*
„Ја сам са вама у све дане до свршетка века" (Мт. 28, 20). Тако је Владико. Ти си са нама у све дане, ни један дан нисмо без Тебе, без Твоје присутности не живимо! Ти си са нама особито у тајни тела и крви Твоје. О, како се истинито и суштински налазиш Ти у тајнама! Ти се, Владико, сваке Литургије облачиш у слично нама страстно тело, осим греха, и храниш нас животворним Својим телом. Ти си потпуно са нама и тело Твоје сједињује се са нашим телом и дух Твој сједињује се са нашом душом, и ми имамо осет и осећамо ово животворно, надсветско, преслатко сједињење, осећамо да, приљубљујући се Теби у Евхаристији, ми постајемо један дух са Тобом, као што је речено: „Ко се Господа држи, један је дух са Господом" (1 Кор. 6, 17). Ми постајемо као Ти: добри, кротки и смирени, као што си Ти рекао за Себе: „Ја сам кротак и смирен у срцу" (Мт. 11, 29).
Истина је, да често лукаво и слепо тело или кнез овога света, који живи у нашем грешном телу, шапће нам да је у тајнама само хлеб и вино, а не право тело и крв Господа, и као лукаве сведоке шаље ради тога виђење, укус и пипање. Али ми не дозвољавамо себи да слушамо његове клевете, па расуђујемо овако: за Тебе, Господе, све је могуће; Ти ствараш тело људима, животињама, рибама, птицама и гмизавцима, свим створењима; зар онда и за Себе, Ти „који свуда постојиш и све испуњаваш", нећеш створити тело? Који вајар прави статуу за друге, а није моћан да је направи за себе? Мало је то: Ти преобраћаш мртву материју у живо биће; на пример: штап Мојсијев у змију, и нема ничег за Тебе немогућег. Зар да Себи не створиш тело од хлеба и вина, који су тако блиски нашем телу, пошто се употребљавају за храну и пиће и преобраћају се у наше тело и крв? Ти не дозвољаваш да наша вера „трпи искушења више него што може" (1 Кор. 10, 13). Ти не претвараш глиб земни у пречисто тело и крв Своју, већ бели, меки, чисти и пријатни по укусу хлеб; не чиниш од воде крв Своју, већ од вина, које је бојом слично крви, које се у Св. Писму назива крвљу грожђаном (Сирах 39, 26), које је пријатно по укусу и весели срце човечје. Ти знаш немоћ нашу, слабост вере наше и зато си благоизволео да употребиш за тајну Свога тела и крви ону материју која највише одговара. Тврдо верујемо да се под видом хлеба и вина причешћујемо истинским телом и истинском крвљу Христовом и да ће у тајни Причешћа бити Господ са нама „у све дане до свршетка века" (Мт. 26, 20).
*
Душа је наша, такорећи, одраз лица Божијег. Што је јасније и веће ово одражавање, то је она светлија и спокојнија; а што је мање — то је тамнија и неспокојнија. А пошто је душа наша — срце наше, онда је потребно да се у њему одражава кроз осећање, кроз захвалност, свака истина Божија, а да сасвим не буде одражавања лажи. У пречистим тајнама осећај љубав Божију, осећај истинитост свих молитава. Наше је срце огледало и истина треба да се у пуноћи огледа у њему, као што се предмети спољашњег света огледају у обичном огледалу.
*
Добро је, врло је добро бити честит. Честит човек је спокојан, Богу угодан и људима пријатан. Честит и нежељено привлачи на себе погледе свих. Због чега? Због тога што пријатни мирис и нежељено задржава на себи пажњу, а и жељу да се удахне. Погледајте на спољашност честитог и на његово лице. Какво је то лице? То је анђелски лик. Кротост и смиреност разливени су по њему и нехотично плене све својом лепотом. Обратите пажњу на говор његов. Од њега је још више пријатног мириса. Тада сте као лицем у лице са душом његовом и од слатког разговора његовог као да се топите.
*
Љубав одмара, пријатно шири срце и оживљује га; а мржња га болно стешњава и узрујава. Ко мрзи друге, тај мучи и тиранише самога себе, тај је глупљи од свих глупака.
*
Када видите да се тело болешћу разара, не ропћите на Господа, већ говорите: „Господ даде, Господ узе ... Нека је благословено име Господње" (Јов 1, 21). Навикли сте да гледате на своје тело као на неотуђиво власништво, али је то сасвим неправично, зато што је ваше тело — Божије дело.
*
Каква је узвишена личност свештеник! Он стално разговара са Господом и Господ му стално одговара на његове речи. Било да се ради о искању, било о молитви, разговор је са Господом; било да се ради о искању, било о молитви, одговор је Господњи на то. Како онда при навали страсти да се свештеник не сети да су страсти ниске, нечисте, нарочито за њега, да би их пустио до свога срца, које свагда треба да у потпуности испуњава само Исус Христос? Свештеник је анђео, а не човек; све животно дужан је да остави далеко за собом. Господе Исусе! "Свештеници Твоји нека се обуку у правду" (Пс. 132, 9), да се сећају свагда узвишености свога звања и да се не заплићу у мреже овога света и ђавола; нека побегну од срца њихових „бриге овога света, превара богатства и остале жудње" (Мк. 4, 19), које улазе у срце њихово.
*
Многобројни и разноврсни су путеви којима ђаво улази у нашу душу и удаљава је од Бога, па је притиска свим својим бићем — мрачним, мрским, убитачним. Ако је ту покрет страсти, ето пута за ђавола, и он не пропушта ни најмањи случај да уђе у њу. На исти начин су многобројни и разноврсни путеви Духа Светога: пут искрене вере, смирење срца, срдачна љубав према Богу и ближњему и остало. Али је невоља у томе што се исконски човекоубица упиње, на све начине, да затвори ове путеве за нас. Већма је уобичајен пут ка Богу, за нас грешнике који се удаљујемо од Бога у страну далеку, пут злопаћења и горких суза. И Свето Писмо и искуство нас уверавају, да грешник треба да страда да би се приближио Богу; треба да пролива сузе, да плаче и исправи дволично срце своје. „Приближите се, ... страдајте ... сузите ... и плачите" (Јак. 4, 8—9). Сузе имају моћ да чисте прљавштину нашега срца; страдања су нужна зато што се страдањем спасоносно стешњава грешна ширина срца, па се од срца стешњенога најлакше лију сузе.
*
Када је ђаво у нашем срцу, тада је необична, убиствена тешкоћа и огањ у грудима и у срцу; душа се изванредно стешњава и помрачава, све је раздражује; према сваком добром делу осећа одвратност; речи и поступке других у односу на себе она криво тумачи и у њима види зле намере противу себе, против своје части, и зато осећа према њима дубоку, убитачну мржњу, разјарује се и побуђује на освету. „По плоду његовом познаћете га" (Мт. 7, 20). Има дана, када ме зли дух узнемирава.
*
Људи су упали у безверје зато што су потпуно изгубили дух молитве или га уопште нису имали и немају га. Краће речено, због тога што се не моле. Кнезу овога света простор за деловање је у срцима таквих људи; он је господар у њима. Они молитвом нису искали нити ишту себи росу благодати Божије (а само онима који ишту и моле, дају се дарови Господњи). И ево, срца, по природи искварена, без оживљавајуће росе Духа Светога пресахла су и од потпуне сувоће, на крају, букнула су адским пламеном неверја и разноврсних страсти. А ђаво зна само да распламса страсти које одржавају овај ужасни огањ и да ликује гледајући погибао несрећних душа, искупљених крвљу Онога који је сатро његову власт.
*
Јутарња молитва. Боже, Творче и Владару света! Погледај милостиво на створење Твоје, украшено Твојим божанственим ликом, у ове јутарње часе. Твоје око, много, много светлије од зрака сунчевих, нека одржава у животу и нека обасјава моју душу, мрачну и умртвљену грехом. Одагнај од мене мрзовољу и леност, а подари ми веселост и ведрину душе, да бих у радости срца мога славио Твоју доброту и светост, Твоју безграничну узвишеност и Твоја бескрајна савршенства, у свако време и на сваком месту. Јер си Ти Створитељ мој, Владико живота мога, Господе, и Теби приличи слава од разумних створења Твојих свакога часа, сада и увек и у векове векова. Амин.
*
Од оног времена, када је човек својом вољом отпао од Бога, он се, слично стоци, која је некада била домаћа а потом задивљала у непроходним шумама, невољно обраћа на место свога ранијег живљења и више воли мрак шумски, тј. овдашњи свет, него светлост ранијега места, тј. рај Божији. Тешко се сједињује са Богом, и по сједињењу често отпада од Њега; тешко искрено верује у Бога и у све што му је Он открио; и не стара се упорно да у срцу сачува небески дар вере.
*
Ако Бог Својим добрим промислом не напушта травчицу, цветић или листић на дрвету, зар ће напустити нас? О, нека се свим срцем убеди сваки човек у то, да је Господ веран Сам Себи у Свом промишљању о свакој, па и о најмањој творевини Својој. Разуми, да је у сваком створењу невидљиво присутан Творац. По речима Спаситељевим: „Бог одева цвеће пољско и храни птице небеске" (Мт. 6, 26, 30). Чиме све Бог не радује нас, Своја створења? Штавише — и цветићима. Као нежна мајка, по Својој стално постојећој сили и премудрости, Он свакога лета из ничега ствара нам ово прелепо биље. Забављајмо се са њим, али и доброту Творца, Оца нашег небеског, не заборавимо да прослављамо; на Његову љубав према нама одговарајмо љубављу срца својих.
*
Ко не верује у Бога, Који спасава и из најтежих околности, па постаје обесхрабрен (малодушан), тај не жели да ода славу Богу; не замишља Га као Онога који бди, већ као неког спавача или не као свемоћнога и доброга, те лажљивцем чини Бога истинитог и кроз то тешко греши. Нарочито је неопростива малодушност и неверје код човека који је често био удостојен да добије чудесну помоћ од Бога Спаситеља. О, ја многогрешни!
*
Бог невидљиви и свеиспуњујући, често се и осетно дотиче моје невидљиве душе, која од Његовог додира осећа чудно спокојство и небеску радост. О Богу моме не обавештавају ме очи (чула су за ниже предмете постојања), нити ми слух посретством речи и звукова гласа доноси вест о Непостиживом, већ сама душа, такорећи, спаја се („сараствара се") са Богом.
*
Када те злоба људска смућује и сурвава ти срце у мрзовољу, сети се како те бескрајно воли свемогући и свеправедни Господ Бог, који привремено трпи злобу, а потом је у своје време на одговарајући начин кажњава. Ти не можеш да изиђеш на крај са собом, са својим језиком, са једним делом тела твога. Расуди по томе какав је Онај који управља целим светом, Који га одржава у тако чудном поретку, Који управља над целим родом људским, злобним, развратним, спремним свагда на то да се мећусобно истребљује, па ипак живе више у добру под Његовом влашћу, но у беди? Како је Он свемоћан и премудар у управљању над тако разноврсним мноштвом! Ослони се зато на Њега у потпуности.
*
Када је реч о тајнама Божијим, не питај се у себи: како то бива? Ти знаш да је Бог створио сав свет из ничега; не можеш, а и не треба да знаш, како то Бог нешто чини тајно. Тајна Божија треба као тајна да остане и за тебе, зато што ниси Бог и не можеш да све знаш, све што је бескрајно премудром и свемогућем Богу познато. Ти си дело руку Његових и ништавно створење Његово. Памти, да је било времена када није било ничега, а потом је све, што постоји сада, створено из ничега Речју Божијом. „Без Њега ништа не постаде, што постаде" (Јн. 1, 3).
*
Богомољци, уступите Богу ваше срце, оно љубеће, искрено срце, којим волите своју децу, родитеље, добротворе, другове, оно у којем осећате сладост нелицемерне, чисте љубави.
*
Понекад у дугим молитвама само неколико минута бивају истински угодни Богу и чине праву молитву и истинско служење Богу. У молитви је главно — блискост срца Богу, посведочена сладошћу Божијег присуства у души.
*
„Нека буде тако, како Ја хоћу, а не како ти". Ето какав моћни глас (Божји) слуша свагда душа наша, пала у грех а жели да изиђе из стања грешне туге душевне. „Да буде тако како Ја хоћу: или принеси, сразмерно греху, покајање у дубини срца и врати се на пут живота, од Мене показани, или подноси казну одговарајућу за грех, одређену Мојим правосуђем; иначе ће те грех твој мучити, због удаљавања од Мојих закона". И душа ће наша само тада осетити одмор, када стварно принесе у дубини душе покајање, одговарајуће греху или да поднесе доличну казну од Бога. 0 свесилна и свеправедна власти Бога нашега, која невидљиво управљаш над невидљивим душама нашим! Свака слава Теби! Слава Ти, Боже, Спаситељу наш! Нека буде воља Твоја над нама!
*
Како подесно и брзо може да нас спасе Господ! Тренутно, неочекивано и неприметно. Често сам дању бивао велики грешник, а у вече после молитве одлазио сам оправдан и беље од снега убељен благодаћу Светога Духа, са најдубљим миром и слашћу у срцу! Како је лако Господу да нас спасе и у вече нашега живота, при заласку дана наших! 0 спаси, спаси, спаси ме, Предобри Господе, и прими ме у Царство Твоје небеско! Све је Теби могуће. Своме Господу стојимо или падамо; устаћемо, јер је Бог кадар да нас подигне (ср. Рим. 14, 4).
*
Оно што је особито важно и што чини живот сваког бића, то је Творац ставио и сакрио далеко — у дубину, унутра самог тог бића; то ми видимо свуда. Тако и у човеку: душа се налази у самој средини његовога бића — у срцу; зато се често душа назива срцем, а срце — душом. „Трне у мени дух мој, нестаје у мени срца мојега" (Пс. 143, 4). „Учини ми, Боже, чисто срце и дух прави обнови у мени" (Пс. 50, 10).
*
Бог је наш Бог милости, дарежљивости и човекољубља (Пс. 103, 8 и даље), а не Бог мучења и кажњавања. Мучења су плод грехова наших и бестелесних отпадника од Бога (тј. ђавола). Зато, ако тугујеш у срцу, криви за то једино грех и ђавола, а још боље себе, зато што ти ни ђаво не причињава никакво зло ако не нађе у теби нешто, зашто би ти се могао прикачити.
*
„Ја сам Бог ревнитељ" (2 Мој. 20, 5)... „Славе Моје нећу дати другоме" (Ис. 42, 8). Ове речи Господа славе испуњавају се сваки пут када славу Бога мога од дела, у мени произведених светим даровима, ја у срцу приносим некоме или нечему другоме, а не приносим је Њему од свег срца. Он тада тренутно ревнује за славом од Својих тајни, свагда чудних и животворећих, те праведним судом Својим казни душу моју очинским жезлом Својим! О, душа моја тада јасно чује речи Господа свога: „Славу моју другоме не дам". Зато што не приписујеш Мени славу која Ми припада, тако очевидну за тебе у Мојим тајнама, Ја бијем твоју унутрашњост жезлом Моје правде и тиме ти дајем на знање да и срцем треба да верујеш, да славу Моју никада нећу уступити ма коме другоме. Ја чистим грехове твоје и више од снега убељујем душу твоју Мојом крвљу; Ја миром и радошћу посећујем душу твоју; Ја те грејем и негујем, као мајка дете, и усељавам у тебе Моју кротост и смирење; Ја изливам љубав у срце твоје; Ја те свег преображавам и мењам — на дивљење теби самом — у новога човека, па коме онда другом да уступим славу од дела Мојих? Не, Ја сам вечито неизменљив: „Бог није човек да лаже, ни син човечји да се покаје" (4 Мој. 23, 19).
*
Невидљиви Господ утиче на моју душу као да је видљив, притом као да се преда мном стално налази, те зна све моје мисли и осећања. Свака унутрашња леност, или тврдоглавост, или страст, пропраћа се увек одговарајућом казном према мени. Уопште, ако је моје унутрашње расположење недостојно за Бога, за Његову светост, тада ја у срцу трпим казну као огањ спаљујући; а када је достојно, тада сам весео и спокојан.
*
Било шта да се говори, но човек бива некад сувише раздражљив и зао, не сам по себи, већ по најусрднијем утицају ђавола. Само посматрајте себе или друге за време раздражености и злобе, када ви или ко други зажелите да уништите неку вама непријатељску личност, стварну или која вам се само чини таквом; упоредите следеће за овим (некад убрзо, под утицајем Анђела чувара) спокојство, кротост и доброту карактера вашег или човека кога посматрате, са оним минулим супротним расположењем, и рећи ћете себи: не, ово изгледа да уопште није онај човек који се не дуго пре овога срдио и беснео; ово је човек „из кога ђаволи беху изишли, а он седи обучен и паметан код ногу Исусових" (Лк. 8, 35) (обучен и паметан, тј. кротак и смирен). У њему нема ни сенке од пређашње злобе и јарости.
Неки одбацују постојање злих духова, али сличне појаве у животу људи јасно могу да сведоче о њиховом постојању. Ако свака појава има одговарајући узрок, и ако се дрво по плоду познаје, онда ко неће увидети да у разбеснелом човеку делује унутра зао дух, који не може другачије себе да пројави него на себи доличан начин. Ко у изливу злобе људске неће видети главара злобе? Осим тога, човек подвргнут раздражљивости и који дише злобом, веома јасно осећа у грудима својим присуство непријатељске, зле силе; она у души производи нешто потпуно супротно ономе што говори Спаситељ о Своме присуству: „Јер је јарам Мој благ и бреме је Моје лако" (Мт. 11, 30). Од тог присуства (нечастивог) осећаш се ужасно рђаво и тешко, и душевно и телесно.
*
У цркви највише слушате гласове свештенослужитеља, читача и појаца, који певају о нашем помиловању. Шта то значи. Значи да смо сви ми, колико нас је у храму Божијем, гресима својим заслужили казне од Бога и да смо пре свега, по доласку нашем у храм, дужни да се сетимо да смо као грешници дошли Господу неба и земље, Творцу и Добротвору, Кога свакодневно и сваког часа гневимо својим неправдама, па да Га умолимо сваки за себе и још — по хришћанској љубави — и за друге, ради помиловања. Мољења за помиловање постоје велика, мала и сугуба (двострука). Како у цркви нема ни једне сувишне речи, то значи да при певању Сугубе јектеније треба се особито снажно молити Богу, из највеће дубине душе, од срца најсмиренијег, као што се о томе и говори у почетку јектеније: „Рецимо сви, из све душе, и од свега ума свог, рецимо". У то време потребно је да се напусти и најмања хладноћа, најмања непажња срца, па горећи духом смиреним, поставши сав пажња, треба узносити Створитељу најтоплију молитву за помиловање нас грешника. Али, шта ми видимо при узгласима свештенослужитеља и певању појаца ове Сугубе и Велике јектеније? Најчешће ону уобичајену непажњу и равнодушност молилаца.
*
Као што после недостојног причешћа, тако и после недостојне, хладне молитве, настаје подједнако рђаво у души. То значи да Господ не улази у наше срце, ожалошћен нашим неверјем и хладноћом срца, те допушта да се у срцу нашем угнезде духови зла, да би нам тиме дао да осетимо разлику измећу Његовог и њиховог јарма.
*
Страшна истина. Непокајани грешници после смрти губе сваку могућност да се измене на боље, што значи да непроменљиво остају предани на вечна мучења (грех не може да не мучи). Чиме ово да се докаже? Ово се са очигледношћу доказује садашњим стањем неких грешника и својством самога греха — да држи човека у своме плену и да му затвара све излазе. Ко не зна како је тешко без особите благодати Божије да се обрати грешник са вољеног му пута греха на пут врлине! Колико дубоко грех пушта своје корење у срце грешника и по свем бићу његовом; како он грешнику даје свој вид, којим овај види ствари сасвим другачије него што су по својој природи и представља му их у неком заносном виду. Зато видимо да грешници врло често и не мисле о свом обраћању и не сматрају себе великим грешницима, јер им самољубље и гордост заслепљују очи. Ако пак и сматрају себе за грешнике, онда се предају адском очајању, које разлива дубоки мрак по уму њиховом и силно разјарује срце њихово. Кад не би било благодати Божије, ко би се од грешника повратио Богу, пошто је својство греха — да нас помрачује и да везује и руке и ноге.
Но време и место за деловање благодати је само овде; после смрти — само молитве Цркве могу да делују и то на покајане грешнике, на оне у чијим душама има пријемчивости, светлости добрих дела, унетих од њих још за овог живота, за које може да прионе благодат Божија или благодатне молитве Цркве. Непокајани грешници несумњиво су синови пропасти. Шта ми говори искуство и доживљај, када сам у ропству греха? Понекад се целог дана само мучим и не могу да се обратим свим срцем, зато што ме грех разјарује и чини за мене недоступним Божије помиловање. Горим у огњу и добровољно остајем у њему, јер ми је грех свезао моћи, па, као окован у ланце у унутрашњости, не могу да се обратим Богу, док се Он, видећи моју немоћ, моје смирење и моје сузе, не смилује нада мном и не пошаље ми благодат Своју! Не назива се узалуд човек, предан гресима — „свезан оковима грехопада" (ср. 2 Петр. 2, 4).
*
Очигледно је да се твој духовни живот дели на два стања која се оштро разликују мећу собом: на стање мира, радости, ширине срца, и на стање туге, страха и стешњености душе. Свагда је узрок првог стања — сагласно деловање душе моје са законима Творчевим; а узрок последњег је — нарушавање Његових светих закона. Ја свагда могу да приметим и примећујем почетак једног или другог стања; у мом сазнању се увек налази једно и друго. Зато увек бива тако, да, ако уништиш узрок од кога је настало стање туге и стешњености, уништаваш и последицу, тј. саму ту тугу и стешњеност.
*
„Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? већ ако да у чему нисте ваљани" (2 Кор. 13, 5). Заиста Христос у мени живи. Међутим, ја сам досад био неискусан; нисам ни помишљао, а ни знао сигурно, да је Господ у мени. То је Он, Свесвети, тако осетљив и на најмању у мени прљавштину срца; то ме Он побуђује да изгоним напоље и саму клицу греха у срцу из душе. Но авај! ту је и сатана, спреман да ме прождере на сваком кораку, оспоравајући ме код Господа.
*
Моли се за опроштај грехова другима тако као што се молиш и за опроштај својих грехова, када ти греси рањавају душу тугом и стешњеношћу, па те побуђују да са тугом и болећивошћу, са смиреним срцем и сузама умољаваш Бога за опроштај. Подједнако се моли и за спасење других, као за своје лично. Ако постигнеш ово и претвориш то у навику, добићеш од Господа обилне духовне дарове, дарове Духа Светога, Који воли ону душу која саосећа спасењу других, зато што Он Сам, Свесвети Дух, на све начине жели да спасе све нас, само да Му се не противимо и не љутимо Га срцем својим. „Сам се Дух моли за нас уздисајима неисказаним" (Рим. 8, 26).
*
Ми често чујемо од других или читамо неретко у списима других оно што је Бог ставио у наше умове и срца, што смо сами скривали у души. То јест, често срећемо своје највољеније мисли код других и маштамо, као да су их од нас узели други, као да су оне нове и да чине искључиво наше власништво. Мишљење самољубиво! Како? Зар није један Господ Бог знања и један Дух Његов у свима који траже истину? Зар није један Просветитељ наш, „Који обасјава свакога човека, који долази на свет?" (Јн. 1, 9). Слава Једином, слава Ономе који све љуби и даје свима издашно дарове Своје, духовне и телесне! Слава Му што не гледа ко је ко, већ открива тајне Своје љубави, свемогућства и премудрости — деци.
*
Светитељи Божији блиски су верујућим срцима и као најискренији и добри пријатељи, свакотренутно су спремни на помоћ верним и богобојажљивим, који их призивају са вером и љубављу. Земаљске помоћнике треба више пута позивати и очекивати, некада и дуже време, да дођу, а ове духовне помоћнике нема потребе позивати и ишчекивати; вера молиочева их може у тренутку ставити у само срце твоје, једнако као и да се, по вери, добије пуна помоћ, — разумем духовну помоћ. Ово што говорим, говорим на основу искуства. Мислим на често избављење срца од туга, заступништвом и заузимањем Светитеља, нарочито заузимањем Владичице Богородице. Може бити, рећи ће неко на ово, да овде делује проста вера или тврда одлучна убеђеност у своје избављење од туга, а не заузимање Светитеља пред Богом. Не! Из чега се ово види? Из тога што, ако ја не призовем у срдачној молитви познате ми Светитеље (не разликујући никога) и ако их не видим очима срца, онда ни помоћ никакву не добијам, ма колико себе убеђивао да ћу се спасти без њихове помоћи. Схватам и осећам јасно, да помоћ добијам у име оних Светитеља које призивам, са мојом живом вером у њих. Овај је поступак исти као што су и други у обичном поретку земаљских ствари. Најпре угледам своје помоћнике срдачном вером, потом, видећи их, молим их такоће срцем, невидљиво, но схватљиво само мени; затим, добивши невидљиву помоћ на начин потпуно неприметан, но за душу осетљив, добијам тиме и силно уверење да је та помоћ управо од њих, као што болесник излечен лекарем бива убеђен да је добио исцељење од овога, а не од неког другог лекара или од самога себе. Све се ово обавља тако просто, да су потребне само очи да то виде.
*
Ја сам човек и у мени делује непрекидно милост, истина и правда Божија. Бог ме час милује и теши, час кажњава и жалости болом, због унутрашњих душевних покрета против Њега. Но људи сличних мени, пуна је земља. Значи, да и њима Господ указује Своју милост, истину и правду, слично као и мени. Он „чини све у свему" (I Кор. 12, 6).
*
Нико нека не мисли да је грех нешто маловажно. Не, грех је страшно зло, које убија душу сада и у будућем веку. Грешнику се у будућем веку везују руке и ноге (говори се о души) и убацује се он у таму најкрајњу, као што говори Спаситељ: „Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу" (Мат. 22, 13), тј. он потпуно губи слободу свих сила душевних, које, будући да су створене за слободну делатност, трпе и пате кроз ово због свога убитачног нерада за ма какво добро. Грешник дознаје у души своје моћи и у исто време осећа да су му те моћи везане неким нераскидљивим ланцима: „У ужа грехова својих заплешће се" (Приче. 5, 22) сваки. Овоме додајте страшно мучење и од самих грехова, од сазнања своје лакомислености у времену земаљског живота и од претставе разгневљеног Творца.
И у садашњем веку грех свезује и убија душу. Ко од богобојажљивих не зна каква туга и стешњеност поражава њихову душу, какав мучилачки и опаљујући огањ бесни у њиховим грудима, после неког учињеног греха? Но, везујући и убијајући душу у времену, грех је убија и вечно, ако се овде не покајемо од свег срца за своје грехове и безакоња. Ево доказа за то из доживљаја — да грех убија душу и за време и за вечност. Ако се деси да неко од богобојажљивих људи пође на спавање, а не покаје се за грех или грехове које је учинио у току дана и који су му мучили душу, онда ће то мучење пратити човека и целе ноћи, дотле док се за њих не покаје и не умије срце своје у сузама. (Ово је искуство и доживљај). Мучење због греха будиће га из слаткога сна, зато што је душа у стешњености, свезана оковима греха. Претпоставимо сада да човека, који је отишао на спавање са неким грехом, задеси ноћу смрт, — није ли јасно да ће му душа отићи у онај век у мучењу; па, пошто после смрти нема покајања, она ће се и тамо мучити, зависно од величине својих грехова. О овоме сведочи и Свето Писмо (Мт. 25, 46).
*
Пази на себе, на своје страсти, особито у кућевном начину живота, где се оне слободно помаљају, као кртице на безопасном месту. Ван дома, поједине наше страсти обично прикривамо другим страстима, згоднијим за очи, па тамо нема могућности да се протерају ове црне кртице, које подривају целокупност душе наше.
*
У души побожног и богобојажљивог човека догађа се невидљиви духовни додир са Богом. Као отац или као строги наставник, Господ Бог час одобрава, а час осуђује наше мисли, жеље и намере; час говори да је ово добро, а оно рђаво, па за добро награђује, а за зло кажњава. И све је то тако очигледно за душу — одмах и на време.
*
Почни да извршаваш заповести (Божје) које се односе на мало, и извршићеш и оне заповести које се односе на велико. Мало увек води ка великом. Почни да извршаваш заповест макар о посту у среду и петак, или десету заповест, која се односи на рђаве помисли и жеље, и извршићеш све заповести. „А ко је неправедан у маломе, и у многоме је неправедан" (Лк. 16, 10).
*
Човече, који сањариш о животу трулежном и не помишљаш о животу бескрајном, небеском! Размисли: шта је твој привремени живот? То је усрдно подлагање дрва (разумем храну) ради тога да би огањ нашега живота горео без оскудице, како би у дому нашем (разумем тело) било топло и да би упорно пролазни живот тела нашега био обнављан хранљивим елементима из организама других живих створова, лишаваних живота ради живота нашега тела. У самој ствари, како је ништавна паучина твој живот, човече: ти свакодневно у њему два (или три) пута појачаваш подметаче, ради чврстине његове (тј. бар два пута поткрепљујеш се јелом и пићем) и сваке ноћи затвараш душу своју у тело, заклапајући сва чула телесна, као капке на кући, да душа не би живела ван тела, но у телу, да би га загревала и оживљавала. Каква је паучина живот твој и како је лако да се он разори! Смири се и буди богобојажљив пред животом бескрајним.
*
Истина је основ и разноврсност свега створенога; па и у твојим делима (унутрашњим и спољашњим) нека истина буде основа свега, нарочито основа молитве. Нека се на истини, као на основи, зида сав живот твој, сва дела твоја, све мисли и жеље твоје.
*
Прихватите се напора да макар један дан проведете по заповестима Божијим и сами ћете увидети, проверићете срцем, како је добро извршавати вољу Божију (а воља је Божија у односу на нас — наш живот и наше вечно блаженство). Заволите Господа свим срцем, макар толико колико волите своје родитеље и своје добротворе. Оцените по моћи својој Његову љубав и доброчинства према вама, прелистајте их умом у срцу своме: како вам је Он дао постојање и са њим сва добра; како Он бескрајно много трпи грехове наше; како нам Он бескрајно много прашта због нашег искреног покајања, силом крсних страдања и смрти Сина Свога Јединороднога; какво вам је блаженство у вечности Он обећао, ако Му будете верни, то јест добра која су бескрајно велика и многобројна. Даље, заволите свакога човека као саме себе, тј. не желите му ништа што себи не желите; мислите и осећајте за њега тако, како мислите и осећате за себе; не желите да видите у њему ничега што не желите да видите у себи; не памтите зло које вам други учинише, као што желите да и други забораве зло које сте ви учинили; не замишљајте намерно ни о себи ни о другоме ништа преступно или нечисто, него претстављајте друге добронамернима, као и себе. Уопште, ако не видите отворено да су они недобронамерни, радите за њих оно што радите и за себе, или макар не чините им оно што не чините себи — и видећете шта ће вам бити на срцу, каква тишина, какво блаженство! Бићете пре раја у рају; пре раја на небесима — у рају на земљи. „Царство Божије је унутра у вама" (Лк. 17, 21), говори Спаситељ. А Апостол учи: „Који стоји у љубави, у Богу стоји, и Бог у њему стоји" (1 Јн. 4, 16).
*
Духом и истином молите се Богу (ср. Јн. 4, 24). Истином, на пример, ти говориш: „Да се свети Име Твоје" (Мт. 6, 9). Да ли је заиста у теби жеља да се Име Божије свети и прославља добрим делима људи, па и твојим? Говориш: „Да дође Царство Твоје". Желиш ли ти, у самој ствари, да настане Царство Божије? Да ли желиш да будеш обиталиште Духа Божијег, а не обиталиште греха, или радије волиш да живиш у гресима? Говориш: „Да буде воља Твоја и на земљи као и на небу". Да ли не иштеш пре вољу своју, него Божију? Да, тако је! Говориш: „Хлеб наш насушни дај нам данас". Не говориш ли ти у срцу своме друго: није ми нужно да то иштем од Тебе; имам га и без искања, а тако нека вапију они који га немају. Или, грамзиво много тражимо и не задовољавамо се са малим или са оним што нам је дао Бог, па Му зато што имамо не захваљујемо, а треба да Му захваљујемо. Иштеш у молитви од Бога: „И опрости нам дугове наше, као и ми што опраштамо дужницима својим", а не помишљаш ли: нисам Бог да знам какав сам грешник; чини ми се да не живим горе од других и немам потребу да иштем опроштај мојих дугова или грехова. Или, да немаш некаквог незадовољства и гнева, те тако молећи се у молитви дрско лажеш Бога? Говориш: „И не уведи нас у искушење", а да ли сам не натрчаваш и не устремљујеш се на разне грехове и без искушења? Говориш: „Но избави нас од злога", а да ли сам не живиш у друштву са злим или са злом сваке врсте, коме је человођа — ђаво? Пази, да ти језик не буде у раскораку са срцем; пази, не лажи Господа у молитви својој. То имај свагда у виду, како онда када читаш молитву Господњу, тако и онда када читаш друге молитве. Посматрај, да ли ти је срце сагласно са оним што ти језик произноси?
*
Што је срце чистије, то је пространије, те више смешта у себе оних које воли; што је грешније, то је тесније, те је мање способно да у себе смести оне које воли. То иде дотле, да се оно ограђује љубављу само према себи, и то лажном, јер себе воли кроз предмете недостојне за бесмртну душу: кроз сребро, злато, прељубе, пијанства и остале сличне (ствари и страсти).
*
Ако Господ даје непобедиву, непостижну и божанствену силу животворном Крсту, онда шта је чудно ако даје непостижну силу да изгради нашу природу Својим пречистим, страшним и животворним тајнама — тела и крви Своје? О, како си силан, Господе! И како су чудна дела Твоја! Како је бескрајно Твоје свемогућство! Чега се косне сила Твоја и благодат Твоја, то само постаје животворно.
*
Ако желиш да некога поправиш од мана, не помишљај да ћеш га поправити само својим сретствима. Ми сами више кваримо дело својим властитим страстима, на пример: гордошћу и раздражљивошћу, која из ње произилази. Него „пренеси на Господа бреме своје" (Пс. 55, 22) и помоли Му се, јер Он испитује срца и утробе наше (ср. Пс. 7, 9), и то учини од свег срца, да би Он Сам просветлио ум и срце човеково. Ако Он увиди да ти молитва дише љубављу и потиче од свег срца, онда ће неизоставно испунити жеље срца твога, па ћеш брзо, увидевши промену код онога за кога се молиш, рећи: „Ова је промена деснице Вишњега" (Пс. 77, 10).
*
Ко ово у бојама тако премудро, танано и прекрасно уређује и уобличује неуређену, тј. неугледну и неуобличену материју земље? Ко јој даје тако задивљујући облик? Творче, дај нам да волимо (пројављену) у бојама Твоју премудрост, Твоју доброту и Твоје свемогућство!
*
Наша душевна расположења, и неизражена спољним знацима, силно делују на душевно расположење других. То се дешава непрекидно, премда то сви не примећују. Срдим се или имам неугодне мисли о другом и он то осећа, па на исти начин почиње са неугодним мислима о мени. Има неко сретство за међусобне везе наших душа, мимо телесних чула. Што се тиче утицаја душе на друге, кроз чула, она чудно делује кроз чуло вида на другога човека, ма био он и удаљен од нас, само да је доступан нашем виду и да је тада сам, када устремимо свој поглед на њега. Тако погледом можемо да доведемо другога у незгодан положај и забуну. Мени се десило не једном, да са прозора свога дома усредсређено посматрам пролазнике крај куће, и они као да су неком силом привлачени оном прозору са кога сам их посматрао. Освртали су се ка прозору и тражили лик човечји. Други су долазили у неку забуну, одједном су убрзавали ход, намештали су се, поправљали машну, шешир и др. Има ту нека тајна.
*
Разликуј у себи духа животворног и духа умртвљујућег, који ти убија душу. Када су ти у души мисли добре, теби је добро и лако; када је на срцу спокојство и радост, тада је у теби дух добри, Дух Свети. А када су у теби рђаве мисли или рђава смерања срца — тада је рђаво, тешко; када си унутра смућен, тада је у теби дух зли, дух лукави. Када је у нама дух лукави, тада поред стешњености срца и смућености обично осећамо тешкоћу да срцем дођемо до Господа, зато што зли дух везује душу и не дозвољава јој да се узвиси Богу. Дух лукави је дух сумње, неверја, страсти, стешњености, туге и смућености; а дух добри је дух вере без сумње, дух врлина, дух слободе духовне и ширине, дух мира и радости. По овом обележју знај када је у теби — Дух Божији, а када је — дух зли. Колико је могуће чешће узноси се захвалним срцем Свесветом Духу, који те оживотворава и освећује, па свим моћима бежи од сумње, неверовања и страсти, са којима умили у душу нашу змија духовна, лопов и убица душа наших.
*
Постоје у животу побожних хришћана часови када су од Бога остављени, часови таме ђаволске, и тада човек из дубине срца вапије Богу: Зашто си ме одгурнула од лица Твога, Светлости незалазна? Јер ево, покрила ме је, сву душу моју, туђа тама проклетога и злобнога Сатане. Тешко је души да буде у мучилачкој тами његовој, која даје да се предосете муке мрачнога ада. — Спаситељу, усрдно Те молим, упути ме ка светлости заповести Твојих и исправи духовни пут мој.
*
Ако не испиташ на себи деловања опаких сплетки злога духа, нећеш упознати ни поштовати, како треба, доброчинства која ти дарује Дух Добри. Не упознавши духа убилачког, нећеш упознати ни Духа Животворног. Само по мотиву јасне супротности добра и зла, живота и смрти, сазнајемо јасно једно и друго. Не подвргавајући се невољама и опасностима смрти телесне или духовне, нећеш упознати срцем ни Спаситеља, Животодавца, који избавља од ових невоља и од смрти духовне. Исус је утеха, радост, живот, одмор и ширина за наша срца! Слава Богу, премудром и сведобром, што попушта духу злобе и смрти да нас куша и мучи! Иначе, како би ми вредновали благодатне утехе, утехе Духа Утешитељног и Животворног?
*
Господ Бог као сами Живот и изобиље Живота, Сам од вечности, како говори Св. Григорије Богослов, покрену се у три Личности и заустави се на три, тј. Бог је — Отац, Логос и Дух. Ти питаш: Како је у Богу три Личности? Одговарам: Не схватам како, али знам да тако треба да буде и да друкчије не може бити. Ти још питаш: Због чега се у Богу трећа Личност назива Духом и зашто је Он посебна Личност, када је Бог и без тога Дух? — Одговарам: Дух Божији назван је Духом у односу на створења; Господ је дунуо ипостасним (тј. Оним који је Личност) Духом Својим и појавило се, покретом Његовог Животворног Духа, безбројно мноштво духова: „Духом уста Његових сва је војска њихова" (Пс. 33, 6); дунуо је Духом Својим у грађу човечју: „и поста човек душа жива" (1 Мојс. 2, 7). И од овог дувања рађају се људи до сада и рађаће се до свршетка века по заповести: „Рађајте се и множите се" (1 Мој. 1, 28). Ако је толико личних одвојених бића створио Господ Духом Својим, како онда да не буде Личност или Лично Биће стварајуће, сам Дух Божији? „Дух дише где хоће" (Јн. 3, 8). Видите, да се Дух назива Духом, као Ипостас (Личност) Божија. Ако има безбројно мноштво створених личних духова, зар онда Сам Бог да остане без Духа, као без Своје Личности, самосталне, ипостасне?
А Син, Премудрост Очева, лична и жива, да ли је неопходна у Богу? Посмотри на себе. Ти си створење; у теби постоји таква премудрост да ти се диве веома многи; ти чиниш понекад стварно задивљујуће ствари и величају те као творца тих ствари. Но ипак, ти си мало, немоћно створење. Расуди сада, како да у Богу не буде саме личне Премудрости; како у Богу да не буде Творац; како да Он нема Своју живу, самобитну Премудрост? Погледај на све у свету, како је све премудро! Како је у свему, па и у најмањем видљива запањујућа премудрост, чудно испуњење свемудре мисли са изненађујућом тачношћу и чистотом беспрекорном! Како, дакле, да у Богу не буде личне Премудрости? Промисли: како Бог, створивши мноштво разумних, личних, мудрих и живих бића, Сам да не роди из Себе личну Премудрост? Да ли је то лепо? Да ли је то могуће? Да ли је то сагласно са савршенствима Творца? — Тако, у Богу треба да је ипостасна Премудрост или ипостасни Логос Оца, подједнако као и Дух Животворни, који од Бога Оца исходи и на Сину почива. У теби је дисање материјално, безлично, а у Богу, као у самом Животу, оно је Дух Лични, који се не разлива, већ је једноставни, свеоживљујући.
*
Противприродна власт тела над духом изражава се, поред осталог, у томе да је дух као погребен у тело, свезан телом. Ово је нарочито видљиво онда када се ствар тиче служења Богу: тада се човек брже примиче Богу само устима, телом, лажно, а не срцем, не духом, не моли Му се истином. У самој ствари ми често живимо тако као да у нама нема духа, и виши степен људске покварености пројављује се у томе да је дух сасвим надвладан, те је човек постао као само тело. „Неће Дух Мој остати у тим људима до века, јер су они тело" (1 Мојс. 6, 3). Посмотрите добро дела богопоштовања код људи: увидећете, како се ту тело упиње да узме надмоћ над духом. Код Светитеља, надмоћ духа над телом видљива је у томе што живе духом и у целом свету виде Дух и у свему премудрост, свемогућство и доброту Божију; у свим појавама и у свим поступцима виде отисак Духа. Код чулних људи, надмоћ тела над духом види се у томе што у свему виде само оно што им је доступно чулима, а даље, како се каже, не виде од носа. Човек чулан, телесан, гледа у свет и види га скоро као животиња неразумна, не диви се његовој премудрости, стално постојећој сили и доброти Творца; чита свету књигу и види у њој само слова; моли ли се — механички пролети умом кроз молитве и не прониче у смисао њихов, јер не зна да се умешно моли духом и истином. Тело господари и код образованих људи. Погледајте, да ли се уче у (нашим) заводима најважнијем хришћанском послу — молитви, уче ли се да виде Бога? Тело ће господарити у свету до свршетка века. Тако, Господ „када дође" да суди, „хоће ли наћи веру на земљи" (Лк. 18, 8)? А неверје, дело телесности, биће тада као код људи првога света.
*
Богу је угодно што човек опажа у срцу Његово деловање, зато што је Он Светлост и Истина, а ђаво се свакако боји овога, јер је он тама и лаж; тама не прилази светлости, да се не открију дела њена. Ђаво је силан само кроз таму, кроз обману и лаж; откри његову лаж, изведи је на светлост и све ће исчезнути. Он обманом увлачи човека у све страсти, обманом успављује људе и не даје им да виде ствари у њиховом правом изгледу. Ђаволски покривач лежи на веома многима.
*
Због чега душа грешна не добија опроштај својих грехова пре, но тек када осети свим срцем сву лакомисленост њихову и сву погибељност и лажљивост њихову? Због тога што је срце душа наша. Као што је чинила грехе, и признавала их за пријатне и угодне, тако треба и да се покаје за њих, да их призна за погибељне и потпуно лажне. Ово покајање збива се болно, у срцу, као што је обично и жеља за грехом била такође у срцу.
*
Не смућуј се због злобе која ревнује у теби и настоји да се излије у горким речима, него јој заповеди да ћути у теби и да замре. Иначе, ако привикне да види твоје попуштање и да сиђе са твога језика, надвладаће те. Као вода, која се налази иза земљане бране, кад нађе себи пукотину, подлокава је све више и више и процури кроз њу. Ако је не будемо утврђивали или је будемо слабо утврђивали, на крају ће, због нашег све већег немара, вода уз честе налете снажно пробијати све даље и све силније и силније, тако да ће на крају постати тешко, па и немогуће да се рупа затвори. Тако бива и са злобом, скривеном у срцу човековом. Ако је пустимо да се пројави једном, два или три пута, она ће све силније и силније избијати и на крају може сасвим да пробије и поплави своју брану. Знај, да се у души налазе воде злобе, као што говори псалмопевац: „Дође вода до душе моје" (Пс. 69, 1).
*
Када сагрешиш противу Бога и греси те твоји буду мучили и пекли, тада тражи једину Жртву за грехе, вечну и живу (тј. Христа), и баци своје грехе пред лице те Жртве. Иначе, нема ти спасења ни од куда. Не мисли да ћеш се сам собом спасти.
*
Господ би могао да цео свет — небо и земљу — учини телом Својим, или, да није створио свет, на место њега створио Себи храм тела; но само због тебе благоизволео је да створи Себи тело слично твоме, да би тебе спасао. Створивши из ничега свет, Он од само мало материје његове ствара тело Своје, за твоје оживљење, остављајући свет да буде онакав каквим га је и створио. О, доброто и милосрђе Божије! Ми смо „од тела Његовог и од костију Његових" (Ефес. 5, 30) због тога што се причешћујемо Његовим животворним тајнама.
*
Свет, као производ живог и премудрог Бога, пун је живота; свуда и у свему је живот и премудрост; у свему видимо израз мисли, како у целини тако и у свим деловима. То је стална, савремена књига, из које се може учити богопознању, мада не тако јасно као из Откривења. Пре но што је постао свет, био је само живи и безгранични Бог; када је свет из небића позвао у биће, Бог се тиме свакако није учинио ограниченим. Сва пуноћа живота и неограничености изразила се и у створењима, живим и органским, којих је и бескрајно много и сви су обдарени животом.
*
Ограниченост света и нарочито човека! Свет је као тачка ослонца за телесна створења, да не би ишчезла у неограничености. Писмене речи Божије верније и јасније говоре о свету, него сам свет или распоред слојева земаљских. Слова природе у унутрашњости њеној, као мртва и безгласна, ништа одређено не казују. „Где си ти био (човече), када Сам основао земљу?" (Јов. 38, 4). Зар си ти био крај Бога, када је Он уређивао васељену? „Ко је упућивао Дух Господњи? Или Му био саветник и научио Га?" (Ис. 40, 13). А ви се геолози хвалите да сте, у распореду слојева земље, разумели ум Господњи и тврдите то на прекор свештеном опису постања. Ви више верујете мртвим словима слојева земаљских, бездушној земљи, него богонадахнутим речима великога пророка и боговидца Мојсија.
Следећа страница
