Разматрање Божанствене Литургије

ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ

Свештеник у затвореном олтару простире свети антиминс ("уместо стола") на светом престолу, платно на коме је представљено полагање Спаситеља у гроб. На антиминс, који у себи чува свете мошти, биће стављен свети хлеб и света чаша са вином разблаженим водом, које је свештеник припремио на проскомидији и које ће се сада са бочног жртвеника свечано пренети тако да сви верни виде. Овај антиминс подсећа на време када су хришћани били гоњени, када Црква није имала одређеног места и није могла да носи са собом свети престо. Тада су почели да употребљавају ово платно са честицама светитељских моштију и оно је остало да би указивало да и сада Христова Црква није привезана ни за какво искључиво здање, град или место, него као брод плови по таласима овога света не пуштајући нигде своје котве; њена котва је на небесима.

Свештеник простире антиминс и прилази светом престолу као да му први пут приступа, и као да се сад спрема да почне богослужење. Јер у прво хришћанско време свети престо је досад био покривен и застрт; тек сада се откривао и тек сада су почињале молитве верних. Док је олтар још затворен свештеник прилази светом престолу и двема молитвама за верне моли се за своје очишћење, да се удостоји да без осуде стане пред свети жртвеник и приноси жртве чистим сведочанством своје савести.

Ђакон, стојећи на амвону насред цркве, држи орар са три прста и позива све верне да се моле онако како је почела литургија оглашених.

Настојећи да своја срца усагласе са миром, који је сада потребнији од свега, сви верни призивају:

"Господе, смилуј се".

И још ревносније се моле за вишњи мир и за спасење наших душа, за мир целога света, за постојаност светих Божијих цркава и за сједињење свих, за свети храм и за оне који улазе у њега са вером, побожношћу и страхом Божијим, да нас Бог избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде; још јаче се моле у својим срцима:

"Господе, смилуј се".

Ђакон гласно: "Премудрост".

Овим показује да се иста Мудрост, исти вечни Син Божији, који је изишао у виду Еванђеља да посеје реч живота, сада под видом светог хлеба приноси на жртву за сав свет. Подстакнути овим подсећањем сви који се моле усмеравају своје мисли на предстојеће узвишене свештене радње.


Херувимска песма

Свештеник који служи моли се пред светим престолом овом узвишеном молитвом:

"Нико од оних који су везани телесним пожудама и насладама није достојан да ти прилази или да ти се приближи, или да служи теби, славни Царе, јер теби служити је велико и страшно и самим небеским силама. Па ипак, зато што се твоја љубав према човеку не може исказати нити измерити, постао си човек, при чему се ниси променио нити изменио, био си наречен наш Архијереј (Првосвештеник) и као Владика (Господар) свих предао си нам свештенодејство ове богослужбене и бескрвне жртве. Јер једини ти, Господе, Боже наш, владаш над свим што је на небу и на земљи, ти, кога носе на херувимском престолу, који си Господ серафима и цар Израиљев, једини свети који међу светима почиваш. Стога молим тебе, јединог благог (доброг) и вољеног да услиша: погледај на мене, свога грешног и залудног служитеља, и очисти ми душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом твога Светог Духа, да, обучен у благодат свештенства, станем пред ову свету трпезу и да као свештеник одслужим твоје свето и пречисто тело и твоју часну крв. Јер ти прилазим погнуте главе и молим ти се: не окрени свога лица од мене, нити ме издвој од твојих служитеља, него ме удостој да ти као грешни и недостојни твој служитељ принесем ове Дарове. Јер ти си онај који се приноси, који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и славу узносимо теби са твојим Оцем који нема почетка, и светим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у све векове. Амин".

Пре ове молитве отварају се царске двери и види се свештеник како се моли подигнутим рукама. Ђакон са кадионицом у руци излази (из олтара) да припреми пут Цару свију; обилним кађењем шири и подиже облаке кадионог, угодног мириса, сред којег ће се пронети свети Дарови; тако свима напомиње да њихова молитва треба да се уздигне као кад пред Господом, да би се сви, који су по речима Апостола Христов миомир, подсетили да треба да буду чисти као херувими - да би Господа уздигли. Појци у обема певницама у име целе цркве певају Херувимску песму:

а) "Ми који херувиме тајанствено представљамо и трисвету песму певамо животворној Тројици, одбацимо сада сваку животну бригу.

б) Да примимо Цара свих кога анђеоски чинови невидљиво на копљима носе. Алилуја, алилуја, алилуја.

"Алилуја" значи: Хвалите Господа. Ово "Алилуја" је посебна херувимска песма, јер херувими, према Светом писму, хвале Господа оваквим клицањем.

Да би се разумео смисао ове песме, треба знати да је код старих Римљана био обичај да се новоизабрани цар изнесе пред народ у пратњи легија војске, на једном штиту, високоуздигнутом на копљима; цар је био у сенци многих застава и копаља; громко су му клицали: живео цар.

Ову песму саставио је један од древних царева, који се бацио у прах са свом својом земаљском величином пред величанством Цара свих, кога на копљима носе херувими и легије небеске војске.

У међувремену свештеник и ђакон понављају у себи исту херувимску песму и прилазе побочном жртвенику где је извршена проскомидија. Приступивши даровима, покривеним воздухом, ђакон каже:

"Узми, владико".

Свештеник скида воздух, ставља га на лево раме ђакону и каже:

"Подигните своје руке светињи и благословите Господа".


Велики вход

Затим узима дискос са Агнецом и предаје ђакону који их уздигнутих руку носи над главом, а сам узима свету чашу, па на северне двери излазе народу; пред њима се носе свећњаци. Ако више свештеника служи саборно, један носи дискос и свету чашу, други свети крст, трећи свету кашичицу којом се (верни) причешћују, четврти копље; износе све што се употребљава приликом приношења на жртву, чак и сунђер којим су скупљене све честице светог хлеба на дискос и који представља сунђер, умочен у сирће и жуч, којим су људи напојили свога Творца.

Појци, који су почели да певају херувимску песму, заћуте за кратко време, и тада, уподобљавајући се небеским силама полази овај свечани ход свештенослужитеља, који се зове Велики вход.

Кад виде Цара свих кога носе у смиреном виду Агнеца, (Јагњета Божијег), који лежи на дискосу као на штиту, окружен оруђем земаљских страдања као копљима безбројне небеске војске и чинова, сви приклањају своје главе и моле се речима оног разбојника на крсту:

"Сети ме се, господе, кад дођеш са својим царством".

Сав ход се зауставља насред храма.

Црква користи овај значајан тренутак да пред Господом спомене имена свих хришћана, почевши од оних који имају најтеже и најсветије дужности; од њиховог успешног извршавања зависи срећа свих и спасење њихових душа. Завршава речима:

"И свих вас православних хришћана да се сети Господ Бог у свом царству свагда, сада и увек и у све векове".

Појци завршавају ово умилно певање ("Да примимо цара свих..." трократним певањем херувимског "Алилуја"; овим се објављује и прати овај тајанствени ход Цара царева и Господа над онима који владају, на драговољно страдање и смрт за спасење света. Ход улази на царске двери. Прво улази у олтар ђакон и стаје са десне стране двери; свештеника дочекује речима:

"Свештенства твога да се сети Господ Бог у свом царству свагда, сада и увек и у све векове".

Свештеник му одговара: "Свештенођаконства твога да се сети Господ Бог у свом царству свагда, сада и увек и у све векове".

Свештеник ставља свету чашу и свети хлеб, који представља Христово тело, на свети престо као у гроб.

Царске двери се затварају као улаз у гроб Господњи. Преко њих се навлачи завеса као стража постављена код гроба. Свештеник скида свети дискос са ђаконове главе као да скида Спаситељево тело са крста, и ставља га на разастрт антиминс као на плаштаницу. Радећи ово говори:

"Угледни Јосиф скиде са дрвета твоје пречисто тело, пови га чистом плаштаницом, помаза га мирисима и сахрани у нови гроб".

Сећајући се да је свуда присутан Онај који сада пред њим лежи у гробу, говори у себи:

"Телом си био у гробу а душом у аду као Бог, у рају са разбојником, а на престолу, Христе, са Оцем и Духом. Ти, који се не даш описати, све испуњаваш".

И сећајући се славе у коју се овај гроб обукао, говори:

"Твој гроб, извор нашег васкрсења, Христе, показа се као носилац живота, краснији од раја, заиста сјајнији од сваког царског двора".

Свештеник скида покриваче са дискоса и чаше, и воздух са ђаконова рамена, који сада не представља више пелене у које је био повијен Исус као дете, већ убрус и мртвачке повоје у које је било увијено Његово мртво тело; њима поново покрива дискос и чашу, говорећи:

"Угледни Јосиф скиде са дрвета твоје пречисто тело, пови га чистом плаштаницом, помаза га мирисима и сахрани у нови гроб".

Затим узме кадионицу од ђакона и кади свете Дарове, припремајући се за предстојеће приношење жртве. У себи говори речи пророка Давида:

"По доброти својој, Господе, учини добро Сиону и нека се сазидају јерусалимски зидови. Тада ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве на које се спаљују, тада ће приносити теоце на твој жртвеник".

Јер ако сам Бог не подигне и заштити наше душе јерусалимским зидовима од сваког телесног налета, ми нисмо кадри да му приносимо ни дарове, ни жртве које се спаљују, и не може се винути нагоре пламен духовног мољења, који разносе настране мисли, навале страсти и вихори душевног немира.

Молећи се за своје очишћење ради предстојећег приношења жртве, свештеник даје кадионицу ђакону, приклања главу и говори му:

"Сети ме се брате и саслужитељу".

Ђакон одговара: "Да се Господ Бог сети твога свештенства у царству свом".

Имајући на уму да и сам није достојан, приклања главу, држи орар у руци и каже:

"Помоли се за мене, владико свети".

Свештеник му одговара: "Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те".

Ђакон: "Тај Дух ће служити са нама у све дане нашега живота".

Потпуно свестан своје недостојности ђакон додаје:

"Сети ме се, владико свети".

Свештеник њему: "Да те се сети Господ Бог у свом царству свагда, сада и увек и у све векове."

Ђакон каже: "Амин", целива му руку, излази на северне двери да позове све присутне да се моле за принесене свете Дарове.


Мала и прозбена јектенија

Пење се на амвон гледајући на царске двери, орар држи трима прстима десне руке, као подигнуто крило анђела који побуђује на молитву, и произноси низ молитава, које нису више налик на оне пређашње. Почиње позивањем (верних) да се моле за свете Дарове, принете на свети престо, па прелази на прозбе које могу да упућују Господу само верни који у Христу живе.

Ђакон позива: "Да цео овај дан буде савршен, свет, миран и без греха, молимо од Господа".

Молећи се за такав дан, молитвени скуп заједно са хором певача, усрдно кличе:

"Подај, Господе".

Ђакон: "Анђела мира, верног наставника, чувара душа и тела наших, молимо од Господа".

Молећи се за таквог анђела сви кличу: "Подај, Господе".

Ђакон: "Опроштај и отпуштање наших грехова и погрешака, молимо од Господа".

Молећи са сузама опроштај сви кличу: "Подај, Господе".

Ђакон: "Што је добро и корисно нашим душама и мир свету, молимо од Господа".

Молећи се за све што је добро и корисно за наше душе и што је најпотребније свету, молитвени скуп још јаче кличе: "Подај, Господе".

Ђакон: "Да преостало време свога живота завршимо у миру и покајању, молимо од Господа".

Молећи се за то као за нешто што је за хришћанина најпожељније, скуп каже: "Подај, Господе".

Ђакон: "Да крај нашега живота буде хришћански, без бола, без срамоте, миран, и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду, молимо".

Сливајући у један вапај, једну молбу, сав скуп верника кличе:

"Подај, Господе".

Ђакон упире своје телесне и душевне погледе на ликове светих и говори:

"Спомињући пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владатељку нашу богородицу и увек Дјеву Марију са свима светима, сами себе и један другога, и сав свој живот Христу Богу предајмо".

Искрено желећи да слично Мајци Божијој и светима сами себе и један другога предамо Христу, Богу, сви кличу: "Теби, Господе".

Ова јектенија се завршава возгласом: "Милосрђем твога јединородног Сина, са којим си благословен, са пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у све векове".

Хор загрми: "Амин".

Олтар је још затворен и свештеник још не почиње приношење жртве. Томе мора још много да претходи. Свештеник се припрема за сећање на Тајну вечеру; сад олтар постаје горња соба у којој је Тајна вечера одржана; свети престо је трпеза, а сви који се у храму моле треба да се обрате у ученике, који су Вечери присуствовали. Свештеник из дубине олтара упућује скупу поздрав самога Спаситеља:

"Мир свима".

Одговарају му: "И духу твоме".

Стојећи на свом месту, ђакон, као што је бивало међу првим хришћанима, позива све на узајамну љубав овим речима:

"Љубимо један другога, да бисмо сложно исповедили".

Ђаконов позив наставља и завршава хор речима:

"Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну (једнобитну) и нераздељиву".

Ако, наиме, ми не волимо један другога, не можемо волети Онога који је сам љубав, потпуна и савршена.

Свештеник се у олтару три пута клања и у себи говори:

"Љубићу те, Господе, крепости моја. Господ је моје утврђење и прибежиште и избавитељ мој" (трипут), - па целива свети дискос и свету чашу, покривене воздухом, целива крај свете трпезе. Уколико би још који свештеник са њим служио, сваки чини исто то а затим сви један другом целивају руку.

Старији каже: "Христос је међу нама".

Одговарају му: "И јесте и биће".

Исто тако ђакони, колико их буде, сваки целива прво свој орар тамо где је знак крста, а затим један другога у рамена, изговарајући исте речи.

Некада су се сви присутни у цркви међусобно целивали, мушки са мушкима и жене са женама; једни су говорили: "Христос је међу нама", а други су одговарали: "И јесте и биће". Зато и сада свако ко присуствује литургији, обухватајући својим мислима све хришћане, не само оне који су у храму него и оне одсутне, не само оне који су му срцу блиски него и оне који су од његовог срца далеко, жури да се измири са онима према којима је осећао завист, мржњу, незадовољство, - све их у мислима љуби и у себи говори: "Христос је међу нама" и за њих одговара: "И јесте и биће". Јер без овога он ће бити мртав за све следеће свештенорадње, по речима самога Христа: "Ако, дакле, приносиш свој дар на жртвеник и онде се сетиш да твој брат има нешто против тебе, остави онде свој дар пред жртвеником и иди прво се измири са братом својим, па тада дођи и принеси дар свој", и по речима Христовог апостола Јована: "Ако ко каже: волим Бога, а мрзи свога брата, лажа је. Јер ко не воли свога брата кога је видео, не може волети Бога кога није видео".

Ђакон, стојећи на амвону и држећи орар трима прстима, упозорава присутне возгласом:

"Двери, двери".

У древна времена овај возглас је био упућен вратарима који су стајали на улазним вратима, да не би ушао у цркву неко од оних који нису имали права да присуствују Литургији верних. Данас се упућује присутнима, да чувају врата својих срца, у које је на позив цркве ушла љубав, тако да у то духовно светилиште не продре дух мржње, него да отворе врата својих уста и ушију за слушање Символа вере. У знак тога повлачи се завеса са царских двери, које се отварају само онда када треба обратити пажњу на више тајне.

Ђакон позива да се слуша Символ вере: "Премудрост, пазимо!"


Исповедање вере

Певачи снажним појањем, које више личи на говорење, гласно и разговетно произносе:

"Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, јединородног, од Оца рођеног пре свих векова: светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало.

Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.

И који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен.

И који је васкрсао у трећи дан по Писму.

И који се узнео на небеса и седи са десне стране Оца.

И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и његовом царству неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа животворнога, који од Оца исходи, коме се са Оцем и Сином заједно клања, и заједно се слави, који је говорио кроз пророке.

У једну свету, васељенску и апостолску Цркву.

Исповедам једно крштење за опроштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућег века. Амин."

Снажним, мушким певањем, примајући у срце сваку реч исповедања, појци певају Символ вере. Свако одмах за њима понавља снажно речи Символа. Одважан срцем и духом свештеник пред светим престолом, који представља свету трпезу Тајне вечере, понавља у себи Символ вере, и сви који с њим служе понављају га у себи машући светим воздухом над светим даровима.

Ђакон сигурним кораком иступа и гласно каже:

"Стојмо лепо, стојмо са страхом, пазимо да свето узношење у миру принесемо".

То значи: стојмо како човеку приличи да стане пред Бога, са трепетом, страхом, и уједно са мушком одважношћу духа који слави Бога, са складношћу мира успостављеном у срцима, без чега се не може уздићи Богу.

Одговарајући на позив сва црква, приносећи на жртву хвалу уста и блажено стање срца, понавља са хором певача:

"Милост мира, жртву хвале".

У међувремену свештеник у олтару скида воздух са светих Дарова, целива га и ставља на страну. Ђакон улази у олтар, узима у руке рипиду (или лепезу) па побожно маше над Даровима.

Приступајући извршавању свете тајне причешћа, свештеник из олтара упућује народу апостолски поздрав:

"Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека је са свима вама."

Сви му одговарају: "И са духом твојим".

Олтар, који је раније представљао пећину (вертеп) у којој је Христос рођен, сада је већ горња соба у којој је била припремљена Вечера. Свети престо је представљао гроб, сад је трпеза а не гроб.

Свештеник гласно каже: "Горе имајмо срца"!

Свако од присутних који стоје у храму, мисли на оно што треба да се изврши: да за њега у овом тренутку божанствени Агнец (Јагње Божије) иде да га закољу. Божанствена крв самога Господа спремна је да се излије у чашу за његово очишћење, а све небеске силе, сједињене са свештеником, моле се за њега. Свако мислећи на то и стремећи срцем од земље ка небу, од таме ка светлости, кличе заједно са осталима:

"Имамо их ка Господу"!


Канон евхаристије

Свештеник подсећа на Спаситеља, који је благодарио Богу Оцу пре но што је изломио хлеб на Тајној вечери, возгласом:

"Благодаримо Господу".

Хор одговара: "Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносушној (једнобитној) и нераздељивој".

Свештеник се тихо моли: "Достојно је и праведно тебе песмом славити, тебе благосиљати, тебе хвалити, теби благодарити, теби се клањати на сваком месту где ти владаш. Јер ти си неисказани Бог који се не може мислима обухватити, невидљив, недостижан, који увек постојиш на исти начин, ти и твој јединородни Син, и твој Свети Дух. Ти си нас из небића довео у биће, и кад смо пали ти си нас опет подигао и ниси престао да чиниш све док нас ниси увео у небо и даровао нам своје будуће царство. За све то благодаримо теби и твом јединородном Сину и твом Светом Духу, за све што знамо и не знамо, за видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена. Благодаримо ти и за ову службу коју си изволео да примиш из наших руку, иако пред тобом стоје хиљаде арханђела и десетине хиљада анђела, херувими и серафими са шест крила, много очију, узвишени, лаких крила".

Гласно: "Који певају, кличу, узвикују и говоре победну песму."

Хор продужава певајући Серафимску песму: "Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуни су небо и земља славе твоје".

Три речи: "Свет, свет, свет" указују на тројичност Божанства, а реч "Господ Саваот" указује на његово јединство.

Серафимској песми, која се разлеже на небесима, Црква је додала песму јеврејске деце, којом су Господа Исуса дочекали кад је улазио у Јерусалим да самога себе принесе на жртву. Ова песма је са земље утврђена:

"Осана на висинама, благословен је који долази у име Господње".

Овом песмом дочекује и сада цела Црква њега, који невидљиво силази са неба у храм као у тајанствени Јерусалим да самога себе принесе на жртву у светој тајни која сада предстоји. Стога свако од присутних, као што је сам представљао херувиме и сјединио се са небеским војскама, које су објавиле Христово оваплоћење, и певао Херувимску песму њему, Цару свих, кога носе анђеоски чинови, - треба да му и сада запева Серафимску победничку песму заједно са пламеним серафимима. "Можеш се уздигнути до серафимске висине, само ако хоћеш, вели св. Јован Златоусти; сети се само и сабери у свом сећању све што је најлепше, што си видео на земљи и чиме си био усхићен, и представи себи да је све то било најлепше зато што је било одраз велике небеске лепоте, блистави крај Божије одеће, па ће се твоја душа сама уздићи извору и наручју вечне лепоте, и запевати победоносну песму бацајући се заједно са серафимима пред вечни престо Свевишњега".

Док се у храму разлеже свечано, умилно певање Серафимске песме, ђакон стоји у олтару пред светим Даровима са којих је већ скинут воздух и покривачи и маше над њима рипидом, да их ништа не дотакне и не натруни свету чашу.

Свештеник се тихо моли:

"Са овим блаженим силама, Владатељу који волиш човека, и ми вичемо и говоримо: свет и пресвет си ти и Син твој јединородни и твој Дух Свети. Ти си свет и пресвет, и величанствена је твоја слава. Свој свет си тако заволео да си дао свога јединородног Сина, да свако ко верује у њега не погине, него да има вечни живот. Он је дошао и испунио све за наше спасење оне ноћи када су га предавали, боље рећи, када је самога себе предавао за живот света. Узео је хлеб у своје свете пречисте и непорочне руке, благодарио и благословио га, осветио, преломио и дао својим светим ученицима и апостолима рекавши:
Гласно: "Примите, једите, ово је тело моје које се ломи за вас ради отпуштања грехова".

Ђакон прати ове свештеникове речи ћутећи, само показује на свети хлеб трима прстима којима држи орар.

Хор гласно и свечано: "Амин".

Свештеник тихо: "Исто тако и чашу после вечере говорећи", и гласно изговара речи самога Спаситеља:

"Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога завета, која се пролива за вас и за многе ради отпуштања грехова".

Ђакон опет прати свештеникове речи побожним указивањем на свету чашу прстима којима држи орар.

Хор опет потврђује: "Амин".

Молитвени скуп слуша ове свете речи, које долазе из олтара као речи самога Спаситеља. Сада настаје тренутак приношења на жртву. Олтар није више трпезарија, свети престо није више трпеза; то је сада жртвеник, Голгота на којој је Син Божији принео самога себе на жртву за нас.

Свештеник се у себи моли:

"Сећајући се сада ове спасоносне заповести и свега што се догодило ради нас: крста, гроба, васкрсења трећег дана, вазнесења на небо, седења са десне стране, другог и славног доласка".

и затим гласно каже: "Твоје (дарове) од твојих (дарова) теби приносимо за све и ради свега".

У овом тренутку за певницама се пева умилна, тиха и милозвучна песма:

"Теби певамо, тебе благосиљамо, теби благодаримо, Господе, и молимо ти се, Боже наш".

У олтару се врши најстрашнија и најтајанственија свештена радња у целој литургији, када оно што је принето на жртву Творцу постаје стварно иста она жртва, коју је Искупитељ на Голготи принео за све људе. Хлеб и вино, који су до сада само представљали тело и крв, сада су право тело и крв Христова.

У олтару се три пута призива Свети Дух:

"Господе, који си у трећи час послао свога Пресветог Духа својим апостолима, њега, Благи не одузми од нас, него обнови нас који ти се молимо".

Одмах после првог призивања ђакон тихо говори овај стих:

"Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у мени".

После другог призивања чита:

"Не одбаци мене од лица свога и Духа свога Светог не одузми од мене".

После трећег призивања ђакон приклања своју главу, показује ораром на свети хлеб, не смејући да изусти ни једну другу реч, само из дубине своје душе каже:

"Благослови, владико, свети хлеб".

Свештеник благосиља свети хлеб уз молитвене речи, којима се извршава света тајна евхаристије.

Ђакон каже: "Амин".

Побожно ђакон показује ораром на свету чашу и говори:

"Благослови, владико, свети путир".

Свештеник благосиља и изговара исте молитвене речи над путиром.

Ђакон каже: "Амин".

И опет показује на путир и дискос заједно, па из дубине своје душе каже:

"Благослови, владико, обоје".

Свештеник благосиља обоје говорећи:

"Претворивши их Духом својим Светим".

Ђакон трипут каже: "Амин".

Суштина је промењена! Исто тело, које је на себе примила вечна Реч Божија, када је на земљи боравила, тело самога Господа, сада лежи жртвовано на олтару; принето је на жртву речју уместо мачем. У ово време свако треба да заборави свештеника: није свештеник, који има изглед и име као ми, него је врховни, вечни Архијереј извршио ово жртвовање, он који то вечно врши преко својих свештеника. На престолу не лежи слика или вид тела него само тело Господње, које је страдало на земљи, трпело шамаре, било испљувано, распето, сахрањено, васкрсло, вазнето на небо, и које седи с десне стране Оца.

Са звоника одјекују звона да свуда буде објављен овај страшни тренутак, да би човек свуда где ово чује - било да се у то доба нађе на путовању, или да обрађује своју земљу, или седи у свом дому, или је заузет послом на неком другом месту, или се мучи међу тамничким зидовима, или лежи на постељи тешко болестан, - да би свуда могао у овом тренутку да се помоли Господу за своје спасење, и да ова света тајна не буде на суд и осуду никоме од његове браће.

Свако ко се у цркви моли у овом великом тренутку упућује свој унутрашњи глас Господу - да га се сети у свом царству.

Ђакон приклања главу свештенику и каже:

"Сети се мене грешног, владико свети".

Свештеник му одговара: "Да те се сети Господ Бог у свом царству свагда, сада и увек и у све векове".

Ђакон каже: "Амин" и стаје са десне стране светог престола, па маше рипидом над светим Даровима као серафимским крилима.


Опште мољење за све

Свештеник се тихо моли да би свима присутнима Христово тело и крв били на трезвеност душе, на опроштај грехова, на испуњење небеског царства, на слободан приступ Господу, а не на суд и осуду. Затим спомиње све пред Господом (присутним у виду његовог тела и крви) и пред Христом окупља сву његову Цркву, ону која још на земљи војује и ону која на небесима пребива; помиње све од старозаветних патријараха и пророка до свакога хришћанина који сада живи. Пре свих других и посебно спомиње пресвету Богородицу. Као одговор на то у њену част хор пева славословље, које цела црква тихо понавља:

"Заиста је достојно да поштујемо као блажену тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну и матер Бога нашега. Величамо тебе, пречаснију од херувима и неупоредиво славнију од серафима, стварно Богородицу, која си у чистоти родила Бога Реч".

Одмах затим свештеник спомиње Јована Претечу, светога који се тога дана слави, и све свете, па се моли и за све који су умрли у нади да ће васкрснути за вечни живот.

Даље свештеник помиње све живе, почињући од оних који су постављени на чело другима, који имају теже обавезе и одговорност. Моли се имајући на уму сву светост таквог позива и сву тешкоћу такве службе: усрдно моли Бога да владара укрепи својом светом силом, да савлада све што му се противи на путу ка добром, да му покори под ноге сваког непријатеља и противника. Још се свештеник моли да у заједничком стремљењу ка добру уз њега буде сав државни брод, сваки део те велике грађевине, власти и војска, испуњавајући часно и поуздано своју свету дужност, да би таква владавина била у миру. "Да бисмо и ми у њиховој тишини поживели тих и миран живот у свакој побожности и чистоти".

За време овог тихог мољења у олтару свако од присутних треба за исто да се усрдно помоли, као да се моли за своју сопствену ствар и своју душу, од које нема за човека ничег драгоценијег. Свештеник се даље усрдно моли да Бог сачува оне који су одевени у високо духовно достојанство, посвећени да управљају крмилом Цркве и задужени да управљају речју Божије истине. Имајући на уму како је света њихова дужност и страшна њихова одговорност, свештеник скрушене душе упућује Богу ове речи:

"Подари их својим светим црквама, да буду у миру, поуздани, поштовани, здрави, да дуго поживе и правилно управљају речју твоје истине".

Сви присутни се моле да поменути буду такви, да правилно управљају речју истине да се под њиховом управом објављује један Бог. Затим певачи свечано запевају:

"И свих и свију".

Свештеник се моли за све почињући од тога града и храма у ком се присутни моле, па својом молитвом обухвата све градове и земље, и све који у њима вером живе, оне који плове, путују, болују, страдају, заробљене, молећи се истовремено за њихово спасење; моли се за оне који доносе плодове и чине добро у светим црквама, и за оне који се сећају сиромаха; моли се (у литургији Василија Великог) уопште за све људе без обзира у ком се стању и где налазе: за оне који добро раде - да се још боље утврде у добру, за оне који рђаво раде - да престану да чине зло, да се искрено покају и свим срцем се обрате добру; моли се поименце за све оне који су га замолили да се тога дана помоли; најзад се моли и за оне које је заборавио у својој молитви.

Тихим мољењем, духовно сједињен са молитвом свога пастира, сав народ се моли за све, сједињујући свако у овом тренутку све које познаје: не само оне који га воле него и оне који га не воле - за све уопште. Када се најзад заврши ово дубоко и тихо мољење свих, певачи запевају:

"И свих и свију".

Тада свештеник гласно: "И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и песмом величамо пречасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове."

Желећи од свег срца ово сједињење цела црква потврђује са: "Амин", и она је у том тренутку једно, нераздељиво јединство. "Амин" каже свако у свом срцу знајући да је једна Црква на небу и земљи, једна вера и једно крштење, и да тако треба и ми, сједињени везом љубави, да смо сложни као браћа у храму, као једно тело и један дух. И као што смо се у један дух и у једно тело крстили тако треба и да живимо у једном духу.

Свештеник из олтара упућује свима благодатну жељу:

"И да буде милост великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа са свима вама".

Њему одговарају: "И са духом твојим".

Овим се завршавају свете молитве за све који припадају Христовој Цркви; оне се врше пред самим његовим телом и самом његовом крвљу.


Проширена мала и прозбена јектенија

Ђакон излази из олтара да узнесе молитве за саме Дарове, који су већ Богу принети и претворени, да нам не буду на суд и осуду. Подигавши орар са три прста своје десне руке он овако бодри све на молитву:

"Сетимо се свих светих, па се опет и опет у миру помолимо Господу".

Хор пева: "Господе, смилуј се".

Ђакон: "За принесене и освећене часне дарове, помолимо се Господу".

"Да их Бог наш, који воли човека, прими у свој свети, наднебесни и мисаони жртвеник као мирис миомира духовног, и да нам зато пошаље божанствену благодат и дар Светога Духа, помолимо се".

Хор: "Господе, смилуј се".

Ђакон: "Да се избавимо од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, помолимо се Господу".

Хор: "Господе, смилуј се".

Ђакон: "Заштити, спаси, смилуј се и сачувај нас, Боже, својом благодаћу".

Хор: "Господе, смилуј се".

Ђакон: "Да цео овај дан буде савршен, свет, миран и без греха, молимо од Господа".

Хор: "Подај, Господе".

Ђакон: "Анђела мира, верног наставника, чувара душа и тела наших, молимо од Господа".

Хор: "Подај, Господе".

Ђакон: "Опроштај и отпуштење наших грехова и погрешака, молимо од Господа".

Хор: "Подај, Господе".

Ђакон: "Што је добро и корисно нашим душама и мир свету, молимо од Господа".

Хор: "Подај, Господе".

Ђакон: "Да преостало време свога живота завршимо у миру и покајању, молимо од Господа".

Хор: "Подај, Господе".

Ђакон: "Да крај нашега живота буде хришћански, без бола, без срамоте, миран, да добар одговор дамо на страшном Христовом суду, молимо".

Хор: "Подај, Господе".

Ђакон произноси, не позивајући светe у помоћ, него све упућује право Господу:

"Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа, сами себе и један другога, и сав свој живот Христу Богу предајмо".

Сви запевају у потпуној и савршеној преданости:

"Теби, Господе".


Молитва Господња

Свештеник уместо славословља Тројици гласно говори:

"И удостоји нас, Владико, да смело и без осуде призивамо тебе, небеског Бога Оца и да говоримо:

Сви верни у овом тренутку, не као слуге испуњене страхом него као невина деца треба да буду доведени самим молитвама, целим богослужењем, постепеним током његових светих обреда, до тога небеског, умилног, анђеоског душевног стања, у ком човек може непосредно пред Богом као најнежнијим Оцем да изговори ову молитву Господњу:

"Оче наш који си на небесима,
нека се свети име твоје;
нека дође царство твоје;
нека буде воља твоја и на земљи као на небу.
Хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење,
него нас избави од зла."

Ова молитва је све обухватила, она садржи све што нам је потребно.

Мољењем "Да се свети име твоје", моли се прво, што пре свега треба да молимо; где се име Божије поштује као свето, онда је свима добро, ту сви живе у љубави, јер само љубављу се Божије име поштује као свето.

Речима: "Нека дође царство твоје" призива се царство правде на земљу, јер без Божијег доласка нема правде, пошто је Бог правда.

На речи: "Нека буде воља твоја" човека доводи и вера и разум. Чија воља може да буде лепша и светија од Божије воље? Ко зна боље од самога Творца шта је потребно његовом створењу? У кога се можемо уздати, ако не у Онога који је добротворно добро и савршенство?

Речима: "Хлеб наш насушни дај нам данас" молимо све што нам је неопходно потребно за наш свакодневни живот, не само телесни него и духовни. Наш духовни хлеб је Божија мудрост, сам Христос. Он је рекао: "Ја сам живи хлеб који је сишао са неба. Ако ко једе од овога хлеба, живеће довека".

Речима: "Опрости нам дугове наше" молимо да се скину са нас сви наши греси који нас терете; молимо се да нам се опрости све чиме смо се задужили самом Творцу, који нам у лицу наше браће свакога дана и сваког тренутка пружа руку која тражи милост и милосрђе.

Речима: "Не уведи нас у искушење" молимо своје избављење од свега што збуњује наш дух и одузима душевно спокојство.

Речима: "Него нас избави од зла" молимо небеску радост, јер чим лукави одступи од нас, радост улази у нашу душу и ми смо тада на земљи као на небу.

Тако све садржи у себи и све собом обухвата ова молитва, којој нас је научила сама Премудрост Божија. И коме да се молимо? Треба се молити Оцу Премудрости. Пошто су сви присутни дужни да понове у себи ову молитву не само устима већ и унутрашњим уздасима чистог, невиног детињег срца, то и њено певање за певницама треба да буде детињско; не снажним и суровим звуцима него детињским звуцима, кротким гласовима који као да љубе саму душу. Ову молитву треба певати тако да се у њој чује пролетњи дах самога неба, да над њом лебди пољубац самих анђела. Јер у овој молитви ми свога Творца не називамо више Богом, него му говоримо: "Оче наш".


Причешћивање и завршетак литургије

Када се молитва заврши свештеник поздравља све из дубине олтара као да их Спаситељ поздравља:

"Мир свима".

Одговарају му: "И духу твоме".

Речима: "Главе своје приклоните Господу" ђакон подсећа на срдачно, унутрашње исповедање, које је свако дужан да изврши у самом себи. У то време свештеник се код светог престола моли за све:

"Благодаримо ти, невидљиви Царе, који си све створио својом неизмерном силом и својом великом милошћу све довео из небића у биће, сам Владико, погледај са неба на оне који ти приклонише своје главе. Јер их не приклонише телу и крви него теби, страшном Богу. Ти Владико, раздели предложене дарове свима нама на добро, сваком према његовој потреби: плови са онима који плове, путуј са путницима, излечи болесне, лекару душа и тела наших".

Затим свештеник гласно изговара велелепно славословље Тројици, упућено небеској милости Божијој:

"Благодаћу и милосрђем и човекољубљем свога јединородног Сина са којим си благословен, са пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у све векове."

Хор: "Амин".

Свештеник се припрема да причести себе а затим све са Христовим телом и крвљу, па се тихо моли:

"Погледај Господе Исусе Христе, Боже наш, из свога светог обитавалишта и са престола славе свога царства, и дођи да нас осветиш, ти који са Оцем седиш горе, а овде невидљиво боравиш са нама, и удостој нас да нам својом моћном руком предаш своје пречисто тело и своју часну крв, а преко нас и свему народу".

Ђакон, који је док су певали "Оче наш" стајао пред царским дверима, опасује се сада ораром, укршта га на себи као што анђели у виду крста склапају на себи крила и њима покривају своја лица пред светлошћу Божанства којој се не може прићи. Затим се трипут поклони као и свештеник, па у себи трипут каже:

"Боже, буди милостив мени грешном".

Затим речју: "Пазимо" гласно позива све присутне да буду пажљиви.

Олтар се заклања од очију народа. Навлачи се завеса, да се прво свештеници причесте. Из дубине олтара чује се глас свештеника, који подиже свети Агнец:

"Светиња светима".

Сва црква верних задрхти од речи које опомињу да треба бити свет, да би се у себе примила светиња; одговарају му:

"Један је свет, један је Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин"

Ђакон улази у олтар да се причести.

Одмах затим пева се причастен, - стих изабран из псалама и прилагођен дану.

Свештеник сада ломи свети хлеб, прво по знаку зарезаном на проскомидији, у виду крста на четири дела, говорећи побожно:

"Раздробљава се и раздељује се Јагње Божије, које се дроби али не раставља, које се свагда једе а никада не троши, него освећује оне који се причешћују".

Први од ових делова (Агнеца) ставља у путир у коме је пречиста крв. Други део оставља да њиме причести себе и ђакона, и то у виду још несједињеном са крвљу. Затим ситни остале делове (Агнеца) према броју причесника; овим дробљењем се не ломи тело Христово, него и у најмањој честици остаје исти цели Христос, - као што и у сваком делу нашег тела присуствује човечија душа, не као део за себе него неподељена и цела, као што у огледалу, и ако би се разбило на стотину комада, одражавају се исти предмети чак и у најмањем делу, као што у звуку, који смо чули, остаје његово јединство, остаје један исти, цели звук, иако су га хиљаде ушију слушале.

Све честице, које су извађене на проскомидији у име светих, у помен умрлих и спомињање живих, не спуштају се сада у путир, него још остају на дискосу. Црква се причешћује само честицама тела и крви Господње.

У прва времена Цркве причешћивали су се у несједињеном виду, као што се сада причешћују само свештенослужитељи: сваки прима у руке пречисто тело Господа, а затим пије из свете чаше пречисту крв. Али када су неуки, новообраћени хришћани, који су само по имену били хришћани, почели да носе свете Дарове својим кућама и да их употребљавају за празноверице и враџбине, или су неприлично поступали са њима у самом храму гурајући један другога, изазивајући вику и неред, тада је свети Јован Златоусти установио да се народу свето тело и крв не даје посебно него у сједињеном виду, и да се ни једно ни друго никоме не даје у његове руке, него да се додељује светом кашичицом, која представља оне машице којима је огњени серафим додирнуо уста пророка Исаије - да би свима показао шта дотиче њихова уста.

Причестивши прво себе а затим ђакона, Христов служитељ се јавља као нови човек, очишћен светињом причешћа од свих својих прегрешења, као стварно свет у овом тренутку и достојан да причести друге.

Царске двери се отварају; њихово отварање представља отварање самог небеског царства, које је Христос поклонио свима приневши самога себе на спасоносну храну целом свету.

Ђакон свечаним гласом каже:

"Са страхом Божијим и вером (и љубављу) приступите".

У виду свете чаше, коју ђакон износи, и изговара ове речи, представља се јављање Христа, који је васкрсао, и његово иступање пред народ, да би све са собом увео у дом Оца свога. Пред свима стоји свештеник као преображени серафим, стојећи на царским дверима са светом чашом у рукама. Громогласним, свечаним певањем загрми хор као одговор ђакону:

"Благословен је који долази у име Господње, Бог је Господ и јави се нама".

И громом духовног појања, које излази из дубине одушевљења, заједно са хором пева сва црква.

Горући од жеље за Богом, сагоревајући пламеном свете љубави према њему, скрстивши своје руке на груди, један за другим приступају причесници; приклонивши главу свако понавља у себи ово исповедање вере у Распетога:

"Верујем, Господе, и исповедам
да си ти заиста Христос, Син Бога живога,
који си дошао у свет да спасеш грешнике,
од којих сам први/прва ја.
Још верујем
да је ово само пречисто тело твоје
и да је ово сама часна крв твоја.
Молим те стога: смилуј се на мене,
и опрости ми што сам згрешио/згрешила
хотимично и нехотимично,
речју, делом, свесно и несвесно.
И удостој ме да се без осуде причестим
твојим пречистим тајнама
ради отпуштања грехова и за живот вечни".

И заставши за тренутак, да би мишљу схватио значење онога чему приступа, продужава из дубине свога срца да говори у себи следеће речи:

"Прими ме данас, Сине Божији,
за причесника/причесницу твоје Тајне вечере,
јер ја Тајну нећу одати твојим непријатељима,
нећу те пољубити као Јуда,
него те исповедам као онај разбојник:
сети ме се, Господе у царству свом".

И после једног тренутка побожног ћутања наставља:

"Да ми причешћивање
твојим светим тајнама, Господе,
не буде на суд или осуду,
него на оздрављење душе и тела".

Пошто свештеник прочита ово исповедање, свако му приступа сада не више као свештенику већ као правом огњеном серафиму, спреман да отвореним устима прими из свете кашичице жар светог тела и крви Господа, који ће у њему сажети као трње сва његова прегрешења. И кад принесе свету кашичицу његовим устима свештеник каже његово име и говори:

"Причешћује се раб Божији/раба Божија (име) часним и светим телом и крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа ради отпуштања грехова и за живот вечни".

Причесник прима тело и крв Господа. Светим убрусом бришу му уста, при чему се понављају серафимске речи пророка Исаије:

"Ово дотаче твоје усне и узеће твоја безакоња и очистиће твоје грехе".

(Молитва благодарности: "Благодаримо ти, Владатељу, који волиш човека, добротворе наших душа, што си нас и овога дана удостојио твојих небеских и бесмртних тајни. Исправи наш пут, утврди нас све у страхопоштовању, сачувај наш живот, учини да нам кораци буду сигурни, молитвама и мољењима славне Богородице и увек Дјеве Марије и свих твојих светих. Амин".)

Христос је својим телом сишао у њ као у гроб, да би затим ушао у тајанствени део његовог срца и васкрсао у његовом духу, вршећи у њему самом свој погреб и васкрсење. Сијајући светлошћу овог духовног васкрсења Црква кроз уста својих свештенослужитеља понавља ове радосне песме:

"Видесмо Христово васкрсење, поклонисмо се светом Господу Исусу, једином безгрешном. Клањамо се твоме крсту, Христе, песмом прослављамо и славимо твоје свето васкрсење. Јер ти си наш Бог, сем тебе другога не знамо, твоје име именујемо. Дођите сви верни, поклонимо се светом Христовом васкрсењу. Јер, гле, посредством крста дође радост целом свету. Благосиљајући свагда Господа песмом прослављамо његово васкрсење, јер је он ради нас претрпео распеће и својом смрћу разрушио смрт.

Светли, светли, нови Јерусалиме, јер те слава Господња обасја. Ликуј сада и весели се Сионе, а ти, чиста Богородице, радуј се васкрсењу онога кога си родила.

О велика и најсветија Пасхо, Христе. О Мудрости и Речи Божија и сило. Дај нам да видније учествујемо у теби у дан твога царства које нема заласка".

Свештеник ставља свете дарове на свети престо и опет их покрива дарцима, па чита захвалну молитву Добротвору душа, Господу, што нас је удостојио да се причестимо његовим небеским и бесмртним тајнама. Молитву завршава молбом да исправи наш пут, да нас све утврди у страхопоштовању према њему, да сачува наш живот и учини да наши кораци буду сигурни.

Свештеник се обраћа присутнима и благосиља их овим речима:

"Спаси, Боже, народ свој и благослови потомство своје", јер претпоставља да су сви својом чистотом у том тренутку постали Божије наслеђе. Затим се мишљу обраћа Господњем вазнесењу, којим се завршио његов боравак на земљи, заједно са ђаконом стаје пред свети престо, клања се и последњи пут кади; кадећи у себи говори:

"Узвиси се на небеса, Боже, и нека буде слава твоја по свој земљи".

Сада појци дирљивим певањем и гласовима, који трепте духовним весељем, подстичу просвећене душе свих присутних да за њима певају ове речи духовне радости:

"Видесмо истинску светлост, примисмо Духа небеског, нађосмо истинску веру, клањамо се нераздељивој Тројици, јер нас је она спасла".

Ђакон се појављује на светим дверима са светим дискосом на глави, не говорећи ни једне речи. За ђаконом појављује се на светим дверима свештеник са светом чашом, представљајући Господње вазнесење и обећање вазнетог Господа да ће са нама бити до краја света; он говори:

"Свагда, сада и увек и у све векове".

После овога света чаша и дискос поново се носе на бочни жртвеник на ком је раније вршена проскомидија; он сада више не представља пећину (вертеп), место где се Христос родио, него оно највише место славе, куда се узнео Син Божији када је извршио спасење људског рода.

Сада сва црква, предвођена песмом певача, сједињује своју молитву у свечано, захвално појање. Ово су речи њене захвалности:

"Нека се испуне наша уста хвале твоје, Господе, да бисмо певали славу твоју, што си нас удостојио да се причестимо твојим светим, божанским, бесмртним и животворним тајнама. Сачувај нас у својој светињи, да се цео дан учимо твојој правди".

Одмах затим хор певача трипут запева: "Алилуја", које говори да Бог непрестано дела и свуда присуствује.

Ђакон приступа на амвон да последњи пут подстакне присутне на захвалне молитве. Подигавши орар трима прстима своје десне руке, говори:

"Примивши божанствене, свете, пречисте, бесмртне, небеске, животворне, страшне Христове тајне, право стојећи достојно благодаримо Господу".

Сви благодарећи срдачно тихо певају:

"Господе, смилуј се".

Ђакон позива последњи пут: "Заштити, спаси, смилуј се и сачувај нас, Боже, својом благодаћу".

Сви певају: "Господе, смилуј се".

Ђакон: "Измоливши да цео овај дан буде савршен, свет, миран и без греха, сами себе и једни друге и сав свој живот Христу Богу предајмо".

У послушности кротког детета и у синовској преданости Богу сви кличу:

"Теби, Господе".

Свештеник за то време савије антиминс и прекрсти га Еванђељем, па изговара славословље Тројици, које као високи светионик осветљава сав ток богослужења, и сада успламти још јачом светлошћу у просвећене душе. Овога пута славословље Тројици гласи:

"Јер си ти наше освећење и теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове".

Црква прописује да се узноси општа молитва за све. Какво високо значење има ова молитва и како је веома потребна, то не сазнајемо од мудраца овога света нити од испитивача нашег доба, него од оних узвишених људи, који су високим духовним савршенством и небеским, анђеоским животом дошли до познања најдубљих духовних тајни и већ сада јасно видели да нема растављања међу онима који у Богу живе, да се распадањем нашега тела не прекидају међусобни односи, да љубав достиже већу меру на небу као у свом завичају; брат који од нас одлази, силом љубави постаје нам још ближи, и све, што од Христа потиче, вечно је као што је вечан извор из којега то истиче. Они су вишим својим чулима схватили да се победоносна Црква на небу моли за своју браћу која живе на земљи. Они су чули да им је Бог спремио највеће блаженство - блаженство молитве. Јер Бог ништа не чини и не указује никакво доброчинство, а да његово створење не учествује у самом савршенству и доброчинству његовом, - да се и оно наслади високим блаженством доброчинства. Анђео носи Божију заповест и блажен је већ од тога што носи његову заповест. Серафим песмом прославља Божију бескрајну красоту и блажен је већ зато што песмом слави. Светац се на небу моли за своју браћу која су на земљи, и блажен је већ зато што се моли. Тако сви учествују са Богом у свим његовим највишим блаженствима. Милиони најсавршенијих бића излазе из Божијих руку, да учествују у све вишим и вишим блаженствима; нема им краја као што нема краја ни Божијим блаженствима.

(Стојећи иза амвона свештеник гласно говори ову молитву: "Господе, који благосиљаш оне који тебе благосиљају и освећујеш оне који се у тебе уздају, спаси народ и благослови потомство своје. Сачувај пуноћу своје Цркве, учини светим оне који воле красоту твога дома. Прослави их својом божанском силом и не остави нас који се у тебе надамо. Подари мир свом свету, својим црквама, свештеницима, и свему народу свом. Јер сваки добар дар и сваки савршен поклон је одозго - силази од тебе, Оца светлости, и теби славу и поклоњење узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове".
Народ: "Амин. Да је благословено име Господње од сада и довека!")

Свештеник износи народу оне просфоре из којих су извађене и издвојене честице. Овим чува узвишену стару слику трпезе љубави, коју су одржавали хришћани у прво време. Стога свако кад прими просфору, треба да је прими као хлеб од онога славља, о ком је сам Творац света говорио свом народу, да је једе побожно, замишљајући да су око њега сви људи као његова најнежнија браћа. И као што је било у првобитној Цркви, тако и сада употребљавају просфору пре сваког другог јела, или је носе кући својим домаћинима, или је шаљу болесницима, сиромасима и онима који из било ког разлога нису могли у то време да буду у цркви.

(Чувајући узвишену стару слику трпезе љубави, коју су одржавали хришћани првих времена, свештеник износи народу оне просфоре из којих је извађен Агнец и издвојене честице.

Овај благословени хлеб - анафора - даје се онима, који се не би на литургији причестили (будући да сви верни нису увек припремни и достојни да приме св. причешће). Отуд се анафора зове још и антидор, што значи: уместо дара свете евхаристије.)

Пошто је разделио свети хлеб, свештеник благосиља сав народ и врши отпуст литургије овим речима:

"Христос, истинити Бог наш, молитвама своје пречисте Мајке, светог оца нашега Јована, архиепископа Константинова града (ако се тога дана служи Златоустова литургија, а ако се служи литургија светог Василија Великог, онда се он спомиње), светога (име светога коме је храм посвећен и име светога чији је дан), светих и праведних богоотаца Јоакима и Ане, и свих светих, да се смилује на нас и спасе нас као благи и милостиви Бог који воли човека".

Народ се крсти и клања, па се разилази док хор громко пева многољетије.

Свештеник у олтару скида своје одежде говорећи:

"Сада отпушташ с миром свога служитеља, Владико, по речи својој. Јер су очи моје виделе спасење твоје, које си припремио пред свим народима, светлост за просвећење пред свим народима, светлост за просвећење многобожаца, и славу твога народа, Израиља."

Скидајући одежде даље говори хвалебне тропаре оцу и светитељу Цркве, чија се литургија служи, те завршава хвалебним молитвама пречистој, пресветој Дјеви.

Ђакон за то време употреби све што је остало у путиру, а затим наспе вина и воде у путир, спере га изнутра и то попије, па сунђером пажљиво осуши, тако да ништа не остане. Затим среди свете сасуде заједно, покрије их и повеже, и говори исто што и свештеник: "Сад отпушташ..." понављајући исте песме и молитве.

На крају обојица излазе из храма лицем које сија од свежине, радошћу која у духу ликује, и са благодарношћу на својим уснама.


Следећа страница