Дар исцелења болесника молитвом
У почетку благодатних исцелења болесника по молитвама оца Јована дознајемо из њихових исповести пред црквеним пастирима у Нижегороду 1901. и у Сарапулу 1904. године. Том приликом он је, поред осталога, рекао:
"У вашим душама браћо саслужитељи, несумњиво се јавља питање, како се ја усуђујем да путујем по целој Русији, да се молим за толико мноштво, који просе моје молитве. Можда ће неко то назвати дрскошћу... Но ја, браћо, не бих се решио на тако велико дело, кад на њега не бих био позван свише... Ево како је почело. Неко се у Кронштату разболео. Просили су моју молитвену помоћ. Код мене је било правило: ничију молбу не одбијати. Ја сам се почео молити, предајући болесника у Божје руке, просећи од Господа да се на њему изврши Његова света воља. Али неочекивано долази ми једна старица, коју сам одавно познавао. Она је била дубоко верујућа, богобојажљива, живела по хришћанским начелима и живот провела у страху Божјем. Долази ми и упорно захтева да се молим за болесника и то за његово оздрављење. Сећам се, ја сам се тада од таквог захтева скоро уплашио: Како могу, мислио сам, да имам такву слободу? Мећутим, старица је чврсто веровала у моћ моје молитве и упорно настојала на своме. Ја сам тада пред Господом исповедио своје ништавило и своју грешност, видео у томе вољу Божју и почео да просим од Господа исцелење болесника. И Господ му је послао Своју милост - он је оздравио, а ја сам захвалио Господу за ту милост.
Исцељење се поновило и други пут после мојих молитава. Тада сам ја у томе видео вољу Божју, ново послушање дато ми од Бога - да се молим за оне који од мене то буду захтевали. Сад и ја знам, и други причају, да се догађају исцелења болесника по мојим молитвама.
Особито су задивљујућа исцелења демоном поседнутих, тешких страдалника. Такви болесници обично су веома немирни: изговарају страшне хуле и речи без везе и смисла, пљују, ритају се и отимају од својих пратилаца. Кад их приводе, они увек затварају очи. Али ја заповедам да отвори очи. Понекад више пута морам да поновим: "Отвори очи!" При том ја управљам свој поглед на њега, и кад он отвори очи, ја, гледајући му у очи, говорим: "Именом Господа нашег Исуса Христа заповедам ти, душе нечисти, изађи из њега!" и благосиљам крстом болесника. Болесник долази к себи, смирава се и почиње да се моли. Ја га потом причешћујем Светим Тајнама, од којих је пре тога свим силама бежао. Пошто се исцеле, такви болесници не сећају се шта су у своме беснилу говорили. Из тога је јасно да они у бесном стању нису пројављивали своју вољу, него вољу противну вољи Божјој - вољу демонску.
Често зли духови дуго задржавају своју власт над болесницима, дуго се опиру, и кроз болеснике говоре: "Ми смо се у њему настанили, одавно смо задобили власт над њим" (болесником). Али сила Божја, од које зли духови дрхте, побећује их.
О, браћо моја, нама је много благодати дато од Бога, и ако ми сачувамо овај дар Божји, ми смо непобедиви...
О своме душевном стању могу вам рећи да испуњавам велико древно правило: познај себе самога. У томе се садржи сав мој живот: ја и до сада не престајем "познавати самог себе". Кроз ово ја долазим до сазнања своје немоћи у свему, а то ме нагони да се смиравам" (I, 172-173).
"Тако ја служим прослављању Цркве Божје и ширењу вере православне. Све вам ово говорим искрено, као са пастирима, и по вашој жељи, а на корист пастирске службе Свете Цркве и отаџбине наше" (1,171).
Исцељења присутних болесника
Исцељење монахиње Јевсевије. Монахиња Јовановског манастира Јевсевија, чија је дужност била да ради у кујни, на неки велики празник, кад су очекивали долазак у манастир оца Јована, тако се рђаво осећала да није могла устати из постеље. Долази отац Јован и њему саопштавају о њеној болести. Он одмах иде к њој и каже јој: "Мати Јевсевија, данас је велики празник, зашто ти лежиш?" Она одговори да је глава толико боли, да не може да се подигне из постеље. Отац Јован је положио своју руку на њену главу и бол је одмах престао. Она се одмах осетила здравом, устала из постеље и отишла у кујну да спрема ручак (Саопштење монахиње Марије из истог манастира -I, 90).
Исцељење монахиње истог манастира од болова у ногама. Друга монахиња истог манастира, чије је име приповедачица овог догађаја заборавила, али ју је лично знала, била је кажњена од игуманије тиме што јој је била одузета дужност коју је дотле вршила. Тако је без дужности ("послушања") провела скоро годину дана, а онда се разболи: заболе је ноге. Једног дана наишао је отац Јован и запитао игуманију јесу ли све сестре на својим дужностима (на "послушању"). Игуманија је била зачуђена и збуњена овим питањем и одговорила: "Да, све су".
"А монахиња Н. (и споменуо име) на каквом је послушању?" запитао је он даље.
Игуманија је одговорила да њу боле ноге.
Тада се отац Јован упутио овој монахињи и рекао јој: "Време је да идеш на своје послушање".
Одмах потом ова се монахиња осетила потпуно здравом, болови у ногама су ишчезли, као да их никад није било. После исцељења вршила је дужност вратарице (Саопштила иста монахиња -1,90-91).
Исцељење одузете руке. По одслужењу ране литургије у Андрејевском храму у Кронштату, отац Јован је одлазио у Петроград ради посете болесника којима је био позван. Увече се враћао натраг у Кронштат. Са њим се истим бродом враћао и А. Плешчејев, који је то путовање описао у новинама овим речима:
"Путовао сам увече из Петрограда у Кронштат паробродом "Котин". Ушао сам у кабину I класе. Неко од познатих позва ме и направи ми место на дивану у дну кабине. У кабини су нешто живо разговарали. На моје питање познанику о чему то говоре, одговори ми: "Отац Јован путује бродом... Њега су тако опколили, да за мало нису сви у воду попадали".
- А где је он? запитао сам.
Гостионичар Василије Феодотович силом је раздвојио масу путника и оца Јована убацио у највишу кабину посред брода, поставио пред кабином стражу од послуге и заповедио да никога не пуштају унутра, ма ко то био.
Отац Јован се тако у току дана уморио у Петрограду, да је одмах заспао у кабини.
У разговору о оцу Јовану мој сусед исприча следеће: "Моме оцу била се одузела рука. Отац Јован знао је мога оца и волео га. Чувши за очево обољење, он је без позива дошао да га посети. Дуго је седео поред очевог кревета, молио се и плакао, скоро непрекидно гладио очеву руку. Рука је прорадила. Ја сам био сведок тога" (I, 99-100).
Исцељење туберкулозе грла причешћем. Отац свештеника Василија Шустина умирао је од туберкулозе грла у Петрограду. Лечио га је професор Симановски и рекао да ће живети још 10 дана. Пошто је породица Шустина била блиска оцу Јовану, она му пошаље телеграм у Кронштат и замоли да дође. Он се одазове и дође. Видевши болесника, узвикнуо је:
"Што ми нисте рекли да је он тако озбиљно болестан? Ја бих донео Свете Дарове и причестио бих га".
Болесник је ћутао и тужно гледао оца Јована. А отац Јован, замисливши се, запита га:
"Верујеш ли ти да ја силом Божјом могу помоћи?"
Болесник, пошто није могао да говори, потврдно је климнуо главом.
Отац Јован му је заповедио да отвори уста и трипут крстообразно дунуо. Онда је руком ударио по сточићу са лековима. Сви стаклићи слетели су и разбили се. Затим је заповедио да се болесник превезе код њега у Кронштат ради причешћа. Без обзира на хладноћу и опасност, учињено је како је заповедио. Кад се болесник вратио кући, професор Симановски дошао је да га посети и веома се изненадио: све ране у грлу биле су зарасле. "Ово је невиђено; ово је право чудо!" изјавио је он.
Отац је после овога проживео још 25 година (I,109).
Исцељење седмогодишње девојчице од богиња. Сестрица споменутог свештеника Василија Шустина у својој седмој години живота оболи од богиња по лицу. Отац Јован је руком погладио унакажено лице девојчице. Болест је прошла и никаквог трага на лицу није остало (1,109).
Исцељење ректора Московске духовне семинарије архимандрита (потоњег митрополита) Антонија. Отац Јован стигао је у Московску духовну семинарију, у Тројице - Сергијевој Лаври, уочи храмовне славе и својим доласком све обрадовао. Архимандрит Антоније замолио је оца Јована да сутра служи свету литургију као најстарији, али је он из великог смирења одбио да началствује и стао као млађи са стране. При крају литургије стигне телеграм да је у Москви преминуо митрополит. Ректор одлучи да са оцем Јованом после ручка пође у Москву на сахрану митрополита.
Али после ручка он се нагло разболи. У то време владала је епидемија колере. Ректор осети јаке болове у стомаку, од којих није могао да устане из постеље. Отац Јован није о томе ништа знао. Према ранијем договору, он се после ручка спремио за пут. А кад је видео да ректора нема, запитао је: "А где је ректор, отац архимандрит Антоније?"
Одговорили су му да је ректор тешко оболео и лежи у својој соби.
Отац Јован се упутио болеснику и ушавши запитао га: "Шта је с вама? Ви много патите?"
"Умирем", одговорио је архимандрит Антоније.
"Којешта" - одговорио је отац Јован и положивши руку на главу архимандрита, додао: "устајте и хајдемо".
Ректор је осетио да га је болест тренутно оставила. Устао је и потпуно здрав кренуо са својим исцелитељем у Москву, где је учествовао у сахрани митрополитовој, прешавши за његовим ковчегом више од 10 километара (Из беседе архиепископа Серафима Богучарског, одржаној 20. децембра 1931. године у руској цркви у Београду - I, 205-206).
Исцељење оперског певача Хохлова у Москви. Син оперског певача Хохлова испричао је аутору ове књиге како се његов отац разболео од запаљења плућа. Лечили су га чувени московски професори и најзад казали његовој супрузи: "Ми смо учинили све што је у нашој моћи, али ми нисмо богови и дужни смо да вас предупредимо: ваш ће муж умрети и све што можемо учинити то је да му продужимо живот за 3-4 дана".
Кад су се професори разишли, болесник, који већ није могао говорити, прошапутао је: отац Јован. Из овога су укућани схватили његову жељу да се обрате оцу Јовану с молбом да се помоли за њега. Из даљег разговора показало се да се отац Јован случајно налазио у Москви. Нашли су га на станици и замолили да дође. Он се одазвао и дошао. Кад је наишао, затекао је болесникове другове из опере како се наглас смеју.
Кад је отац Јован почео да се моли, сасвим друго настројење обузело је присутне, у многих су се појавиле сузе. А отац Јован молио се отприлике овако: "Господе, Ти си рекао да ћеш учинити ако ма шта заиштемо у име Твоје, и да ће небо и земља проћи, а речи Твоје неће проћи, а да се не испуне. Зато Ти се и молим, у име Самога Господа Исуса Христа, опрости овом слуги своме све грехове његове хотимичне и нехотичне и исцели га".
У гласу оца Јована осећала се сила вере и наде у Бога. Пошто се помолио, осенио је болесника крсним знаком и рекао му: "А сад заспи!" и отишао.
После тога болесник је заспао и провео у сну непрекидно 36 сати. За то време професори који су га лечили и обилазили мислили су да је он пао у летаргични сан. Кад се болесник пробудио и професори га прегледали, констатовали су да је потпуно здрав.
Овај случај тако је преобратио сина болесниковог, који је ово испричао аутору књиге, да је он отада стекао непоколебиву веру, наду и љубав према Богу (I, 238-240).
Исцељење дечака оболелог од дифтерије у Петрограду. Михаило Алексијевич Суворин испричао је аутору ове књиге следеће:
Мога синчића јако је заболело грло. Ја сам позвао чувеног дечјег лекара доктора Русова. Овај је дошао, прегледао болесника и рекао: "Ваш синчић је оболео од дифтерије и нема му никаквог спаса, јер је грло поцрвенело".
Ја сам тада упутио телеграм оцу Јовану да дође. Он је дошао, помолио се и почео да глади и милује оболелог дечка. Најзад је рекао: "Ништа, ништа, не брините се, оздравиће!"
И стварно дечак је оздравио. То је чудо равно васкрсењу мртваца - рекао је Суворин, (I, 240-241).
Исцељење старице од болова у очима. Монахиња Марија Родевич испричала је како је њена мати много патила од болова у очима због сталног читања Светог писма ноћу при слабој светлости лојане свеће. За време једног боравка наше породице у Дому трудољубља у Кронштату, ја сам то испричала оцу Јовану. Он је узео освећену воду и њоме опрао мамине очи, и од тога часа она више није осећала никакве болове и видела је одлично све до смрти (II, 91).
Исцелио повређену руку петогодишње девојчице. У Петрограду деведесетих година овога века петогодишња сестричина поручника Проњина пригњечила је палац вратима фијакера и сасвим га размрскала. Лекар је препоручио да се палац одсече. Другог дана настало је тровање крви и лекар је рекао да ће се морати рука одсећи до лакта. Девојчица је непрестано плакала од јаких болова. Кад је лекар одвио завој, осетио се тежак задах.
Неочекивано отац Јован дошао је код суседа. Отац девојчице отрчи и замоли га да дође. Иако је био много заузет, он се, због хитног случаја, одазвао и дошао. Одслужио је молебан и рекао да операција није потребна и да ће повреда проћи. По одласку оца Јована, отац девојчице инсистирао је на операцији, али мајка која је чврсто веровала речима оца Јована, није се саглашавала. Девојчица је заспала и дуго спавала. Сутрадан дошао је лекар и скинуо завој. Отока није било, нити се осећао непријатан задах. Само је осушена жилица висила као кончић. Жилицу су одрезали и девојчица је оздравила. Тровање крви је ишчезло и лекар је изјавио да је то чудо (II, 102).
Исцељење ученика Пажевског корпуса од последица повреде главе. За време гимнастике један ученик задобио је јак ударац у главу и после тога опасно се разболео. Лечили су га сви могући лекари и професори, али без успеха. Мајци су саопштили да наде на оздрављење нема, и да ће у најбољем случају, ако не умре, остати идиот. Мати је тада отишла у Кронштат, нашла оца Јована и он је са њом дошао болеснику, помолио се и рекао да ће њен син оздравити. И стварно, дечку је одмах било боље и он се убрзо потпуно опоравио, на опште чуђење свих лекара (Саопштио Михаил Михаилович Родзјанко. Земун, писмом од 29. децембра 1927. године - II, 114).
Исцељење од тешке повреде поморског капетана Алексејева, потоњег епископа архангелског Михеја. Као бродски капетан II класе он се са бродом налазио у пристаништу и спремао за летњу пловидбу. Једног дана он се по завршетку дневних вежби брода на мору спуштао по мостићу у раднички чамац, којим је хтео да се искрца у пристаништу. Том приликом он се оклизне и падне у чамац, али тако несрећно, да му гвоздена шипка са стране чамца, која држи весло, пробије вилицу и помери зубе. Док је чамац дошао до пристаништа, сва глава толико му је била отекла, да му је оток потпуно затворио оба ока, и он ништа није могао видети нити говорити. Јавили су његовој жени. Кад је она стигла, саветовали су јој да потражи неког лекара. Жена то није послушала, него га одмах одвезла у цркву, где је отац Јован завршавао вечерње.
Пострадалог капетана с тешком муком су привели до олтара, где га је отац Јован сусрео са крстом у руци. Болеснику су помогли да клекне на колена. Отац Јован покрио му је главу епитрахиљем и почео дуго да се моли пред престолом за оздрављење и спасење пострадалог војника. За време те дуге молитве оток је ишчезао, очи се отвориле и пострадали могао је јасно да захвали баћушки за његове молитве.
При изласку из олтара пострадали капетан осетио је како му се повређени зуб клати у вилици. Он се и нехотице окренуо оцу Јовану и пожалио: "А зуб?"
Отац Јован погладио га је руком по образу и рекао: "Није то ништа, иди, све ће проћи!"
По одласку у пензију, капетан Алексејев остао је удов и по благослову оца Јована замонашио се, под именом Михеја, и ступио у Духовну академију. По свршетку Академије постављен је за епископа Архангелске епархије (Из уста епископа Михеја забележио генерал А. Ељшин и саопштио аутору књиге - 119-122).
Оболелу старицу двапут исцелио. Александра Колокољцова пише аутору књиге, како је отац Јован двапут исцелио њену бабушку (мајчину мајку) од смртне болести.
Прве посете оца Јована нејасно се сећам, пошто сам била још мала. Сећам се тешког стања својих сродника. Наша породица била је доста велика. Деда и баба имали су по две сестре и три кћери, све три удате и свака од њих имала је доста деце. Сви су живели у истој кући и сачињавали велику, чврсту породицу, у којој се свака радост или жалост једног њеног члана осећала као своја сопствена, а што није могло проћи непримећено и од нас деце.
За време болести наше баке злослутна тишина владала је у свима одајама њених кћери. Сећам се како је једном моја мати изненада ушла у нашу дечју собу, ухватила ме за руку и брзо позвала у салу, у којој је стајао и молио се мени непознати свештеник. Ја сам приметила да су сви били узбуђени. После молитве, отац Јован (име његово сазнала сам из разговора старијих) пришао је до баке, затим су мене привели к њему ради благослова, и он је отишао. Бака је оздравила.
Другу посету оца Јована запамтила сам веома јасно. Опет се бака разболела од крупозног запалења плућа и дошла до смрти. Лекари су јој забранили да говори и она је могла само да напише на хартији, ако је што хтела рећи. По мишљењу лекара, њено стање било је безнадно. Ја сам била одрасла и много волела баку, па ме је њено стање дубоко ожалостило.
Замолили су оца Јована да доће, и он се одазвао. Опет се молио у сали. Ја сам очекивала да ће одслужити молебан. Међутим, он је говорио речи молитава мени непознатих, говорио је брзо, чинећи нервне покрете кажипрстом десне руке, као кад се неком прети. Његов глас час се оштро подизао, час се сасвим спуштао. Завршио је неочекивано, оштро се окренуо и журним кораком упутио у спаваћу собу бакину: Ми смо сви похитали за њим. Моја мати и тетка очекивале су у смртном страху шта ће рећи отац Јован. А он, нагнувши се ка баки, љубазно је стављао своју руку на њену главу и(рекао јој: Оздрављајте, оздрављајте, ви треба још да живите, погледајте колико имате унучића - треба да се радујете због њих и да захвалите Господу. Бака је хтела нешто да каже али се закашљала и није могла да изговори ни слова. Лице моје матере и тетака сијала су од радости.
Благословивши баку и приложивши њеним уснама свети крст да га целива, отац Јован брзо је изашао из собе...
Моја бака брзо се опоравила и устала из постеље потпуно здрава (II, 123-125).
Исцељење болесника од тешког нервног растројства. Мој брат Николај Николајевич, који је живео у граду Нарви, оболео је од тешког нервног растројства у својој 22 години живота. Болест се пројавила у тако оштрој форми, да смо га морали одвести у болницу. После неколико месеци (тачно се не сећам, јер ми је било тада 10 година), мама ме је повела да посетимо болесника. Он је био смештен у засебну собу и никаквог побољшања у његовом стању није било. Од њега мама се са мном упути у Кронштат до оца Јована, с молбом да се помоли за болесника. Отац Јован захтевао је да се болесник њему доведе и мати је послушала. Кад је брат стигао, отац Јован се помолио, благословио брата и посаветовао мајку да га води кући у Нарву. Брат се постепено смиривао и после годину дана потпуно оздравио. Кроз десет година оженио се и имао здраву децу. Умро је у 62. години живота (Казивање Вере Николајевне Маслове, Београд, Жоржа Клемансоа, 44 - II, 186).
Исцељење тешке болеснице у Кронштату. Моја покојна мати била је тешко оболела у Кронштату. Лекар је рекао да нема никакве наде на оздрављење. Отац Јован често је долазио у нашу кућу, јер је веома волео наше родитеље. Он је рекао моме брату: "Ако мами буде рђаво, дођи по мене ноћу".
Једне ноћи њој је било рђаво и брат је јавио оцу Јовану. Он је дошао са Светим Даровима и причестио је. По причешћу рекао је брату: "Ја ћу сутра служити литургију, а ти обавести њене познанике, да би дошли и помолили се за њу".
Сутрадан дошао је лекар и зачудио се, видевши да је криза срећно прошла. Ја сам мислио да ћу је видети мртву на столу, рекао је он, то је чудо. Њу су могле спасти само молитве оца Јована.
После тога мати се брзо опоравила и проживела до 78 година (Исказ госпође Никитине, Копривница, Југославија - II, 186-187).
Исцељење парализоване жене, која се после замонашила. Године 1913. живела сам у Кронштату, а до мене живела је једна породица, чије сам име заборавила. Са том породицом живела је њихова тешко болесна бака. Та породица била је веома сиромашна, па су због тога морали сви да раде, а бабушку остављали саму по цео дан. Али нашла се једна монахиња, која је долазила баби сваки дан и неговала је. То је чинила потпуно бесплатно и тако предано, да сам се ја заинтересовала ко је она и зашто то чини. Монахиња ми је испричала да је и она сама била тешки болесник, парализована, али ју је отац Јован Кронштатски исцелио својом молитвом. После исцелења она је ступила у манастир и, по његовој последњој вољи, посветила се неговању ове тешке болесне жене (Испричала Е. И. Казакова - II, 189).
Исцелење 18-годишње кћери московског фабриканта шећера. Јединица кћи великог московског фабриканта шећера 18-годишња девојка, оболела је била од туберкулозе и лекари су јој прорекли смрт кроз три дана. Галопирајућа туберкулоза брзо је рушила млади живот. Тада је болесница замолила родитеље да позову оца Јована Кронштатског. Позову га и он дође. Чим га је видела да улази у њену собу, она се брзо спустила са кревета пред његове ноге и очајнички кроз сузе завапила: "Баћушка, ја хоћу да живим, а доктори су рекли да ћу умрети!"
"И живећеш, зашто плачеш?" Само исцељење не треба просити од тих лекара који су те осудили на смрт, него од тога Лекара - указавши на икону Спаситеља, која је висила на зиду - одговорио је спокојно отац Јован.
После тога он је почео да се моли, усрдно и топло, да су се грашке зноја појавиле на његовом лицу и челу. По завршетку молитве, он се окренуо сродницима и рекао: "Ја овде немам посла."
Мајка, обузета очајањем, пришла му је и крикнула: "Шта, баћушка, она ће да умре?"
"Ама неће, она је потпуно здрава!" одговорио је он.
После тога девојка се веома брзо опоравила и потпуно оздравила. Умрла је у 76. години (Казивање Олге Николајевне Терешченко, супруге лекара у санаторијуму на Дедињу, у Београду - II, 196).
Исцељење жене којој су лекари предлагали операцију. После запаљења трбушне марамице, код мене се појавила рана на материци. Лекари су предлагали операцију, али се ја нисам сагласила. Уместо на операцију, ја са својом малом кћеркицом пођем у Кронштат, код оца Јована, да просим његове молитве. Он се помолио и рекао ми: "Веруј увек, као што сад верујеш, и Господ Бог исцелиће те и никаква операција није потребна."
По повратку у Москву, лекар који ме је раније лечио прегледао ме и веома се зачудио: рана је била зарасла и операција заиста није била потребна (Писмо из Берлина - II, 197).
Исцељење рођеног богаља. До мог производства у чин официра моја породица живела је у Кронштату. Моја млађа сестра Марија родила се као богаљ. Једна њена рука и нога биле су згрчене и нису се могле исправити. Никакви лекови и лекари нису могли помоћи. Свима нама наметао се закључак: или смрт, или богаљ кроз сав живот.
Тада је породица наша донела одлуку да затражи помоћ од оца Јована. Он је дошао, ушао у гостинску собу и почео да служи молебан. По завршетку молебна, ушао је у собу двогодишње сестрице, пришао дечјем креветићу, погладио је руком по глави, насмешио се и изашао, не рекавши ништа, и отишао.
Сутрадан, кад је мати пришла дечјем креветићу, затекла је дете потпуно здраво: руке и нога исправиле су се и покретале, као да никад нису биле укочене. Мајчиној радости није било краја (Казивање генерал - мајора Василија Ивановича Игнатијева, Београд - II, 200).
Исцељење главобољне жене додиром руке. Много година патила сам од јаке главобоље. Лечила сам се, али ми лекари нису могли помоћи. Стално сам уза се носила фенацетин и узимала га чим ме глава заболи. Једном кад је отац Јован био у нашој кући, мене заболи глава, али ја сам била заузета кућевним пословима и на себе нисам мислила. Тек кад је отац Јован полазио из куће, ја му споменем о својој болести. "А да ли те често боли глава?" запитао је он. Ја сам му објаснила. Тада је он положио своју руку на моју главу и болови су престали, и више се никад нису поновили (Испричала Евдокија Николајевна Пстухова, родом из града Орла, а живи у Београду, Венизелосова, 34 - II, 208).
Исцељење умно поремећене жене у Архангелску. У граду Архангелску, после молебна у капели светог Николаја, жена једног имућног човека остала је да клечи на коленима и почела зубима да гризе икону светог Николаја на сточићу. Почели су да је опомињу и одвраћају, али се она није дала смирити. Најзад, насилно су је одвојили и одвели кући. Њен муж није жалио средства на лекаре и лекове, али од њих није било никакве помоћи.
Случајно је у Архангелск стигао отац Јован. Муж болеснице замоли га да дође, и он се одазове. Кад је стигао, запитао је мужа: "Умеш ли да се молиш?" и потом га позвао да се заједно помоле. По завршетку молитве ушао је у собу болеснице, положио руку на њену главу, прочитао молитву и отишао. Болесница је заспала, а кад се пробудила, била је потпуно здрава (II, 207-208).
Исцељење од страсти опијања. Кад сам ја био сувласник куће у Петрограду, у тој кући била је кафана, чији је власник био кафеџија Волков. Он се понекад опијао. Једног дана он оде у Кронштат до оца Јована и умоли да га својим молитвама исцели од страсти опијања. Отац Јован се помоли, и он се заиста исцели. И више се није опио до краја живота (Казивање аутора књиге - II, 209).
Исцељење од клептоманије и несташлука. Као девојчица учила сам гимназију у Петрограду. Имала сам две другарице: Лаврентијеву и Емељанову. Прва је патила од клемптоманије (нагон крађе), а друга је била несташна и дрска. Обе се реше те оду до оца Јована у Кронштат и отуда се врате потпуно препорођене, да их ја нисам могла препознати: прва се исцелила од своје болести, а друга је постала тиха и кротка, као овца (Казивање госпође Фороблан, Финска - II, 245-246).
Исцељење дечака коме су се ноге одузеле. Нека жена довела је у Дом трудољубља, у Кронштату, синчића коме су се ноге биле одузеле и он није могао да иде. Обратила се оцу Јовану за помоћ: "По вери твојој, нека ти буде!" И дечак је оздравио и проходао. Мајка је плакала од радости, водећи свог синчића за руку (Случај испричала жена свештеника Јована Бабенка, која је видела дечака пре и после исцељења - II, 248).
Исцелио жену од крвоточења. Ја сам много патила од крвоточења, слично оној жени о којој се говори у Еванђељу (Мт. 9, 20-22). Много сам се лечила, подвргавала се и операцији, али ништа није помогло. Најзад, у Виборг, где сам ја живела, долази мој брат Јосиф и зове ме да пођемо до оца Јована у Кронштат. Ја сам се у почетку колебала, али се одлучим и пођем.
Кад сам дошла до куће оца Јована, затекла сам много света. Ипак, примио ме је љубазно, положио је руку на моје раме и рекао: "Господ Исус Христос исцелиће те, као ону еванђелску жену". Препоручио ми је да се сваког месеца причешћујем Светим Тајнама и поучио духовно. Тада ми је било 32 године. Ја сам се потпуно исцелила. Поштујем оца Јована као светитеља, пророка и великог молитвеника за нас грешнике (Саопштила Текла, из Виборга - II, 248).
Исцелио пијанииу од страсти опијања. Један непоправљиви пијаница, који се од раног јутра до касне ноћи вукао по улицама, поцепан и у ритама, подбуо и прљав, одвратне спољашности, умешао се у гомилу света на пристаништу, где је пароброд чекао оца Јована да га превезе у Кронштат. Кад је отац Јован стигао, његов поглед задржао се на овом беднику и, пролазећи поред њега, рекао му: "Хајде са мном да поразговарамо". Овај се повиновао, као аутомат, и пошао.
Кад су ушли у брод, отац Јован му рече: "Седи овде поред мене и испричај ми како си пао тако ниско, тако дубоко". Бедник му је испричао свој несрећни живот и за то време сузе су текле низ његово лице.
"Видиш, брате, како је добар и милостив наш Отац Небески, који те је, не гледајући на све то унижење, срамоту и несрећу, привео у подножје крста. Сад одбаци прошли и почни нови живот, јер смо сви ми дужни да живимо на славу Божју. Свака мала биљчица прославља Бога корисношћу и лепотом. Све што дише слави Бога својом љубављу и добром вољом, а ти - човек, отац породице, са радницима који раде под твојом управом, заборавио си Бога и још спречаваш другима да Га прослављају. Знај, брате, да је пијанство много већа несрећа неголи ма каква друга невоља. У поцепаној одећи може слободно да се креће чисто срце, које стреми вишем животу, а онога који је осиромашио због пијанства не може да обогати нити спас, никакво земаљско благо".
"Баћушка, ја нисам имао намеру да од вас просим материјалну помоћ. Ја вас само молим да ме исцелите од моје болести, од страсти опијања" - рекао му је бедник.
"Исцели душу своју љубављу према Богу и своме ближњему, испуни срце своје вером и љубављу и друго исцељење доћи ће само по себи". - "Иштите најпре царства Божјега и правде његове, а све друго додаће вам се" (Мт. 6,33). Прибијај се Богу и старај се да живиш по учењу Његове свете Цркве"...
"Ми стижемо у Кронштат. Ево ти за преноћиште и куповину уљудног одела - не треба ићи у таквом (и пружио му свежањ новчаница). А сутра дођи рано у цркву, па ћемо се заједно помолити, исповедићеш грехове своје и примићеш разрешење и свето Причешће, а потом вратићеш се кући и више никад, никад не падај у свој досадашњи срамни грех".
Он је послушао и исцелио се (Прештампано из књиге оца Јована: "Мисли хришћанина", стр. 39-41, децембар 1868 - II, 308-309).
Исцељење кнегиње Јусупове. Она је свој случај испричала свештенику Виктору Иљенку, а овај је то својим писмом из Париза, од 19. октобра 1934. године, саопштио аутору ове књиге.
Године 1884. имала сам 23 године. У браку сам била другу годину и постала мати вољеног детета. Преда мном је био најсрећнији живот. У то време ја сам чула за оца Јована Кронштатског, да је он чудан молитвеник и да његова молитва чини исцељење. Такве приче о њему на мене су веома деловале и ја сам тражила прилику да се сретнем са њим. Мислили смо да га позовемо да у нашој домаћој цркви одслужи литургију, али на томе је и остало, пошто сам се ја тешко разболела и три недеље лебдела између живота и смрти.
Моја болест била је врло компликована, са температуром до 42 степена и плавим пегама по телу. Лекари нису могли да одреде која је болест била у питању и назвали су је - тифусом нарочите форме. Касније је констатовано да је посреди било тровање крви у тешкој форми, изазвано превременим порођајем.
Лечио ме професор С. П. Боткин, као рођену кћер, али је био уверен да ми нема спаса. Ја у почетку нисам веровала да је моје стање било безнадежно, али сам, са продужењем болести, све више долазила до сазнања свог тешког положаја. По читаве дане и ноћи нисам заклапала очи и много сам мислила о смрти. Али жеља за животом била је у мени тако јака, да ја, иако нисам знала откуда би ми дошло спасење, нисам очајавала и надала се да нећу умрети. При крају треће недеље, једне бесане ноћи, лик оца Јована, кога ја никад нисам видела, одједном се појавио у мојој свести и није ме напуштао читаве ноћи. У рано јутро ја своме мужу саопштим жељу да видим оца Јована. Ја нисам толико мислила о могућности исцељења, колико сам се бојала да умрем а да не видим оца Јована. Мој муж одмах се спусти спрат ниже до мојих родитеља, да им саопшти моју жељу. Међутим, отац га је пресрео речима: "Сву ноћ сам сањао оца Јована и хоћу да га позовем да дође и помоли се с нама".
То јутро примљено је анонимно писмо у коме се препоручује да се позове отац Јован мојој постељи.
Послали су старог слугу у Кронштат за оца Јована. Он се одазвао и дошао. При улазу срео га је професор Боткин и узбуђено рекао му: "Помозите нам!" То је све у кући зачудило, пошто је он био познат као човек неверник.
Кад је отац Јован положио своју руку на моју главу, ја сам одмах осетила необично умирење. Потом је он са мојим мужем клекнуо на колена пред иконама и почео да се моли.
Његова молитва била је чудесна и тешко је пренети утисак који је она производила. Он је просио од Господа моје исцељење, и не само просио него чак и захтевао. Молио се тако топло, да се и мој дух са речима његове молитве узносио Богу. У том тренутку ништа земаљско за мене није постојало.
После молитве он ми је пришао, проговорио неколико речи и одлазећи рекао: "Она неће умрети!" То је дубоко потресло мога мужа, пошто су сви лекари сматрали да ми нема спаса.
После ове посете у мојој болести није наступила нека особита промена, али ја сам у души била потпуно спокојна. Кроз неколико дана моји се реше и поново позову оца Јована. Он дође и седне на мој кревет и дуго ми је и убедљиво говорио да се ја, без обзира на исход болести, припремим за нов живот причешћивањем Светим Тајнама. Ја сам му рекла да сам намеравала постити пред Ускрс и причестити се. Он је тада још ватреније почео да ме убеђује, да иако је Ускрс близу, не треба одлагати него да се одмах причестим. Он ће отићи да донесе свето Причешће. Ја сам пристала и он је отишао. До његовог повратка прошло је око два сата, који су ми се учинили читава вечност.
По његовом повратку, ја сам се исповедила и причестила са светим осећањем у души. Мени се после тога чинило као да је све земаљско за мене умрло, да ја одлазим у рај; мене је сву испунило осећање дубоког спокојства, мира, радости и уопште свега што душа може да доживи као врхунац среће, али што је тешко и немогуће исказати људским речима.
Тада сам заспала, први пут после тронедељног боловања, спавала спокојно шест часова. Кад сам се пробудила, осећала сам се потпуно здравом. Температура спала на 37 степени. Професор Боткин, видевши такву чудесну промену, дуго је ћутао гледајући на мене. Две сузе скотрљале су се низ његове образе. "То није наше дело!" рекао је он. Кроз недељу дана ја сам устала из постеље.
Одонда је прошло равно пола века, али све што сам онда проживела тако је свеже у моме сећању, као и првог дана, и кроз сав мој живот оставило дубок траг у мојој души (Прештампано из листа "Православнаја Рус", број 1 за 1935. годину - I, 225-227).
Кћери свештеника повратио вид. У Варшави је живела кћи свештеника Марија Метвејевна Дубровска. Њен вид почео је да слаби. Извршена је операција, која јој је спасла само лево око. Десно се око све више замрачивало и најзад на њега више ништа није видела. Ишла је лекарима у Кијев и Витебск, али јој они нису могли помоћи; напротив, рекли су јој да ће ускоро потпуно ослепети.
У таквом безнадежном стању, она једне ноћи види у сну како у њеној соби на зиду виси икона Ожалошћене Мајке Божје, а у собу улази свештеник, у коме је она одмах препознала оца Јована Кронштатског. Отац Јован скида са зида икону Божје Матере, благосиља њом болесницу и говори јој да пође у Петроград и тамо набави овакву икону. "Искрена молитва Господу спашће те и Господ ће те исцелити", рекао јој је отац Јован.
Овај сан на њу је снажно деловао, и она је одмах отишла у Петроград и Кронштат, где се јавила оцу Јовану. Он се помолио, дао јој да целива часни крст, благословио је иконом Ожалошћене Мајке Божје, омио њене очи светом водом, и у том часу догодило се велико чудо Божје: болесница је одмах прогледала, магла је спала са њених очију и она је јасно видела сва лица и предмете око себе. После тога она је јасно видела и могла да чита и ради (Из листа "Кормчиј" за 1902. годину - II, 207).
Исцељење ослепелог официра. Један од руских емиграната, који живи у Паризу, описао је овај случај који се догодио његовом оцу.
Почетком деведесетих година прошлог века мој отац служио је као официр у коњичком пуку, чији је командант био мој деда. Пук се налазио у Кременчугу. После смотре коју је извршио велики кнез Николај Николајевич старији, он је зажелео да види и трку. За време трке грудва земље испод ногу коња пред њим удари мога оца у лице и напраши очи. После тога он поче да осећа болове у очима и да губи вид. Због тога је морао да поднесе оставку на службу и насели се у Харков. Он је имао сестру која је свршила универзитет у Харкову и Цириху и била професор природних наука на Сорбони. Она је чинила све што је могла да бар делимично спасе вид своме брату. У том циљу одвела га је на клинику најчувенијег ондашњег очног лекара, професора Хиршмана. Али и најбоље могућности ондашње науке показала су се немоћна. Отац је коначно изгубио вид.
Разочаран у све, он је сазнао да се на имању бољара Рижова, пред Харковом, налази као гост отац Јован, и да њему из целог округа хрле масе свакојаких, сиромаха и болесника за помоћ и исцељење. Отац и мајка, која је била верујућа жена, упуте се на имање Рижова. Оно што сам ја од њих слушао, не може се описати...
Гомиле народа на хиљаде пристигле, и нове придолазе. Сва околна насеља препуна су придошлица, тако да о преноћишту под кровом не може бити ни говора. А најгоре је то, што нема никакве могућности пробити се до оца Јована, који се обично молио под сеницом у врту властелинском.
Отац мој, по природи својој био је одлучан човек. Не видећи никакве могућности да види прослављеног молитвеника, реши се на последње средство. Ни висока ограда око врта, ни пси на ланцу који се ноћу пуштају, нису могли да задрже оца. У дубоку ноћ он се са мајком пребацио преко ограде и упути ка сеници у врту. Отац Јован заиста је тамо био на молитви. Кад је завршио молитву и изашао, отац му се јави и исприча свој случај. Отац Јован га је саслушао пажљиво и потом рекао: "Клекните и молите се добро, просите од Бога. А молићу се и ја!"
После молитве необичне по елану и околностима, отац Јован је опрао светом водом очи моме оцу, благословио га и отпустио с миром. Олакшани и радосни вратили су се моји родитељи у Харков. Мучни и неподносиви болови у очима одмах су престали. Вид се постепено повратио и мој отац видео је све без икаквих наочара. Оно што није могла да учини наука, учинила је пламена вера и молитва пастира и исцелитеља (II, 242-243).
Исцељење грофице Орлов. Маја 1893. године отац Јован дошао је у Кијев, где сам ја био кадет друге класе Кијевског кадетског корпуса.
Отац Јован одслужио је молебан у корпусу. Његова служба учинила је на мене дубок утисак. Отац мој, потпуковник у пензији, такође је присуствовао овом молебну. Из корпуса отац Јован отишао је оболелој грофици Орловој - Давидовој, која је после његове молитве оздравила (Саопштио Николај Петрович Кађан, потпуковник Војно-научне управе, Београд - II, 143).
Исцељење младића од муцања. Од детињства много сам замуцкивао. Мој брат Павле, који се удостојио да служи са оцем Јованом, много ми је причао о доброчинствима и чудесима оца Јована, и ја сам читао о њему. У току лета 1893. године, у Москви, дознам ја да је отац Јован стигао и налази се у стану митрополита Леонтија, бившег архиепископа варшавског.
Са дубоком вером упутио сам се у митрополитов дом с намером да умолим оца Јована да се помоли за моје исцелење од муцања. Народа је било тако много, да се није могло пробити ни ући у дом. Ја сам био огорчен и повучем се из гомиле. Пред мрак ја видим како отац Јован седа у кола и полази. Ја потрчим за колима и од силног узбуђења почнем да штуцам и из све снаге повичем: "Баћушка, помолите се за мене, ја замуцкујем!"
Отац Јован удари ме десном руком по левом образу и неколико пута понови: "Говори чисто, говори чисто!"
И у име Свете Тројице, по молитви оца Јована, ја сам се удостојио великог чуда: потпуно се исцелио од мучне болести муцања (Исповест П. Г. Теодоровича кројача црквених одјејања - II, 199-200).
Исцељење тешко оболеле књегињице Барјатинске. У току лета 1893. године наша тринаестогодишња сестра Ирена Владимировна Барјатинска тешко оболи. Узрок болести била је прехлада. Како се болест развијала - сад је тешко рећи, али се ми добро сећамо како је сестра патила од силних болова у леђима и постепено била лишена могућности да хода. Њу одвезу на Јалту, на обалу мора, у нади да ће тамошњи ваздух, уз садејство других средстава, помоћи да се победи болест. Лечио је познати тамошњи лекар Борис Петрович Ножников, али помоћи није било. Потом је превезу у Петроград, код чувеног специјалисте - професора, који се реши да примене нов метод лечења. Али пре тога наши родитељи обрате се за помоћ оцу Јовану Кронштатском.
Јасно се сећамо његовог доласка 23. новембра, узбуђења у дому, молебна у соби родитеља пред многим иконама. Ко је једном слушао молитву оца Јована - не може је заборавити! После молебна баћушка је ишао по собама да их окропи светом водом и сви су пошли за њим, осим мене, старије сестре и болеснице у њеним колицима.
"Мени се чини да могу устати", рекла ми је она, и уз моју помоћ изашла из колица и упутила се брзим, несигурним корацима у сусрет оцу Јовану и родитељима. Баћушка је радосно прихватио, а како су срећни били наши родитељи - немогуће је исказати речима. Запамтиле смо речи наше баке: "Ето шта може молитва праведника!"
Наша сестра од тога дана оздравила је потпуно (Писмо двеју кћери кнеза Владимира Анатолијевича Барјатинског, Ане Владимирове Шчербатов и Јелисавете Владимировне Апраксин -1,237-238).
Исцељење болесног богослова. У почетку деведесетих година прошлог века у Кијевској духовној семинарији васпитавао се ученик Пашковски, потоњи митрополит америчко-канадски Теофил. У току лета он је за време игре угануо ногу. Пролежао је неколико недеља у постељи и потом вратио се у семинарију, али су се болови обновили и он је морао да оде у болницу. У болници су пробали сва средства и консултовали најбоље кијевске лекаре, али помоћи није било. Више од пет месеци богослов Пашковски прележао је на клиници професора Сикорског, али и ту помоћи није било, и он је напустио клинику. Како је до испита било остало још месец дана, после којих би имао право да се упише у VI разред, он се врати у школу. Међутим, школски лекар сматрао је његову болест за неизлечиву и саветовао му да напусти школу. То му је саветовала и управа школе.
Младић са великом жалошћу напише молбу за испис, али васпитач, коме је требало да преда молбу, био је одсутан.
У томе се пронесе глас да је отац Јован Кронштатски стигао у Кијев. То код болесника изазове наду на чудесно исцељење. Он се јави ректору и замоли га да му омогући виђење са оцем Јованом. Ректор га пажљиво саслуша и обећа му.
По ректоровој препоруци, професор семинарије Василиј Михаилович Скворцов, који је био близак познаник оца Јована, привео му је болесника и рекао: "Ово је баћушка, наш добар ученик V разреда Теодор Пашковски. Он болује и тешко му је да учи даље. Помолите се за њега". "Шта је то с вама?" запитао је љубазни отац Јован. Болесник је подробно описао своју болест. "А како су вас лечили?" Ту се нашао и чувени професор Сикорски који је објаснио начин лечења и на крају додао да се његова болест не да лечити. Чувши то, отац Јован је рекао: "Зашто је то чињено?... Ви сте духовни васпитаник... треба да се молите. Научите се да се ватрено молите. Клекните!" Болесник је клекнуо, а баћушка положивши руку на његову главу благословио га. Професор Скворцов помогао је болеснику да се дигне. Баћушка га још једном благослови и рекне му: "Моли се и учи... и Господ ће ти помоћи!"
Пашковски се вратио у Богословију. Ноћу се помолио пред иконом Спаситеља, а сутрадан почео да похађа часове. Болови у нози су ишчезли и он је са успехом положио испит као други у рангу и уписао се у VI разред (саопштио Владимир Мајевски, библиотекар Патријаршијске библиотеке у Београду - II, 50-52).
Исцељење болесника од рака. Године 1898. Софија Ивановна Тимченко, која је живела у Петрограду, умирала је од рака и много патила. Верујући у моћ оца Јована, она га замоли да дође и олакша јој страдања.
Он дође, положи своју руку на њену главу, и њој је одмах било лакше и страдања се прекратила. Отац Јован јој је рекао: "Ти си овде много страдала, али зато ће ти тамо бити добро" (Казивање Помпеја Николајевича Шабељског - II, 209).
Пробудио жену из летаргичног сна. Приближно око 1900. године моја жена живела је у граду Нарви, Петроградска губернија. У овом граду једна дама заспи летаргичким сном. Њени сродници позову оца Јована Кронштатског. Он дође, помоли се и пробуди болесницу (Казивање Вере Николајевне Маслове, Београд, Жоржа Клемансоа, 44 - II, 185-186).
Исцељење пуковника од тешког реуматизма. Ово чудо догодило се у Петрограду 1900. године. Мој ујак, онда пуковник артиљеријски А. Д. Головачев оболео је од најјачег реуматизма целог тела и лежао као проштац. Сав труд лекара да га спасу, остао је узалудан. Тада се обрате оцу Јовану да дође и помоли се за болесника. Чим се раширио глас о доласку оца Јована, маса света окупила се пред улазом у кућу, и кад је он стигао, ушла је са њим у наш стан и напунила све просторије, чак и собу болесникову.
Отац Јован, мада у годинама, али веома бодар и живахан, брзо је скинуо бунду, окренуо се икони и почео да се моли. Његова молитва производила је потресни утисак. "Ти ћеш дати, Господе", понављао је са таквом сигурном вером, да су сви осећали да ће молитва његова бити услишена. После молебна, отац Јован је осветио воду, дао болеснику да пије од ње и благословио га.
Од тога дана ујак се брзо почео опорављати и потпуно оздравио тако да више никад није патио од реуматизма. Продужио је војну службу и дотерао до чина генерал-лајтнанта. Умро је од запалења плућа 1932. године у Петрограду, у 73. години живота (Казивање Вере Модестовне Клокачеве, из Рима 29. јануара 1940 - II, 239-240).
Исцељење седмогодишњег дечака који је од рођења храмао на леву ногу. Августа 1901. године живео сам са породицом у граду Царицину, на Волги, у кући помоћника градског поглавара Александра Петровича Мишнина. Благодарећи његовом службеном положају, могао сам да за себе и жену добијем улазницу за литургију у храму, коју је, пролазећи кроз наше место, служио отац Јован Кронштатски. С нама је била жена Мишнина са седмогодишњим синчићем Александром, који је од рођења храмао на леву ногу. Њега су водили на лековито блато у Саки, на морски песак, али ништа није помогло.
При изласку оца Јована из цркве, мати дечака пресрела га је, држећи синчића за руку. Отац Јован заустави се, положи руку на главу дечака и запита мајку шта му је. Кад је од мајке чуо, он је руком погладио дечака по глави, подигао очи ка небу и гласно изговорио: "Господе свемилости, благослови оболелог Александра!" прекрсти га, дао му да целива свој напрсни крст, положио крст на главу дечака и рекао матери: "Молите се и Господ ће помоћи по вашим молитвама".
Трећег дана, на опште чуђење, дечак је престао да храмље и више га нога никад није заболела (Сведочи очевидац исцелења коњички капетан Николај Федорович Червакович - Јаворски, Београд, улица Коче Капетана, 34 - II, 244).
Исцељење жене од падавице. После исцељења овог седмогодишњег дечака, оцу Јовану је пришла ради благослова Јелисавета Александровна Коновалова, жена богатог трговца из Царицина, која је са породицом овог дечака дошла ради своје болести. Она је била у браку десет година, није имала деце, и патила је од падавице два-три пута месечно, па се обратила оцу Јовану са речима: "Баћушка, благословите и помолите се за мене грешну", и објаснила му своју болест.
Отац Јован јој је рекао да дође у цркву на вечерње и да му се јави пре службе. Кад је она стигла, он ју је узео под руку, поставио поред себе пред царским дверима и дуго се у себи молио. На крају, покрио јој је главу епитрахиљем, благословио је и рекао да одстоји вечерње до краја. Сутрадан он је из Царицина отпутовао у Астрахан.
Кроз два месеца Коновалова је затруднела и за све време мога бављења у Царицину она није имала ниједан напад раније болести, била је потпуно здрава.
Оба ова случаја збила су се на моје очи у моме присуству, што ја савесно потврђујем као очевидац (Николај Федорович Червакович - Јаворски, Београд, Коче Капетана, 34 - II, 244-245).
Следећа страница
