Глава пета
Учешће самога човека у устројењу спасења што га је Христос савршио за све, али у које не достиже свак
I Борба са грехом посредством:
1) самопосматрања (созерцања), стражења над својим унутарњим светом, пажења на себе и непристрашћености према свему овосветском
"Или презиреш богатство Његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води?" (Римљ. 2,4). Безмерна се благост Божија према човеку пројавила у стварању, промишљању, искупљењу и обоготворењу његовом, у даривању свију снага потребних за спасење, даривању вечнога живота, вечног блаженства, пречистог Тела и Крви за храну и пиће живота бескрајног. "Бог тако завоље свијет да је Сина Својега Јединороднога дао" (Јн. 3, 16). Многи казују за Бога да је Добар и милостив према свим грешницима. Јесте, али према каквим? Према онима што се искрено кају, уклањају од неправде и чине добро. А ви бисте да рај настаните пијаницама, прељубочинцима, среброљупцима, крадљивцима, издајницима вере, отступницима од Бога - јеретицима, секташима и расколницима који су се сами у себи поделили на стотине самовласних, самовољних група које не желе да се покоравају једној и Јединственој Цркви Божијој и јединој Глави њеној Исусу Христу и Духу Светоме. Не, тако не може бити; али такви ни сами не би кренули у рај, уколико би им, претпоставимо, и било допуштено да онамо уђу; рајска насеља њима су страна, и овакви ће радије кренути у ад, ка себи сличнима: јер тамо пребивају њихови, на њих налик људи, и демони чију су вољу вазда чинили, којима су се уподобљавали. Не, ништа скврно, ништа нечисто неће ући у рај; "јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост и с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром?" (2. Кор. 6, 14-15). "Он остаје вјеран, јер се не може Самог Себе одрећи" (2. Тим. 2,13) - Своје правде, светиње и истине... Зар мислиш да ћу теби бити сличан, казује Бог грешнику... Где ће онда бити правосуђе Божије?
*
Ако Бог ради нашега спасења не поштеде чак ни Сина Свога Јединородног, већ Га предаде на страдање и смрт нас ради, подаривши нам у лицу Његовом Избавитеља, Посредника, свемогућег Заступника, Помоћника, Спаситеља, Исцелитеља, Просветитеља, Утешитеља, Храниоца, Који Себе даде за храну и пиће живота вечнога, онда смо и ми са своје стране дужни да докажемо своју веру, своје послушање, своју љубав, благодарност Богу, да будемо Његови делатни ученици и подвижници, да усрдно војујемо са грехом што напада на нас, с непријатељима невидљивим и видљивим што нас увлаче у грех; дужни смо, дакле, да уложимо и своје напоре, своје подвиге.
*
Захтевајући од нас да будемо свети, Господ тражи да испунимо само оно што смо дужни чинити, као створења саздана по слици и прилици Божијој; јер је душа људска обдарена неизмерним даровима Божијим и способношћу за сваку врлину, за живу веру, за огњену и саможртвену љубав, за дела милосрђа, за непоколебиво трпљење ради правде и љубави према Богу и ближњему, за чистоту и светост. Па зашто онда тако лако падамо у сваки грех и сваку страст, уместо да негујемо ту склоност према свакој врлини? Не долази ли то од нашег немара, непажње према себи, маловерја? Уложимо, дакле, труд да се исправимо, ревност да се при-ближимо подвизима Светих, њиховом стражењу, исправљењу, уздржању, трпљењу, молитви, кротости, незлобивости, милосрђу.
*
Господ жели да у нама влада као Творац, Владика и праведни Судија и Наградодавац - правдом, светошћу, благошћу, миром, слободом, блаженством; а ђаво, вођен великом љубомором, настоји да у нама влада сваком неправдом, преваром, насиљем, поробљавањем, сваком хулом, злобом, лукавством, завишћу, мржњом према ближњем, блудном нечистотом што разара и душу и тело. Непријатељ војује противу нас без престанка, великом брзином, намећући нам тројаку похоту - похоту плоти, похоту очију и свакодневну гордост. Дужни смо да непрестано стражимо над својим срцем и помислима, свагда одбијајући нападаје вражије уздизањем очију према Богу, молитвом, непрекидним покајањем, напредовањем у свакој врлини - кротости, смирењу, послушању, уздржању и сл. Наш земаљски живот је непрекидна борба и подвиг.
*
Грешници и грешнице! Не заборављајте да наше грехе у помислима, жељама, намерама, речима и делима виде Бог, Мати Божија - Владичица наша, свети ангели - чувари наших душа и тела, свети угодници Божији који сачињавају једну Цркву Христову - небеску и земаљску, па ходите са сваким опрезом, у страху Божијем, непрестано испитујући своју савест, уклањајући се од свакога зла и чинећи добро. Угледајте се на трговце, који марљиво рачунају своју добит и са ревношћу се старају о напретку у трговини и умножењу својих имања. Старајте се за духовни добитак, за умножење врлина.
*
О, како је неопходно усрдно суздржавати своја осећања и жеље и не допуштати души својој ни на трен да жуди за било чим изузев да буде вођена оном најчистијом чежњом - да жели да пребива само са Господом и да само Њега љуби свим срцем, без престанка.
*
Како је мало у нама љубави према Богу и здравог хришћанског разума; јер, чим се појави какав, ма и најмањи повод за грех, на пример за сладострашће у јелу или блуду, за мржњу, гордост, разметљивост, ми одмах бивамо понети њиме, те грешимо на делу или у помислима, жељама и страстима, а љубав према Богу развејава се у прах. Али, докажи ти, хришћанине, на делу да си заиста хришћанин, да су заповести Божије скривене у срцу твоме и да су ти драгоценије од сваког блага, сваке плотске страсти, сваке земаљске користи, сваке плотске насладе. Сваки напад греха одбацуј вером и страхом Божијим, супротстављајући плотској жељи жудњу за небеским, духовним, божанским, грешној жељи - свето стремљење, нечистој - чисту, материјалној - духовну, пролазној - непролазну жељу. А иначе приликом искушења ми се суочавамо са крајњом недоследношћу, са противречењем самима себи, својим дужностима и вредностима, са апсурдним мислима и жељама које су нама на штету, а Богу, Прволику нашем, на увреду. Уколико љубимо Бога, љубићемо Га вазда, непрестано, не удаљујући се од Њега ни на трен, као што нас неће напуштати ни љубав и благонаклоност према ближњима. А како често наше неразумно срце бива непостојано и витлано бурама искушења! Још увек живимо по плоти, а не по духу.
*
Непрестано управљај очи свога срца ка Господу и не одвраћај их ни на трен, да ти се у срце не прикраде грех и да те не повреди погубном жаоком својом. "Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере" (1. Петр. 5, 8).
*
Загледај се што пажљивије и што дубље у свој унутарњи, душевни ; или духовни свет, необично занимљив и у интелектуалном, и у моралном погледу, и немој се заносити оним спољашњим, вештаственим, пролазним и пропадљивим светом - небом и земљом, јер "небо и земља проћи ће", по нелажној речи Творчевој, док речи закона Његовог неће проћи у векове бесконачне (Мк. 13,31). У том унутарњем свету предстоји ти много, много труда и напора услед тога што смо изопачили духовни поредак или законе творења, и предали се душевној и физичкој развраћености; јер је казано: "Царство Божије унутраје, у вама" (Лк. 17, 21), и: "Царство небеско с напором се узима, и подвижници га задобијају" (Мт. 11, 12). Сети се неплодне смокве, сети се приче о винограду и виноградару, сети се слуге који беше дужан господару своме десет хиљада таланата.
*
Живот хришћанинов у Еванђељу се пореди са војничком стражом - првом, другом и трећом, и тиме нам се сугерира да вазда будно пазимо на ј своје помисли, осећања, покрете воље, на бесплотне непријатеље штој нас без престанка нападају, тражећи да нас прождеру. Свети угодници Божији дан и ноћ пребиваху на стражи духовној, непрестано се молећи, постећи, трудећи се, водећи и созерцатељни (мисаони, контемплативни), и делатни живот. Читав живот наш мора уистину бити попут страже: јер он је кратак, а нама предстоји да обавимо велики и сложени задатак у условима док нас окружује неизбројиво мноштво непријатеља што злобно, подмукло и снажно војују на нас. "Будимо мудри као змије и безазлени као голубови" (Мт. 10, 16).
*
Греховне помисли и жеље брзе су попут муње и силне попут изненадног снажног ветра што потреса душу као да љуља трску; упоредићемо их и са бурном реком што преплављује душу, као што бујица односи дом изграђен на песку, или са прљавим и смрадним таласом који читаву душу запљускује злосмрадијем својим. Зато нека се сваки хришћанин чува од свакога греха, вољног или невољног, и нека утврди душевне стопе своје на камену вере - Христу Господу; нека се вазда моли и приноси Богу тајно и јавно покајање, нека се одвраћа од греха у свим његовим пројавама, којима се ни броја не зна; нека презире сладострашће плоти као смртни отров; нека и злато и сребро, и сваку драгоценост и сјај не сматра ни за шта; нека презире славу људску, јадну и бедну, брзо пролазну и штетну, која нагриза душу попут црва; нека иште благо нетрулежно, трудећи се да вазда у срцу носи Христа, ту Ризницу живота, довољну и преизобилну за читаву вечност. "Мрске су Господу мисли зле" (ПричеСол. 15, 26). И тренутна плотска жеља издајство је према Господу, те представља гнусобу идолослужења. То долази отуда што је душа недељиво биће, дух, и она се у трену приклања или правди, или неправди, постаје слична или Богу или ђаволу, због чега апостол позива: "Не угледај се на зло, него на добро" (3. Јн. 1, 11).
*
"Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот" (Приче Сол. 4,23). Чувај срце своје особито у том смислу да не допушташ да се у њему роде земне, страсне жеље: јер и једна магновена жеља оскврњује душу и удаљује је од Бога. Вазда се старај да ти срце стреми према небу, а не према земљи, према Богу, а не према Велијару, да жуди за непролазношћу, љубављу и врлином, кротошћу и смирењем, једноставношћу и незлобивошћу, а не за земаљском трулежи, ма како блистава или слатка она била. Прети нам непрестана опасност од земаљских жеља: грешник се увек привољева свему забрањеном. Зато чувај срце своје од гнева, злобе и зависти, сладострашћа, гордости, надмености и преузношења над другима!
*
Изнад свега, хришћанине, чувај срце своје, јер из њега излази живот. На све начине га чувај од греховних плотских жеља, које доносе човеку само оскврњење, смућење, помраченост, робовање (греху) и изопачење. Грех нам се прикрада најлакше преко наших телесних жеља: тело воли сласт, и преко ње веома лако човеку долази разврат.
*
"Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот" (Приче Сол. 4, 23). Чувај га да у њему вера остане читава и неокрњена; загледај се у дубине његове да видиш какве га жеље, намере, тежње, захтеви испуњавају, чему се привољева, чему стреми - да ли Богу или свету, небу или земљи, испуњава ли га жудња за спасењем, жудња за љубављу Божијом, љубав према свакој правди и мржња према свакој неправди, према сваком греху? Постоји ли у њему снажна тежња да угађа Богу и спасава душу што пропада у гресима? Читај приче, настој да их разумеш, слажи их у срцу своме и живи њима!
*
Чувати се од греха гледања значи не управљати похотне погледе на туђу лепоту, на туђе одело, велике приходе, раскошно опремљене домове, туђа блага и богатства, јер је све то прах и у прах ће се претворити, упропастивши чистоту душе; то значи и не давати слободу злопамћењу, нечистим маштаријама које грех предочавају и замишљају у облику преластних жеља; не посматрати саблажњујуће представе, слике и статуе; не читати саблажњиве књиге; избегавати саблажњујућа друштва, разуздана и лакомислена сабрања где се грех не сматра ни за шта, једном речју - чувати се од свега што наводи на грех, јер у свету је много саблазни. Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан. Боље би му било да се објеси камен воденични о врат његов" (Мт. 18, 6-7). А зашто? Зато што је Богу драгоцена душа људска, и скупоценија од читавог света; ради спасења душе људске Господ не поштеде ни Сина Свога.
*
Дуготрајан сан раслабљује душу и чини је хладном према Богу. Душа наша дужна је да што је могуће више пребива у бодрости, у созерцању и делању. Непријатељ нашега спасења не спава, већ користи сваку прилику за време спавања и душевног неделања да је оскврни и раслаби. Бдите и молите се у свако доба, говори Господ.
*
У животу свакога хришћанина неопходно је да постоји самоприсиљавање на свако добро дело - на тајну и јавну молитву, читање и слушање речи Божије, учествовање у служби Божијој, исправљање од грехова и свакојаких страсти - самољубља, самоугађања, плотоугађања, стомакоугађања, лености, шкртости, грамзивости, користољубља, частољубља, зависти, гордости, прождрљивости, злобе, прижељкивања зла другоме, злурадости, злопамћења, непослушања, роптања, малодушности, неверја, нечистих успомена и представа лица или предмета, злих, нечистих и хулних помисли, сујеверја (рецимо, да се не ваља поздрављати на кућном прагу, да мораш да се осмехнеш када ти се пружи со, да пазиш на коју ћеш ногу устати, да од понедељка не отпочињеш нове послове). Неопходно је присиљавати се на чињење добрих дела: на давање милостиње, угађање ближњем ради његове користи, на сваку добронамерност, свако доброчинство, лепо и пажљиво опхођење са људима: "У братољубљу будите једни према другима њежни; чашћу чините једни друге већим од себе" (Римљ. 12, 10). Вазда ваља према људима бити предусретљив, спреман на пружање помоћи: "Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов" (Гал, 6, 2).
*
У овом веку посвуда ме вребају свакојаке опасности по богоугодно живљење: поједем ли штогод сувишно - дух ће намах огрубети и охладити се према Богу; одспавам ли дуже но што је потребно - десиће се то исто; обузме ли ме макар и на трен каква телесна и земаљска жеља - одмах ћу отпасти од Бога; прочитам ли какву световну књигу или новине са прекомерним заносом - опет хладноћа и према Богу и према небу; и тако, посвуда, од свега прете опасности по духовни живот! Душа ми је тако нежна и осетљива, и тако се лако привољева свету, тако брзо и лако постаје хладна према Богу, удаљујући се од онога што је једино потребно. Стражи над собом и пази се, човече, у свако доба, и сврх свега што се чува чувај срце своје. Сећај се пророка и цара који говори: "Кога имам на небу? и с Тобом ничега нећу на земљи. Чезне за Тобом тијело моје и срце моје; Бог је град срца мојега и дио мој довијека" (Пс. 73, 25-26).
*
Хришћанину ваља имати срце небеско, а не земаљско: јер сви смо ми на небо позвани, на брачну вечеру Јагњетову што нам је уготовљена. Горе имајмо срца! "Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи" (Кол. 3, 2). "Наше живљење је на небесима" (Филипљ. 3, 20). Идите од нас, страсти земаљске!
*
Непрестано, неуморно срдачне очи своје управљај ка Господу у молитви покајања, славословљења и благодарења, и не гледај ни на шта из свакодневице која те окружује са пристрашћем, јер све је то трулежно и пролазно; ничему се не привољевај срцем. Угледај се на Свете Божије, на њихово живљење и подвизавање, на њихово одрицање од сваке свакидашње љубави, сваке имовине, чак и од љубави према родитељима по телу, љубећи их духовно у Богу и ради Бога. Угледај се на великог пророка Илију; његов једини иметак бејаше овчији кожух, и више ничега немађаше. По моћима својим труди се да се приближиш угодницима Божијим. Ако и стичеш богатство, не везуј срце своје за њ.
*
"Каква је корист човјеку ако сав свијет задобије, а души својој науди?" (Мт. 16, 26). Какав ће откуп дати човек за душу своју? О, како нам ваља ценити душу своју! Како је ваља спасавати! Како се клонити житејских (баналних, свакодневних) пристрашћа и уопште свакога греха!
*
Узношење срца према Богу о празнику Рождества Христова. - Благодарим Господа Који ме је удостојио да поново сусретнем пресветли дан Рождества Његова по плоти. "Удаљимо се од света, и ум и срце устремимо ка небесима" (Акатист Пресв. Богородици), где нам је уготовљен постојани град, обиталиште вечно: "јер ми немамо постојана града, већ чекамо онај који ће доћи", "град који има темеље, којему је неимар и творац Бог" (Јевр. 11, 10).
*
Теби, Триипостасни Господе, источнику и почетку вечнога живота, уму, красоти, љубави, сили, истини и правди, жудим свом душом и свим бићем својим: јер од Тебе исходи свака красота твари, чулна и духовна, сваки живот, сила, ум... и кратковид је, слеп и проклет свак онај ко Тебе не види у тварима и Теби не усходи и умом и срцем, већ се на творевини зауставља и за њу приања, по наговору ђаволском!
2) Уздржања (борбе са собом); унутарња борба у човеку, разапињање
многострастне плоти
Подвизавајте се са сваким усрђем, браћо и сестре, ради спасења душа својих и достизања у Царство небеско! Онима што се подвизавају плету се долични венци неувенљиве и вечне славе и радости. Не дремајте, не спавајте, већ брже и смелије ступајте према Богу! "Царство небеско с напором се узима, и подвижници га задобијају" (Мт. 11, 12). Обнављајте се, а старога човека са свим делима његовим свуците са себе; трулежност укидајте; страсти разапињите и искорењујте. Постите, молите се!
*
Ко не види слепило, неразумност, срамност, безумље, безобразје, погибаоност греха? Па зашто, ако је већ грех такав, настављамо да га чинимо? Зашто грешимо, зашто безаконујемо? Наша је дужност, али и непосредна корист, да се свим силама боримо са грехом, призивајући усрдно помоћ Божију, без које је незамисливо да би се уопште могло одупрети каквом било греху, јер је писано: "Без Мене не можете ништа, чинити" (Јн. 15, 5). Дужни смо стога да познајемо уобичајена лукавства, преласти и обмане греха, да будемо свесни очигледне погибаоности његове што смо је искусили и на себи и на примеру многих других људи,: којима се ни броја не зна; с друге стране, наше је и да вазда имамо на уму праведност, лепоту, животворност, слободу, славу, мир, радост, ликовање душе испуњене врлином, здравље и крепост тела које се супроти греху, напредак добродјетељног човека у сваком делу, јасноћу поимања свију и свега што нас окружује; човеку праведнику увек је дан, као што је грешнику читав живот попут мркле ноћи, јер је због страсти ослепео.
*
Непрестано се борите са грехом уз помоћ Господњу: Господ је Помоћник и Заступник наш, Он нам је вазда ближи од греха, од ђавола, мада нам је и ненависник у свако доба близак услед нашег робовања њему, допуштења да се угнезди у дубинама наших душа... Али он се неизоставно мора изгонити из унутарњих одаја душе; тог крадљивца, варалицу, бестидника, убицу морамо беспоштедно тући чим се појави у нама са својим, насилништвом, без обзира у ком облику. Стога без милости шибај своје самољубље, сујету, гордост, грамзивост, користољубље, шкртост, суровост срца, склоност гневљењу, раздражљивост, непослушање, сујеверје, униније, роптање и друге грехе - обмањивање, сваку кривду, блудне помисли, похоте... срамне речи, свакакве срамне призоре... одгони од себе све, све грешно, нечисто, мрзећи то из дубине душе; удри мислене лупеже и крадљивце свом снагом, и истребљуј их до краја, да се не би какогод скрили, тајно настанили у срцу твоме; и назваћеш се пријатељ Божији. "Више вас не називам слугама, него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца Својега, објавих вам" (Јн. 15, 15).
*
Нога моја стаде на месту правоме, казује цар и пророк Давид, а то значи: душа се моја утврдила на путу правом, укрепила у врлиновању, у правди Божијој, омрзнувши сваки пут неправде. Зашто се и ја не бих утврдио на том Божијем путу, уклонио од свакога зла и чинио само добро? Зашто се не бих усталио на чврстом и сигурном ослонцу, као што то учинише Свети што пре нас живљаху и подвизаваху се? Зар њихова и наша природа није иста? Зар су они живели без искушења, без невоља и болести? Није ли и на њих иападао грех, нису ли се и они борили са сваковрсним страстима тела и духа? О, борили су се, и побеђивали! Узрок греха овде је у нама самима, у нашој многострастној плоти, нашој самољубивости, частољубивости, гордости, властољубивости, нетрпељивости, лености, користољубивости, суровости, инаћењу, самомњењу, слободоумљу, дволичности, лицепријатију и лицемерју, лажљивости, недобронамерности, зломислености и злурадости, сумњању и неверовању у истину, незаситости и стомакоугађању, унинију, малодушју, очајању и осталим бесмисленим страстима. Борите се са собом, са својим греховним навикама, наклоностима, страстима, побеђујте их, а паднете ли, изнова устајте и опет побеђујте, сећајући се речи пророкових: ако и будете силни, непријатељи - греси и страсти моје - поново ћете бити побеђени, јер је с нама Бог!
*
Сећајте се чешће онога што је Господ учинио и чини за наше спасење; какву је снагу даривао и дарива онима што војују противу греха, каквим венцима славе украшава победиоце његове; па зар уз таквог свесилног Вођу да пребивамо у дремежи, немару и палости? А паднеш ли по немоћи својој, вођен греховном навиком или будући неискусан, истога трена се дижи и изнова хитај у бој, расти у разуму кроз духовну борбу и побеђуј; јер човек не сме да вазда буде слуга душегубном греху - мора да осети и неспутаност, да изађе на слободу Божију.
*
Кога то представља умрли Лазар чије тело заудараше у гробу? -Одговорићу: читаво човечанство, које пред Богом заудара свакојаким гресима и својим мртвим делима; он представља свакога грешника понаособ: злосмрадије самољубља, гордости, плотоугађања, сладострашћа и сваковрсних плотских греха, лукавства, зависти, увреда, среброљубља, славољубља, суровости, непослушања, неверја, опачине, хуле, изругивања истини, лукавства, лености за молитву, покајање и сваку врлину, лажи, обмане, препредености. Овим и многим другим гресима род људски заудара пред Богом. О, када би васкрсао род човечији од мртвих дела својих, као што Лазар васкрсе, и када би ушао у правду Божију, и испунио ту правду уз помоћ највећег међу праведнима - Христа, Сина Божијега! Свети Угодници испунише ту правду подвизима и напорима што их улагаху читавог живота свога, својим победама над грехом, и сада се наслађују бесмртним плодовима оправдања Христова, пошто су се умили крвљу његовом. Пођимо и ми њиховим стопама, следећи их у подвизима уздржања, молитвености, покајништва, милостивости, праведности и светости!
*
Душе створене по слици Божијој, светој, прекрасној, нетљеној, вечној, али пале у нечистоту и ругобу греха, не прелашћујте се никаквом земаљском лепотом, никаквим садашњим богатствима, овдашњим почастима - јер све то брзо пролази, прелашћујући неразумне, неопрезне и недалековиде; не обраћајте жеље срдаца ваших на пролазне ликове и ствари, већ само на Јединога свежељеног, прекрасног, свесветог, свеправедног, свеблагог, непролазног Бога; не претпостављајте никога и ништај љубави Његовој, и наследићете и угледати красоту и славу вечну, богатство непотрошиво. Потрудите се овде да ваљано узорете њиву свога срца и очувате поверени вам духовни виноград; постарајте се да узгајате не само цветове, но и плодове духовне, те довека нећете огладнети. Оцените достојно благородност и красоту душе своје као образа Божијега, и сузама покајања умијте њену ружноћу и безобразје, побеђујући све страсти и творећи светињу у страху Божијем. А пут што је пред вама кратак је, и подвиг ваш није тежак, јер је јарам Господњи благ и бреме је Његово лако (Мт. 11,30); заузврат, чека вас награда вечна. Још мало, и зарадоваће се преподобни у слави и развеселити на одрима својим, на нестарећем одру Царства Божијега. Имамо се рашта потрудити овде на земљи! Господ ти је напор олакшао, много се потрудивши ради тебе и за тебе, прошавши овде пут ужасних и натчовечанских страдања. Не прелашћуј се благом, богатством, насладама, лепотама овог брзо пролазног и пропадљивог света. Бори се, моли се, труди се, подвизавај се, не уљуљкуј се у лености да би вечни покој имао онде где се сви праведници покоје.
*
Сваки грех прелашћује, рањава, смућује, притиска, помрачује, силује моју душу. Неопходно је несустајуће стражење над собом, над својим помислима, чувствима, жељама; неопходна је непрестана борба целог унутарњег човека: молитва Господу са покајањем од свега срца, познање преластности и погибаоности греха, мржња према греху, свест о његовој ругобности и безумности; и када се то стекне, душа ће победити грех; и какав ће само мир душевни потом уследити! Каква дивна наслада! Каква слобода и сила духа! Каква светлост што ће просветлити душу! Ето шта је човеку потребно: да се боји Бога, да чува заповести Његове, јер је у томе све: у томе је живот човеков, његово спокојство, задовољство, снага, светлост, све благо, сва срећа његова.
*
Врата, узвисите врхове своје, и ући ће Цар славе. Каква су то врата кроз која улази Цар славе, и шта спутава врхове њихове, не допуштајући Цару славе да уђе? То су врата срца нашега, којим владају разноразне страсти наше: самољубље, самосажаљење, плотоугађање, стомакоугађање, пијанство, блуд, леност, гордост, частољубље, завист, среброљубље, суровост, тврдичлук, сујета, злопамтивост, злоба, мржња, униније, очајање, неверје, непослушање. Ове и безбројне друге страсти поробљавају душу људску и спречавају Господа да уђе у њу и онде обитава. А да би Он ушао и живео у њој, потребно је објавити рат многострастној плоти својој, "распети је са страстима и жељама" (Гал. 5, 24), прекинути свако греховно пријатељевање са њом, држати је вазда на узди и повоцу, строго се повинујући закону Божијем. "Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде" (Мк. 8, 34).
*
Искуство показује да свака страст коју човек у почетку дозволи себи и не пружи јој дужан отпор, противећи јој се из све душе, почиње да постепено пушта своје корене све дубље и дубље, постајући све снажнија и силнија, да би, понављањем, опет будући слабо и неодлучно одбијана човековим срцем и вољом, на крају обузела читавог човека - његове мисли, чувства, жеље, вољу, памћење и уобразиљу, тако да овај постаје кукавни слуга ђавола - човекоубице, лукавог, злобног, нечистог, свезавидљивог, свепрезирућег, прегордог, и зато при најезди искушења човек доспева у невољу налик оној коју трпи лађа на пучини морској у време силне буре. Потребно је, дакле, уложити све напоре да би се страсти ишчупале из корена и да им не бисмо попуштали и повлађивали; старати се да све искрено љубимо, свима праштамо, свакога ценимо по заслугама његовим.
*
Греховна трулеж увукла се у род људски веома дубоко, до у најскривеније дубине душа; човек зато потребује голему, натприродну помоћ Божију, али и сопствене напоре, веома усрдне и постојане, да би постао туђ греху: молитву, стражење над собом, уздржање, пост и добра дела; читаво биће човеково прожето је грехом и греховном трулежи. Непријатељ не мирује, већ непрестано делује у људима, "тражећи кога да прождере" (1. Петр. 5, 8): њему се морамо противити са чврстом вером и постојаношћу. Христос дође на земљу ради искупљења нашега: ми смо удови Христа и Цркве Његове; ми смо свето и изабрано стадо; ми смо војници Христови што ратујемо против плоти, против света овога прељуботворног, противу ђавола, те смо дужни да се супротимо свим страстима и побеђујемо их.
*
Због чега људи раде себи на штету и губитак, не само привремени, већ и вечни? Због маловерја и неверја, непознавања Светог Писма, гордости, самољубља, самомњења, плотоугађања; због непажње према себи и нерасуђивања о крајњем циљу свога постојања; због одсуства жеље да се боре и напора које треба уложити у супротстављање својим порочним наклоностима, навикама и страстима; међутим, хришћанину, војнику Христовом, неопходни су истрајна борба и војевање са грехом, постојани отпор греховном насиљу, самопрегор и разапињање свога самољубља у свим његовим безбројним видовима, сећање на образ Божији што га носи у души и на дужност да стреми своме Прволику - Богу, без Којега смо мртви, несрећни, јадни, сиромашни, слепи и наги.
*
Поучавајмо се вештини над вештинама - војевању са грехом, тим најлукавијим и најсилнијим непријатељем нашим. Али унапред упозоравам: нека нико не полаже наду на своје снаге или разум, вештину или одважност, којима би победио тога непријатеља: не, он је силнији од свију нас. Надање положимо на силу Божију, на силу Христа Спаситеља нашега, Који нас ради победи непријатеља нашег ђавола, и Који нам подари им Своје, крст Свој, благодат и силу Своју ради уништења непријатеља. "Господ учи руке моје боју, прсте моје рату" (Пс. 144,1). Учићемо заједно! Не нападају ли те греси и сваковрсне страсти? - Нападају и мене! Саблажњава ли те непријатељ? - Та, саблажњава и мене! - Падаш ли? Знај, падам и ја. Али ја паднем и увек изнова устанем. Нападају ме побеђују страсти попут гнева, гордости, зависти, похотљивости; али ја без одлагања приступам покајању, молим се, плачем, снажим веру надање на Господа, усрдно вапијем да будем помилован - и гле, побеђујем страсти своје и непријатеље невидљиве што устају на ме, и усправљам се. И благодаћу Христовом задобијам срце чисто и дух прав у мени, мир, слободу, смелост.
*
Усрдна борба са грехом крепи душу у вери, нади и љубави прем Богу и ближњем, у свакој врлини, у ишчекивању награде која неће проћи. Јер човек који искрено војује са грехом јасно види очима свога срца Господа Који се бори за њ, Који као награду за то војевање даје мир, слободу и одважност.
*
Борба противу греха јесте борба за живот: пребивање у гресима није живот, већ непрекидна смрт, непрекидно умирање. Зашто умиреш, доме Израиљев? - говори Господ преко пророка Израиљцима што Му сагрешише. Слобода од греха јесте живот: "Ако вас Син ослободи, заиста ћете бити слободни" (Јн. 8, 36). "Сваки који чини гријех роб је гријеху" (Јн. 8, 34).
*
Борба са грехом и победа над њиме човека који му се супротставио бивају праћене унутарњим задовољством, миром и спокојством савести, слободом у души и телу, душевном крепошћу и снагом, духовном светлошћу, телесним здрављем. А греху, напротив, увек следе незадовољство собом, сметеност, скрб, тескоба душе и тела, душевна помраченост, духовна неслобода и поробљеност, грижа савести, пламен огњени, слабљење духовне крепости и снаге, повећавање и јачање свакога зла и сваке болести у духу.
*
Велика је и погубна сила греха, но већа је помоћ Божија, помоћ спасоносна; силан је непријатељ, упропастилац душа наших, но силнији је Спаситељ; заразна је и страшна болест греха, али нам је дат и снажан лек за њу - вера у Христа, Његове заслуге, Његово милосрђе, покајање, само пречисто Тело и сама пречиста Крв Господња. Све нам је то подарено на спасење од греха и на напредовање у вери и добродјетељи. Једино маловерје наше, наш немар и леност могу бити препрека за спасење, као и пристрашћеност према властитој многострасној, трулежној и изопаченој плоти, као и према свету, који такође пролази са похотом његовом (1. Јован. 2, 17).
*
Многе прелашћује греховна сласт, али та је сласт варљива, привремена брзо пролазна, док ће муке за неокајане грехе бити вечне и бескрајне, а гнев Божији према нераскајаним грешницима неподношљив... Предомислимо се зато још за времена, и подвизавајмо се против греха, да бисмо примили награду вечну и венац непропадљиви, насладу бескрајну и непролазну похвалу од Бога, и ангела, и Светих - да бисмо задобили мир и радост.
*
"Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога свијета" (Ефес. 6,12). Наш живот на земљи јесте борба, непрекидна борба: јер непрестано устају на нас невидљиви непријатељи, користећи се безбројним нашим страстима; устаје и сама плот наша, тако склона страстима, устаје свет прељуботворни и грешни са својим саблазнима и неправдама; напада нас плот наша самољубљем, самоугађањем, леношћу за молитву и за свако добро дело, лицемерјем, лукавством, двоједушношћу, сладострашћем, блудним помислима и жељама, злобом, злопамћењем, злурадошћу, завишћу, недобронамерношћу, раздражљивошћу, унинијем, роптањем, малодушношћу, лажима, обманама, неправдом, хулним помислима, страшћу према осуђивању других, неуздржањем, пијанством, стомакоугађањем, грамзивошћу, користољубљем, неверјем, слободоумљем, непокорношћу, непослушањем, стремљењем, тежњом и присиљавањем на сваки грех, хладноћом и отуђивањем од сваког добра.
Због свега овога Спаситељ наш у Еванђељу казује: Царство небеско с напором се узима, и подвижници га задобијају. Али дужни смо да свагда верујемо и чврсто држимо на уму да је с нама Бог, невидљиви Помоћник и Саборац у војевању против свакога греха, свемогући наш Заштитник и Победилац непријатеља наших; са нама је Владичица Богородица, изабрана Војвоткиња наша; са нама су ангели чувари душа и тела наших; са нама су сви Угодници Божији што молитвама својим ходатајствују (посредују) за нас пред престолом Господњим, поучавајући нас житијем својим да се на све начине супротимо греху, да се молимо, неуморно пазимо на себе, стражимо и побеђујемо грех благодаћу Христовом.
*
У плоти мојој је непрестано непријатељство према Богу и ближњем. Дивно је љубити Бога и ближњег - у души тада владају спокојство, лакоћа, неспутаност; али тело напада, распомамљујући се сладострашћем бедара, самољубљем, стомакоугађањем и незаситошћу, завишћу према ближњем, користољубљем, сујетном злобом против људи који нам ништа нису скривили. Стога се непрестано бори са њом, молећи се и подвргавајући се самоосуђивању.
*
Блудни отров сатана са великим старањем и прелашћивањем убацује у срце, бедра и у читаво тело. Буди јак, слуго Христов, и знај да је твоја непролазна и пречиста наслада Сам Христос Господ. Њега ради чувај срце своје од сваке нечистоте.
*
Истински хришћанин мора да "разапиње тијело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24), јер непријатељ лако хвата у мреже своје свакога ко је пристрашћен телесним насладама, користољубљу и среброљубљу; само један трен наслађивања телесном жељом или магновена пристрашћеност према новцу, грамзивост и шкртост према сиромаху - и човек је већ поробљен од противника, отпавши од Бога и поставши непријатељ Господу. "Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје" (Јаковљ. 4, 4); "не љубите свијета ни што је у свијету. Јер све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења није од Оца, него је од свијета. И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек" (1. Јован. 2, 15-17) - а то се и показало на примеру свих светих угодника Божијих: они су живи и после смрти, и прослављају се вечно.
*
"А који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Јеси ли доспео у познање неопходности да распињеш своју плот свакога трена свога живота? Тело свакога часа војује против духа, оскврњујући читаво биће човеково преко вида, додира, укуса, мириса и слуха; преко помисли, уобразиље, осећања, подстицања најразличитијих страсти, плот настоји да човека оскврни и изопачи. Она је свакога и све кадра да учини предметом својих страсти - самољубља, сластољубља, таштине, частољубља, лукавства, зависти, грамзивости; плот свакога и све тежи да представи у изопаченом, нечистом, искривљеном светлу, да разврати и оскврни ум, чувства, памћење, уобразиљу; да све и свакога учини предметом презира и исмевања. Од служења ближњима плот се клони, затварајући се једино у себе, служећи својим користољубивим: самољубивим прохтевима. О, каква се стоглава аждаја гнезди у нашој многострастној плоти! Како је усрдно, неуморно морамо разапињати, умртвљавати, док нас она није коначно погубила! А који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама.
*
Сувишно јело и пиће доводи душу и тело до крајње раслабљености. То нам је познато на основу бројних искустава - и сопствених и туђих, па ипак, ми се и даље преједамо разним укусним јестивима. Није ли то бесмислено? Не наноси ли нам то штету? Не гневимо ли тиме свога Творца и Владику, Који жели да у нама обитава као у Својим нерукотвореним храмовима? Зато подражавајмо Светима, који читав живот провођаху у уздржању, чистоти и непрестаним молитвама. Не играјмо се више оним чиме не бисмо смели, оним што је и штетно, и погубно.
*
Опасност од сагрешења, оскврњења, отпаднућа од Бога и духовне смрти крије се у нашој љубави према властитом телу и његовим насладама, нарочито наслађивању женама, према гордости и самољубљу, преузношењу и понижавању ближњега свог; опасност да склизнемо у грех неретко зависи и од тога колико нам је мило мировање тела, колико желимо да одспавамо више; и стога ваља презирати плот, која брзо пролази, а старати се за душу бесмртну, стражити, молити се, трудити се. Нека Бог свима буде на помоћ да одоле телесним страстима!
А колико се духовне, непролазне насладе, спокоја и блаженства крије у испуњавању воље Божије, благе, свете, премудре, непролазне, вечне, блажене! Тако много да су ради тога блаженства хришћани и хришћанке, што највећма мудрост Божију заволеше, са радошћу подносили свакојаке подвиге, мучења, изнуравања плоти, даноноћне молитве, разноразне потсмехе, увреде, боли и прогоне од људи и од злих духова, и свакојака друга злострадања, али они се не преварише у своме надању, те задобише вечита добра и непролазно блаженство.
*
Чувајући строгу целомудреност душе и тела, осећаћеш у себи мир и пуноћу духовног и телесног живота, лакоћу, животну радост, једноставност; а нарушиш ли целомудреност макар једном једином помишљу и незаконитом телесном блудном жељом, истог трена осетићеш сметеност, тескобу, терет, срамоту и малодушност, униније; када се од свег срца покајеш, опет осећаш мир и смелост пред Богом и људима. Такав је поредак наравственог начела по Богу. Има тако много онога што подстиче на врлину, али и тако много казни које су ту да нас уразуме да не чинимо зло и да га се клонимо. Слава Господу!
*
"Изнуравам тијело своје и савлађујем га, да проповиједајући другима не будем сам одбачен" (1. Кор. 9, 27). Где је пријатељевања са телом, онде не може бити успеха у богоугодном духовном животу.
*
Проклето неуздржање и стомакоугађање! Колико мноштво погрешака чинимо током читавог живота, одајући се неумереном апетиту и насладама! Колико пута смо се кајали када смо намерили да будемо уздржљиви, али нисмо испуњавали оно што смо желели! У овом погледу, као и у многим другим врлинама, штовања су и подражавања достојни свети угодници Божији, који су строго пазили на уздржање током читавог живота, посветивши Богу и љубави Његовој, молитви, созерцању, духовном делању све своје напоре, сву снагу, сав ум, срце, вољу и све биће своје. Зато их достојно прослави Бог, као што се прославише и међу људима, у светој Цркви. Тако, рецимо, међу безбројним светима Свети Николај Чудотворац прославио се уздржањем, вером, смирењем, чистотом, милосрђем, ревношћу у вери и животу. А колики су тек сабори преподобних јелинских и руских, српских, бугарских, грузијских и из других народа! Колико је њих угодило Богу и достигло у спасење благодарећи уздржању! Буди ревносан у томе, хришћанине, буди ревносан у уздржању и ти, душо моја, и хитај да се спасеш од преласти стомака и бедара!
*
Невоља је наша у томе што толико волимо своје тело, пријатељујемо са њим, угађамо му усрдно, а тиме волимо и грех; јер грех влада нашим бићем преко тела, као што је и у почетку узео власт над људима - управо пре свега и изнад свега преко тела, кушањем од забрањеног плода. Зато је хришћанин неизоставно дужан да распиње своју плот са страстима жељама (Гал. 5, 24).
*
Једна једина плотска, нечиста помисао већ је непријатељство према Богу; тренутна похота, тренутна злоба, завист или пристрашћеност према храни, пићу, одећи или било чему другом од материјалних добара не пријатељство су према Богу, и то је непријатељство у телу нашем; тело наше многострастно непријатељ је и Божији и наш, и њега ваља разапињати уздржањем, молитвом, богомислијем, читањем речи Божије, трудом, бденијем, смирењем, послушањем, како и чињаху сви свети Угодници, неотступно стојећи на стражи помисли срца и покрета тела и душе, молећи се без престанка и упражњавајући телесне трудове.
*
Ако ти бесплотни непријатељ, свезлобни, преластни упропаститељ, отступник од Бога, дочарава насладу од греха, премда је она тренутна и брзо пролазна, сети се и дочарај себи да је у Бога наслада вечна и неизрецива. Ако те непријатељ прелашћује телесном и уопште вештаственом, световном лепотом, знај да је у Богу она првобитна, неописива, вечна красота од које исходи свака красота духовна, телесна и вештаствена, па се њоме надахњуј, усхићуј, упијај је колико ти душа хоће; та је красота чиста, нетрулежна, свеблажена, и Свети Божији надахњивали су се и очаравали управо њоме, презирући ње ради сваку лепоту земну, држећи је за ташту и пустошну са њене пролазности и трулежности; ради ње су постили и молили се без престанка; ради ње су страдали, подносили неизмерне муке, бојећи се да се не оскврне грехом ни за час, како не би били лишени наслађивања том лепотом.
II Очишћење душе преко покајног расположења, које припрема за свету тајну покајања и прати је. Откривање духовних рана.
Свејадан је стари човек у мени, вазда спреман да се покрене на сваки грех. Не спава бесплотни непријатељ што у нама делује на погибао нашу, но не сустаје и подстрекује на сваки грех: неопходно је пазити на себе, водити борбу непрестану, кајати се, молити, сузе проливати. Јер зна Господ нашу немоћ и слабост свих покушаја наших; и подноси нас као дуготрпив, ишчекујући наше покајање и исправљење; брзо чује молитву нашу у тајности и пред људима, и хита да нас заступи, помилује, спасе, умири, обнови душу која Му је верна; и ма колико пута да паднемо у једном дану у мислени грех, или да сагрешимо у дубини срца, или на речима и делима, за искрено покајање Господ ће помиловати и опростити. По заповести Његовој седамдесет пута седам греховних падова дужни смо опростити брату свом (Мт. 18, 21-22). Слава Господу!
*
Дужан сам да омрзнем свога старог, греховног човека који заудара на свакојаке страсти и да га разапнем, умртвим - односно уништим његово самољубље, користољубље, сластољубље, частољубље, сујету, лицепријатије (поступање према сродничким и другим друштвеним обзирима и везама), својевољност, непокорност, самосажаљење, леност, разнеженост, злобу, лукавство, завист, мржњу, осуђивање ближњих, роптање, малодушност, униније, нетрпељивост, неуважавање браће, преузношење, гнушање других људи због њихове болести, неблагообразности у изгледу, карактера који нам не одговара и сл. и сл.
*
"Ако неко не мрзи душу своју, не може бити Мој ученик" (Лк. 14, 26). Да, свако ко истински иде за Христом дужан је да неизоставно омрзне душу своју - многострастну, самољубиву, сластољубиву, горду, лукаву, злу, злопамтиву, завидљиву, грамзиву, лену, блудну, склону мржњи и осуђивању других, а склону преузношењу себе, унинију, роптању, нетрпељивости, страшљивости, неверовању, суровости, користољубљу, среброљубљу, ствариљубљу. Ето каква је душа наша! Како је изопачена, убогаљена, унакажена, богопротивна, одвратна, мрска, развратна! "Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде" (Мк. 8, 34).
*
"Трску стучену неће преломити и жижак што тиња неће угасити докле не доведе правду до побједе. И у име Његово уздаће се народи" (Мт. 12, 20-21). О нама је овде реч. Ми смо трске што их лелујају ветрови искушења вражијих, ми се приклањамо сваком греху, грешећи свакога трена и тиме наводећи на себе гнев Владике живота нашега. Међутим, уколико искрено познајемо своје грехе, уколико имамо истинско смирење и скрушеност срца због греха својих и кривице коју носимо пред Богом, не оправдавајући себе и не преузносећи се, већ настојећи да се исправимо и чинимо добр дела, Он ће се сажалити на нас и показати милост Своју: неће нас посећи као бесплодну смокву, већ ће нам за много година даривати покајање, те трске стучене неће преломити, односно, неће нас посећи секиром смрти.
*
Једна пучина призива другу; пучина мојих греха потребује пучини милосрђа Божијег, и надам се да ће та пучина милости Божије надвладати, само ако је вазда будем призивао са искреним покајањем. Јер само је Господу знан сав бездан немоћи и греха наших, и зато се и Сам обукао у њих, милосрђа Свога ради, макар да их понесе и подупре. Већ хиљаду пута на себи сам осетио неиспитиву пучину милосрђа Његовог. Бог не би био свесавршен, када не би био дуготрпељив и многомилостив; а ми смо крајње, до најмањих ситница нетрпељиви и брзи на оевету и гнев.
*
Постоји Бог духова и сваке плоти; постоји духовни, умни, чудесни свет добрих духова; постоји и зли свет - свет духова злобе. Често осећам у себи подло деловање злих духова, који ме подстичу на различите страсти; често се у уму и срцу обраћам Богу с молитвом вере и покајања, особито када осећам у себи замке злих духова; и увек задобијам помоћ од Господа, Његово заступништво, заштиту, избављење, спасење, спокојство, слободу, лакоћу, радост, ликовање над злом и грехом; осећам над собом Божију моћ, доброту, Његову готовост да ме скоро услиши. Како је то велика, радост за душу! То у мени рађа чврсто уверење да ће и после смрти жива бити душа моја и да ће прославити Њега, Господа и Спаса нашега, и да ћу предати душу своју у руке Његове!
*
Покајање је одрицање, осуђивање греха, војевање са грехом од свега срца и свега ума, речју и делом, мржња према греху, ма колико се он чинио пријатним, гнушање од њега, гажење преласти и привлачности , његове, најдубљи презир према њему као према ругоби, злосмрадију, безумљу, неразумном непријатељству против Бога и против себе самога, против сопственог добра. Сећај се, хришћанине, свевидећег ока и пази на себе свакога трена! Имај на уму праведни и нелицепријатни (лишен ма каквих обзира који проистичу из друштвеног положаја, родбинских веза и сл.) суд Божији, и клони се свакога греха!
*
Овакви су знаци појаве пролећа у природи: обиље светлости, скраћивање ноћи, смањивање хладноће, отопљавање, буђење животне снаге у биљу. Али постоји и духовно пролеће: топло покајање хришћанских душа, пројављивање светлости у њима, приближавање Христу и приближавање Христа душама покајника, сузни даждови, сузни покајни уздаси.
*
Не скривајте од себе грехе своје, немојте их притајивати у себи, јер је то несрећа и невоља за вас; откривајте их са свим старањем и усрђем; окривљујте, разобличавајте, корите себе за све слабости, навике, греховне наклоности и страсти што вас испуњавају. Говорите о себи овако: ја сам горд, лукав, зао, завидљив, користољубив, шкрт, суров, грамзив, сластољубив, небратољубив, покварен, ласкавац, лажљивац, непостојан сам, недружељубив, испуњен мржњом, склон лицепријатију, освети, малодушности, нетрпељивости, раздражљивости, унинију, страху, роптању. Када се искрено сетиш својих греха и покајеш се, развеселиће се дух твој и помиловаће те Господ, и радост ће ти испунити душу. Људи не схватају корист од усрдног покајања.
*
Реци свеблагом, свемогућем и свеисцељујућем Лекару душа и тела, Господу, од каквих греховних рана и слабости болујеш, - а њих је тако много, тако премного да их је тешко и побројати; сети их се, моли Господа да ти подари озарење срца, просвећење, познање својих греха, уздахе и сузе, и задобићеш богатство милости, исцељења, здравља, мира, тишине, слободе и добре смелости пред Богом; јер је Лекар небески свагда готов да нас помилује и исцели, да олакша и превије наше душевне ране.
III Васпитавање добрих духовних порива и стремљења. Развијање ваљаних навика: љубави, састрадања, снисходљивости, целомудрености и др.
Све греховне покрете срца и све телесне похоте ваља унижавати, презирати, мрзети из дубине душе као штетне и погубне по човека, а Богу противне. Ваља узвишавати и љубити све духовне пориве и стремљења према молитви, читању речи Божије, духовним разговорима, љубави, састрадању, милосрђу, чистоти, уздржању, смирењу.
*
Потреба и неопходност љубави према Богу и ближњем, која је темељ и основ свег закона Божијег: "Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему" (1. Јован. 4, 16). Непријатељ највише напада управо љубав, осећање љубави, и свим силама ада настоји да из срца ишчупа љубав, укорењујући и сејући у њему самољубље, злобу, завист, користољубље, угађање телу, блуд и сл., како би развратио душу и тело и учинио човека неспособним за истинску љубав наметањем лажног, плотског, ускогрудог, слепог, безумног, срамног, бесплодног, смртоносног осећања.
*
Узљубите Бога и ништа од онога што је у свету немојте претпостављати љубави Његовој, па ћете задобити небеску благодат; све принесите на жртву те љубави, као што је Господ наш Исус Христос Себе целога принео на жртву Оцу Свом небеском, примивши на Се понижење, подсмех, пљување, шамаре, ударце, страдање и најсрамнију, најмучнију смрт.
*
"Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио!"(Лк. 12, 49). То је огањ ревновања за веру и благочашће: такав огањ био је ниспослат апостолима у дан Педесетнице у виду пламених језика; такав огањ имађаху хришћански мученици и мученице, светитељи и преподобни; такви бејаху Златоуст, Василије Велики, Григорије Богослов, Георгије Победоносац, Пантелејмон, Теодор Тирон и Теодор Стратилат, мученице - Екатерина, Варвара, Параскева, Евтимија и друге, па Антоније, Теодосије, Исидор Пелусиот, Сергије Радоњешки и други. И нама је неопходан тај божански огањ - огањ ревновања за веру, молитву, покајање, за љубав Божију, за правду и светост, за милосрђе, уздржање, чистоту и целомудреност.
*
Све љуби, а нарочито оне мале људе којима си потребан, којима је потребно твоје снисхођење, твоја помоћ, твоје покровитељство, а које си престао да љубиш и уважаваш.
*
Човече! Настој свим силама да сејеш, развијаш и јачаш у својој души искрену добронамерност и љубав према сваком човеку, и беспоштедно изгони из срца већ у повоју сваку завист, сваку недобронамерност или презир, непријатељство и мржњу, јер то су ишчадија ђаволска. Суд над свим неправедним људима препусти праведном Срцезналцу и Судији - Богу; твоје је да се усрдно молиш за неправедне да се обрате од неправде у сваку правду, да не пропадну, већ да се спасу. Међутим, дешава се да се гневимо на неправеднике и да их у себи строго осуђујемо, прижељкујући за њих казну и муке, па чак и смрт, заборављајући да и они имају душу разумну, способну да осећа, да воли, да се каје, да се исправља и мења набоље. Свим силама се старај да у срцу негујеш љубав и добронамерност према свима, како би и тебе други волели и желели ти добро. "Не угледај се на зло (на ђавола), него на добро (на Бога)" (3. Јован. 1,11).
*
Ако наиђеш на какву важну личност, личност на високом положају, нарочито у Цркви (а имам у виду познате личности), али се испостави да она не одговара твојим очекивањима по свом карактеру, затворености, суздржаности, збуњености, или по преузношењу и гордости, немој негодовати, не гневи се на њу, не допусти ни да се у теби роди мржња према њој - Боже сачувај! - већ се са љубављу моли за таквога човека, да му Господ подари срце пуно доброте, љубави, дружељубивости, и сам га заволи као твоју плот и твоју крв.
*
Испитуј унутарње стање своје душе и искорењуј свако зло из дубина њених. Док слушаш или читаш о разним несрећама и губицима, погибијама, пожарима, утапањима и свакојаким другим недаћама, ниси ли склон хладноћи и безосећајности, непажњи, немару, равнодушности у срцу? Без оклевања почни да исправљаш живот свој, разапињи своје самољубље, крепи у души љубав према Богу и ближњем, саосећај и састрадавај са људским патњама, плачи са онима који плачу.
*
"Ниједан од оних званих људи неће окусити Моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних" (Лк. 14, 24). Зашто они неће окусити од вечере Божије, вечере Царства небескога? Зато што се нису припремили, нису набавили брачну, духовну одећу, нису се очистили покајањем, нису украсили душе своје вером и врлином - кротошћу, смирењем, незлобивошћу, чистотом, искреношћу, милосрђем према ближњима, нису у себи развили укус за непролазне духовне насладе у Царству Божијем, које је "праведност и мир и радост у Духу Светоме" (Римљ. 14, 17), већ су оскврнили и помрачили душе своје житејским страстима, не старајући се да их одбаце. И сустигла их је страшна, али праведна пресуда Владичина. Зато, душо моја, свакога дана буди спремна да изађеш на суд Господњи са својим покајањем и врлином; јер не знаш времена у које ће те Праведни Судија позвати да дадеш одговор.
*
Морамо се непрекидно присиљавати на чињење сваке врлине, не допуштајући себи раслабљење и пребивање у испразности. Ако немаш жељу да се молиш - приступи усрдној молитви; не желиш ли да подаш милостињу ономе који је потребује - хитај да удељујеш од свога иметка са сваком ревношћу и љуби ближње, стојећи у доброј вољи; не желиш ли да опростиш увреду - опрости је од срца и не буди злопамтив; мучи ли те завист - буди добронамеран од свег срца; мори ли те похлепа - уздржи се и презри сласти; привлаче ли те и прелашћују блудне похоте - сматрај их само за пуко сновиђење и ругобну маштарију растројене уобразиље; ако си побеђиван презиром, гордошћу, надменошћу, преузношењем пред братом својим - држи то за демонску игру и маштарију, јер је преко те маштарије сам сатана пао са своје ангелске висине и неизрециве красоте, поставши гад и ругоба и строваливши се у таму ада заједно са свом множином демона. "Царство небеско с напором се узима, и подвижници га задобијају" (Мт. 11, 12).
IV Хришћански (етички) поглед на свет: највише добро је у Богу; одрицање од света; циљ живота је у испуњавању заповести Божијих; добро и зло; морално осећање; праведници и грешници.
Једина животна и непроцењива ризница срца нашега јесте Бог; она се даје као неотуђива својина само онима што су се одрекли света и свега ( што је у свету, и многострасне плоти своје. Привољевати се свету и његовим брзо пролазним, тренутним добрима неразумно је и погибељно, јер од њих живота нема, и пристрашћеност њима дело је ђаволско.
*
Опажајући посвуда у свету, у свима створењима, великим и малим, непоновљиву красоту што привлачи и весели срца наша, узнеси свој мислени, душевни поглед према првообразној, несазданој Красоти, према првом нествореном ипостасном Уму, према првој Доброти и Красоти, према ипостасној Премудрости, бесконачној Благости која све сазда само добротом својом, не будући покренута на чин стварања никаквом неопходношћу нити нуждом: јер је она сама у себи сведовољна и свеблажена и не прелашћуј се лепотом видљивих твари, трулежних и пролазних, но се срцем везуј за врховну, вечну ипостасну Доброту, за Бога, Који је кадар да у потпуности испуни и блаженом учини твоју душу, као крај и круна свих наших жеља.
*
Има ли ишта на свету за чим се жуди више него за Господом? Има ли икога и ичега лепшег од Господа? Ко је достојан свецеле срдачне љубави занавек, у вечност? Ко изузев Господа? А погледајмо за шта се ми везујемо срцем, кога, шта и како волимо и да ли је та љубав истинита, или је само привидна, лицемерна, плотска, грешна, тренутна? Зато управимо свецело љубав нашу ка Господу и одбацимо осећање пустошно, као што чињаху Свети.
*
Какву смо огњену љубав и како снажно постојано устремљење према Господу дужни имати, будући да смо саздани по лику Божијем и као, храмови Духа Светога; колико смо дужни да будемо хладни према овом свету прељуботворном и грешном, али истовремено и топли према људима, као према браћи и сестрама чија је природа истоветна нашој, као што нам је и назначење једнако; колико смо дужни да се старамо за њихово спасење, просвећење, исправљење, освећење и усмеравање према Богу, за пружање сваке помоћи коју ближњи наши потребују по души и телу; о, како смо дужни да их штитимо, љубимо и да се према њима односимо са сваким дуготрпљењем!
*
Васкрсењем Христовим отвори се небо, које раније беше затворено гресима Адама и читавог човечанства; сада је свима који верују, који се кају и чине добра дела небо отворено да у њега слободно улазе. Онамо, ка небу управљајте умове и срца, жеље и надања ваша. Христос Бог подарио нам је таква непролазна, вечна добра која све превазилазе, каква ничије око не виде, за која ничије ухо не чу и која у срце човеку не дођоше. Шта у поређењу са њима представљају земаљска добра - злато, сребро, драго камење и скупоцене тканине, раскошне палате, почасти и блиставе пројаве земаљских почасти? Шта земаљска лепота? Шта прекрасни цвет младости? Шта прелепе хаљине и украси за главу? Шта преласт власти и богатства? Шта значи племенитост крви у земаљском смислу у поређењу са благородством синова и кћери Божијих? Шта значе сва земаљска блага заједно узета у поређењу са оним небеским, непролазним, вечним, која се не могу одузети од нас? Овдашња трулежна блага сва ће ишчезнути; и лепота, и богатство, и углед, и почасти, и свакојака земаљска задовољства. Међутим, премда нам Бог дарује непролазни, вечни живот, нетрулежна блага што све превазилазе, плот, свет и господар овога света ђаво свим силама нас привлаче себи - земаљским задовољствима, богатству и почастима. Непходна је напорна, непрестана борба са собом, са својим греховним страстима и наклоностима, земаљским обичајима, правилима и навикама, иначе, без те борбе могуће је потпуно се занети преластима и обичајима света, лишити се вечних добара и пропасти. "Царство небеско са напором се узима, и подвижници га задобијају" (Мт, 11, 12).
*
Када Господ тело Своје назива Црквом, а наша тела храмом Божијим, Он нас тиме упућује на велико уважавање тела као привремене скиније у којој обитава наш бесмртни дух, наводећи нас и на помисао да смо дужни да га на све могућне начине чувамо од оскврњавања и разврата, држећи га у чистоти и светости. "Руке Твоје створиле су ме и начиниле ме; уразуми ме, и научићу се заповијестима Твојим" (Пс. 119,73). Пресвета Богородица била је истински храм Божији; и ми, достојно се причешћујући божанским Телом и Крвљу, такође постајемо храмови Божији. Благодаримо Те, Господе Боже наш, што си нас удостојио толике части!
*
Живот хришћанинов јесте борба и подвиг, а та борба за циљ и последицу ваља да има утврђење у вери и љубави према Богу и према ближњем, јер и непријатељ напада на род људски, придобијајући за себе моћне бојовнике, хотимичне и нехотимичне слуге, као што су јеретици и секташи, слободоумници и богохулници, отпадници од Бога и издајници чара, а исто тако и блудници, пијанице, завидљивци, убице, гордељивци, крадљивци, бунтовници и слично, преко којих наоружава против Бога људе, или оне који власт имају, и, што више такви удовољавају својим страстима, то се оне у њима још више разрастају, то већма такви служе ђаволу, постајући све огорченији противници Богу и људима (пример Јуде који издаде Христа, или Лава Толстоја). Правда Божија захтева да се човек пошто је пао својом вољом, сам свесно подвизава против греха, борећи се са њим и да, побеђујући га, усрдно призива на помоћ благодат Божију без које он сам никада не може надвладати грех, како би заслужио вечну награду од Господа и утеху у сазнању да у постигнутој моралној победи постоји и делић његове заслуге.
*
"Јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако" (Мт. 11, 30). А шта је благи јарам и лако бреме Господње? Погледајте какав је јарам непријатеља нашег, јарам грехова и страсти: о, колико је тежак! Колико од њега долази невоља, скрби, болести, сиромаштва, немира, ратова, безбројних смрти! А како је слатко служити Господу у простоти срца! Какав мир, каква наслада, лакоћа, слобода, обузимају душу приликом срдачне молитвве, читања речи Божије, чињења добрих дела! Како је варљив и погибељан грех! И како дивна, благонадежна, сваке части и похвале достојна врлина!
*
Сви ми дужни смо да одговоримо на најживотније питање: шта да чинимо да бисмо живот имали? Одговор нато питање дао је Сам Господ Животодавац: "Ако желиш ући у живот, држи заповијести" (Мт. 19, 17). Дакле, у чувању заповести је живот вечни. А заповести се састоје у љубави према Богу и према ближњем.
*
Вољу Божију морамо чинити са сваким усрђем, желећи то свим срцем и томе стремећи са свим жаром и енергијом својом; јер у испуњавању њеном састоји се наш живот, наше спокојство, радост, слава, блаженство, крепост. Нека буде воља Твоја, научио нас је молити се Господ. А како је Он савршено чинио и испунио вољу Очеву! "Хоћу чинити вољу Твоју, Боже Мој", казује Он речима Писма (Пс. 40, 8). И како нас је Он учио да тачно испуњавамо вољу Божију! "Ко изврши вољу Божију онај је брат Мој и сестра Моја и мати Моја" (Мк. 3, 35). А како се ми мало бринемо и старамо за чињење воље Божије! Свако чини своју неразумну, развратну, изопачену, слепу, погубну вољу. Гордељивац чини по своме, злобник по своме, пијаница по своме, користољубац по своме, завидљивац по своме, блудник по своме. А једино је воља Божија живот наш, вечно блаженство наше, светост наша. "Јер је ово воља Божија: светост ваша" (1. Сол. 4, 3).
*
Да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја!
Дуг је свакога хришћанина да искрено жели и себи и другима да се име Божије прославља без престанка и у њему и у другима, те да тугује када се оно не прославља, већ се хули сваковрсним гресима; дуг му је да жели да сви будемо нерукотворени храмови Божији. "Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?" (1. Кор. 3, 16).
*
Сваки хришћанин и хришћанка мора да зна и да чврсто има на уму истинско, реално назначење које је Творац дао свим стварима у свету, свим способностима душе и телесних удова, те да их употребљава саобразно њиховом циљу и назначењу на корист своју и других људи, и на славу Божију. Међутим, услед своје страсности, огреховљености и душевног слепила, ми заборављамо тај добри циљ постављен од Творца и искривљујемо Његове добре намере на зло и на погибао и себи и ближњима; користимо их или неумерено, неправовремено, или потпуно погрешно. Колико штете, и моралне и физичке, долази отуда! Колико несклада! Колико развраћивања душа и тела!
*
Видиш ли ту предивну хармонију и склад, ваљани поредак великих и малих створења у читавој васељени, њихово складно кретање и живот, видиш ли чудесни склад свега саздања? Нека и у твом бићу, у твојој души и телу вазда влада склад и хармонија свих сила твојих, уз стално покоравање законима Творца и Промислитеља.
*
Бог је створио ангеле и човека светлима и добрима, премда је предвидео да ће трећина ангела скренути на пут зла, као и да ће род људски доживети страшан и погибељни пад. А зашто их је саздао? Да се покаже надмоћ Његове доброте, те да хотимична злоба створења не победи Његову безмерну доброту и човекољубље. Ради тога Бог је сишао и на земљу, пострадао, умро и васкрсао, да се пројави надмоћ доброте Његове у свему, да буду награђени подвизи и врлине подвижника и војитеља добра против зла, да блиставе венце славе задобију патријарси, пророци, апостоли, мученици, светитељи, преподобни и сви Свети за веру своју и благочашће; да ликују светост, правда и љубав, милосрђе, уздржање, чистота и целомудреност, одважност, трпљење за веру у Подвигоположника и љубав према Њему. Где би, уосталом, било места подвизима, уколико би на свету постојало само добро и уколико не би било зла, чије постојање није резултат неопходности, већ случајности, услед добровољног окретања доброг ангела злу? Зато се сви подвизавајте против греха и спасавајте се, како бисте примили венце славе.
*
Из свакодневних искушавања која трпим од злих духова, чије пакости и замке јасно сагледавам, црпим уверење да постоји читав свет злих демона који подмукло и погибељно непрестано делују у роду људском, и то у свем роду људском, јер сам код хиљада људи различитих звања, положаја, пола и узраста приметио безбројне замке тих истих демона. Жао ми је рода људскога који на многе начине трпи од сатане и његове зле и свелукаве војске; нема мере недаћама, невољама, болестима, губицима што их људима наноси свет злих духова. Благодарим Богу у Тројици што нас није оставио без заступништва и искупљења од тих невидљивих, злих гадова, што непрестано обуздава њихове насртаје на нас, што нам је дао светозарне ангеле чуваре, који штите, чувају, просвећују, управљају и спасавају нас по вољи Његовој. Дакле, постоји читаво царство злих духова, којима је привремено Бог допустио да пакосте свету грешним људима за казну, а праведницима, попут Јова и сличних личности из Старог и Новог Завета, на искушавање и утврђивање у врлини. Међутим, ако постоји свет добрих и злих духова, и то на читаву вечност, задобивши своје бивствовање у времену, то значи да ће и моја душа и све душе људске, чија је природа духовна, такође постојати вечно, отпочевши своје бивствовање у времену; привремени живот припрема је за онај вечни - то је подвиг који служи испитивању каквоће моје душе, степена присутности добра или зла у њој; то је борба и искуство из кога и сам могу да сагледам за шта је способна или неспособна моја душа: за вечно живљење са Богом или за вечно пребивање са злим духовима, којима понекад постајем сличан по својим греховним страсним стремљењима.
*
Онај ко је од овог света, од тела и крви, увек је у највећој мери самољубив, склон угађању телу и стога духовно кратковид и слеп, тако да не види даље од овог живота и од свога носа. Читав његов разум, снови, уобразиља, задовољства, надања, прорачуни, туге и радости врте се око овог света; он не верује у будуће блаженство и будуће муке, сматрајући тај будући живот за празну причу. Насупрот томе, духовни и верујући човек воли свакога, колико год то може, све држећи за децу Божију; својим мислима, срцем, уобразиљом он живи на небесима, созерцавајући Бога, Његову вечност, красоту, блаженство, светост, доброту, правду, светлост, стремећи сједињењу са Њим преко праведног живота, богомислија, врлина, кротости, милосрђа, уздржања, трпљења и др.
*
Наравствено (морално) осећање јесте духовни штит којим Творац заклања свакога човека од удараца зла, чувајући његову моралну, духовну и телесну чистоту; то осећање нарочито је дато хришћанима преко благодати крштења и миропомазања; у незнабошцима, мухамеданцима и неправославним хришћанима оно је неправилно и веома слабо, зависно од назора или верских учења и променљиво у зависности од конкретне вероисповести; у неким случајевима морално осећање је и потпуно искривљено. Тако, рецимо, образовани Финци и Швеђани који живе у Русији мрзе Русе и веру православну са великом жестином, гневећи се на Русе и желећи да их истребе, и не сматрајући то грехом. Католици, пак, у складу са неправилним назорима своје папске, а не Христове вере, ненавиде љутом мржњом православне Русе, Грке и друге православне народе због њихове вере, односно због њихове тобожње шизме: морално осећање код њих је изопачено. Исто тако и следбеници материјализма и натурализма, који све благо и сав живот везују за наслађивање чулним задовољствима, не држе стомакоугађање, незаситост, блуд и прељубочинство за грех, говорећи да су то природни пориви које треба задовољавати; која год жена или девојка потпадне под њихов утицај, са њом се може учинити оно што природа захтева, и прави је идиот свако ко то не искористи. Такође, људождери не сматрају даје грех заклати човека и појести га. Било је, а и данас има људи који не мисле да је грех приносити децу или одрасле на жртву тобожњим божанствима. Или, многи не узимају за грех поткрадање и лишавање имовине људи богатог или средњег материјалног стања. Многи егоисти поштују другог човека само док им он доноси корист, док им је потребан, а чим га више не могу искористити, излажу га презиру и одгоне од себе, те му ни парче хлеба неће дати.
*
"Позна Господ оне који су Његови, и нека одступи од неправде свако који призива име Господње" (2. Тим. 2, 19). Ко су људи Господњи? Они који не живе ради тела и крви, већ духом и умом Господњим, који се боре са страстима и побеђују их, који се подвизавају за правду, који мисле на оно што је горе и онамо управљају очи своје; који непрестано држе у срцу своме заповести Господње и неодступно иду за њима, а падну ли због немоћи и навике, намах устају; који душе своје полажу за Господа, који су готови чак и живот положити за Њега, за правду и истину.
*
Чинећи добро другима, чиниш добро и себи самоме; молећи се за друге, задобијаш и молитвенике за себе; помажући другима, стичеш помоћнике и пријатеље себи. Молећи се за уснуле, задобијаш њихово заступништво пред Богом и за себе, уколико они имају смелости пред Њим. Прослављајући Свете Божије, удостојаваш се њиховог заступништва пред Богом. Толико је добро плодотворно!
*
У Светом Писму грешници се упоређују са угарцима или цепаницама што се диме, јер они труле и шире злосмрадије страстима својим, док су праведници попут миомирисног кипариса, који све што му приступају дочекује благоуханијем кротости, смирења, уздржања, чистоте, послушања, одважности, трпљења - миомирном нетрулежношћу тела својих.
Превод: др Ксенија Кончаревић
БИБЛИОТЕКА "ОБРАЗ СВЕТАЧКИ"
ПРАВОСЛАВНА МИСИОНАРСКА ШКОЛА
ПРИ ХРАМУ СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ
Београд
1998
Електронско издање: Славјанка
