због братске хладноће и дрскости, ти говори: ово је моја машта. А ево истине (коју треба да говориш): ја волим брата не обазирући се ни на шта; нећу да видим у њему зло, које је ђаволска машта у њему, а и у мени; снисходим његовим недостатцима, јер су они и у мени присутни. У нама је једна иста грешна природа.
Говориш да су греси и велики недостатци у брату присутни? Али, и у теби су исти. Говориш да га не волиш због таквих и таквих недостатака. Не воли онда и себе, јер ти исти недостатци, који су у њему, и у теби су. Но памти да постоји Јагње Божије, које је узело на себе грехе целога света. „Ко си ти који судиш туђем слузи?" за грехе, за недостатке, за пороке? Свако „своме господару стоји или пада" (Рим. 14, 4). Но ти, из љубави хришћанске, свакако треба да снисходиш недостатцима ближњега, треба да лечиш његово зло, његову немоћ срца, — а свака хладноћа, свака страст јесте немоћ — и то љубављу, умиљатошћу, кротошћу, смирењем, као што сам себи ово желиш од других када си у сличној немоћи. Јер коме се он нас не дешавају свакојаке немоћи? Кога ће поштедети свезлобни враг? — Господе, осујети у нама све сплетке вражије.
*
Памти увек ко је човек? — Слика Божија, дете Божије, хришћанин, наследник Царства, члан тела Христовог. Стога је нужно да се поштује сваки човек, ма носио и ране од грехова на души својој. Но ране нек иду ранама, оне су избраздане ђаволом и грехом, а лик у човеку лик је Божији. Због рана човека треба пожалити, побринути се, па и помолити се за њега, као за својег: та сви смо ми — једно тело сви, од „једне крви (Дел. Ап. 17, 26), „сви у једном хлебу (Христу) имамо заједницу" (1 Кор. 10, 17). Не обраћај пажњу на ђаволска збуњивања, дељења и непријатељства. Тврди да је све једно и говори: Ми смо једно (у Христу).
*
Сматрај све за ђубре и гној — сваку насладу; не воли ништа земаљско и ништа земаљско не жали за човека, и ни због чега не гаји према њему непријатељство. Љубав тежи да вољеном укаже задовољство и ништа за њега не сматра скупим.
*
Господе, дај ми да видим моје погрешке, да не бих презирао грешнике сличне мени и гајио према њима зло у срцу због њихових грехова, него да сам себе презирем, и то са правом, као првог грешника, и да према себи — према свом телесном човеку — свагда гајим непомирљиву мржњу. „Ако неко ... не мрзи душу своју, не може бити Мој ученик" (Лк. 14, 26), говори сам Господ.
*
Бог је Творац и Управитељ свега света и све што је у њему — дело је Његово, плод је Његове силе и мудрости.
*
Никога не треба питати да ли је потребно славу Божију ширити пишући руком (тј. књигом) или речима или добрим делима. Ово смо обавезни да чинимо по мери својих сила и могућности. Таленте треба употребљавати (и умножавати) на рад. Ако будеш много размишљао о тој тако простој ствари, онда ће ти ђаво дошапнути да је то бесмислено и да треба да имаш само унутрашњи рад.
*
Карактер садашњег, привременог живота је (најчешће) — превара.
*
Шта је слађе од љубави? Мећутим, у нама је мало љубави! Зашто? Јер тело своје врло волимо, а са телом и све телесно, материјално, животно. Према томе, не обазиримо се на тело и ходимо духом и духом умртвљујмо телесна дела, како вели Апостол.
*
Тврдичлук изазива уништење љубави и побуђује мржњу према онима који узимају или краду наше власништво. Дарежљивост пак душевна изазива љубав према онима којима смо дарежљиви. Уосталом, нехотична дарежљивост изазива (понекад) непријатељство. Тврдичлук је од нечастивог, дарежљивост је од Бога; Он је Отац дарежљивости. Свака страстна привезаност за материјално јесте од нечастивог; потцењивање, необазирање на материјално и равнодушност према њему, ради љубави према Богу, од Бога је. Амин.
*
„Јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако" (Мт. 11, 30). Тако су заповести Господње благе и лаке! А јарам нечастивог је зао, и бреме је његово тешко. И шта? Заповести Господње нарушавамо, а вољу нечастивога извршавамо! Кукавни смо ми људи!
*
Памти свагда да ближњи, ма ко то био од хришћана, јесте члан тела Христовог, макар и да је болан; но и ти си сам болестан, те га зато свагда са уважавањем и љубављу примај, разговарај са њим од чисте душе, угости га, и не зажали за њега ништа: ни храну, ни пиће, ни одећу, ни књиге, ни новац, ако је оскудан у томе. Господ ће ти дати (узвратити) за њега. Сви смо ми Његова деца и Он је све за нас. Грешници смо сви ми, а „плата за грех" је: невоље, несреће, жалости, болести и смрт (Рим. 6, 23). Да би се избавили од грехова, треба да се молимо, а да би се молили, треба да имамо веру и наду. Према томе, за нас грешнике неопходна је молитва, вера и нада. Код грешника молитва не треба да силази са мисаоних уста, па ни са спољашњих.
*
За време молитава домаћих и јавних, против лукавства нечастивога и расејавања мисли, опомињи се једноставности Истине и говори у себи: све је једноставно, тј. ја верујем у све што иштем у једноставности (простоти) срца, и зато иштем све једноставно, а твоје, нечастиви, лукавство, твоје хуле, гадости и маште (ја) одбацујем.
Почетак, основица и извор све твоје мисаоности, твојих речи и твоје делатности нека буде смирење, сазнање своје ништавности и пуноће Божанства, Које створи и испуни све, и Које „чини све у свему" (1 Кор. 12, 6). Ко је заражен гордошћу, тај је склон да према свему испољава презир, па шта више и према предметима светим и Божанственим; гордост духовно разара и прља сваку добру мисао, реч, дело, и свако створење Божије. Она је умртвљујуће дисање Сатанино.
*
Шта те одвраћа од вршења заповести Христових? Тело и путеност и свет, тј. управо пријатна храна и пиће које човек воли, којима се наслађује у мислима и на делу, те му огруби и окамени срце; затим страстна привезаност за лепо одело или украсе или наградна одликовања. Ако је одело или украс начињен од врло лепе, обојене, нежне материје, онда се јавља брига и жалост како да га не упрља и не умрља, како да не ишчађави, не испрашњави и не окваси. А брига о угађању Богу мислима, речима и делима исчезава, те срце такорећи живи оделом и украсима, постаје као сасвим приковано за њих, а за Бога не ради и уз Њега се не приљубљује. Ако је то свештеник, онда се он не брине о молитви за народ и постаје не душељубац, већ среброљубац и частољубац, те тражи не људе, него људско, тј. њихов новац, храну, пиће, ласкање, лепо мишљење и оцену, и тиме се обмањује.
Према томе, војуј против сваке преваре светске, против обмане стварима, које те одвраћају од испуњавања заповести Христових, па свим срцем љуби Бога, свом силом побрини се за спасење душе своје и за спасење душа људских, те буди душељубац, човекољубац. Памти, да свет који је постао ни ода шта, јесте постојеће ништавило и вратиће се ни у шта, јер ће небо и земља проћи, а душа људска, дах Божији, слика бесмртнога Цара — Бога, и сама је бесмртна. Сећај се свега овога и клони се од страстне привезаности за све земаљско. Мимо пролазне творевине окрећи упорно очи према Творцу, који је у свој творевини и непрестано те посматра и непрекидно проверава твоје срце и твоје помисли. Не приљубљуј се срцем ни за какву ствар и не чини је богом срца свога. Једини је Бог за срце наше — Господ Бог, Који га је створио, јер је оно дах Његов. Не приљубљуј се срцем ни за какву личност, тј. ни за каквог човека, јер је једини Бог срца нашег — Господ Бог и уз Њега се једино треба приљубљивати. Приљубљивање уз ствари или људско биће (као тело) јесте лаж, обмана и воља ђавољска. Амин.
*
Приљубљујући се уз ништавно и привремено, шта остављамо, каквих се добара лишавамо или се имамо лишити? — Душо моја, Господ ти је рекао да је сав свет видљиви у сравњењу са тобом — ништа. За ништа га и сматрај, и види зашто те је створио Творац и шта хоће од тебе да учини. Сети се силаска на земљу Сина Божијег, Његовог хођења по земљи са радосном вешћу о небеској Истини, Његовог добровољног сиротовања, Његових чуда, пророштава, Његове тајне вечере, Његовог срамоћења, страдања, смрти, васкрсења и вазнесења на небо, па зато стреми ка горњем блаженству.
*
Права љубав радо трпи лишавања, невоље и муке; сноси увреде, понижавања, недостатке, погрешке и немарности, ако не причињавају штету другима; трпељиво и са кротошћу подноси нискости и злобу од других, остављајући суд свевидећем Богу, праведном Судији, молећи се да Он уразуми помрачене лудим страстима људе.
*
За време молитве и читања речи Божије, треба имати страхопоштовање према свакој мисли и свакој речи, као према самоме Духу Божијем, Духу Истине. Сумњу и презир према речима, као отров духа лажљивог, треба отсецати. А пошто су сумња и презир плод уображености и гордости, онда гордост са кореном треба ишчупати, и треба бити као дете које у простоти чаврља пред Богом, дете које зна и говори само оно чему је научено од родитеља; а дошаптавања са стране противна родитељским, оно не слуша и не зна, и неће ни да их слуша, ни да их зна. Дух Свети је научио свете људе, као децу просту, једноставну и незлобиву, да ишту, захваљују и славопоје Богу са оним молитвама које нам ставља у уста Црква. Памти, да смо сви ми деца Оца Небескога и у простоти и једноставности душе гледај на све људе као на децу вечнога Оца, светог, сведоброг, свудаприсутног, свезнајућег, свемогућег, премудрог, праведног, неизменљивог, који о свему промишља, све покрива покривачем крила доброте Своје и живи у љубави са свима, побеђујући добром свако зло у људима.
*
Какво је узвишено достојанство, част и срећа молити се за људе, за ту драгоцену тековину и имовину Божију! Са каквом радошћу, живахношћу, усрђем и љубављу треба се молити Богу — Оцу људи за све људе Његове, стечене Му крвљу Сина Његовог! „Ови су купљени ... Богу и Јагњету" (Откр. 14, 4). Пази, свештениче Божији! Теби често долази да надуто разговараш са Богом по готовим молитвеним обрасцима; не варај својим језиком, не говори устима једно, а на срцу да имаш друго, или да говориш, а да не саосећаш са оним што говориш. Ако се за некога молиш, нека не буде у теби ђаволског лукавства и дволичности, већ се и устима и срцем моли Богу Сведржитељу, који испитује срца и утробе (ср. Пс. 7, 9).
А да би могао да се свагда искрено молиш Господу Богу, презри све земаљско, не буди страстно привезан ни за каква добра и насладе овога света, варљивог, трулежног и брзопролазног: за храну, пиће, разне сласти, новац, одело и разне украсе или одликовања, за удобност привременог стана; сматрај све то за трице, трулеж и воду. Буди уздржљив, љуби Бога свим срцем, не подељено, не површно, не било како, него љуби Га свом мишљу и свом снагом, а не површно, него тако да те не би ништа могло раздвојити од љубави према Богу: ни жалост, ни стешњеност, ни гоњења, ни беде, ни смрт, ни живот, ни све остало. А и ближњега воли као самога себе, подносећи великодушно његове погрешке, слабости, заблуде и распламсалост страсти.
Пази и памти: велика је ствар разговарати са Богом, који нас непрестано гледа и непрекидно слуша, и који будно проверава наша срца и утробе. Нека не лаже и нек не буде хладно срце твоје према Богу и ближњему, у време молитве за ближње. Памти: за све ће ти Бог судити, за сваку празну и лажљиву реч. Мећутим, враг древни, отац лажи, онај нечастиви, не дрема и свим се моћима напреже да окамени и учини неосетљивим, лажљивим и лукавим срце твоје страстно, усиљава се да из срца твога изагна веру и наду у Бога, љубав према Богу и љубав и саосећање према ближњем, а да те запосли само са светским и привременим занимањима. Пази добро, пази на себе и на своје помисли срца, о свештениче Божији! и не везуј се животним пожудама и сластима! Сласт твоја нека буде само Бог и душа људска. Буди душељубац, а не среброљубац или сластољубац. — Господе, Сам уреди све ово, јер без Тебе не можемо чинити ништа (ср. Јн. 15, 5). Нека тако буде! Нека буде!
*
Господ многомилостиви и дарежљиви све је за свакога, па и за мене кукавног. Све је Божије, а мога ничега нема, то је одрицање од сваке сопствености. Дужан сам да са страхопоштовањем захваљујем Богу за све: за струјање ваздуха, за светлост, воду, за залогај хране и за одећу. Све, па и сама тела наша су, заиста, земља и вода. Амин.
*
Сви смо ми једно и дужни смо да волимо један другога као себе. Самољубиво жаљење нечега да се да другима, збуњеност око тога или побуда за жаљење — од ђавола је. Свака страстна привезаност за земаљско — маштарија је ђаволска и машта нашег самољубља.
*
Шта нам улива света Црква када на домаћој и црквеној молитви ставља у уста наша молитве у име свих личности, а не само од стране једне? Улива нам непрестану узајамну љубав, да би свагда и у свему, на молитви и у свакодневном односу, волели један другог као себе, да би подражавајући Богу у три Личности (Свету Тројицу), што чине најузвишеније Јединство, и сами ми били једно, из многих састављено. „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама буду једно" (Јн. 17, 21). Молитва општа, узношена од свих личности, учи нас да у животу делимо животне потребе са другима, да би нам и у животу било све опште као једно, да би у свему била видна узајамна љубав, а такође и да би свако своје способности употребљавао на добро других, како ко може, а не да скрива свој таланат у земљу, да не буде саможив и лењ. Мудар си — дај савет простом; образован си — научи необразованог; моћан си — помози немоћном; богат си — помози сиротом.
*
Када се сам молиш, а дух ти чами и почне да пати и оптерећује се самоћом, сети се тада, као и свагда, да те очима светлијим од сунца гледа Триипостасни Бог, сви свети Анђели, твој Анђео чувар и Свети Божији људи. Истинито је! Јер су сви они једно у Богу, и где је Бог, тамо су и они. Куда је сунце, тамо су и сви зраци његови окренути. Схвати шта се говори. Свагда се моли са горућим срцем, па ради овога никада се не преједај и не опијај. Памти са ким разговараш. Људи врло често заборављају на молитви са киме разговарају и ко су сведоци њихових молитава. Они заборављају да разговарају са Будним и Свевидећим и да њихов разговор са Богом слушају све Силе Небеске и Свети Божији људи.
*
Ако су те нечастиви опколили и ако будеш у невољи душевној, одмах завапи ка Пресветој Владичици нашој. На то ће Она — Владичица, да би владала моћном силом Својом над силама које су нам противне, том моћи Својом спасти нас, јер смо ми Њено наслеђе.
*
Сви смо ми једно и свију је све — Господ, како за Анђеле и за Светитеље, тако и за све светове материјалне и за сваки најмањи део њихов. „Погледајте на птице небеске... Погледајте на љиљане у пољу ... Па када траву Бог тако одева, а камо ли неће вас, маловерни? .. Него иштите најпре Царства Божијега и правде Његове — љубави узајамне, — и ово ће вам се све додати" (Мт. 6, 26, 28, 33) од тог истог Бога. Ево ти најнеопходније истине! Следи јој! Ослони се у свему на Бога. „Све своје бриге пренесите на Њега, јер се Он брине за вас" (1 Петр. 5, 7). У самој ствари, како је могуће живети овако како ми живимо, јер живимо, као да нема Бога — Старатеља. Све сами смишљамо како да изградимо, мислимо да сами себе обезбедимо, отстрањујући мисао о Старатељу, заједничком за све нас.
*
Не мари не само за посластице или прелепе ствари, него ни за тело своје грешно, јер ради најмање страстне привезаности за ово, гневи се Бог. „Нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види за време, а оно што се не види вечно је (2 Кор. 4, 18). Видиш, да ни пажњу не треба обраћати на видљиво, као да га нема, већ на невидљиво; јер је ово привремено, а оно је вечно. Према томе, када будеш искао невидљиво, онда ће се за видљиво Бог постарати за тебе, као што се и до сада старао.
*
Како је узвишен хришћанин, особито хришћански свештеник! Он је једно са Христом и Спаситељем — Богом (кроз свете тајне)!
*
О, свештениче! када се причешћујеш светим тајнама, говори у срцу: Животодавче, долазиш ми да ме избавиш из чељусти адске змије, да ме очистиш од прљавштине страсти, да умириш немирно срце моје, оживиш умртвљену душу моју, развеселиш тужни и мрзовољни дух мој. Долазиш да нахраниш мене мученог глађу за грехом; да ме оденеш — оголелог, јер сам без икакве врлине; да укрепиш мене — немоћног, да укажеш част мени — нечасном, да уздигнеш мене — нискога, оплемениш мене — презренога и обасјаш мене — тамнога. Свако доброчинство да ми подариш. Захваљујем Ти, Најмилосрднији!
*
Срце је наше као мрачна земља, а Јеванђеље је као сунце, које обасјава и оживљава срца наша. Господе, запали у срцима нашим истинско сунце правде Твоје!
*
Тек што сам пажљивије погледао на неке сиромахе и унеколико поразговарао са њима, видео сам како су они љубазни, кротки, смирени, простосрдачни, искрено добронамерни, сироти телесно, но богати духовно. Они посрамише мене грубог, гордог, злог, презривог и раздражљивог, лукавог, хладног према Богу и људима, завидљивог и тврдицу. Ово су прави пријатељи Божији! И ђаво, знајући њихово духовно благо, изазива код слугу својих, гордих богаташа, презир према њима и злобу, па је спреман и да их збрише са лица земље, као да они бесправно живе и ходе по њој. О, пријатељи Бога мога, сирота браћо моја, ви сте истински духовни богаташи, а ја прави сиромах, кукавни и јадни! Ви заслужујете истинско уважавање од нас, који у изобиљу владамо над добрима овога света, но сироти смо и оскудни у врлинама: уздржљивости, кротости, смирењу, незлобивости, искрености и горењу љубављу према Богу и ближњему. Господе, научи ме да се не обазирем на спољашње, већ да све око ума мога обраћам унутра, и да вреднујем оно унутрашње, а да превиђам све спољашње. Овакав ми поглед дај у односу на богате и силне овога света.
*
Тврдица вреднује ствари, а не вреднује човека коме су ствари нужне; ствари жали, а човека не жали, мада је човек непроцењиво драгоцено биће. За себе му није жао, а за другог јесте; себе воли, а другога не. Али све је то као смеће и вода. Господ неисцрпни је за све нас све, Он који је све, цео свет покорио под ноге човеку, као прах и сено.
*
„Љубав дуго трпи" (1 Кор. 13, 4), тј. не кара одмах грешника, но трпељиво подноси његове падове, па га уразумљује и васпитава, док је својство злобе да одмах казни противника или да га учини несрећним, бацајући га у крајност. Чудно је то како смо ми зли и нетрпељиви! Згрешио је брат, и ми се за то не жалостимо што он греши, не плачемо из братске љубави због његовог вољног безумља, његове опијености, већ се озлојеђујемо на њега и презиремо га због погрешке. Мећутим, како смо и сами, може бити, били криви у истом, па су нам снисходљиво опраштали наше кривице и, само захваљујући снисходљивости других, ми смо се некако на крају опоравили од својих падова или страстних привезаности и порока, те постали за нешто употребљиви људи. Ако ли смо пак и сада ми постали криви у томе, само не можда тако тешко као брат који је погрешио, значи да и ми исто подлежемо одговорности, како онда да не снисходимо браћи која су погрешила?
Но, кажњавајући друге за грехе и преступе, треба се сетити и својих слабости, својих порока и страсти, бивших или сада постојећих, па са љубављу, жаљењем и дуготрпљењем опомињати или кажњавати потчињене, а не озлојеђено, без сажаљења, нетрпељиво и брзо. „Са кротошћу поучавати оне који се противе: еда би им како Бог дао покајање за познање истине. И да се избаве из замке нечастивога, који их је уловио живе у своју вољу" (2 Тим. 2, 25—26). Није неосновано то што је за први знак наше љубави према ближњем Апостол поставио дуготрпљење и милосрђе: „Љубав дуго трпи, милосрдна је" (1 Кор. 13, 4), јер је сваки човек немоћан, слаб, непромишљен, склон на сваки грех, но и при свему овоме може лако и да се предомисли, да устане и покаје се при погодним условима. Зато треба бити трпељив према његовим немоћима и погрешкама, као што и сами желимо да други буду снисходљиви према нашим немоћима и да, видећи их, праве се као да их не виде. Уосталом, тамо где грех штетно делује на друге, или где је сједињен са пропустом наших обавеза у служби, или где поприма веће размере, тамо се захтева хитна строгост да би се обуздао и пресекао или удаљио штетан човек из средине добронамерних људи. „Извадите злога између себе" (1 Кор. 5, 13), вели Апостол.
*
Бог Сина Свога Јединородног није поштедео за човека; шта после овога да зажалимо ми, ради ближњега, да ли храну, пиће, одело да би га оденули, или новац за његове разноврсне потребе? Господ једнима Много даје, а другима мало, ради тога да би ми стицали (тј. давали) једни другима. Тако је уредио Господ да ако ми дарове Његове богате доброте радо делимо са другима, онда они служе на корист наше душе и тела, отварајући наша срца за љубав према ближњима, а умереношћу њихове употребе служе и на корист тела, које се не пресићује и не оптерећује. Али ако их ми самољубиво, шкрто и прождрљиво употребљавамо само за себе, а жалимо их за друге, онда се они обраћају на штету и душе и тела нас самих: на штету душе, зато што прождрљивост и тврдичлук затварају срце за љубав према Богу и према ближњему и чине нас одвратним самољубцима, појачавајући у нама све страсти, а на штету тела зато што прождрљивост у нама изазива преједање и растројава пре времена наше здравље.
*
Чешће се треба исповедати за грехе зато да би шибали и побеђивали грехе искреним признањем и да би осећали већу омразу према њима. Размисли, човече, у какву нас је беду бацио дрски грех и шта је учинио за наше спасење Владика Христос, Син Божији. Памти Његово оваплоћење, добровољно самопонижење, Његово опхођење са људима, Његове речи, Његова чуда, потсмехе над Њим, ругања, пљувања, туче, шамарање, и на крају најсрамније распеће на крсту, смрт, погреб и васкрсење из мртвих. Памти, шта је Он урадио за наше избављење од вечних мука и шта захтева од тебе за то: да себе потпуно предаш Њему; да не живиш за себе, већ за Њега, извршавајући Његове заповести. Избегавај оно што нас увлачи у грех: пожуду тела, похоту очију и гордост живота (1 Јн. 2, 16); распињи душу и тело са страстима и пожудама; трпљењем спасавај душу своју. Љуби Бога и ближњега као себе самога.
*
Шта је Владика живота нашега учинио за нас ништавне, незахвалне и покварене? Са неба је сишао, обукао се у нашу природу телесну и духовну, учинио је многоврсна чуда, пострадао је, крв је Своју пролио, умро је, у ад је сишао, Сатану је свезао, ад је разорио, свезане адске заробљенике је разрешио и на небо узнео, васкрсао је из мртвих, да би нас васкрсао са Собом. Извршимо Његово предсмртно завештање: да волимо једни друге (Јн. 13, 34—35), да будемо марљиви у извршавању и осталих Његових заповести и не жалостимо Га самовољом и противљењем. Господе помози!
*
Дужни смо да будемо један дух са Господом — дух светиње, дух љубави, доброте, кротости, дуготрпљења и милосрђа. Ко нема овога духа у себи, тај није Божији. Дакле, обавезан сам да будем љубав, једино љубав и да све сматрам за једно. „Да сви једно буду" (Јн. 17, 21). Нека тако буде! Господе помози!
*
Шта ће бити са нама у оном веку, када све што нас је варало у овом свету: богатство, почасти, храна и пиће, одела, прекрасно намештени станови и све привлачне ствари, шта ће бити, велим, када нас све ово остави, када се све ово покаже као сан наш и када нам се затраже дела по вери, тј. врлине, дела уздржања, чистоте, кротости, смирења, милосрђа, трпљења, послушности и остало?
*
Треба да имамо најживљу духовну везу са небеским становницима, са свима Светима: Апостолима, Пророцима, Мученицима, Светитељима, Преподобнима и Праведнима, јер су сви они чланови једног тела Христовог — Цркве Христове, којој припадамо и ми грешници, а којој је жива Глава сам Господ Исус Христос. Ето зашто их призивамо у молитвама, разговарамо са њима, захваљујемо им и славимо их. Сви хришћани неизоставно треба да су у вези са њима, ако желе хришћански напредак; јер су Светитељи — пријатељи и руководитељи наши у спасењу, наши молитвеници и заступници.
*
Побеђујте тело, тј. страсти његове. Треба ставити једнако са блатом и њега и све телесно, о њему се не треба бринути. — Господе, Твоја је сила, помози нам! Када све телесно, све грешно будемо сматрали за ништа, тада ће Господ бити за нас све; на развалинама земаљскога у срцу, зацариће се Господ.
*
Кроз нашу страстну привезаност за тело, за његове пожуде, или кроз сувишно вредновање тела и свега телеснога, царује нечастиви у нашим срцима, те извршује своју богопротивну вољу, изгони из наших срца Царство Божије и руши дело Исуса Христа (које се састоји у томе): да нас узведе на небо. — Истинито је то! — „Треба се, дакле, не обазирати на тело, јер је пролазно" (Тропар преподобног). У садашњем веку, код људи овога века, вреднује се само тело и оно што је телесно, а нема никаквог вредновања духа и духовног: вере и врлине.
*
Не живи Господ у ономе срцу у којем царује прождрљивост и страстна привезаност за земаљска добра: за сласти земаљске, новац и остало. Искуством је то дознано и дознаје се свакодневно. У таквом срцу живи: немилосрдност, гордост, охолост, презир, злоба, освета, завист, тврдичлук, сујета, таштина, крађа, превара, претварање, препреденост, улагивање, блуд, псовка, насиље, издајство и кривоклетство.
Следећа страница
