*
Ти не можеш да схватиш, како Светитељи са неба пазе на нас када им се молимо. А како се зраци сунца сагињу према нама и свуда, по свој земљи, светле? Светитељи су у духовном свету оно што су зраци сунца у свету материјалном. Бог је вечно, животворно Сунце, а Светитељи су зраци умнога Сунца. Као што очи Господње постојано гледају на земљу и на рођене на њој, тако и очи Светитеља не могу да се не обраћају онамо куда је усмерен промислитељски поглед Господа створења и где је њихово благо (тела њихова, дела њихова, свештена места и личности њима одане). „Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше" (Мт. 6, 21).
Ти знаш, како срце види брзо, далеко и јасно (нарочито предмете света духовног); запази ово у свим сазнањима, особито у духовним, где се веома много усваја само вером (виђењем срца). Срце је око бића човековог; што је оно чистије, то брже, даље и јасније види. Но код Светитеља Божијих ово је око душевно још за живота доведено до чистоте могуће за човека, а по смрти њиховој, када су се сјединили са Богом, оно је благодаћу Божијом постало још светлије и пространије у области свога виђења. Зато Светитељи виде веома јасно, широко и далеко, виде наше духовне потребе, виде и чују све којих их призивају од свег срца, тј. оне чије су умне очи право устремљене на њих и не помрачују се, нити се у време устремљености засењују сумњом и маловерјем, када се очи срца молитеља подударају, такорећи, са очима оних које призивају. Овде је тајанствено виђење! Искусни схвата о чему се говори. Ето, како је лако имати везу са Светитељима! Потребно је само очистити вид срца, управити га одлучно ка познатом Светитељу, молити га за потребно, и добиће се. А какав је Господ у односу на виђење? Он је сав виђење, сав светлост, сав знање. Он испуњава свагда небо и земљу и на сваком месту све види. „Очи су Господње на сваком месту, гледајући и зле и добре" (Приче 15, 3).
*
Вера срца у свет духовни, особито у духовно свепросвећујуће и свеоживљујуће Сунце, радује и оживљује душу која има непокварену савест. Вера треба да досеже до виђења срцем. Ово значи, да душа треба да се уздигне изнад чулности, изнад своје телесне, мрачне природе и да собом продре — могуће је само чистим виђењем срца — у свет духовни. Тамо ће јој бити добро, тамо је њен прави живот, њено успокојење и радост. То је искуство и доживљај.
*
Замисли и претставе су виђење срца или душе, која ствара или поново репродукује извесни предмет: зато оно брзо, тренутно, носи духовни карактер. То је дагеротип или фотографија, начињена душом са познатог предмета. Расуђивање је живописац, који слика са ове фотографије.
*
Да Господ није човекољубив и дуготрпељив, да ли би се спустио да трпи од нас тако превелика вређања, да ли би се оваплотио, да ли би пострадао и умро за тебе, да ли би ти дао Своје пречисто тело и крв, на које са страхом и трепетом гледају Анћели? Да ли би те избављао од грехова и од смрти духовне, тако бескрајно много пута? Тада би Он рекао: мучи се када си тако покварен, више нећу да те спасавам, јер сам те до сада спасавао много пута. Но сада Он, кроз цео живот наш трпи од нас безбројна вређања, и опет чека наше обраћење. Прослави, зато, Његову љубав и дуготрпљење. Замисли, шта би било без Њега и без Његовог спасавања! Ужас и трепет захвата душу. Но непокајане грешнике постићи ће, на крају, заиста „гнев" Божији „за дан гнева у који ће се показати праведни суд Божји" (Рим. 2, 5).
*
Приступајући да се молиш Царици Богородици, пре молитве буди чврсто убеђен да нећеш отићи од Ње не добивши дар. Да тако мислиш и да тако будеш убеђен односно Ње, достојно је и праведно је. Она је свемилостива Мајка свемилостивога Бога Логоса и о Њеним безбројно великим даровима објављују сви векови и све Цркве хришћанске. Она је стварно „бездан доброте и дарежљивости", као што се о Њој говори у канону Одигитрије (Канон, песма 5). Зато, приступати Јој са молитвом без таквог убеђења, било би неразумно и дрско, а сумњом би била увређена Њена доброта, као што се вређа доброта Божија када Му приступају са молитвом, а не надају се да ће од Њега добити мољено. Како се журе за дар код неког доброг и богатог човека, чију милостивост сви знају и коју је он доказао много пута? Обично са најспокојнијом увереношћу и надом да ће добити од њега оно што желе. — Тако треба и у молитви Богу да се не сумња и не стрепи.
*
Како мајка учи младенче да хода, тако нас Господ учи живој вери у Њега. Мајка усправи младенче, остави га само себи, па се удаљи од њега и онда га позива да јој доће. Младенче плаче без мајке, хоће да јој оде, но плаши се да покуша да коракне; труди се да приђе, чини корак и пада. Тако и Господ учи хришћанина вери у Њега, као неком ходању (вера је духовни пут); тако је слаба вера наша, тако је почетна, као младенче које се учи да хода. Господ га напушта, а и Његова помоћ; допушта га ђаволу, разним невољама и жалостима, а потом, када му буде била најпотребнија помоћ да би се избавио од њих (када немамо потребу за спасењем, онда нисмо спремни да идемо Богу), као да заповеда да се гледа у Њега (неизоставно гледај у Њега) и да се иде Њему за помоћ. Хришћанин се напреже да то учини, отвара очи срца (као што младенче раставља ноге), напреже се да њима угледа Господа, али срце, ненаучено на виђење лица Божијег, плаши се своје смелости, спотиче се и пада. Нечастиви и наслеђена грешна исквареност затварају његове очи срца које се отварају, одгурују га од Господа и не може да Му приђе. А Господ је близу, спреман да га узме Себи, као на руке, само да Му овај приђе са вером и, када учини труд да Господа сасвим види очима вере и сретне се са Њим срдачним виђењем, тада Он Сам пружа руку помоћи, као да га узима на руке, прогони нечастиве, те се хришћанин осећа да је у наручју самога Спаситеља. Слава доброти и премудрости Твојој, Господе!
Тако у насиљима ђаволским и у свим тугама треба живо гледати срцем, као да се пред очима налази човекољубиви и милосрдни Спаситељ; гледати смело у ово милосрђе, као у неисцрпну ризницу доброте и дарежљивости, и молити Га од свег срца, да и нама удели из овог непресушног извора доброте и помоћи духовне; и тог часа мољено, биће добијено. Главно је: вера и гледање Господа срцем, и нада да ћемо од Њега као Сведоброг добити све. Истинито је! Доживљено је! Овим Господ такође учи да се схвати своја потпуна морална немоћ без Њега, да се смирује срцем и буде у трајном молитвеном расположењу духа.
*
Никакав разлог хришћанин нема да у срцу има злобу на ма кога. Злоба као злоба, дело је ђавола, а хришћанин је дужан да у срцу има само љубав. А пошто љубав не мисли зло, не треба ни мислити никакво зло односно других. На пример: не треба да мислим о другоме, без очигледног разлога, да је зао, горд и остало. Или, ако, на пример, укажем му уважење, а он се погорди, па ако опростим увреду, поново ће ме увредити и насмејаће ми се. Требало би да се зло не угнезди у нама ни у ком виду; но злоба је обично превише разноврсна.
*
Мир и изобиље живота у срцу после причешћа, превелики је и непроцењиви дар Господа Исуса Христа, дар који превазилази све дарове што се односе на тело, и то заједно узете. Без душевног мира, при стешњености и мучењу срца, човек се не може користити никаквим добрима, ни материјалним ни духовним; за њега тада не постоје насладе које произилазе од осећања истине, добра и лепоте, пошто је угушено и убијено само средиште његовог живота — срце или унутрашњи човек.
*
Сједињуј се са Богом душом својом, посредством вере срца, и све ћеш моћи да учиниш. Боре ли се са тобом силни, невидљиви и неспављиви нечастиви? — Победићеш. Или, непријатељи видљиви, спољашњи? — Одолећеш. Гуше ли те туге? — Спречићеш. Постајеш ли мрзовољан? — Добићеш срчаност. Све можеш вером да победиш и само Небеско Царство да добијеш. Вера је највеће добро земаљског живота. Она сједињује човека са Богом и у Њему га чини моћним и победоносним. „А ко се здружи са Господом, један је дух са Њиме" (1 Кор. 6, 17).
*
Незаслужено са наше стране, дао нам је Господ, по доброти Својој, да видимо сунце и светлост сунчеву и да се наслађујемо њима, а даће да се наслађујемо и Његовом неприступном Светлошћу. Светлост сунчева нека ти буде залог за то, но особито Светлост Тиха свете славе Оца Небескога — Његов Син Јединородни, који нам је дат, и Дух љубави, даровани нам у срца наша.
*
Гледајући у свет Божији, шта видим? Видим свуда необичну ширину и чилост живота: у царству животиња, међу четвороношцима, међу гмизавцима, инсектима, птицама, међу рибама. Сада се поставља питање: због чега је стешњен и тужан пут човековог живота, нарочито код људи који ревнују за побожност? Господ је свуда разлио живот, изобиље и радост пространу, и сва створења, осим човека, прослављају Творца изобиљем, животом и чилом радошћу. Због чега је то само у мени несугласица са општим животом? Зар ја нисам створење тог истог Оца? Одгонетка је проста. Наш живот трујемо ми сами — грехом, и враг бестелесни; особито он, и то првенствено оним људима који се подвизавају у побожности. Живот човека — правог хришћанина — јесте у будућности, у будућем веку; тамо ће бити за њега откривене све радости и пуно блаженство. А овде је он прогнаник и под казном; овде се понекад сва природа оружа на њега због греха, не говорећи већ о исконском непријатељу (ђаволу), који „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере" (1 Петр. 5, 8). Према томе, не збуњујем се тиме због чега је у свету свуда радост и изобиље, а у мени често нема радости, те мргодно гледам на радост и простор Божијих створења. У мени је џелат за грех и он је свагда са мном и бије ме. Но и за мене ће настати радост, само не овде, већ у другом свету.
*
Гледајући у свет Божији, свуда видим необичну дарежљивост Божију у даровима природним. Тако: површина земље је као најбогатија трпеза, припремљена у изобиљу и разноврсности, од најљубазнијег и најдарежљивијег Домаћина; недра вода такође служе за храњење и појење човека. Шта рећи за животиње четвороножне и за птице? И овде, колико дарежљивости у достављању хране и одела човеку? Дарежљивости Господњој нема броја. Погледајте, шта све не даје земља у лето и у јесен? Тако, сваки хришћанине, особито ти свештениче, који подражавате дарежљивост Господњу, нека вам буде ваша трпеза свакоме доступна, као трпеза Господња. — Тврдица је непријатељ Господњи.
*
Дрво, учвршћено кореном у земљи, расте и доноси плод. Душа човечја, учвршћена вером и љубављу у Богу, као корењем духовним, такође живи, разраста се духовно и доноси плодове богоугодних врлина, од којих душа живи и живеће у будућем веку. Дрво, ишчупано из земље са кореном, прекида живот који је добијало од земље кроз корен. Тако и душа људска, изгубивши веру и љубав према Богу и не живећи у Богу, у Коме јој је сав живот, умире духовно. Што је за биљке земља, то је за душу Бог.
*
Да не би свакодневно робовао страстима и ђаволу, треба поставити себи циљ, постојано га држати у виду и стремити му, савлаћујући све препреке именом Господњим. Који је то циљ? Царство небеско, божанствени дворац славе, припремљен верујућима још од створења света. Но како се циљ постиже извесним сретствима, онда је неопходно да се и располаже истима. Која су то сретства? Вера, нада и љубав, особито љубав. Веруј, надај се и воли, особито воли, не обазирући се ни на какве препреке; и то воли Бога више свега, а свакога ближњега као себе. Немаш моћи у себи да би сачувао у срцу ову непроцењиву ризницу духа човечјег, зато се чешће приљубљуј уз Бога Љубави, и ишти, тражи, куцај, па ћеш примити, добити и отвориће ти се (ср. Мат. 7, 7—8). Јер је веран Онај који је обећао. Ходајући, седећи, лежећи, разговарајући, занимајући се, у свако време моли се срцем за дар вере и љубави. Ти још ниси искао како треба, са жаром и постојаношћу; ниси имао чврсту намеру да их стекнеш. Од сада реци: ево почео сам.
*
Када на путу ка Богу будеш сретао сметње, ђаволом подметане, као што су: сумња и неверје срца, такође злоба срца, каткад и према оним особама које заслужују безусловно поштовање и љубав, а такође и друге страсти, ти се од њих не узбућуј, већ знај да су оне дим и смрад нечастивог, који ће проћи од једног мига Господа Исуса Христа.
*
Код образовања младежи, о чему се више од свега треба старати? О томе да би стекли „бистре очи срца" (Ефес. 1, 18). Примећујете ли да је срце наше први радник у нашем животу и готово у свим знањима нашим, и да виђење срцем извесних истина (идеја) претходи умном сазнању. Дешава се тако при сазнавању: срце види од једном, нераздвојно, тренутно; потом овај посебни акт виђења срцем предаје се уму и у њему се разлаже на делове и показују се делови: претходно, па следеће, затим виђење срца у уму добија своје расчлањивање (анализу). Идеја припада срцу, а не уму; унутрашњем човеку, а не спољашњем. Зато су врло важне „бистре очи срца" за сва сазнања, особито за познавање истина вере и правила морала.
*
Будући живот је савршена чистота срца, које се сада постепено чисти, а које је чешће од свега прекривено и помрачено грехом и ђаволским дахом. Понекад — дејством благодати Божије — срце се разбистри и гледа Бога, сједињујући се са Њим, најприсније у молитви и тајни причешћа.
*
Како празновати празнике? Ми празнујемо свете догаћаје (да продремо у значај догађаја, циљ и плодове његове за верујуће), или свете личности, као на пример: Господа, Мајку Божију, Анђеле и Светитеље (да продремо у однос те личности према Богу и човечанству и добротворни уплив њен на Цркву Божију уопште). Потребно је да се продре у историју догађаја или личности, да се срцем приближимо догаћају или личности и будемо прожети њима, иначе ће празновање бити несавршено и небогоугодно. Празници треба да утичу на наш живот, да га оживљују, да подгревају нашу веру (срца) у будућа блага и да хране побожне, добре нарави. А они пролазе више са нашим грехом, као што се и дочекују неразумно, са маловерним и хладним срцем, често сасвим неприпремљеним за осећање свих великих доброчинстава Божијих, која је Бог даровао кроз извесну личност или догађај који се светкује.
*
Настане ли ти неко мало зло у души, тада "не све што је у пећи на сто мећи". Нека оно буде познато једино Богу, зналцу свега тајног и скривеног, а људима не показуј сву своју прљавштину, не заразуј их дахом зла скривеног у теби; затвори пећ, па нека дим зла замре у теби. Богу повери тугу своју, да ти је душа пуна зла и живот близак аду, а људима показуј лице весело и умиљато. Шта ће им твоје безумље? Или реци своју болест духовнику или своме другу, да би те уразумили, упутили и подржали (у подвигу).
*
Гледајући у небо, созерцавај у висинама његовим Господа Исуса, одакле се Он јавио првомученику Стефану и Савлу, па Га усрдно моли за спасење. Јављање Његово не значи да је само тада отворио небеса и гледао на све из отворених небеса, већ да нас Он све свагда са небеса види, сва дела наша, речи, мисли и намере, као што си се и ти уверио у ово од многих доживљаја: узносећи очи ка небу, ка Господу и добијајући од Бога велику и чудесну помоћ. Ово само значи да се Он у наведеним случајевима открио и Себе показао са неба.
*
Грешење је велика штета и безумље, јер човек грешник презире самога себе и одмеће се од људског друштва или има дружење са сличнима себи, зато што унутрашња стешњеност срца, и црв (греха) у срцу, чине да му је тешко свако поштено друштво, које му не одговара начином свога живота. Тесно је грешнику у широком свету Божијем, зато што је свет — дело свесветога и праведнога Бога, а грешник, не покоравајући се законима Божијим, законима љубави и мира, јесте изрод мећу Божијим створењима, коме није место у свету. Ето зашто му је тесно. Њега прогони Бог, његова савест и сва Божија творевина.
*
Од помисли сумње, неверовања и хуле — ко страда? Да ли предмет у кога сумњају, у кога не верују и кога хуле? Или они који сумњају, не верују и хуле? Ови последњи. Они тада дрхте од страха тамо „где нема страха" (Пс. 53, 5); муче се својом сумњом, неверовањем и хулом, а предмет њихове агоније остаје чврст, непокретан, и добија очевидно победу над њима тиме што их приморава да мењају своје мишљење о њему, ради њиховог властитог спокојства, и не даје им да се умире дотле док се не покају за своје раније лажно мишљење односно њега и не прихвате мишљење повољно и истинито. Зато је неразумно колебати се и узнемиравати се, тим више — стрепети и бити мрзовољан духом, када наилазе за време молитве или у друто време мисли сумње, неверовања, хуле и друго томе слично. То је све сатанска обмана.
*
Злоба или нека друга страст, уселивши се у срце, тежи — по непроменљивом закону зла — да се излије ван. Зато обично говоре о злом и разјареном човеку: да је искалио своју злобу на тога и тога или искалио је гнев свој на томе и томе. У томе и јесте невоља од зла, што оно не остаје само у срцу, већ се напреже да се распространи ван. Из овога је већ видно да је сам узрочник зла велик и да има широку област у којој царује. „Сав свет у злу лежи" (1 Јн. 5, 19). Као што пара или плин, ако се сакупе у великој количини у затвореном месту, напрежу се да се пробију ван, тако и страсти и дах духа злобе, испунивши срце човеково, такође теже да се излију из једнога човека на друге и заразе својим смрадом душе њихове.
*
Ако нам је Бог подарио постојање — највећи дар доброте; ако је после тога, кад смо отпали од Њега и пали из живота у смрт, подарио нам, ради препорода нашег и привођења новом животу, Сина Свога, како су онда мала сва друга добра која иштемо од Њега у молитви да нам да, после првих искрених речи вере, ако су суштински за нас неопходна, и како смо без оправдања када сумњамо да ћемо их молитвом добити од Бога! Право је рекао Спаситељ: „Иштите, и даће вам се" (Мт. 7, 7).
*
Овде, у свету сујете, свету прељуботворном и грешном, непрестано и често неприметно душе и тела наша „мољац и рђа квари" и лупежи мисаони „поткопавају и краду" добра душе: „правду, мир и радост у Духу Светом" (Рим. 14, 17). Које је поуздано сретство против овога непрестаног кварења грехом, од ових мисаоних лупежа? — молитва покајања и вере. Она оживљава, васкрсава иструнулу у заносним пожудама душу нашу и прогони мисаоне лупеже; она је бич за њих, а за нас је извор моћи, живота и спасења. Нека је за ово слава Господу! Молитва нас унапред чува и избавља од греха. Са молитвом од вере, добро се живи, јер при молитви живимо са Господом, који је онима који ишту обећао свака добра: „Иштите и даће вам се; тражите и наћићете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима; и који тражи налази; и који куца отвориће му се" (Мт. 7, 7—8). — Слава, Господе, речима Твојим свеистинитим! Господе, дај свима који ишту од Тебе, кроз моју недостојност, разноврсна добра, по молби срца њихових. Амин. Нека буде!
*
Ако хоћеш да Господ брже да веру срца молитви твојој, старај се да од свег срца говориш и радиш све искрено са људима и да према њима никако не будеш лицемеран. Када постанеш искрен и поверљив према људима, тада ће ти Господ дати отвореност и искрену веру и у односу према Богу. Онога који није отворена срца према људима, његову молитву Господ тешко прима, дајући му да осети да је он неискрен у односу према људима, а онда да не може бити ни потпуно искрен у односу према Богу, без душевног страдања.
*
Човече, потчињени страстима, шта ти је потребно? Живот, говориш ти. За чим се бринеш? За животом. Да ли ти живиш правим животом? Разум и искуство присиљавају да се каже — не. Дакле, шта чини твој живот? Вера, нада и љубав — говоре ми разум и искуство. Живот душе моје је Бог, жива вера у Њега и љубав према Њему, љубав према људима сличним мени; они су одмор и ширина срца мога, а без њих сам мученик греха, роб и заточеник страсти; у тузи и стешњености пролази живот мој.
*
Ја се овде одмарам у Христу и са Христом; како онда да не верујем да ме после смрти очекује у Њему вечни одмор после борбе са непријатељима земаљским! Мени је и овде без Христа тешко, мучно; како да не верујем, да ће ми тамо бити још мучније без Њега, када ме коначно одгурне од лица Свога? Тако, овдашње стање наших душа унапред оцртава будуће. Будуће ће бити продужетак садашњег унутрашњег стања, само у промењеном виду односно степена његовог: за праведнике ће се оно претворити у пуноћу вечне славе, а за грешнике у пуноћу вечних мука.
*
„Мени је добро бити у близини Божијој" (Пс. 73, 28), говори Давид, који је испробао сласт молитве и хваљења Бога. Исто тврде и други људи, а такође и ја грешни. Пазите: још овде, на земљи, бити у близини Божијој, добро је и лепо је (када смо у грешном телу у коме је много пријатног и непријатног). Како ће бити добро сјединити се са Богом тамо — на небу! А блаженство од приљубљивања уз Бога овде на земљи, јесте слика и залог блаженства од оног приљубљивања уз Бога после смрти — у вечности. Видиш како је добар, милосрдан и истинит Творац! Да би те уверио у будуће блаженство, које произилази од сједињења са Њим, Он ти даје да опробаш почетак овога блаженства овде — на земљи, када Му искрено приступаш. Да, невидљива душа моја стварно се још овде одмара у невидљивом Богу, што значи да ће још више, по разрешењу од тела, имати одмор у Њему.
*
Дух је силан и моћан, те зато лако носи тешку материју; тело је тромо и немоћно, па га зато лако гуши његова рођена материја. Због тога Бог носи, као ништа, цео свет моћном Речју Својом (ср. Јевр. 1, 3). Отуда и дух човека облагодаћеног, уз помоћ Божију, лако покорава своје тело, па и тела других — њиховом духу (као што то видимо код Светитеља); лако се на молитви састављају са словима речи, претварајући је сву у дух; а телесни се човек на сваком кораку потчињава своме телу и мучи се са словима молитве, коју није моћан да обрати у дух, пошто је сам тело, или пошто, прожет нечистим, отелесњеним духом својим, не може да је обрати у чисти и свети дух њен.
*
Човек стално гине од греха, те му је нужан стални свакодневни Спаситељ. Овај Спаситељ је Исус Христос, Син Божији. Само Му завапи унутрашње са живом, јасновидном вером за спасење и Он ће те спасити. Тако је Он мене чудесно спасао безброј пута. Ово је спасење било тако видно, као што јавно долази у тамницу неки избавитељ и изводи из ње затвореног и закључаног. Свештеник треба сам да доживи и моћ вере и сласт молитве и опроштај грехова, као и то када је она безуспешна, а и туге душевне када снађу и утехе благодатне, да би у молитви говорио Богу овако: Подари им такво добро какво свагда дарујеш мени недостојном, — да би тако за све искао (од Бога) по властитом искуству и доживљају.
*
Он му је близак срцу, говори се о две неједнаке личности, од којих је једна покровитељ другој. И онај, који се удостојио покровитељства од већега и близине његовог срца, зна за то и узајамно му је и сам близак срцем. Тако то бива између Бога и оних који Му служе чистим срцем: срцу тих људи увек је близак Бог и они су блиски Божијем срцу. Тако треба да буде и при молитви свакога хришћанина: молећи се, треба обавезно да смо срцем блиски Богу. Добри и искрени односи наши са људима треба да буду пренети и на Бога.
*
Памти, да свагда ходиш пред лицем најслађег Исуса. Говори себи чешће: Хоћу да живим тако да мој живот радује Љубав моју, распету на крст ради мене. Нарочито ћу узети себи за сапутницу и пријатељицу живота мога Љубав свету, која све смешта у срце моје, која жуди да све спасе, те се радује са радоснима и плаче са плачнима; то ће особито утешити Утешитеља мога Христа.
*
Родитељи и васпитачи! Чувајте децу своју са свом брижљивошћу од ћудљивости пред вама, иначе ће деца брзо да забораве цену ваше љубави, заразиће срце своје злобом, рано ће изгубити свету, искрену, пламену љубав срца, а када достигну пун узраст, горко ће се жалити на то што су их у младости сувише много мазили и повлађивали ћудљивости срца њихових. Ћудљивост је клица срчане кварежи, рђа срца, мољац љубави, семе злобе и гадости пред Господом.
*
У храму се особито врши тајна очишћења од грехова. Буди богобојажљив према месту где се врши очишћење твојих душевних прљавштина, где се са Богом мириш и где добијаш истински живот духа. Колико ми је пута овде (у храму) Господ давао очишћење од грехова мојих, без чега не би могао да се наслађујем даровима Његовим: највећим даром живота, даровима мира и радости и материјалним добрима. Слава Ти Исусе, Сине Божији! Ти очишћаваш грехе наше; и не само наше, него и целога света (ср. 1 Јн. 2, 2)!
*
Нема ничега променљивијег од материје; она се мења у милионе видова природним начином, по законима Творца, не говорећи о чудесним променама, на пример: огња у росу, воде у крв, воде у вино, штапа у змију (о чему говори Св. Писмо). Штавише, и човек некад мења материју у хиљаде видова. Шта тек рећи о Богу, који је све створио? Својство је материје — променљивост. Но то Господ не чини са духом разумним, и неће да чини, јер својство је духа — непроменљивост. Но усавршавање у добру — то је посао разумног, створеног духа. То је триумф (победа) духа над материјом, коју он мења у хиљаде видова. Видите, на пример, како овај дух мења материју у биљном царству, како су до бесконачности разноврсни облици биљака и све из једне земље: једна светлост сунца, један ваздух, једна вода и једна земља. А тела животиња, како су она разнолика! Дакле, својство је материје — променљивост. Под овим условом и свет је створен са свом разноликошћу. — Слава једином вечно непроменљивом Богу, свесилном Творцу! Ако материја не би била променљива, тада Бог не би био свесилан. Слава духовној природи! Нека она свагда потчињава материјалну природу. Ишти од Бога, да би ти Он дао непроменљивост у добру.
*
Због чега увреде од људи памтимо и на увредиоце се гневимо и љутимо, а увреде ђаволске, најзлије, најпакосније и непрекидне, веома брзо заборављамо, макар од њега и хиљаду пута иа дан били вређани? Мећутим, зашто увреду од неког човека држимо на срцу, и то некада не само један дан? — То је превара ђаволска! Он уме вешто да нас обмањује: вређајући нас, сам се свагда прикрива нашим самољубљем, као да му је стало да нам угоди од почетка покретом извесне страсти, мада нас после свагда убија и горко нас од њега стаје наше глупо и неразумно самољубље. Увреде, које нам други наноси, он свагда увеличава по сто пута и претставља их у лажном виду; па опет и овде се прикрива нашим самољубљем, као да ревнује за наше благостање, које други, забога, мисле да униште својим увредама и неправдама.
*
Две силе, потпуно супротне међу собом, утичу на мене: сила добра и сила зла, сила животна и сила смртоносна. Као духовне силе, оне су обе невидљиве. Сила добра, због слободне и искрене моје молитве, свагда прогони силу злу; а сила зла је моћна само злом које се у мени скрива. Да се не би трпело непрекидно угњетавање од злог духа, треба трајно имати у срцу Исусову молитву: Исусе, Сине Божији, помилуј ме! Против невидљивог (ћавола) — невидљиви Бог, против снажног — Најснажнији.
*
Ако људи — бића слаба, брзопролазна и смртна — чине тако много великих и дивних дела, са подареним силама и способностима; ако се речи једнога човека покоравају понекад много милиона људи, шта онда да не учини Свеузрочник живота људског и шта да се не покори Његовој речи? Сетите се речи капетанових: „Ја сам, вели, човек под влашћу и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде; и другоме: дођи, и дође; и слузи своме: учини то, и учини" (Лк. 7, 8). Даље, ако су многе животиње обдарене вештином да чине разне задивљујуће ствари, које ни човек не достиже, — животиње, које ми ногама газимо, које су тако ништавне и слабе — шта онда неће учинити Творац свега, који је све издашно обдарио свакојаком вештином, свакојаким способностима и моћима? Ако биље, без душе, „које данас јесте, а сутра се у пећ баца" (Мат. 6, 30), по Његовој речи ствара тако нежне и прелепе облике; ако је сва материја коју видимо потчињена Његовој речи и на Његов миг мења изглед до неизмерности (посретством само пет стихија), онда ко ће још, видећи све ово, почети тражити залоге Његовог свемогућства?
Чудна су дела Твоја, Господе, на сваком кораку и у сваком тренутку живота. Пуно је небо и земља славе премудрости Твоје, славе доброте Твоје и славе свемогућства Твога! Ти си не само премудри Творац и трајно објављујеш Себе као премудрог Творца, него си Ти и створењима Својим подарио стваралачку способност, те и она чине по Твојој речи, по моћима које си им Ти дао, ствари дивне и корисне. О, у какву си се красоту обукао! Како смо ми унизили себе и своју природу нашим гресима, но како смо ипак драгоцени и узвишени у очима Божијим! Бог за нас није поштедео ни Сина Свога, већ Га је обукао у човештво наше, у целокупну природу нашу — ради нашега спасења; припремио нам је још од створења света вечно Царство; радују се обраћењу нашем Његови добри по природи Анђели. А ми? Ми нећемо за то ни да знамо, па се све више и више понижавамо и убијамо душу своју разним пороцима и страсним животним привезаностима. Жалосно је, неизрециво је жалосно гледати на човека, то створење саздано по лику Божијем, а особито на човека хришћанина, удостојеног тако узвишеног позива, толико много поштованог и толиким доброчинствима Божијим обасутог.
*
Принудна молитва развија притворност, чини човека неспособним за ма какав подухват који захтева размишљање и несигурним за све, па и за извршавање својих дужности. У ово је потребно уверити све оне који се моле на такав начин, да би поправили своју молитву. Молити се треба радо, енергично, од срца. Не од туге, ни од нужде (по морању да се молиш Богу), јер „добровољна даваоца воли Бог" (2 Кор. 9, 7).
*
У свим нерукотвореним кућама тела побожних хришћана, постоји умна светлост — душа и та је светлост од умнога Сунца — Бога, који је видљив у свету тако као душа у телу. Опажам, како улази и сија умно Сунце — Бог у души мојој: јер ми тада бива лако, топло и светло; а када се удаљује из ње, оставља је у мраку и страдању. Као што је у материјалној природи узрок мрака удаљавање или скривање сунца, тако у духовној природи мрак произилази због удаљавања умног Сунца — Бога од душе наше и од њеног покривања тамом проклетога. Као што у материјалној природи свагда постоји неки остатак светлости и после заласка сунца, због његове неупоредиве величине, тако и у души заостаје неки остатак светлости, после удаљавања духовног Сунца — Бога, због Његове свудаприсутности и због односне немоћи кнеза таме, који без Божијег допуштења не може да сасвим помрачи душу. Но треба се и тога бојати, да нас, као што говори Спаситељ, „тама сасвим не обузме" (Јн. 12, 35).
*
Када добијеш исцељење од неке болести, тад одај захвалност Богу следећим кратким славопојем: Слава Ти, Господе Исусе Христе, Сине Јединородни беспочетног Оца, једини који исцељујеш „сваку болест и сваку немоћ у народу" (Мат. 4, 23), што си ме грешнога помиловао и избавио ме од болести моје, не допустивши јој да се развије и да ме умртви због грехова мојих. Подари ми отсада, Владико, моћ да сигурно вршим вољу Твоју на спасење кукавне душе моје и на славу Твоју, са беспочетним Твојим Оцем и једносуштним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
*
Шта је то срце чисто? — Кротко, смирено, нелукаво, једноставно, поверљиво, нелажљиво, несумњичаво, незлобиво, добро, некористољубиво, незавидљиво, непрељуботворно срце.
*
Душо моја, мисли о својој небеској вредности, па се не узнемиравај због ствари трулежних и ништавних. Уважавај и у другим људима њихову небеску вредност и не усуђуј се да их за ма шта трулежно жалостиш или мрзиш. Свим моћима заволи духовно и небеско, а презри материјално и земаљско. Сети се речи свога Спаситеља: „Хлеб наш насушни дај нам данас" (Мт. 6, 11), само данас. Велика је мудрост хришћанска сакривена у овим речима. Памти и то да је Сам Господ у Своме животу показао пример нестарања о исхрани и да се задовољавао само добровољним прилозима. „Јело је моје да извршим вољу Онога који ме послао и да свршим Његово дело" (Јн. 4, 34).
*
Ти мрзиш непријатеља? Глуп си. Зашто? Зато што, када те непријатељ гони, ти још и сам себе унутрашње гониш. Реци ми, није ли гоњење, није ли најжешће гоњење, мучити себе мржњом према непријатељу? Љуби непријатеља и бићеш премудар. Кад би знао какво је славље, какво је блаженство, волети непријатеља и чинити му добро! Тако је Син Божији, тако је Бог у Светој Тројици победио и побећује Својом љубављу незахвални и рђави род људски; тако су Светитељи Божији побеђивали своје непријатеље, волећи их и чинећи им добро. „Христос још док смо били грешници умре за нас. Јер кад смо се помирили са Богом смрћу Сина Његова, док смо још били непријатељи, много ћемо се већма спасти у животу Његову кад смо се помирили" (Рим. 5, 8, 10).
*
Не падај у мрзовољу, борећи се са врагом бестелесним, но прослављај Господа и у самој жалости и стешњености, јер те је удостојио да за Њега трпиш борбу са лукавом змијом и да за Њега будеш рањаван свакога часа. Ако пак не би побожно живео и не би настојао да се сјединиш са Богом, онда те нечастиви не би ни нападао, ни мучио.
*
Слава Ти Спаситељу, Сило свемогућа! Слава Ти Спаситељу, Сило свудаприсутна! Слава Ти, Срце најдобродушније! Слава Ти, Слуху који се стално отвараш да чујеш молитве мене кукавног, да би ме помиловао и спасао од грехова мојих! Слава Ти, најсветлије Очи, које увек на мене гледају љубазно и прозиру све моје тајне! Слава Ти, слава Ти, слава Ти, најслађи Исусе, Спаситељу мој!
*
Вера срца неопходна је човеку, зато што је буктиња ума нашега врло ограничена, мало смешта у себе умне светлости, а Господ Бог је неограничена Светлост. Свет је бездан Његовог свемогућства и премудрости, док је у нама само такорећи ништавна капља Његове силе и мудрости, пошто смо могли само толико, а не више, да сместимо у своме земном телу.
*
Земља је тврда и трома, мада се и она око сунца креће врло брзо; вода је течна и брза, па отуда и говоре — брзак; ваздух је још течнији, тананији и бржи, и зато се креће врло брзо, у ветровима, на пример; светлост је још тананија и бржа, те у једној секунди прелази невероватно велико пространство. Ако је светлост тако танана те прелази огромно пространство за најкраће време, какав онда треба да је дух створени и како мора да је лаган и брз? На послетку, какав ли треба да је нестворени Дух — Сам Господ? Како је Он неизмерив? Ако се светлост распростире тако великом брзином у секунди, како се онда брзо распростире у створеним разумним духовима Светлост нестворена, Извор сваке светлости и свега створенога? На крају, како обухвата сва Своја створења и све бездане светова — Светлост која све створи? Слава Ти, нематеријална, нестворена Светлости, „која обасјаваш свакога човека, који долази на свет" (Јов. 1, 9).
*
Велики број људи добровољно носи у срцу своме сатанску тегобу, и тако су на њу навикли да је често и не осећају, но је још неприметно и повећавају. Уосталом, понекад злобни нечастиви удесетостручава своју тегобу у њима, те постају страшно мрзовољни, обесхрабрени, ропћу и хуле на име Божије. Уобичајена су сретства, код људи овога века, за прогоњење туге: вечере, игре, карте и позоришта. Но ова сретства после још више повећавају досаду и бол срца. Ако се срећом обрате Богу, тада им са срца спада тегоба и виде јасно да им је пре на срцу лежала велика тежина, но да је нису осећали. Колико је мноштво људи који „оставише" Господа, „извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воду" (Јерем. 2, 15). Веома је много ових разваљених студенаца код људи, готово у свакога свој. Студенци разваљени су срца наша и страсти наше.
*
Када видиш код ближњега недостатке и страсти, моли се за њега; моли се за свакога, па и за непријатеља свога. Ако видиш брата гордог и тврдоглавог, који се гордо обраћа теби или другоме, моли се за њега да би му Господ просветио ум и загрејао срце огњем благодати Своје, па говори: Господе, научи слугу Твога, палог у гордост ђаволску, кротости и смирењу, а отерај од срца његовог мрак и бреме сатанске гордости! — Видиш ли злобнога, моли се: Господе, учини добрим овог слугу Твога благодаћу Твојом! — Ако видиш среброљубивог и грамжљивог, говори: Ризницо наша нетрулежна и Богатство неисцрпно, Господе, подари овоме слузи Твоме, створеном по слици и прилици Твојој, да позна обману богатства и да је све земаљско — сујета, сенка и сан. Као трава су дани свакога човека, или као паучина, а Ти си једино богатство, одмор и радост наша! — Када видиш завидљивога, моли се: Господе, просвети ум и срце овом слузи Твоме, за познање великих, безбројних и неиспитивих дарова Твојих, а које ће добити од неизбројиве дарежљивости Твоје, јер у слепилу од страсти своје заборави Тебе и Твоје богате дарове, па уброја себе у сиромахе. Он, будући богат благом Твојим, ради тога гледа саблажњиво на добра слугу Твојих, са којима, о! неисказана Доброто, обасипаш све, но свакога по моћи његовој и по смерању воље његове. Уклони, сведобри Владико, ђаволски покривач са очију срца слуге Твога и подари му смирење у срцу, сузе покајања и захвалности, да се не би нечастиви порадовао њему да му је за живота уловио вољу у своју вољу и не отргне га из руке Твоје. — Када видиш пијанога, од срца говори: Господе, милостивно погледај на слугу Твога, превареног обманом стомака и радости телесне; подари му да упозна сласт уздржавања, поста и духовних плодова који из њега произилазе. — Када видиш страстнога према храни и да своје блаженство полаже у њу, ти говори: Господе, најслаћа Храно наша, која никада не пропада но остаје за живот вечни, очисти слугу Твога од рђавог преједања, јер постаде сав тело а туђ Духу Твоме; подари му да упозна сласт Твоје животворне хране духовне, која је тело и крв Твоја света, и реч Твоју живу и делотворну. — Тако или на сличан начин моли се за све грешнике и не осмели се да некога презиреш због греха његовог или да му се светиш, јер би се овим само повећале ране грешника, него поправљај саветима, претњама и оним казнама које би служиле као сретство за обустављање или задржавање зла у границама умерености.
*
Из деловања у срцу нашем две супротне силе, од којих се једна снажно противи другој и подмукло продире у срце наше и свагда га убија, а друга се девствено увреди од сваке нечистоте и тихо се удаљује и од најмање нечистоте у срцу, али када делује у нама, она тада умирује, заслађује, оживљава и радује наше срце, — то јест од те две личне а међусобно супротне силе лако је стећи убеђење да несумњиво постоји ђаво, као свагдашњи човекоубица, и такође Христос, као свагдашњи Животодавац и Спаситељ. Један је — мрак и смрт, а други је — Светлост и Живот.
Зато, богољупче, ако некад опазиш у уму и срцу густу таму, жалост и тугу, стешњеност и неверје, као силу која се снажно противи вери у Бога, тада знај да је у теби сила противна Христу, тј. ђаволска. Ова сила тамна и убиствена, када се ушуња у наше срце кроз некакав грех, често не дозвољава да се призива Христос и Светитељи, те их заклања маглом неверовања. Зашто? Зато да би мучила човека. Но вера нас спасава од њених сплетки. Тиме та сила доказује да постоји супротна њој моћна сила Христа Бога, којој нас она не допушта својом гадошћу неверја. Али сила Христова посредством наше вере руши је и држи је у оковима мрака за будући суд (Јуда 1, 6). Стога је потребно да се употребе сви напори, да би са вером призивали Христа Спаситеља. Свакоме је хришћанину неопходно стицање навике да се хитно обраћа Богу са молбом за све (као немоћан — Извору сваке моћи и доброте): „Са захваљивањем да се јављају Богу искања ваша" (Филиб. 4, 6), и: „На свачему захваљујте" (1 Сол. 5, 18), и то са славопојом, слично Анђелима, који непрестано кличу: Алилуја!
*
Највећи дар Божији, у коме пре свега оскудевамо, а често га добијамо од Бога по нашој молитви, јесте мир срца, као што говори Спаситељ: „Ходите Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). Радујте се и сматрајте себе богатима, јер имате све, када сте добили мир Божији.
*
Сваки нека трајно памти да је Божији и душом и телом, да у свим потребама душевним и телесним свакога часа зависи од Бога; и зато нека Му се сваки пут обраћа, када осети да има неку потребу (душевну или телесну). На пример: када се стешњава његов душевни и телесни живот, тј. када га поразе туге (болести душевне) или страсти (болести телесне); затим, када га угрожавају стихије својом несталношћу (огањ, ваздух, вода, бура), или када почиње нешто да ради. Тада нека се сети самога Творца, који је створио све из небића и Својим створењима даровао различите моћи, да раде многе и разне ствари.
*
Свака добра мисао претпоставља у нама добар, виши почетак, који свештено учи нашу душу. Ово је очигледно из тога што у нама као да се негде скрива свако добро, и узалудно се напрежемо да у срце сместимо оно што је њему раније било својствено, тј. даровано од Бога као власништво. Колико су истините речи апостолове: „Шта ли имаш, што ниси примио" (сваку добру мисао, и све природне дарове), „а ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?" (1 Кор. 4, 7).
*
Ми опажамо у себи борбу вере са неверјем, силе добре са злом, а у свету — борбу духа црквености са духом световности. Ту по духу разликујете јасно две супротне стране: страну светлости и страну таме, добра и зла, црквености и световности, вере и безверја. Знате ли од чега је ово? — Од борбе две супротне силе: силе Божије и силе ђаволске. Господ делује у покорним Себи синовима, а ђаво — у синовима противљења („по духу који сада ради у синовима противљења" — (Ефес. 2, 2). И ја у себи осећам неретко борбу две супротне силе. Када устанем на молитву, онда ми понекад срце страшно гуши зла сила и погружава га доле да се не би могло узносити Богу.
*
Што је сигурније и снажније сретство које нас сједињује са Богом (молитва и покајање), то више против њега усмерава разорна дејства противник Божији и наш, који употребљава за ово све: и тело наше склоно лености, и слабост душе, њену привезаност за земаљска добра и бриге, сумњу, тако блиску свима, маловерје, неверје, гадне, лукаве и хулне помисли, тегобу срца и помрачење мисли. Све то постаје противво у непажљивима, деловањем нечастивог, са циљем да би се спотакли у молитви, тој лествици која нас узводи ка Богу. Због тога је веома мало искрених и усрдних молитеља; због тога хришћани врло ретко посте, кају се и причешћују. Можда ни половина не би постила, када закон не би наређивао да свако буде једном годишње на исповести и св. причешћу. Они који су то доживели, знају све ово.
*
Сила је наша, душа наша невидљива; у животињама је такође душа њихова невидљива; у биљкама је такође сила њихова, живот њихов невидљив. Сав материјални свет постоји и креће се невидљивом силом (богоданим природним законима). У горњим су насељима Небеске силе, чисте и туђе свакој материјалности. Све небеско и земаљско, горње и доње, своди се ка једној свемогућој Сили, која је произвела сваку силу на небу и на земљи. Према томе, свака сила да хвали једну Силу у три Личности — Оца и Сина и Светога Духа. А рођени на земљи да је величају првенствено силом свеобухватне љубави, која свуда распростире живот и блаженство.
*
Дуго нисам сасвим јасно знао како је неопходно снажење наше душе Духом Светим. А сада ми је Многомилостиви дао да сазнам како је то неопходно. Да, то је неопходно у сваком минуту нашега постојања, као дисање: неопходно у молитви, и у целом животу. Без Његовог снажења, душа нам је трајно склона на сваки грех и, значи, смрти духовној; она слаби и потпуно губи моћ од зла које јој је ушло у срце, те постаје немоћна за добро. Без снажења Духом Светим осећаш како ти разноврсно зло поткопава срце и спремно је да свакога минута потоне у његов бездан. Овде је потребно да срце стоји на камену. А камен је овај — Дух Свети: Он снажи наше моћи, и, ако се човек моли, Он снажи његово срце у вери и нади за добијање мољеног. Он му распламсава душу љубављу према Богу; Он му на душу наводи мисли светле и добре, које снаже ум и срце. Ако човек обавља разноврсне послове, Он му срце снажи сазнањем важности и неопходности његовога рада и то са стрпљењем несаломљивим, које све тешкоће савладава. При опхођењу са људима разних стања и оба пола, Он удахњава у њега уважавање личности човекове, који је подједнако слика Божија, па ма ко да је он, јер је искупљен крвљу Христа Бога, и одвлачи му срце и пажњу од његове понекад врло ружне спољашности тела и одела или од његове грубости у речима и опхођењу. То нас Он све сједињује љубављу, као децу Оца Небескога, и учи нас у Христу Исусу да се молимо: „Оче наш, који си на небесима" (Мт. 6, 9).
*
Замислите да видите неприступачну Светлост, од Које је произишла светлост сунца, месеца и звезда; да видите ону бескрајну Љубав, која је послала у свет Сина Свог Јединородног, да се Њиме спасе свет (Јн. 3, 16—17) од вечних мука; да видите ону почетну Лепоту, од које је сва разноликост и лепота у свету, разноликост и лепота биљака, камења, шкољки, риба, птица, животиња и сваке људске лепоте! Замислите, да видите Љубљеног, како сија у неприступачној светлости Својих савршенстава, Творца неба и земље! Шта би тада осећали? Вера хришћанска све нас припрема за ово виђење. Имајте у виду о биљкама ово: у биљкама је очевидно: 1) премудри Ум, који се опажа у сваком делу биљака; 2) сила животворна, која повезује и одржава у правилним односима све делове биљака, и 3) свемогућство, са којом бескрајна Премудрост обликује саму по себи безобличну материју, те је са лакоћом приморава да служи бескрајним намерама и циљевима Својим. „Како су бројна дела Твоја, Господе" (Пс. 104, 24). „Чудно је за мене знање Твоје" (Пс. 139, 6).
*
Као што предмети на земљи, који се налазе на великој удаљености, макар били и велики, но ако се од њих не одбијају сунчеви зраци, они се из далека потпуно не виде, а ако се сунце од њих отсјајује, постају видљиви из далека, па и они који су мали. Тако је и са људима: они, од којих се не отсјајује са Својим савршенствима вечно Сунце Правде — Бог, примећују се само на малом растојању од немногих, а ако се отсјајује од њих Сунце Правде, тада постају видљиви из далека за све, сви их прослављају, људи свих места и времена (Светитељи); и једни од њих сијају као сунце, други као месец, остали као звезде.
*
Разматрајући створења Божија и видећи њихово бескрајно мноштво, видим себе преузвишеног изнад свег њиховог мноштва, са сликом и приликом Божијом, разумом и слободом и способношћу да разматрам умом мојим све, и да се дивим премудром и сведобром Творцу! О, како да изразим моје страхопоштовање пред Творцем мојим! Како треба да поштујем узрочнике мога постојања — мога оца и моју мајку! Они су ми дали живот у времену — за време и за вечност; увели су ме, вољом Божијом, Који ме је створио у утроби мајчиној, у дивни дворац света зато да би ме, у одређено време, Творац увео у дворац небески.
*
Држава или ма какво друштво, јесте тело. Као што су у телу сви чланови заједно и сваки је посебно посгављен на своје место Богом, тако је и у телу друштвеном сваки постављен на своје место Богом, при чему и властита дела постају узроком једнога или другога места.
*
Свако види да се светлост лије са неба на земљу, јер сунце, месец и звезде светле са небеског свода. Ово нам указује на то да и нестворена умна Светлост — Господ Бог наш обитава претежно на небу и да нам од Њега силази свака светлост материјална и духовна, светлост ума и срца. „Беше Светлост истинита, Која обасјава свакога човека који долази на свет" (Јн. 1, 9). „Бог је љубав" (1 Јн. 4, 16). Све мисли, осећања и расположења срца, која циљају на рушење љубави и засађивање непријатељстава, од ђавола су; запиши ово у срцу свом и свакако се држи љубави. „Држите се љубави" (1 Кор. 14, 1). Пази: што је противно телесном, старом, грешном човеку, то ради; иди цео против њега. Ово је циљ твога живота и у исти мах твоја слава у Христу Исусу. „А који су Христови, распеше тело са страстима и пожудама" (Гал. 5, 24). Утврди у срцу следећу истину: једно треба да мрзимо — то је грех или порок, а према људима искључиво да гајимо љубав. Царски је закон јасан: „Љуби ближњега свога као себе самога" (Мат. 22, 39).
*
Када ти у време молитве срцем завлада мрзовоља и туга, знај да то долази од ђавола, који се свакојако стара да те спотакне у молитви. Снажи се, храбри се и сећањем на Бога прогони убитачна осећања. Пазите: ако не у уму, онда у срцу, нечастиви се често напреже да хули име Бога свесилнога. У чему је хула срца на Бога? У сумњи, неверју, мрзовољи, нетрпљењу Божијих казни и ропоту, тј. у свим страстима. Неверовањем у истину и доброту Божију, нечастиви бљује хулу на истину, доброту и свемогућство Божије; мрзовољом такође на Његову доброту; уопште, побудом страсти хули се сведобри Промисао и истинитост Божија.
*
Учврсти у уму и у срцу твоме ову истину: да невидљиво игра главну улогу у целоме свету и у свим бићима, па када невидљиво напусти извесно биће, оно губи живот и разара се, тако да видљиво у бићима, без невидљивога, чини само једну гомилу земље. Ја и сви ми људи живимо невидљивим почетком — Богом.
*
Људе покрива тама незнања о Богу, о себи самима и о непријатељима свога спасења (ђаволима), који зато лако поткрадају мисаони дом душе наше и његово мисаоно богатство.
Следећа страница
