Исцељење одсутних болесника
Уколико се глас о оцу Јовану, као великом Божјем угоднику и чудотворцу, све више ширио, утолико су му се са свих страна простране Русије, и других држава, све више обраћали молбама за благослов и исцелења од болести, у већини случајева таквих где лекари и медицина нису могли помоћи. Ко није могао да дође њему, или да га позове себи, обраћао му се писмом или телеграмом. Оваквих случајева познато је преко 70. Његова молитва исцељивала је и на даљини, као и у присуству. Отприлике за половину оваквих случајева знају се и датуми или године.
Исцељење четворомесечног синчића свештениковог. Године 1885. служио је у катедралном храму у Иркуцку свештеник Николај Попов - Кокоулин. Његов четворомесечни синчић - првенац, смртно се разболео и лекари престану да га лече, сматрајући да је његово стање безнадежно и лечење бесциљно. Његов отац напише оцу Јовану и замоли га за молитве. После неколико дана дете потпуно оздрави. Касније, пошто је одрастао, учествовао је у првом светском рату (Казивање Николаја Николајевича Лихарева, објављено у листу Новоје Времја - II, 250).
Исцелио жену од тифуса и компликација после порођаја. Два пута ме је Господ исцелио по молитвама драгог баћушке оца Јована. Први пут 1887. године, када сам била оболела од тифуса и лекари мислили да ћу умрети, а моји пошаљу телеграм оцу Јовану, после чега сам ја почела да се опорављам и оздравила. Други пут 1895. године, када су после порођаја настале компликације. Послали су телеграм оцу Јовану и ја сам убрзо заспала. Спавала сам дуго, и пробудила се здрава (Писмо Е. Комове, из Финске, 1. јула 1939. године - II, 240).
Исцелио жену глумца у Петрограду. Године 1887. разболи се жена глумца М. Н. Правдина. Болест је била тешка и претила је смрт. Упуте телеграм са плаћеним одговором оцу Јовану. Од њега је стигао одговор: "Јуче сам се помолио за вас."
И заиста, од оног часа кад се он помолио, болесници је било боље и она је убрзо оздравила.
Тим поводом отац глумчев, Немац по народности, рекао је: "Најбољи доктор у Русији је - отац Јован Кронштатски: помаже, а паре не узима" (Казивање државног саветника Леонида Леонидовича Огурцова - II, 220).
Исцелио жену од запалења плућа и трбушног тифуса. Године 1887-1888. Оболи у Ставропољу Дарија Ивановна Ткачева од запалења плућа и трбушног тифуса. Она је родила осамнаесторо деце, од којих су десеторо били живи; кад се разболела имала је 40 година. Лекари су констатовали да је њено стање безнадежно и одбили да лече.
Њен муж пошаље телеграм оцу Јовану и замоли његове молитве. Он одговори: "Молићу се у том и у том часу, молите се и ви!"
По пријему телеграма, муж запали кандило и свеће и са децом клекне на колена и почне читати молитве из молитвеника.
Она оздрави и доживи 86. година.
Њен муж ишао је у Кијев, кад је тамо био отац Јован, који му је предсказао дуг и срећан живот, и да ће деца његова бити срећна и успети у животу (II, 237).
Исцељење породиље од Грознице у Ковну 1888. године. Жена капетана Перекрестова, који ни у шта није веровао, оболи од грознице после порођаја. Доктор изјави да јој може помоћи само чудо. Мајка посаветује Перекрестова да пошаље телеграм оцу Јовану у Кронштату. Он се на мајку жестоко наљути и избрецне: "Шта се млатите са којекаквим глупостима, зар се може спасти човек који умире?"
Он је обожавао своју жену и позвао професора Случевског. Овај је прегледао болесницу и рекао: "Ми смо немоћни да помогнемо, овде земаљски лекари ништа не могу да учине, овде само небески лекар може да спасе."
Кад је лекар отишао, Перекрестов је узвикнуо: "Боже мој, шта да се чини!" Мајка му одговори: "Ето сам си рекао: Боже мој! Пошаљи телеграм оцу Јовану".
Он је мало постојао ћутећи, а потом журно изашао. Отишао је на пошту и предао телеграм.
Сутрадан је дошао лекар и запитао: "Је ли још жива?"Мати је одговорила: "Жива и нормално дише."
Лекар је прегледао болесницу и рекао: "Ја сам задивљен - она је спасена!" Отрчали су по професора Случевског. Он је дошао, прегледао болесницу и рекао исто.
Тада је стигао телеграфски одговор оца Јована: "Молим се, молите се и ви!"
Болесница се сасвим опоравила, а њен муж постао верујући човек и врло побожан. Није пропуштао ниједно бденије ни литургију. После тога заједно са женом путовао је у Кронштат, да захвали оцу Јовану (Казивање Марије Владимировне Имшенецке - II, 164-165).
Исцељење двоје деце од дифтерије. Октобра месеца 1889. године у породици познатог Г. С-ва, у Москви, оболе двоје деце од дифтерије. Упркос одмах предузетих мера да се болест спречи она се брзо проширила и појачала. Лекари предложе операцију грла. Родитељи деце, пошто су изгубили наду на помоћ лекара, пошаљу телеграм оцу Јовану у Кронштат и замоле његову молитвену помоћ. Примивши телеграм изјутра, пре литургије, он се на литургији помоли за болесну децу. То је било око 9 часова изјутра. Од овог часа стање здравља код оба детета крене на боље.
Кад су се лекари у два сата по подне окупили да изврше операцију констатовали су да се стање толико поправило, да је операција била излишна. Кроз три-четири дана деца су потпуно оздравила (Прештампано из књиге оца Јована "Мисли Христијанина", стр. 8 -
II, 307).
Исцељење пиварског трговца од туберкулозе. Године 1889. живео је у граду Тули Николај Иванович Краснов. Он је држао стовариште пива. Добио га је у бурадима па га је преливао у флаше. Пиво се налазило на леду у подруму. Разливајући пиво у флаше он се једног летњег дана прехлади. Како је био веома снажан и крепког здравља, он на то није обратио пажњу мислио је да то није ништа да ће проћи. Али се преварио. У почетку добије запаљење плућа које пређе у галопирајућу туберкулозу.
Као богат човек није жалио средства за набавку лекова, али ништа није помогло, иако су га лечили најбољи лекари. Он је сагоревао на очиглед свих њих. Тако је прошло неколико месеци. Жена није знала шта да чини, већ је почела да га припрема за смрт.
Али у то време неко посаветује жену да се молбом обрати оцу Јовану за помоћ. Она то учини. И догоди се чудо.
Од часа кад је отац Јован примио писмо и помолио се, болеснику је било боље и за кратко време потпуно је оздравио (Саопштење Василија Шуина, из Шангаја, 20. децембра 1936. године - I,222-223).
Исцељење малог детета од запалења црева. Године 1891. налазила сам се са малим дететом у гостима код своје мајке у Сухуму, где је клима била субтропска и грозничава. Био је јуни, кад почињу врућине и грозница. Мојој кћери било је 18 месеци и почела је да добија зубе. Сухум је мали градић и медицинску помоћ могли су да пруже једино војни лекари тамошњег гарнизона. У таквим условима моје дете оболи од јаког запаљења црева. Ми из Сухума пређемо у летњиковац Каџари, у околини Тифлиса. Тамошњи лекари утврде да је стање нашег детета безнадежно, што се и по самом детету могло закључити.
Тада је моја баба саветовала да се пошаље телеграм оцу Јовану Кронштатском, за кога сам ја тада први пут чула. Телеграм је послат и први зрак наде на побољшање, а затим и постепено оздрављење, подударио се са тренутком кад је отац Јован примио телеграм и молио се за оздрављење болесног детета. Одонда ја поштујем оца Јована (Исказ Марије Павловне Шатилове, удове генерала, Београд, Руски дом на Авалском путу - II, 235-236).
Исцељење умно поремећене кћери свештеника, удате за свештеника. Године 1892. у Зарајском срезу, Рјазанске губерније, оболи умно од мирног лудила моја старија сестра, удата за свештеника Евдокија И. Купресова. Лекари који су је прегледали нађу да је болест неизлечива и по њиховом савету њу сместе у дом таквих болесника, близу Рјазања. Мој отац, свештеник зарајски, обрати се писмом оцу Јовану Кронштатском и замоли га да се помоли за болесницу. Отац Јован одговори дирљивим писмом, у коме је рекао: "Сад ћу принети Богу топлу молитву за исецељење болеснице и верујем у милост Божју."
Уочи пријема овог писма код родитеља је био зет, при повратку од болеснице, и испричао да лекари сматрају њено стање безнадежним.
Другог дана ја сам, као свештеник, дошао родитељима и затекао оца потпуно спокојног, увереног у испуњење речи оца Јована и јављање милости Божје.
Следећег дана отац прими писмо од главног лекара из дома умоболесника, у коме га позива да одмах дође, не рекавши због чега. Мој отац одмах крене са радосним предосећањем чуда. И стварно, другог дана он се вратио кући са сестром потпуно здравом.
Лекар који га је позвао рекао му је: "Ваша кћи од тога и тога дана тврди да је она свесно сазнала о исцељењу од своје болести и да је потпуно здрава, па моли да се врати у своју породицу. Она се понаша потпуно мирно и разумно. Ја се бојим да је отпустим у породицу - да није то код ње лукаво претварање - али тешко ми је да је оставим у овим околностима. Да ли ви можете да је узмете код себе и десетак дана пажљиво бдите над њом, пре него што је отпустите у породицу?"
Уверен у свршено чудо, отац доводи болесницу и прича шта му је рекао доктор. Ми деца неколико дана и ноћи бдили смо над сестром, која је то примећивала и због тога била жалосна. После три-четири дана, отац је са породицом одслужио захвални молебан Богу и отпустио сестру њеној кући. Она више никад није оболела. Жива је и данас у Зарајску, у Русији, и прославља Господа и чудотворца оца Јована Кронштатског (Писмо старешине руске цркве у Женеви протопрезвитера Сергија Орлова, од 12. октобра 1932. године - I, 216-217).
Исцељење Генерала од нервног обољења. Године 1894. генерал-лајтнант И. К. фон Бурзи, командант Бобрујске тврђаве, доживи трећи нервни удар и тешко оболи. Лекари су предупређивали породицу да ће трећи удар, ако наиђе, бити смртоносан. Прегледавши болесника, изјавили су да је његово стање безнадежно.
Његова мала кћи, која је слушала у породици разговоре о исцељивањима болесника по молитвама оца Јована, без знања старијих, шетајући по граду са гувернантом, замоли ову да је сачека пред поштом. Она уђе унутра и новцем од свога џепарца плати телеграм оцу Јовану. У телеграму је написала: "Помолите се за татицу. Ана Командантова." Тако су је у граду сви звали.
Генерал је дотле 11 дана и ноћи био без свести. После телеграма дошао је себи и убрзо потпуно оздравио и дуго поживео (Саопштила сама Ана Командантова - сада Ана Иванова Сперанска, Панчево, код Београда - II, 225).
Исцељење жене од срчане мане. Екатарина Антонова имала је од детињства срчану ману и често боловала. Године 1894-1895, кад јој је било 35 година, она се тешко разболи и месецима је лежала у постељи, одржавајући се вештачки у животу помоћу кисеоника. Њен муж Николај Петрович Антонов био је побожан човек. Он је више пута позивао свештеника ради исповести и причешћа болеснице, и то ју је одржавало.
Лекари су признали да је њено стање безнадежно и отказали даље лечење. После тога позову професора Доброклонског. Кад је он видео у каквом се стању болесница налази, он се наљутио што су га, звали, рекавши да је њој потребан свештеник а не лекар, јер су њени часови избројани. Она је заиста умирала и престала да дише. Тада се муж реши да пошаље телеграм оцу Јовану. Убрзо по одашиљку телеграма, болесница се повратила, осетила се боље и потпуно оздравила. После тога поживела је још више од 20 година и имала још троје здраве деце (Ово су њени познаници испричали аутору књиге - II, 231-232).
Исцељење девојке која је покушала самоубиство 1905. године. Мој деда по мајци, П. С. Ељманович, служио је у Петроградској духовној конзисторији и у нашу кућу и канцеларију навраћао је отац Јован по службеним пословима. Наша породица пратила је са побожном пажњом његов необичан живот још од првих година његовог свештеничког службовања.
Ја сам се родила у исти дан и месец кад и отац Јован - 19. октобра 1876. У младим годинама много сам се интересовала и читала књиге филозофског и рационалистичког правца и много размишљала о питањима живота и смрти. У глави ми се мутило и врзмале мрачне и будаласте мисли. Једном, под утицајем тих рђавих књига, мени се јави мисао о самоубиству. У мојим се рукама нашао пиштољ малог калибра. Прислоним цев и окинем. Изгубила сам свест и као да сам се свалила у бездан, у коме сам остала пуне три недеље. Док сам телом лежала непомично на самртном одру, мој дух блудео је по хаосу неких разнобојних малих светова. Лекари су покушали све што је било у њиховој моћи да ме поврате у живот, али без успеха. Моји родитељи у своме очајању пошаљу телеграм оцу Јовану да се помоли за мене. Од њега стигне одговор: "Молим се, остаће жива!"
Тога дана ја сам дошла себи и прогледала. Дуго сам се опорављала, док нисам потпуно оздравила. Тада сам код своје матере приметила велику промену. Она је сасвим изменила начин живота, почела да пости средом и петком и није пропуштала ни једну црквену службу. Често је постила и примала свето причешће из руку оца Јована. Такав живот моје мајке снажно је деловао и на мене, и ја сам се потпуно изменила и решила да свој живот посветим Богу. У својој 24. години ја сам се одлучила да се замонашим. Ту моју одлуку благословио је и отац Јован (Казивање монахиње Марије Родевич, манастир Свете Богородице, Црквеница, Печењевце, код Лесковца, Србија - II, 90-91).
Исцељење жене од одлива крви. Године 1902. налазио сам се на војној служби у Миргороду, Полтавска губернија. Моја жена Александра, која је сад, хвала Богу, жива и здрава, била је оболела од јаког крварења, и само благодарећи молитвама праведника оца Јована Кронштатског удостојила се исцељења.
То се догодило овако. На дан 25. марта 1902. године, празник Благовести пресвете Богородице, жена и ја одемо у Воскресенску цркву, одстојимо службу, исповедимо се и причестимо. Црква је била препуна народа а гужва страшна. При изласку из цркве маса пригњечи моју жену толико, да је по доласку кући пала у постељу.
Месни лекари дуго су је лечили, али одлив крви нису могли да зауставе. Она је скоро остала без крви.
Тада се ја обратим оцу Јовану да се помоли за болну Александру. По његовим светим молитвама, моја супруга је оздравила. Ја сам имао његово писмо, одговор на моју молбу, али ми је пропало за време револуције (Писмо Романа Бољва, из Загреба, од 2. августа 1940. - II, 234-235).
Исцељење од епилепсије - писмом. Мој деда Сергеј Каневољскиј, властелин у Херсонској губернији, патио је од епилепсије (падавице). Његова мати напише оцу Јовану Кронштатском писмо и замоли да се помоли за исцељење њеног сина. Отац Јован одговори писмом, у коме је рекао да ће болесник оздравити чим прочита његово писмо. Болесник није поверовао, али је узео писмо и прочитао. После тога болест се више није поновила (Сведочанство Људмиле Димитријевне Касимове, Београд - II, 361).
Исцељење смртно оболелог у Вилни. Мој отац смртно је оболео од реуматизма зглобова, два запаљења плућа и плеуритиса. Мени је тада било 15 година и сва брига о породици била је на мени, пошто је мати давно умрла.
Ја сам послала телеграм оцу Јовану, и мој отац од сутрадан почео се опорављати и убрзо је оздравио. Ускоро после тога дошао је у Вилну отац Јован, па иако није знао мога оца лично, дошао је код њега и рекао му: "Ваше превасходство, будите здрави!" (Писмо Олге Грекове, рођене Леванец, из Јерусалима - II, 218).
Исцељење жене од нефритиса. Пре 40 година моја мати Ана Петровна Тумковскаја, која је живела на своме имању у Подољској губернији, оболи смртно у својој 32. години живота од нефритиса. Позвани су сви чувенији лекари из Кијева и Одесе, али нису могли помоћи; напротив, сви су јој прорекли смрт.
Жена среског начелника Рашевскаја, која се лично познавала са оцем Јованом Кронштатским, пошаље му телеграм с молбом да се помоли за исцељење болеснице. После тога болесница се почела опорављати и потпуно оздрави. И сад је жива у Совјетској Русији (Сведочанство Ксеније Николајевне Барташевић, Београд, Краљице Наталије, број 35 - II, 221).
Исцељење болесника у Америци. Из Америке стигне оцу Јовану телеграм да се помоли за исцељење болесника, и отац Јован се помоли. Ускоро стигне из Америке други телеграм са захвалношћу за исцељење. У телеграму је назначен час преокрета на боље. А то је био час када се отац Јован молио (Казивање Александре Алексејевне Бабенко, супруге свештеника - II, 223).
Исцељење од тешке водене болести. Пре отприлике четрдесет година мој отац Иван Алексејевич Бјељајев, у Тифлису, оболи од водене болести у најтежем степену. Лекари изјаве да је то неизлечиво. Ја упутим писмо оцу Јовану и замолим да ослужи молебан за татино оздрављење. Убрзо по одашиљању писма моме оцу буде боље, температура спадне а исто тако и оток, и свраб нестане. Мој је отац после тога још дуго живео (Исказ Олимпијаде Ивановне Бјељајеве - II, 227-228).
Исцељење генерала од рака у грлу. Мој муж тешко оболи. У грлу му се, у једњаку, појави некакав израштај. Лечили га Сергеј Петрович Боткин и други лекари и говорили да је то или рак или полип. Болесник ништа није могао да прогута, па су га хранили вештачки. Много је био ослабио и тако рећи осуђен био да умре од глади. Ја сам нарочито, али као нехотице, остављала на столу пун револвер, да би њиме могао да прекрати живот и муке.
Моја рођака посаветује ме да одем у Кронштат до оца Јована, и ми заједно пођемо. Стигавши у Кронштат, ми црквењаку оца Јована испричамо о генераловој болести, а овај то пренесе оцу Јовану у цркви. Отац Јован постави нас на колена, а сам подигне руке к небу и трипут изговори: "Господе, спаси и сачувај слугу Твога" (и каже име генерала). Потом клекне пред свети престо, положи руке на крај престола, прислони на њих главу и помоли се, поновивши исте речи трипут. После тога отпусти нас.
Кад смо се ја и моја сродница вратиле кући у Стрељну, где смо живели, нисмо могле да поверујемо очима оно што смо виделе: мој муж седи и једе бифтек!
После смо сазнале да је он у тренутку кад се отац Јован молио, затражио пиво. И кад је покушао да прогута гутљај пива, у грлу је нешто загргорило и пиво слободно прошло у желудац - очигледно израштај се откинуо. Обрадован овим, генерал је слободно попио још пива и затражио да му се спреми бифтек.
Ето каква је била моћ молитава великог Чудотворца! (Сведочанство Варваре Васиљевне Козлове, удове генералштабног генерал-мајора, Београд - II, 230-231).
Исцелио бољара од унутрашње болести. Мој отац Николај Боровски, бољар из Курске губерније, оболео је био од некакве унутрашње болести. Позвани су најбољи професори Харковског универзитета, који су, после прегледа, изјавили да је неопходна унутрашња операција, одредили и време за ову и отишли.
Ја тада пошаљем телеграм оцу Јовану у Кронштат с молбом да се помоли за болесника.
Одређеног дана за операцију стигну лекари и пре операције детаљно прегледају болесника. После тога они изјаве да су симптоми који су их побуђивали на операцију ишчезли и да операција сада није потребна.
Отац се мој опоравио и проживео још много година (Исказ Марије Николајевне Шевцове, удове генерала - II, 249).
Исцељење тешког болесника у годинама. Отац мој у старијим годинама тешко се разболи и лекари изјаве да је стање безнадежно. Сродници пошаљу телеграм оцу Јовану да се помоли за њега. Од оца Јована стигне одговор: "Молите се и ви!" И отац оздрави (Сведочанство Леонида Исаковича Чудновског, среског начелника у Србији - II, 304).
Исцељење загнојене ране од псећег уједа. У својим младим годинама живео сам са оцем на нашем сеоском имању у срезу Конотопском, черниговска губернија. Једном при повратку из поља кроз село мене нападне сеоски пас и уједе за руку. Рана је била дубока и вена повређена испод лакта. Код куће ми на рану ставе домаћи завој, који сам носио неколико дана, не придавајући рани никакав значај. Међутим, почео сам да осећам јаке болове. Кад је завој скинут, видело се да се рана проширила и загнојила. Позван је месни лекар и он је предузео лечење, али ништа није помогло. Сва се рука претворила у загнојену рану. Обратили смо се среским лекарима. Они су предлагали ампутацију (одсецање) руке, иначе може доћи до тровања крви и смрти. Ја се са тим нисам сложио.
У то нам из Конотопа дође у посету бивши свештеник цркве на нашем имању и сазнавши за моје тешко стање обећа да ће се обратити молбом оцу Јовану Кронштатском да се помоли за моје исцељење.
Следеће ноћи мене пробуди снажан глас: "Прекрати лечење па руку поливај хладном водом". Ја томе нисам придао неки значај, али ме је стара бака наговорила да поступим по овом савету у сну. Ја сам се најзад сагласио. Бака је донела ведро изворске воде и почела да полива загнојену руку. Хладна вода спирала је гној и умањивала бол.
Другог дана приметило се да је гноја било знатно мање и да су ивице рана почеле да зарастају. Рана је брзо потпуно зарасла и није од ње остало ни трага.
Наш свештеник, кад је дознао подробности о моме оздрављењу, рекао је да је по његовом рачуну отац Јован примио писмо оног дана кад сам ја у сну чуо оне спасоносне речи.
Тако је молитвама Божјег угодника била спасена моја рука а можда и живот (Исказ Михаила Григоревича Ковалева, Ћуприја, у Србији - II,312).
Сведочанство преосвећеног Виктора, епископа пекиншког и китајског, о своме исцељењу. Кад ми је било година и по од рођења оболео сам био од крупа у грлу са црвеним запаљењем. Болест је била тако озбиљна да су лекари изгубили наду у оздрављење и мислили да ми нема спаса. Остала је једина нада на помоћ Божју.
Тада мој отац, на молбу мајке, пошаље телеграм оцу Јовану Кронштатском и запроси његове молитве за моје оздрављење. У брзо је од оца Јована стигао одговор: "Помолио сам се, син ваш оздравиће".
И заиста, ја сам се брзо почео опорављати и потпуно оздравио, на велико чуђење лекара. Значајно је то што је моје оздрављење започело од момента предаје телеграма оца Јована, као и то што је велики угодник био толико близак Богу, да му је Дух Свети открио да је примљена његова молитва (I, 214-215).
Исцељење свештеника од епилепсије (падавице). У моме родном селу, у Холмској епархији, службовао је свештеник који је 7 година боловао од епилепсије, иначе је био човек дубоко верујући и поштован од парохијана. Он напише писмо оцу Јовану и замоли га да се помоли за његово исцељење.
Отац Јован му одговори да се помолио и да се болест неће више поновити. И заиста није се поновила. Овај случај познат је свима становницима села (Саопштење протојереја Јована Сокаља, старешине руске цркве у Београду, улица Кнеза Данила, број 35 -1, 224).
Исцељење Бугарина од тешке болести. За време мога бављења у бугарском манастиру светог Александра Невског, близу града Јамбола, у Сливенској епархији, слушао сам од једног житеља града Јамбола како се један члан његове породице био тешко разболео и био на самрти. Лекару су предвиђали скору смрт. Они се тада телеграмом обрате оцу Јовану у Кронштат, просећи његове молитве за оздрављење болесника. Кроз дан - два по одашиљању телеграма наступи преокрет у болести и он оздрави потпуно. Сећање на овај чудесни догађај живи међу житељима овог града и дан-данас (Саопштио смирени Лука, игуман манастира Тумана у Србији - I, 225).
Исцељење принца од зубне гангрене. Принца олденбуршког А. П. заболи зуб и од тога се створи гангрена. По мишљењу лекара, његов положај био је безнадежан. Тада се принц обрати оцу Јовану за његову молитвену помоћ. По молитви оца Јована гангрена прође и принц потпуно оздрави. После тога принц је уза се увек носио слику оца Јована (Сведочанство грофа Георгија Павловича Сјузора, бившег секретара принца Александра Петровича Олденбуршког, Версај, код Париза, Француска - I, 238).
Исцељење младића од трбушног тифуса. Син моје заове, младић од 16 година, оболи од трбушног тифуса са високом температуром и компликацијама у ногама. Пошаљу телеграм оцу Јовану у Кронштат. Од њега стигне одговор: "Молио сам се и још ћу се молити. Господ милосрдни помоћи ће и помиловаће".
После примљеног одговора температура је спала и ноге се исправиле, и он је убрзо оздравио (Андреј Соколов, Исписи из успомена моје матере - II, 58-59).
Дар јављања на даљини и исцељивања на јави и у сну
Јавио се болесној Јеврејки у Харкову и исцелио је. Године 1902. срела сам се у возу са интелигентном Јеврејком, која је путовала из Харкова у Кронштат. На моје питање о разлогу тога далеког путовања, она ми је причала следеће:
"Идем да захвалим оцу Јовану Кронштатском за исцељење моје кћери која је била на самрти. Професори су јој прорекли смрт и одбили да лече. Тада милосрдна сестра, видећи мој неописиви ужас, предложи да пошаљем телеграм оцу Јовану Кронштатском, он ће помоћи. Телеграм је одмах био послат. После неколико часова истог дана ја улазим у собу болеснице у нашој кући и на своје велико чуђење спазим поред постеље своје кћери православног свештеника, стоји и моли се. Ја сам збуњена стала, као укопана. По завршетку молитве, свештеник се окренуо, и не погледавши ме упутио се вратима. По изгледу личио је на оца Јована Кронштатског, чију сам слику видела код милосрдне сестре. Ја сам с поштовањем пошла за њим да га испратим. Али кад сам изашла у предсобље, тамо није било никог, па ни у дворишту. Ја сам запитала послугу кога су пустили унутра или из куће напоље, али сам добила одговор да нико у кућу није ушао нити из ње изашао.
А кћи моја почела се одмах опорављати и убрзо, на чуђење лекара и свих укућана, сасвим оздравила.
Ја сам Јеврејка, али идем у Кронштат да одслужим захвални молебан, захвалим баћушки Јовану и приложим своју жртву за његове добротворне потребе (Испричала лутеранка, удова православног инжењера из Полтаве - прештампано из листа "Православнаја Карпатскаја Рус", број 1, од 6. јануара 1933. године - II, 175-176).
Јављање оболелом од рака у желудцу. Сеоски црквени тутор Павел Семјонович Воронов боловао је од рака у желуцу. Изгубивши наду на помоћ лекара, он се почетком фебруара 1895. године телеграмом обрати оцу Јовану Кронштатском с молбом да се помоли за његово оздрављење.
Другог дана увече, кад је остао сам у соби, појави се пред њим непознати му свештеник, светла и блага лица, гологлав, у раси (горњој свештеничкој хаљини са широким рукавима), са блиставим крстом на грудима, стане код врата и са очигледним саосећањем упре поглед у тешког болесника. Појава је била тако стварна, да се болесник, малаксао од тешких страдања, обратио молбом непознатом му свештенику да својом молитвом прекрати његове патње.
Само што је болесник изрекао своју молбу, визија је ишчезла, и он се одмах боље осетио и брзо опоравио.
После Ускрса, половином априла, он се упути у Кронштат, да лично захвали оцу Јовану на исцељењу од тешке болести.
По доласку у Кронштат, он одседне у Дому трудољубља и позове к себи оца Јована. Кад је овај ушао у његову собу, бивши болесник је одмах у њему препознао оног благодатног свештеника, који му се јавио и исцелио га.
После овога Воронов је проживео још 14 година и мирно се упокојио 27. јануара 1909. године (I, 251-252).
Јавио се у сну оцу и укорио га што своју кћер не да за момка кога је она изабрала. У Петрограду је живела честита девојка, која је заволела доброг момка, али сиромашног и без службе. Њен отац био је суров човек и желео је да кћер уда за богатог човека и од положаја.
Нашавши се у таквој ситуацији девојка оде на Балтијску станицу, одакле је отац Јован обично одлазио у Оранијенбаум и Кронштат. Кад је он наишао, она се прогурала до њега и са сузама му објаснила своју невољу.
"Не тугуј, удаћеш се за свога Михаила", љубазно јој је одговорио отац Јован.
Кад се она вратила кући, сурови отац укорио је због дужег одсуства.
Сутрадан отац јој је рекао: "Можеш поћи за свога Михаила. Отац Јован Кронштатски целу прошлу ноћ није ми дао мира због тебе" (I,98).
Јавио се болесној жени и исцелио је. Једна жена алтајске народности, незнабошкиња била је тешко оболела. Њени сродници пошаљу телеграм оцу Јовану да се помоли за болесницу. После тога болесница је причала да ју је посетио свештеник са митром на глави (отац Јован био је одликован правом да носи митру за време богослужења) и благословио је, после чега је она потпуно оздравила (Казивање архиепископа црноморског и новоросијског Сергија на скупу у спомен оца Јована у сали II мушке гимназије у Београду 20. децембра 1972. године. Архиепископ Сергије био је мисионар међу алтајским незнабошцима - I, 241).
Јавио се у сну лутеранској девојчици и рекао да ће оздравити. У граду Вознесенску, Херсонска губернија, у немачкој породици Мајш, лутеранске вероисповести, девојчица од 8 година оболи од дифтерије. Њено стање било је веома тешко. Лекари ништа нису могли помоћи. Родитељи су били очајни. Неко од православних посаветује их да се телеграмом обрате оцу Јовану Кронштатском. Увече му пошаљу телеграм, а сутрадан изјутра добију од њега одговор да ће учинити што може. Девојчица, пошто се пробудила, испричала је родитељима да је код ње долазио свештеник, кога она никад дотле није видела, и опише његову спољашност.
А још пре тога познаници су донели њеним родитељима фотографије оца Јована. Кад су девојчици показали ову фотографију, она је узвикнула: "Баш тај свештеник био је код мене, пришао моме кревету и рекао: "Оздравићеш!".
И девојчица је стварно брзо оздравила.
О овом случају сазнали су сви у граду (Сведочанство Надежде Ивановне Дубељштајн жене пуковника, Београд, улица Светосавска, број 30 - I, 242).
Јавио се онемелој девојчици и исцелио је. Мој брат Степан Николајевич Пономарев био је ожењен Јулијом Георгијевском Бјељавском, кћерком бољара. Свастика братовљева Јелизавета Георгијевна учила је у Харкову. У вишим разредима она се разболи и изгуби моћ говора - онеми. Најбољи професор у Харкову и инострани чувени специјалисти нису могли помоћи и најзад признали су своју немоћ. Лиза је била принуђена да прекине школовање и живи код родитеља.
Није тешко замислити очајање и бол родитеља. Убедивши се у немоћ науке, мајка Лизина напише оцу Јовану Кронштатском и замоли да се помоли за Лизу и исцели је небеском силом. Баћушка одговори да ће се помолити, да не треба падати у очајање, јер је милост Божја неизмерна.
Једном брат мој, онда млад официр, дође на имање Бјељајевих. То је било некако пред Ускрс. После ручка сви се разиђу по својим собама. И Лиза је отишла у своју собу, као и дотле, нема и тужна. И док још нису заспали, зачуо се снажни и у исто време радостан и уплашен глас Лизе: "Мама, мама!"
То је било тако неочекивано. Сви су полетели у њену собу. Она, као у некој екстази и ван себе, проговори: "Сад је у моју собу ушао један свештеник, благословио ме и рекао да снажним гласом позовем маму и ја сам позвала".
По њеном опису свештеник је личио на оца Јована Кроштатског.
И Лиза и њени сродници били су потресени чудом и топло захвалили Богу и оцу Јовану.
Лиза је после тога била потпуно здрава, завршила гимназију и удала се (Исказ генерала Пономарева, записао генералштабни генерал Борис Александрович Штејфон - I,243-244).
Виђење у сну иконе оца Јована спасло оболелог од смртне опасности. Пуковник петроградске престоничке полиције Густав Аполинаријевич Шебеко (римокатолик) оболи од чира у грлу. Лекари изјаве да му не могу помоћи, и да све зависи куда ће се тај чир провалити: ако се провали унутра, смрт је неминовна; ако напоље - спашће се.
Под овим утиском он је лежао на постељи и чекао шта ће бити. У току дана он задрема и у сну над креветом види у ваздуху икону оца Јована Кронштатског, који је тада био жив. Кад се после тога виђења пробуди, видео је да је сав кревет био поливен гнојем из чира, који је провалио напоље, и он је био спасен (Његов лични исказ - I, 250-251).
У сну се јавио младићу оболелом од запаљења плућа и причестио га. Пре 40 година оболео сам био од запаљења плућа у тако тешкој форми да је конзилијум лекара саопштио мојим родитељима да ми нема спаса и да следећу ноћ нећу преживети. Моји родитељи одмах пошаљу телеграм оцу Јовану Кронштатском. Следеће ноћи ја заспим и у сну видим оца Јована, који је дошао, донео Свете Дарове и причестио ме. Кад сам се пробудио, ја позовем матер и указујући на повећу фотографију оца Јована, која се налазила у соби, кажем јој: "Тај свештеник био је сад код мене и причестио ме". Отац и мати били су усхићени.
Тога тренутка ја сам оздравио. Доктори који су сутрадан дошли и видели ме, занемели су од чуда (Исповест Аркадија Ивановича Северинова, наставника гимназије у Тетову, Југославија - II, 176-177).
Сила благослова
Народне масе интуитивно су осећале, а у то су се и свакодневно уверавале примерима исцељења најтежих и неизлечивих болесника, да је отац Јован угодник Божји, да његове молитве и благослови имају чудотворно дејство, па су му не само болесни него и здрави хрлили и просили његове молитве и благослов за спасење од зла и напасти, за срећу, благостање и успех у животном подухвату. Народ се у томе није варао. И благослов оца Јована, као и његове молитве, пратила је благодатна сила, која је изобилно почивала у њему. Од многих примера навешћемо пет-шест.
Благословио матуранта семинарије да успешно изговори своју прву проповед. Иља Васиљевич Гумилевски, протојереј храма Христа Спаситеља у Москви и професор Московске духовне академије, као матурант семинарије (богословије) добио је од професора задатак да одржи проповед на одређену тему. Место где треба да одржи проповед није назначено, што га је нарочито забрињавало, поред других брига у вези са произношењем прве јавне проповеди.
Он је био међу најбољима, од којих су само двојица могла да буду упућена у духовну академију као питомци.
Пред један од Богородичиних празника он је добио наређење да се јави старешини Успенског храма, од кога је сазнао да своју проповед треба да одржи у половини свеноћног бденија, за време полијелеја (певања стихова 134. и 135. псалма у словенској Библији). Узбуђен због такве изненадне наредбе, он се још више узбудио кад се у олтару појавио отац Јован Кронштатски и почео да се припрема за служење свеноћног бденија.
Необјашњиви страх, а истовремено и побожни трепет прожимали су га (Ово прича његов брат, коме је он после поверио своје доживљаје у том часу). Што се више ближио час кад треба да се у стихару појави на амвону као проповедник, код њега је све више расла жеља да побегне некуд, или одложи иступање, макар и симулирањем болести. У борби са самим собом време је неприметно протекло и наступио тренутак кад треба да се појави из олтара. За размишљање више није било времена. Он се трипут прекрстио пред светим престолом и одлучно пришао оцу Јовану за благослов.
"Осећам и знам твоја доживљавања, младићу, рекао је баћушка Јован. Нека те укрепи Бог својим Духом Светим, те да се убудуће никад не плашиш у својим служењима Богу".
Са необичном снагом и особитом дикцијом изговорио је брат своју прву проповед напамет. Том приликом он се држао теме, као стожера, али су мисли текле слободно, живо и убедљиво.
Речи оца Јована оправдале су се у току даљег живота и активности матуранта Гумилевског. По завршетку духовне академије, он је био задржан у академији ради одбране дисертације за звање професора. Као професор и протојереј храма Христа Спаситеља он је често имао прилике да говори проповеди у присуству цара. Све његове проповеди, са упуством како се за њих треба припремати и како их изговарати, сабране су у књигу под називом: "Семе вере".
У упутству, као најважније говори се о томе да су за успешно произношење проповеди претходно неопходно потребна три дана строгог поста и молитве, тајне и умне, да би се дух ослободио од тела и добио крила.
Из овог казивања јасно излази да му је отац Јован приликом благосиљања пред његову прву проповед дао благодат Светога Духа, која га је учинила великим проповедником... (Сведочанство његовог брата - I, 206-208).
Жеља девојке да нађе доброг мужа, по благослову оиа Јована, испунила се. Једна девојка из Петрограда желела је да јој Бог подари доброг и лепог мужа. О томе је она замолила и благослов оца Јована. И Бог, по молитвама оца Јована, дао јој је таквог мужа из реда појаца.
Потом је она почела да моли оца Јована да њен муж постане ђакон. На то јој је он приметио: "Гле шта ти хоћеш? Добро, помолићемо се!" И шта се догодило?
У то време дође у Петроград владика из Краснојарска, спази њеног мужа, призове га и узме за свога ђакона (Писмо јеросхимонаха Пахомија, из манастира Вазнесења Господњег, у Светој Гори Атонској - II, 187-188).
Просимо молитве оца Јована за успех на испиту. Мој отац Иван Емељанович Улига, пуковник Кубанске козачке војске, полагао је у Тифлису 1896. године испит за упис у Генералштабну академију и положио. Али на пријемном испиту у Петрограду, иако је овај положио, није био примљен.
Следеће године он је опет конкурисао за пријем. Пре испита он је отишао у Кронштат и замолио оца Јована да одслужи молебан за успех на испиту у Академији. Отац Јован одслужио је молебан и охрабрио га да ће добро положити. И стварно, на испиту је показао блистав успех и био примљен у Академију, коју је завршио међу најбољима (Казивање пуковника Григорија Ивановича Улиге, бившег официра царске пратње - II, 172).
Просио молитву оца Јована за успешан пријем у кадетски корпус. Пре мог ступања у I кадетски корпус у Петрограду, моја мати позвала је оца Јована у нашу кућу да одслужи молебан и помоли се за мој успешан пријем. Отац Јован одазвао се и дошао. При доласку ја сам му пришао ради благослова. Он је обе руке своје положио на моју главу и рекао матери: "Ступиће, ступиће".
И заиста, ја сам одлично положио испит и био примљен као државни питомац. За две државне стипендије конкурисало је нас 35 кандидата. Ја сам испит положио као први.
Ја сам осећао као да је нека благодат сишла на мене, те сам испит лако положио. Овим ја објашњавам и потоње успехе и спасења из невоља и опасности у моме животу. Учествовао сам у руско-јапанском рату, био сам рањен и контузован, у многим бојевима грозила ми је смрт, топио сам се у реци Хунхи 1905. године, али сам био спасен, у рату 1914-1918. четири пута био сам рањен и контузован, извукао главу из револуције и срећно са женом доспео у Србију. Све то ја приписујем благодати Божјој, коју ми је испросио отац Јован, према коме ја и сад гајим побожно-захвална осећања, налазећи се у туђини (Исповест пуковника Е. Ковескога - II, 170-171).
Кад је виђење у сну истинито а кад лажно. Неко је запитао оца Јована може ли се придавати значај оним сновима у којима се он појављује. Он је на то одговорио: "Ако ја дођем на сан са крстом на грудима, онда сам то ја; а ако без крста, онда је то вражје дело". (Исказ раније споменуте монахиње Марије Родевич... II, 92).
Случајеви одбијања
Поред многих одзива на усмене молбе, писма и телеграме да се помоли за оздрављење оболелих, или подари благослов, било је и случајева одбијања.
"Јеретику не идем, помолићу се за њега, али неће оздравити". Живећи у Петрограду, знам факт о прозорљивости оца Јована, који се догодио у породици мојих сродника. Млад човек био је на самрти (услед несрећног случаја). Он је био неверник а родитељи његови били су верујући и побожни. На њихову молбу да посети самртника и помоли се за његово исцељење, отац Јован је одговорио: "Јеретику не идем, помолићу се за њега, али неће оздравити".
Младић је убрзо умро (Сведочанство Олге Шуббе, Недаљ, Југославија - II, 179-180).
"Нека јој Бог подари царство небеско". Није увек отац Јован испуњавао молбе сродника за исцељење њихових болесника, него је то чинио само онда када је то било у сагласности са вољом Божјом. Тако, кад се разболела моја сестра, оца Јована су замолили да се помоли за њено исцељење. Мећутим, он је рекао: "Нека јој Бог одари царство небеско!" (Исказ Јевгеније Алексајевне Јефимове, удове пуковника кронштатске тврћавске артиљерије - II, 180).
"Он више није житељ овог света". Кад су оца Јована једном замолили да се помоли за исцељење оболелог од шарлаха са дифтеричним компликацијама, он је одговорио: "Не, он више није житељ овога света".
Очигледно његово оздрављење није било сагласно са вољом Божјом, и то је оцу Јовану открио Дух Свети (Исказ удове генерала Шепелове - Веронович, Београд, улица Сање Живановић, број 34 -II, 180).
Ускратио благослов дами која га је исмејавала. Отац Јован нашао се у једном друштву у коме је била једна дама. Она га је пре тога у том друштву оговарала и исмејавала. Кад су сви из друштва почели да прилазе оцу Јовану ради благослова, пришла је и та дама, али се он окренуо од ње и ускратио јој свој благослов (Случај саопштио М. М. Родзјанко у писму од 29. децембра 1927. године - II, 81).
Ускратио целивање крста атеисти. Породица једног болесника у граду Јарославу позвала је оца Јована да одслужи за њега литургију. Уочи литургије било је о томе говора у једном друштву око карташког стола. У друштву је био и прокурор који је почео да се атеистички изражава и исмева оца Јована. Али му то није сметало да и он сутрадан дође на литургију. Кад су после литургије присутни почели да прилазе и целивају крст у руци оца Јована, пришао је и онај безбожни хулитељ, али га је отац Јован ударио руком по челу и рекао: "Ти, пролази!" и није му допустио да целива крст. То је на атеисту потресно деловало и он се потпуно препородио (Испричао пуковник Крилов - II, 81, 82).
Случајеви обмане и казна Божја за то
Обмана тројице студената. Један студент испричао је следеће: Нас тројица живели смо у једној соби. Наше безверје навело нас је да смислимо превару и исмејемо оца Јована. Један од нас направи се болестан и легне у кревет, а ми здрави замолимо оца Јована да дође и помоли се за оздрављење "болесника". Како смо се договорили, тако и учинисмо.
Отац Јован дође и видевши "болесника" у кревету рекне му: "Сад ти ја нисам потребан али ћу бити ускоро". Потом се помолио и отишао (новац од нас није узео јер смо га ми предупредили да немамо). По његовом одласку тобожњи "болесник" хтеде да устане из кревета али није могао. Нека невидљива сила приковала га је за кревет. Ми му у почетку нисмо поверовали. Мислили смо да се он претвара и шали, али смо се уверили да се не шали. Решили смо да почекамо дан - два. Прошло је више од три дана, а њему све горе и теже. Видећи шта смо учинили нас двојица поћемо до оца Јована, признамо своје дело и са сузама замолимо опроштај.
Отац Јован лепо нас је примио опростио нам и отпустио с миром. По повратку у свој стан, затекли смо друга здрава и на ногама.
Онај који је испричао овај случај додао је: "Ова лекција добро ми је послужила за сав живот и учинила од мене човека верујућег и религиозног" (Писмо пуковника Михаила Димитријевича Тимофејева-1, 87).
Своју превару сељак скупо плати. Приликом једног доласка оца Јована у своје село пришао му је један сељак и затражио од њега 25 рубаља да лечи своју болесну кобилу (која је била здрава). Отац Јован да му их без речи.
Али кад се сељак вратио кући, на свој ужас затекао је кобилу мртву.
Он се горко покајао, вратио се оцу Јовану и признао да га је преварио, кобила му је била здрава али је сад угинула.
Отац Јован га поучи и опрости му (II, 83).
Напади на оца Јована и покушај убиства
Појава секте "Јоанита" пружила је противницима оца Јована згодан повод за напад, прво у штампи а потом и физички.
После објављивања манифеста (17. октобра 1905) о слободи штампе, у оној, левичарски настројеној, почели су се јављати све бројнији напади на оца Јована. Ова кампања водила се у "Петроградским новинама". Ја сам једном, у редакцији ових новина, док сам чекао њиховог издавача, чуо следећи разговор између двојице сарадника овог листа, по народности Јевреја. Један је запитао другог: "Шта је било, јеси ли написао нешто о оцу Јовану?" На то му је овај одговорио: "Шта ћу да пишем, кад о њему ништа не знам". Први је на то приметио: "Какав си ти писац, кад немаш маште?"
О физичком нападу на њега у цркви за време литургије испричао је сам отац Јован Александри Александровој Анкировој, становници у Архангелску, где је она живела са мужем, у чију је кућу отац Јован увек свраћао, кад год је путовао у свој крај.
За време једне литургије у Андрејевском храму (после објављивања споменутог манифеста), у моменту кад је са путиром у руци изашао на царска врата, спазио је једног студента како са кандила пред иконом Христа Спаситеља припаљује цигарету. Он му је рекао: "Шта то чиниш?" На то га је студент ошамарио тако снажно по образу, да су се свети Дарови из Чаше расули по поду. Ја сам се прекрстио и окренуо му други образ, рекавши: "Удри још једном!" Али народ је ухватио студента и спречио. Одонда ја рђаво чујем.
У то време покушано је и убиство, али га је Бог спасао. То се овако догодило:
У Петрограду је живела млекарица Надежда. Њен муж био је пијаница и она га је често због тога тукла. Њој посаветују да се обрати оцу Јовану, што она и учини. Отац Јован исцели њеног мужа од пијанства. Она се тако обрадовала да је своме мужу препустила све домаћинство, а она свом душом почела да служи драгом баћушки и да га често спроводи у колима приликом посете болесника.
Њу једног дана замоле неки богати људи да доведе баћушку тешком болеснику. Кад је она почела да га моли да пође тамо, он јој одговори: "На заклање ме водиш". Она се уплашила од ових речи, али ништа није разумела.
У колима су биле још две жене, које су чувале баћушку. У току пута он је још двапут поновио: "На заклање ме водите" и додао: "Господе, нека буде воља Твоја!"
Стигли су у веома богату кућу. У трпезарији је био спремљен сто са разноврсним јелима. Отац Јован је запитао: "А где је болесник?" Њему покажу једну суседну собу и позову да уће у њу. А кад смо и ми, жене, хтеле да ућемо, нас су брзо одгурнули и закључали врата. Ми смо се уплашиле, нарочито кад смо изнутра, из собе, зачуле ларму. Нас две почнено да лупамо у врата, а трећа отрчи по кочијаша, који је био веома снажан човек. Кочијаш је дојурио и свом снагом навалио на врата и сломио браву. Пред нама се указао страшан призор: баћушка је лежао у несвести попреко на кревету, на њега натрпани јастуци, а на њима седела су три фанатика; на поду видела се крв. Кочијаш је збацио фанатике, узео баћушку на руке и однео у кола. Ми смо све три плакале и молиле баћушку за опроштај, јер нисмо знале да је ово била припремљена замка. Фанатици су ножем ранили баћушку у слабину. Кад се баћушка освестио у колима, строго нам је запретио да о овоме никоме ништа не причамо, јер се бојао бунта и метежа у народу. Сутрадан је у новинама објављено да је баћушка болестан. Све ово саопштила ми је Надежда у поверењу. Од овог догађаја баћушка се није могао опоравити и тешко је патио све до смрти (Исказ монахиње Евфросиније Туљакове, Београд - I, 122-123).
Следећа страница
