"Па ти си Францускиња!". Иста ова госпођа испричала је и ову успомену.
По чудесном оздрављењу мога мужа, ми смо опет били у гостима код мојих родитеља. Дошли смо били да се опростимо од њих, пошто је мој муж неочекивано добио премештај у град Пудож, у Олоњецкој губернији. Он је отишао сам да прими дужност и нађе стан, а ја сам остала код родитеља са своје женске деце, једно од 8 година а друго одојче. Било је јесење годишње доба, крај септембра. Родитељи су ме саветовали да у ово доба година не полазим на тако далек пут са малом децом, него да путовање одложим до пролећа. Ја сам се колебала и нисам знала шта да чиним. У томе од мужа примим писмо, у коме ме позива да дођем, јер је нашао стан. Нисам знала кога да послушам: мужа или родитеље.
У часу мога колебања наиђе газдин синчић и јави да код њих долази отац Јован Кронштатски. То је моја срећа, помислила сам и појурила да га видим, а сестре за мном. Ја сам схватила да је његов долазак - моје спасење. Обузело ме је неко надземаљско расположење. У таквом расположењу ја сам просто улетела у собу, у којој је већ седео отац Јован и полетела к њему. Не сећам се шта сам му све рекла. Знам да сам много плакала и да је он својом руком отирао моје сузе и умиривао ме, док сам му ја љубила руке и квасила сузама. Кад сам се умирила, он је положио своје руке на моју главу и рекао: "Умири се, не плачи, све ће бити добро. Ти одлазиш у мој крај. Тамо је прекрасно. Благосиљам твој пут. Пођи с Богом!" Потом, загледавши се у моје лице, рекао је смејући се: "Па ти си Францускиња!"
"Не, баћушка, ја сам Рускиња".
"Није истина, ти си Францускиња!"
"Ама није, баћушка, ја сам Рускиња", одговорила сам поново са смехом.
Кроз два дана полазио је пароброд, и ја сам кренула на пут. Пут је био врло тежак, бура нас је пратила, али сам ипак срећно стигла. Тамо сам са мужем проживела три године и вратила се у Петроград, где је он умро 1900. године.
Ја сам се често сећала и живо преживљавала сусрет са оцем Јованом и све сам се питала зашто ме је он тако упорно називао Францускињом. Тек нешто каснији догађаји то су ми објаснили.
По смрти мужа, ја сам ступила у други брак и после револуције 1917. године нашла се са мужем у Београду. Требало је прихватити се неког посла, да би се зарадило парче хлеба. Ја никакво стручно образовање нисам имала. Једино сам одлично знала француски језик. У нашој породици живела је двадесетак година као васпитачица једна Францускиња и од ње смо ја и сестра научиле одлично овај језик. Како је у Србији онда био у моди француски језик и многи су родитељи желели да им деца науче француски, ја сам се прихватила службе у једној имућној породици да њихово троје деце научим да говоре овим језиком. Као дете ја сам тако добро савладала овај језик, да ме сви сматрају за Францускињу, и по лику ја више личим на Францускињу него на Рускињу. Тако ја откако сам се нашла у Београду живим од француског језика.
Значајно је то што ме отац Јован уопште није познавао, онда ме он први пут видео, и није од мене чуо ни реч француског, а будућност тако јасно предвидео. За мене је то несхватљиво! Ма колико живела, никад не могу заборавити његов благослов крстом којим ме је осенио у руку којом ми је отирао сузе. То ће ми остати као најлепша успомена мога живота (II, 105-108).
Шта си ти мислио? И ја сам такав, као и сви ви! Један свештеник из унутрашњости Русије наслушао се о оцу Јовану, па је дошао у Кронштат да заједно са оцем Јованом одслужи рану литургију. Отац Јован је, по своме обичају, читао брзо молитве, повишујући и спуштајући тон с времена на време. Кад је овај свештеник то чуо и видео, помислио је у себи: "Па и ти служиш, као и ми сви и не разликујеш се много од нас".
На то му отац Јован одмах гласно одговори: "А шта си ти мислио? Ја сам исти, као и сви ви".
Свештеник је био поражен овим речима (Исказ капетана II класе Ивана Николајевича Казнакова - II, 111-112).
"Целог живота бићеш милосрдна сестра". По завршетку осморазредне гимназије, ја сам зажелела да пођем у Петроград на више медицинске курсеве. Моја мати није се саглашавала са тим, него ми је саветовала да се усавршавам у музици и упишем на конзерваторијум. Како сам ја упорно настојавала на своме, мати ми је рекла: "Добро. Али под условом: Пођи претходно до оца Јована Кронштатског, па ако он благослови твоју жељу, ја ћу се сагласити".
Моја тетка, која је живела у Петрограду, предложила је да ме одведу у Кронштат. Ми смо отишле и узеле собу у Дому трудољубља. Тамо су нам рекли да је врло тешко баћушку уловити - он је увек заузет и много жури. Истог дана кад смо ми стигле, дошао је у Дом и отац Јован и на највишем спрату служио молебан. Нама су рекли да се припремимо да га примимо, да отворимо врата и чекамо га. Он ће кад заврши молебан да сиђе и к нама. За то време маса света скупила се на улици, пред улазом у зграду и по степеништу. Мало после зачуло се певање: "Свјатиј Боже"... и баћушка се показао на степеницама, окружен са свих страна народом. Сви су полетели к њему и маса нас пригњечила у углу. Ја сам изгубила наду да ћу му моћи прићи. У томе је он према мени пружио руку, маса се размакла и његова рука спустила се на моју главу, а он је брзо рекао: "Навратићу код вас".
Ми смо пожуриле у собу. Баћушка је брзо изашао по собама, понегде би се на кратко задржао. Кад је дошао код нас, почео је брзо да служи молебан, затим је узео крст да га целивамо, кропећи нас светом водом. Мени је положио крст на главу, покропио ме и рекао: "Целог живота бићеш милосрдна сестра". Ја сам се побунила и рекла: "Не, баћушка, ја сам дошла специјално ради тога да просим ваш благослов да учим за лекара".
"Да, да, знам, учи, учи, девојко, треба да учиш, али целог живота бићеш милосрдна сестра".
Ја сам била растројена... Уписала сам се на медицинске студије и провела три године, а потом, неочекивано удала се. Муж ми је обећао да ћу продужити студије. После испита отишли смо у село, где сам почела да се бавим лечењем сељака. У томе су наступиле околности, које су ми онемогућиле даље студирање. После тога ја сам добила диплому лекарског помоћника и милосрдне сестре. Сав живот сам провела лечећи сељаке и чланове породице, а за време рата радила сам као милосрдна сестра по болницама.
Тако се испунило предсказање оца Јована Кронштатског (Сведочанство Раисе Михаиловне Пољакове, удове државног саветника, Београд- II, 115-116).
"Стигла је Ана, помолићемо се!" Моја мати у својој младости била се разболела од запаљења плућа а потом и запаљења стомака. Лечио ју је брат лекар и лекар из суседног града. Али болесници је било све горе и горе, температура се подизала до 41 степена, ништа није помогло. Њена мајка, наша бака, рекла нам је да се помолимо пред иконома за мамино оздрављење, а потом је упутила хитан телеграм оцу Јовану у Кронштат да се и он помоли за мајку троје мале деце.
Сутрадан стигао је одговор од оца Јована: "Молим се, молите се, оздравиће". И стварно, оздрављење мамино било је тако брзо, да су се лекари чудили, јер је било супротно њиховим предсказивањима.
Кад се мама опоравила, она се упути у Кронштат да захвали Господу и баћушки. Ушла је у Андрејевски храм и прошла напред, да би се захвалила баћушки и испросила његове молитве. У том се појавио отац Јован и пролазећи поред ње, погледао је и рекао: "Стигла је Ана, помолићемо се!"
Између више хиљада присутних у храму, отац Јован је позвао болесницу, којој је пре тога помогао својим молитвама издалека (Сведочанство Раисе Михаиловне Пољакове - II, 117).
"Бићеш свештеник. Рукоположиће те епископ Серафим". Наш рођени брат Владимир Васиљевич Степанов био је поштански чиновник, али је из неких разлога, од нас скриваних, желео да промени струку. Преко лица која су била блиска оцу Јовану Кронштатском он је успео да се састане с њим, открије му своју намеру и испроси његов благослов за нови изабрани пут.
Отац Јован објаснио је брату тежину дужности и одговорности духовних пастира у времену које долази и дајући му благослов за тај подвиг рекао му: "Е добро, бићеш свештеник. Рукоположиће те епископ Серафим".
Ово се догодило 1907. године.
Брат је продужио поштанску службу у Петрограду и учествовао у рату са Немачком (1914). Дуго времена о њему није било никаквих вести. Неочекивано стигло је од њега писмо из села Спаскова, близу Томска, у Сибиру, у коме јавља да се на њему испунило пророштво оца Јована из 1907. године, да је од марта 1919. године свештеник и да га је рукоположио епископ Серафим. Из Сибира је касније прешао у област Урала, а потом Северног Кавказа (Сведочанство његове браће: јеромонаха Генадија, духовника Рождественског Коневског манастира, и Николаја Васиљевича Степанова, искушеника истог манастира - II, 117-118).
Прорекао жени страдалнички живот. Приближно 1896-1897. године дошао је у Кијев отац Јован Кронштатски. Кућна послуга јавила је мојој мајци, жени генерала Крутена, да се у суседној кући налази отац Јован. Она је ставила мараму на главу и одмах пошла у суседну кућу. Међутим, тамо је затекла масу света, и није могла да приђе оцу Јовану. Али отац Јован ју је спазио, пружио к њој руку и рекао да ће у животу много пропатити, али треба да се крепи и са храброшћу све поднесе што је снађе. Назвао ју је страдалницом.
Мама је тада живела добро и богато и ни о каквим страдањима није се могло помислити. Али се убрзо пророштво остварило: син јој је погинуо у рату, а она остала без свега и умрла од тешке болести после операције (Казивање њене кћери Ксеније Николајевне Гумилевске, жене пуковника у Београду - II, 127).
"А зашто си ти, лисицо, дошла?" Сећам се једног догађаја, који ми је мати испричала. Једном је она зажелела да пости и оде оцу Јовану ради благослова. Са њом је пошла и једна наша даљна рођака, богата и слабо верујућа. Уз то која се и према оцу Јовану није односила са поштовањем. Кад су обе прилазиле оцу Јовану ради благослова, он се дуго загледао у нашу рођаку и рекне јој: "Зашто си ти, лисицо, дошла?" А маму је благословио (Казивање моје познанице - II, 127).
Молба философа Владимира Соловјова и одговор оца Јована. У листу "Новоје Обозрјеније" господин С. објавио је своје успомене о покојном философу Владимиру Соловјову. Између осталог, навео је и интересантан случај из 1890. године, када је Соловјов живео у Петрограду, у "Европској гостионици" и бавио се пројектом о проширењу права Јевреја.
Једном, када се аутор успомена нашао код Соловјова, закуцао је на врата слуга и саопштио да се у једној соби нашег ходника налази отац Јован Кронштатски, који је недавно стигао и вероватно ће брзо отићи.
"Хајдемо!" радосно је узвикнуо Соловјов, и ми изађемо у ходник.
У том часу ми смо спазили оца Јована како излази из суседне собе у ходник, а млади брачни пар испраћа га. Отац Јован пошао нам је у сусрет, пружајући руке. Мене је он знао као сарадника и материјалног помагача у пословима његовог Дома трудољубља, а знао је одавно и философа и његову породицу.
"Здраво, здраво!" рекао је обраћајући се философу и гладећи руком његову бујну и таласасту косу, што је он чинио са својим пријатељима.
"Баћушка, ја имам да вам упутим велику молбу", рекао је Соловјов дрхтавим гласом, мало збуњен.
"Молбу? Какву и у чему је? Говори брже!"
"Ја сам... започео једно дело - проговорио је Соловјов полако и као колебајући се - дело, како ја мислим, добро... Благословите то моје дело!" При тим речима он је са поштовањем сагнуо своју главу са лавовском гргуравом гривом пред ситном фигуром пастира.
Отац Јован полако је подигао сагнуту главу философа, пажљиво се загледао у његово лице и рекао:
"Да те благослови Господ и дело твоје, ако је оно на добро, али... и опет се загледао у очи Соловјова, крстећи га својом руком - дело твоје неће се завршити тако како ти мислиш".
После тих речи он се удаљио од нас и упутио гомили, која је већ била испунила ходник и са нестрпљењем чекала његов благослов.
Предсказање се испунило: пројект није дао никакве резултате (Прештампано из листа "Кормчиј" за 1902. годину - II, 128-129).
"Изгубио сам свој драги камен!" Отац Јован много је волео кронштатског председника Филипа Степановича Степанова, који се био шлогирао и десет година био парализован. Није могао ни да говори и једино је на поздрав оца Јована, приликом посете, могао да одговори: "Слава Богу!"
Последњи пут отац Јован посетио га је на Ускрс и после тога говорио: "Изгубио сам свој драги камен!" Пошто је отац Јован недавно пре тога добио од цара напрсни крст са повећим брилијантом у њему, сви су помислили на тај брилијант. Али брилијант је био на своме месту. Отац Јован је мислио на свога пријатеља Филипа Степановича, кога је приликом ове последње посете грлио и притискивао на своје груди, додајући: "Шта можемо, све је воља Божја".
После две недеље старац је умро (Саопштење Ане Петровне Бартељс - Мењше - II, 132).
Савет оца Јована атонском монаху. У руском манастиру светог Јована Богослова, на Светој Гори Атонској, живео је више од 20 година монах Мартинијан Орел, Малорус, човек тврдоглав, који никоме не уступа. Намислио је да дође у свој крај и види се са сродницима. Настојатељ, јеромонах Герасим, знајући његов карактер, дао му је благослов за пут и рекао му: "Потруди се да се одавде вратимо у отаџбину, јер нас овде, као што и сам знаш, не трпе, него нас са свих страна притешњавају, а у Русији сви стари манастири пуни су стараца, док у Сибиру и на Кавказу има доста места за нове манастире".
Мартинијан је примио у срце речи настојатеља и директно из Одесе, не свраћајући својима, отпутовао у Петроград и у Кронштат до оца Јована, да се са њим посаветује и добије благослов.
Срећно је стигао у Кронштат, нашао оца Јована и са њим поразговарао. Отац Јован му је рекао: "Ако хоћеш да постигнеш жељени циљ, онда одмах још данас крени у Владикавказ тамошњем епархијском епископу, никуда успут не скрећи нити се на путу задржавај, јер ако куда скренеш и прекинеш директан пут, знај да свој циљ никад нећеш достићи".
Монах је послушао и одмах кренуо. У Москви је само променио воз и одмах продужио. Али кад је био близу свога родног места, није могао да одоли искушењу него је свратио само између два воза, да се види са старом мајком и другим блиским сродницима, и одмах хтео да продужи пут, али му је следећи воз умакао, и он је морао да сачека други воз, и тако закасни читав дан и ноћ.
Кад је стигао у Владикавказ и јавио се у двор архијереја, рекли су му да је владика пре неколико часова отишао на виђење са намесником Кавказа, који је по службеној дужности обилазио поверену му област. Мартинијан крене за њим у Баку, у нади да ће се тамо срести са владиком и намесником. На половини пута он дозна да се намесник успут задржао и дуго разгледао једну стару напуштену тврђаву. Мартинијан сиђе на указаној му станици и упути се ка тврђави, која се видела на брду. На путу он сретне владику, који се враћао на станицу са војним свештеником.
Кад је монах Мартинијан испричао владики циљ свога пута, из уста владике се отело вајкање: "Ах, да сте овде били неколико часова раније, намесник би ту одмах на лицу места својим указом потврдио тврђаву манастиру, јер она, по његовим речима, више личи на манастир, ако би се само нашли монаси који би ту живели, и он би вели, постарао се да они овде имају безбедно пребивање. Да сте само неколико часова раније стигли! А сад је намесник журно отишао у Тифлис. Саветујем вам да одмах пођете тамо са мојим писмом".
Мартинијан је пошао, али су му у Тифлису рекли да је намесник по позиву журно отпутовао у Петроград.
Мартинијан је ишао и у Петроград, али нигде ништа није успео. Вратио се у Свету Гору и тамо умро (Причање јеромонаха Харалампија из Андрејевског скита у Светој Гори - II, 134-135).
"Бићеш јерођакон, али не и јеромонах". Православни Естонац Феодор Гросман, млад човек, просио је од оца Јована благослов да иде на Атон у монахе, и добио овакав одговор: "Бог те благословио? Бићеш монах и јерођакон, али јеромонах нећеш бити".
Гросман је отпутовао на Атон и ступио у братство руског Андрејевског скита. Био је помоћник апотекара и способан појац; пострижен је у монаштво и добио име Тадеј. Убрзо је био рукоположен за јерођакона и свима је искрено причао о пророштву оца Јована. Али после неколико година он је почео да сумња у пророштво и исмева праведника, мислећи у себи да ће упркос његовом пророштву бити јеромонах. Но после краћег времена рукоположен је за јеромонаха други из братства, млађи од њега. То га огорчи и он у својој злоби против игумана устане и придружи се онима који су били против њега. Због тога је напустио Атон, вратио се у Петроград. Ту је свукао мантију и оженио се, али се после годину дана развео и оженио по други пут.
Тако се испунило пророштво оца Јована (Саопштење светогорца јеромонаха Харалампија - II, 135-136).
"Пођи на Атон, у Андрејевски скит, тамо ћеш пут да правиш". Тако је отац Јован рекао једном поклонику светих места, човеку у годинама, који је од њега затражио благослов пред поклоничко путовање у Свету Гору. Кад је стигао у Андрејевски скит изразио је жељу да га приме у братство, игуман Јосиф га је одбио рекавши, да у братству имају одвише монаха и да им нови нису потребни. Он је између поклоника одбио многе и млађе од њега, способније за све врсте послова.
"Али мене је к вама послао отац Јован Кронштатски", изјавио је поклоник.
"А да ли ти знаш неки занат?" запитао је игуман.
"Ја сам зидар и могу камен да тешем и правим пут".
"Ако си зидар, ти си нам потребан. Нама је потребно да изградимо пут од Скита до воденице".
"Баћушка Јован тако ми је и рекао: "Пођи на Атон, у Андрејевски скит, тамо ћеш да правиш пут".
Нови послушник прихватио се посла и за годину дана изградио добар пут у серпентинама до воденице, по коме могу и аутомобили, ако би их било, лако да саобраћају, као и сточна запрежна кола.
По завршетку пута, зидар се разболео и отишао у болницу, умро је као схимник, проживевши у манастиру две године (Саопштење светогорца јеромонаха Харалампија - II, 136-137).
"Мужеви, волите своје жене!" Као свештеник катедралног храма у Екатеринбургу био сам позват од стране једног парохијанина на ручак поводом његовог имендана. После молебна сели смо за ручак. Повео се разговор о оцу Јовану. Слављеник је по својим трговачким пословима био код свог ортака у Иркуцку и испричао следеће:
Породица његовог ортака састојала се од мужа, жене и мале кћеркице, оболеле тешко од шарлаха. Предузете су биле све могуће лекарске мере, али успеха није било. Дете се губило на очи родитеља. Страх да изгубе своју јединицу потресао је срце родитеља. Мати је настојала да се пошаље телеграм оцу Јовану, али муж није веровао у моћ молитве његове. Ипак, побеђен материнском љубављу, он је послао телеграм. Од оца Јована стигао је одговор: "Молите се, оздравиће!".
Кад је од ортака примио писмо о срећном исходу болести њихове јединице, наш слављеник реши се да са женом оде у Кронштат и види тога молитвеника и чудотворца.
По доласку у Кронштат, они одседну у Дому трудољубља. Ту су после ране литургије очекивали посету оца Јована. Општа нервоза оних који су очекивали оца Јована пренела се и на њега и жену му, и они се тако посвађају, да је жена грцала од плача.
У томе је у собу брзо ушао отац Јован, извршио кратак молебан водоосвећења, и после тога сам почео да разлива раније припремљен чај. За то време он мужа није ни погледао, него је сажаљиво разговарао са увређеном женом. Тек при растанку, окренуо му се и упутио речи светог апостола Павла: "Мужеви, љубите своје жене" (Ефес. 5, 25) - и брзо изашао.
Овим речима ја сам био поражен, као громом, завршио је причу наш слављеник (Саопштио протојереј Аристарх Пономарев -II, 138-139).
"Па ви сваког дана примате благослов од архиепископа, а ја сам само прота". Протојереј Пономарев саопштио је у своме писму још и ово:
Живећи у Владивостоку, ја сам се једног дана срео и упознао са пореским инспектором Н., нећаком бившег архангелског архиепископа Антонија (ако ме памћење не издаје). По завршетку архангелске духовне семинарије 1905. године, млади нећак остао је преко лета код свога стрица, архиепископа, као његов секретар, до одласка на универзитет.
Као што је познато, отац Јован је сваке године одлазио у своје село Суру, у Архангелској епархији. Долазак баћушке сматрали су тамо за велики празник. Млади секретар био је захваћен револуционарним духом тога времена, и до баћушке му није било стало. Пошто он свакодневно прима благослов од архиепископа, њему благослов оца Јована, ма и престоничког проте, није потребан - тако је он у себи размишљао, очекујући да се отац Јован појави у цркви.
У заказани час у храм је ушао отац Јован, уморан од пута, али пун радости. Маса света која му је похрлила, попут таласа понела је и младог секретара. Нашавши се пред оцем Јованом и његовим погледом, који је, слично сунчевом зраку, осветлио помрачену савест и дубине срца његовог, младић је махинално сложио руке за пријем благослова. Али, за чудо, баћушка га је само пољубио, а благослов му није дао.
Осећање кајања обузело је младића и он се решио да сутра неминовно прими благослов. Сачекавши оца Јована, који је по своме обичају рано устао, он му је пришао и запросио благослов.
"Па ви сваког дана примате благослов од архиепископа, а ја сам само прота", рекао је отац Јован, осмехујући се и гледајући га погледом пуним љубави.
Ја сам се тада, причао је младић, бацио на колена и замолио да ми опрости због речи мојих које је он поновио.
"Па то је све исто, и јерејски и архијерејски благослов - то је у ствари Божји благослов", рекао је баћушка, благосиљајући га (II,140-141).
"Не бојте се, преживеће! У уредништву листа "Мисионерское Обозрјеније" у Петрограду, разболео се словослагач Фома Лукјаншчиков после јаког назеба. Одлежао је неколико месеци у болници, али лекари нису могли установити од чега болује и давали су разне дијагнозе. Болесника упуте на Крим, али помоћи ни тамо није било. И он је почео полако да умире. Лекари су престали да га лече.
Породица и колеге болесника замоле господина Скворцова да он умоли оца Јована да се помоли за оздрављење болесника. Овај то учини, и отац Јован двапут обећа доћи, али није стигао. После тога Скворцов је рекао оцу Јовану: "Ако не дођете, Лукјаншчиков ће умрети".
"Не бојте се, преживеће!" одговорио је мирно отац Јован. Најзад, отац Јован стигао је једног дана, помолио се и био потпуно уверен да ће болесник оздравити. Лекар је одмахнуо руком и рекао: "ипак, умреће".
После неког времена отац Јован срео се са Скворцовом и рекао му: "Хајдемо до твога болесника, њему је сигурно боље". И стварно, затекли су га како седи на постељи.
Отац Јован се помолио са породицом. Болесник је оздравио и вратио се на свој ранији посао у штампарију (Саопштио В. Мајевски, библиотекар Патријаршијске библиотеке у Београду -II, 141-142).
"Припреми се, голубице, за твоју душицу брзо ће доћи анђео!" Године 1894. или 1895. у Сибиру, у Краснојарску, сестра моја Павла Марковна Ивановска, стара 28 година, оболела је од бубрега. Спрам њеног кревета висила је слика оца Јована.
Изненада, у 10 сати изјутра, болесна сестра вели ми: Молила сам се оцу Јовану да оздравим, али он ми је рекао: "Припреми се, голубице, за твоју душицу брзо ће доћи анђео!"
Испричавши то, сестра ме замолила да је умијем и очешљам, што сам ја одмах учинила. У 11 часова она умре (Саопштила Анастасија Марковна Насједкина, Београд, Доситејева, 15 -1, 230).
Ретке посетиоце храма упутио да молитвом у храму траже исцељење болесника. Не сећам се тачно године, али самог догађаја сећам се јасно, као да се јуче збио. Чини ми се да се то догодило на годину дана пре смрти оца Јована.
Мој старији брат био је у то време војни лекар у једном пуку у Витебску, а ми смо живели у Смоленску.
Једног дана стигне мојим родитељима телеграм, који нас је све много уплашио. У њему се јављало да је мој брат опасно оболео и да је скоро у безнадежном стању упућен хитно у Москву ради операције. Родитељи телеграмом замоле клинику у Москви за обавештење о развоју његове болести и операцији. Отуда је стигао нимало утешан одговор: "Операцију не смемо да вршимо, сувише је слаб. Лекари се боје исхода болести". А код брата је било или запаљење трбушне марамице са гнојењем (перитонит), или гнојно запаљење црева, или обоје.
Тада се на нашу срећу, мама сетила оца Јована Кронштатског и исцељивања по његовим молитвама. Одмах му је упућен телеграм са најтоплијом молбом да се помоли за смртно болесног брата.
Од оца Јована стигао је одговор да ми сами одемо у цркву Николаја Чудотворца и тамо одслужимо молебан за здравље болесника. У овом одговору појавила се прозорљивост оца Јована. Он као да је знао да смо ми тада ретко похађали богослужења и како смо, на своју срамоту, били скоро индиферентни према вери, па нам је зато и препоручио да се сами помолимо.
Тај молебан у Никољској цркви ја никад нећу заборавити. Ми смо сви за време молебна јецали и плакали. Молитва и сузе олакшали су нашу тугу и ми смо се умирени вратили кући. Сутрадан стигао је из Москве телеграм у коме нас обавештавају о чудној појави: "Температура са 40 спала на нормалу и процес запаљења пролази".
Кратко време потом брат је потпуно оздравио и вратио се на своју дужност у Витебск (Саопштила К. Јурјева. Прештампано из листа "Православнаја Рус", од 8. априла 1937. године - II, 132-133)
"А и ви сте овде!" Године 1893. мој десетогодишњи синчић оболи од шарлаха. Мени пође за руком да га сместим у болницу принца олденбуршког у засебну зграду. Болничка опрема била је прекрасна а иста таква и нега болесника. Лечење се спроводило под надзором директора болнице, чувеног професора Раухфуса, специјалисте за дечје болести.
Али упркос свим најбољим условима и лечењу, сурова болест узимала је све више маха и претила блиском катастрофом. Једног тешког дана наша неговатељица наговори ме да изађем на чист ваздух и прошетам улицама.
Ја сам послушала и изашла. Ишла сам право, као аутомат, ништа ме није интересовало. Подаље од мене прошла су кола и ја сам пре душом осетила него очима видела да је у њима био отац Јован Кронштатски, и одједном ми синула мисао: ето коме је требало да се обратим молбом за помоћ. Али како? Тражећи начина, дошла сам до краја улице и скренула у другу. Мало даље видела сам на тротоару велику гомилу народа. Дошавши до ње, запитала сам зашто се тај народ скупио, шта се десило?
"Овде је дошао отац Јован Кронштатски и служи молебан у кући месара", одговорили су ми.
Тако неочекивана дивна прилика да се сретнем са оним о коме сам дотле мислила, поразила ме је. Мислећи брзо, дошла сам до закључка да морам доћи до њега и умолити га да се помоли за мога сина, али ја сам била далеко од улаза месареве куће, а да се прогурам до њега кроз тако густу гомилу - није било могуће. А и да предузмем ма шта, већ је било касно.
У том часу маса се заталасала. Из куће у којој је био отац Јован изашла је гомила, потиснула масу која је ту стајала и чекала и направила пролаз до кола оца Јована, који се одмах појавио. Њега су водили под руке. На његовом светом лицу титрао је радосни осмех и он је љубазно бацио поглед на масу.
Дошавши до половине тротоара, он се окренуо на нашу страну и довикнуо ми: "А и ви сте овде!" Изашавши из затвореног круга, он се упутио у моме правцу. Маса се раздвојила и омогућила ми да му приђем и узбуђено рекнем:" Баћушка, благословите, мој син је опасно болестан, на самрти!"
Он ме је благословио и рекао неколико утешних и охрабрујућих речи, које ја у оном узбуђењу нисам запамтила. Ја сам му целивала руку, и он је отишао.
Шта је све преживела моја душа при овом чудесном сусрету са оцем Јованом, ја не могу речима исказати. Једино што сам схватила и запамтила његове речи, мени упућене: "А и ви сте овде!" Оно што је немогуће било мени - да му приђем, њему, прозорљивцу, било је лако да изађе у сусрет жељи душе намучене матере због страдања сина, која проси његову молитвену помоћ.
Вративши се у болницу, сазнала сам да је температура сина опала, што је лекаре и неговатељицу бацило у нову бригу. Међутим, ја сам била спокојна. И стварно, то је била последња брижна ноћ. Стање сина компликовало се само због велике слабости, али криза је прошла срећно, и он се почео опорављати. Чим му се повратио нормалан сан, опоравак је брзо напредовао. Како се касније показало, болест није оставила никаквих последица (Саопштење госпође Пирот - II, 144-145).
"Варвара ће имати много деце... Али ће то бити туђа деца". Ја сам рођена у Петрограду и родитељи моји одлично су знали и дубоко поштовали оца Јована. Долазећи у Петроград, он је понекад навраћао до нас и разговарао са мојима.
Кад ми је било 4 године, родитељи пођу до Кронштата и мене са собом поведу. Отац Јован ме је благословио, а затим се загледао у моје лице и рекао мојим родитељима: "Варвара ће имати много, много деце, и о њима ће она мислити и бринути. Али то ће све бити туђа деца".
Ја сам порасла и свршила институт, и предложено ми је место учитељице у црквено - учитељској школи, у којој је било 250 ученица. Пре него што сам дала свој пристанак, ја сам се много и са сузама молила Богу да ми укаже: да ли да прихватим предлог и пођем на службу, или не. Са сузама сам чула глас: "Пођи, буди учитељица". Сутрадан ја сам рекла мами: Идем! Тада ми је било 19 година.
У школи је било много сирочића, и ја сам се трудила да им заменим мајку.
Доспевши у емиграцију 1923. године, ја сам у Паризу водила руски дечји вртић, потом велико прихватилиште у околини Бијиарица. У току 8 година организовала сам летње феријалне колоније на мору. У Француској је кроз моје руке прошло 520 деце емигрантске, већином сиромашне.
Тако се обистинило пророчанство оца Јована. Из извесних личних разлога, немојте објављивати моје име (II, 146-147).
"Ти, Никола, оздравићеш, ја сам се молио за тебе!" У раном детињству патио сам од епилепсије (падајуће болести). Кад ми је било 10 година на Велики четвртак спремио сам се са мајком да идем на Велико бденије и саслушамо 12 Еванђеља. Док се мајка спремала мене је бака обукла у нове хаљине и ја сам сео на столицу. Бака је отишла у другу собу, а ја сам пао са столице. Мама и бака чуле су и дотрчале, подигле ме, раскопчале и почеле да ме прскају хладном водом, као и раније што су чиниле, али ја нисам долазио свести све до сутрадан. У цркву нико није ишао. Моја мама била је верујућа жена и клечећи пред иконама Нерукотвореног лика Спасова и Почајевске Божје Матере молила се за моје исцелење. Молећи се ноћу, она је задремала и у сну видела оца Јована Кронштатског како излази из олтара кронштатског храма у свештеним одеждама, носећи у рукама Свете Дарове. Она се пробудила потпуно бодра, учвршћена овим сном у моје оздрављење, села је за писаћи сто и написала телеграм оцу Јовану, просећи његове молитве за болесног дечака Николаја.
У освит дана она упути једног окретног радника на пошту, удаљену 10 километара. Он појаше најбржег коња и оде, а мати продужи молитву до сванућа.
Радник се врати одавно са поште, телеграм је послат, а мене још не могу да поврате свести. Лекара није било близу, а нико на њега није ни мислио, него су покушавали да ме освесте својим средствима. Сутрадан, на Велики петак, око 9 сати, ја сам отворио очи, али ме болесно стање притискало и даље. Расположење у дому било је тмурно, тегобно, спремало се за празник, али некако суморно, апатично. Једино мати моја била је очигледно ведра, радосно настројена и тешила је оца. Она је дубоко веровала да ће одговор на њен телеграм бити позитиван и са нестрпљењем га очекивала.
У суботу мајка је послала оног радника на пошту за телеграм, уверена да је одговор већ стигао, и заповедила му да се без њега не враћа кући. Увече радник је стигао, улетео у собу и предао мајци телеграм. Прочитавши телеграм, она се расплакала, али се брзо умирила и почела да се моли. Садржај телеграма био је приближно овакав:
"Христос воскресе! Дечак Николај оздравиће. Молите се Спаситељу!"
На Велику суботу увече ја сам се осећао потпуно здравим, мада ништа нисам јео. Обукао сам се сам, изашао у трпезарију, где је био припремљен пасхални сто и где се осећао пријатан мирис од колача.
Укућани, видећи да ја идем, као да никад нисам боловао, много су се обрадовали а моја бака плакала је од радости, док сам је ја грлио и љубио, уверавајући је да сам потпуно здрав.
Мајка ме је ставила на колена пред иконама, клекла и она поред мене и почела дуго да се моли и захваљује Богу за моје исцељење. Она је читала молитве, а ја сам за њом понављао.
Сутрадан, на Ускрс, пошли смо у цркву на рано јутарње. Ја сам осећао да се у мени догодила нека промена, осећао сам у себи снагу здравог дечака; у мени се појавила жеља да се играм, шалим па и инатим, чега раније није било. Другог дана Ускрса ишао сам у цркву на литургију, исповедио се и причестио. После тога у току пола века свог живота напади болести нису се више повратили.
Следећег лета у јулу месецу мати ме је повела у Кронштат, да тамо захвалимо Богу и оцу Јовану и замоли га да положи своју руку на мене и благослови ме. Сваког дана у храму је било много народа. Пристизали су из свих крајева огромне Русије и сви су хтели да виде Светитеља и приме његов благослов. Због тога је било врло тешко доћи до њега и дотаћи се његове одежде. Ми смо провели у Кронштату 8-9 дана и свакодневно били у цркви, надајући се да ћемо га ту или ван цркве видети и прићи му, али се прилика није пружала.
Последњег дана, кад смо већ изгубили наду да ћемо га видети и доћи до њега, били смо у цркви. По свршетку службе, отац Јован је изашао из храма. Око њега гомила, народ пада на колена. Маса захвата и мене и матер и баца на корак-два до Светитеља. Он је бацио поглед на мене и рекао: "Пропустите дечка к мени", и ја сам се нашао пред њим. У дечјем страху ја сам хтео да му пољубим руку и замолим да ме благослови, како ме је мајка била научила.
Он ме је помиловао руком по глави и рекао: "Ти, Николај, оздравићеш, ја сам се молио за тебе". Ја сам целивао руку Светитеља и заплакао, и не приметивши да моја мати клечи поред мене и целива мантију Светитеља. Сва ова сцена збила се тренутно. Народ се раздвојио, да ме малога не би угушили у гомили. Светитељ је благословио и мајку, рекавши јој: "По вери твојој, син твој Николај неће више боловати". Мати је плакала од среће, што је постигла жељени циљ - што смо обадвоје добили светитељски благослов.
Гомила народа нас окружила и сви су питали да ли нас је отац Јован раније познавао. Моја мати рекла је да нас је он први пут сад видео и испричала све што се са мном догодило.
Све изложено могу потврдити заклетвом. Мада ја, као мали, много шта нисам схватио, али сам осећао и дубоко веровао казивању своје матере, која ми је све то, кад сам одрастао, детаљно испричала. Сем тога, као образована жена, она је све ово записала у свој дневник, који ја често прочитам (Саопштио Николај Иванович Роговој, Београд, Проте Матеје 13 - II, 148-151).
"Теби, матушка, остаје да живиш још само три дана"... Кад ми је било 10 година, присуствовала сам ручку код богатог фабриканта Максимова, у Петрограду. На ручку је био и отац Јован. Добро се сећам како се он обратио домаћици са речима: "Теби, матушка, остаје још само три дана живота, не више, зато се пожури да што пре сместиш доживотно своју болесну кћер у Успенски манастир".
Домаћица је била веома поражена овим речима.
Али њен муж послушао је савет оца Јована и своју малоумну кћер одвезао и доживотно сместио у Успенски манастир. Кад се отуд вратио, затекао је жену мртву. Она пре смрти није боловала, него је само рекла: "Мени нешто недостаје ваздуха", и рекавши то, умрла је од срчаног удара (Сведочанство Евгеније Ивановне Лебедев Београд, Добрачина 17, - II, 151-152).
"При цркви, при цркви". Кад је отац Јован посетио I женску гимназију у Варшави и остао на ручку, све су му ученице прилазиле ради благослова. Кад сам ја пришла, директорка је напоменула да сам ја певачица. Тада ме је отац Јован погледао у лице, положи руку на моју главу и рекао: "При цркви, при цркви".
Ја нисам схватила што би то значило, а мој отац протумачио је ове речи у том смислу да треба у цркву да идем и Богу се молим.
Живот мој тако се одвијао да сам се ја целог живота налазила и данас се налазим при цркви, прво као певач, потом као најстарија сестра Кијевског Сестринства при храму светог Владимира, а сада управљам хором, при цркви Свете Тројице у Београду. Тако су се испуниле речи оца Јована (II, 152).
"Не жури овамо, него боље пожури кући и кај се за своја дела". То је било 1902. године. У селу Шептухову, у Донској области, живео је богати властелин Николај Александрович Пољаков. Имање његово било је велико. Он је био строг и суров човек. Ако би туђе марвинче ушло у његово имање, он се страшно љутио и кажњавао је власника марвинчета. Он је био неверник, па није веровао ни у оно што се у то време говорило и писало о оцу Јовану. Није веровао, док сам не испита.
Догодило се да је допутовао у Кронштат и упутио се оцу Јовану, не обазирући се на масу која је чекала на свој ред. Он се надао да ће њега, као великог господина, пропустити напред, али то се није догодило, и он је почео да губи стрпљење и да се гура. Отац Јован га је приметио, ословио га тачно по имену и презимену и рекао: "Не жури овамо, него боље пожури кући и кај се за своја дела!"
Властелин се препао од ових речи, престао да се гура и вратио се кући, уверен да је отац Јован доиста прозорљив човек.
По повратку кући, он је започео нов живот: никога није вређао, а ако би увредио, одлазио је и тражио опроштај. Већи део имања продао је, оставивши деци својој око 50 хектара. Почео је да помаже сиромашне и њему су, кад се то рашчуло, долазили многи сиромаси за помоћ, и он је свакога помагао. Жена његова није одобравала његове поступке, али он на то није обраћао пажњу. Сваке недеље одлазио је са породицом у цркву, палио свеће, за време литургије чинио поклоне до земље, и по свршетку службе раздавао милостињу сиромасима.
У том селу била је дрвена црква, па је решено да се подигне нова, зидана. На освећење темеља скупило се много света, свештеника, господе, сељака. Око цркве били су постављени посебни шатори: за свештенство, господу и сељаке.
По завршетку свечаности, Пољаков је скупио све сиромашне и богаље и поставио их за столове припремљене за свештенство и господу и сам их дворио и услуживао. Сви су почели да негодују, али се он на то није обазирао, него им је рекао: "То су моји најбољи гости, можда последњи пут са њима обедујем".
Убрзо потом послао је телеграм оцу Јовану и изразио жељу да намерава да дође к њему. Отац Јован му је одговорио: "Немаш времена да долазиш овамо, боље се спремај за далеки пут".
И заиста, Пољаков се убрзо разболео, прележао недељу дана и причестио се светим Тајнама. Једног дана, за време његове болести, његова породица седела је у суседној соби са још неким познаницима. Мимо њих је ћутећи прошао неки непознати монах са крстом од рибље кости на грудима и ушао у собу код болесника. Како се монах дуго задржао унутра, сви су се томе чудили и узнемирили. Напослетку, решили су се да полако уђу унутра. Кад су ушли, болесник је био мртав, а на његовим грудима био је крст који су видели на монаху, док од монаха ни трага ни гласа није било. Њиховом чуђењу није било краја куда је ишчезао монах, кад другог излаза из болесникове собе није било, осим који води кроз суседну собу, куда је он прошао при улазу, али се туда није вратио.
Целу недељу дана стајало је тело Пољакова, док се нису сабрала сва деца његова, растурена на разне стране.
Сахранили су га поред цркве (Овај случај саопштен је аутору књиге - II, 152-154).
"Иди и зидај!" Госпођа Е. Н., болешљива, слаба жена, горела је од жеље да подигне храм у једном забаченом крају Русије. При сусрету са оцем Јованом, она га је молила да утиче на имућне људе да дају добровољне прилоге. Он ју је благословио и рекао: "Иди и зидај!"
"Па како ћу, баћушка, да зидам без икаквих средстава?" упитала га је она зачуђено.
"Ја теби кажем: иди и зидај, све ће бити добро", рекао јој је баћушка строго и сугестивно.
Она није смела да се упушта у полемику него га је послушала.
Догодило се велико чудо: средства су потекла са свих страна и храм је био подигнут. Одзив приложника превазишао је сва очекивања (Из писма капетана I класе Степана Павловича Бурачка, са станом у Панчеву, Југославија - II, 190).
"Претрпи мало, све ће проћи, и још ћеш захваљивати Богу што се то с тобом десило". Приближно 1895-1897. године догодио се несрећан случај младој, даровитој балерини царског балета Марији Карловној Ритер на позорници Андерсон.
Једном за време пробе, пре него што ће изаћи на сцену, услед несмотреног покрета око гасне светиљке њену сукњу захвати пламен и она се за трен ока претвори у живу буктињу. Она истрчи из гардеробе, где особље једва успе да угаси пожар. Њу у тешком стању одвезу у болницу, где се показало да су опекотине врло тешке и да јој је живот у питању.
Као близак њеној породици ја сам настрадалу посећивао у болници. Она је ужасно патила од свакодневних превијања рана и често је говорила да је боље умрети него тако се мучити.
Приликом једне посете рече ми да је код ње пре мене био отац Јован Кронштатски. Пошто се помолио, рекао јој: "Претрпи мало, све ће проћи, опоравићеш се и још ћеш бити захвална Богу што то с тобом десило. То је само за твоју корист".
После молитве и болови су се умањили и учврстила вера оздрављење.
Управа позоришта показала се према Марији веома љубазна и доделила јој пензију колико јој је износила плата.
По њеном оздрављењу животне околности породице Ритер потпуно су се измениле. До несрећног случаја она због своје заузетости у позоришту, и савесног односа према својој служби, мало је времена могла да посвети своме мужу и кући. Иако је међу супружницима владала савршена љубав, њихов породични живот одвијао се посебно: он је био запослен дању а она ноћу. А кад је напустила позориште, она се преселила на крај града, у Шумицу, где је свила пријатно гнездо и за мужа и за два дивна малишана, којима је посветила све своје бриге, и стварно захваљивала Богу за све што се са њом догодило.
За време мојих посета она ми је више пута причала своје успомене о предсказивању оца Јована и при том наглашавала како се оно потпуно испунило (Исказ гардијског генерала И. Семјонова -II, 193-194).
"Не бој се, остаће жив!" За време аграрне побуне 1905. године неколико прерушених сељака - бунтовника дошло је начелнику Саратовске губерније и захтевало да их прими ради важне ствари. То је било увече. Када се он појавио у предсобљу, они су осули на њега паљбу из револвера и он је пао. Један метак ударио је у лампу и она се угасила. Они су још пуцали по мраку и отишли, мислећи да је убијен. После се показало да је рањен на неколико места, а најтежа рана била је на глави. Лекари су изјавили да је његово стање безнадежно и лечење бескорисно.
Жена његова упути телеграм оцу Јовану просећи његове молитве.
Од оца Јована стигне одговор: "Не бој се, остаће жив!"
И заиста, стање се почело поправљати и он је потпуно оздравио (Сведочанство Николаја Николајевича Лихарева, објављено у листу "Новоје Времја" - II, 249-250).
"Тебе чува Бог, бићеш срећан у животу!" Ја сам рано остао без родитеља. Као пуко сироче, прихватила ме је сестра моје покојне матере Александра Феодоровна Дурасова, рођена Јермолова, у Царском Селу.
Моја тетка била је религиозна жена и велики поштовалац оца Јована. Једном се од тифуса разболи мој брат - нећак С. П. Дурасов. Лекари су сматрали да је његово стање безнадежно и очекивали су скори крај. Тада моја тетка пошаље телеграм оцу Јовану у Кронштат, просећи његове молитве за болесника. Од њега стигне одговор да је испунио њену молбу. Од тога тренутка као чудом наступио је преокрет и, насупрот предсказивањима и очекивањима лекара, болесник се брзо опоравио.
Неколико пута отац Јован је посећивао дом моје тетке и служио молебне. Његов лик ми се добро сачувао у свести, особито његове бескрајно добре и светле очи. Његове молитве производиле су дубок утисак. Он се молио некако ватрено, а у његовој молитви осећала се дубока вера, која је продирала у душе присутних.
Ја још чувам његову фотографију са својеручним потписом. Дајући ми је са благословом, рекао је: "Тебе чува Бог, бићеш срећан у животу!"
И заиста, Провиђење је према мени било милостиво. Војна служба протекла ми је веома успешно и ја сам срећно преживео опсаду Порт-Артура, велики и грађански рат и све ужасе револуције, а у емиграцији нашао сам службу, не искусивши никакву оскудицу и немаштину (Сведочанство Јурија Романовског, генералштабног генерал-лајтананта, Београд - II, 302).
Следећа страница
