ГЛАВА VII
Црквено освештење брака
Разноликост савременог законодавства о форми брака. — Слобода избора форме брака у римском праву и у старом хришћанству. — Државни апсолутизам, као избор обавезних форма брака. — Обнављање слободе избора форме брака са хришћанског гледишта. — Питање о форми брака у Југославији.
Чудновата разноликост постоји у хришћанском свету у решењу питања о форми брака. Узмемо за пример 4 словенске државе — Совјетску Русију, Бугарску, Чешку и Југославију. У Русији црквена форма брака нема никаквог значаја за државу, него се признаје само грађански брак. Обавезни грађански брак постоји у већини културних земаља: у Француској, Холандији, Белгији, Немачкој, Швајцарској, Угарској, Португалији, Чили, Мексици, Боливији и Венецуели.
Са друге стране у Бугарској само црквена форма брака има правни значај. Постоји такође обавезни црквени брак у Пољској, Аустрији, Данској, Норвешкој и Перу.
У Чешкој и грађанска и црквена форма брака имају исти значај за државу, дакле избор једне или друге форме брака зависи искључиво од брачних странака. На језику јуриспруденције то значи, да у Чешкој постоји факултативна форма брака. Она постоји такође у Северо-Америчким Државама, у Енглеској, Шведској, Литванији, Данији, Норвешкој и у Италији.
У Југославији у разним крајевима државе постоје и различни закони за форму брака, тако да питање о пуноважности брака зависи од географске ширине и дужине. Тако напр. на земљишту Хрватске и Славоније, Босне и Херцеговине, бивше краљевине Србије, Црне Горе обавезна је црквена форма брака.
У Војводини обавезна је грађанска форма брака, а у Далмацији и Словенији — за једне грађане (за чланове државом признатих вероисповести) обавезна је црквена форма брака, за друге (за чланове непризнатих вероисповести и муслимане) обавезна је грађанска форма.
Грађанску форму употребљавају и онда, када црквена форма није дозвољена по црквеним законима. Ово је тако звана грађанска форма брака по неопходности, која постоји такође и у Аустрији и у неким другим земљама.
У Румунији до скора по закону била је обавезна и једна и друга форма брака — и црквена и грађанска, а сада — само грађанска.
Ако све то сумирамо, онда ћемо видети, да савремено културно човечанство на шест начина решава питање о формама брака и то: 1) општеобавезни црквени брак, 2) општеобавезни грађански брак, 3) обавезна и једна и друга форма, 4) слободни избор између једног и другог, т. ј. брак факултативни, 5) обавезни избор између једног и другог у зависности од вере, и најзад 6) грађански брак по неопходности.
Зар то није чудновато, што хришћанско културно човечанство у току 19 векова историје Хришћанства, није нашло времена, да реши питање брака, тако важно питање како за цркву, тако и за државу и за друштво?
И ово није само чудновато, него и штетно. Нећемо говорити о конфликтима закона о браку у појединим државама, за чије се измирење већ давно труде међународни правни институти и истакнути правници, него ћемо навести само неколико примера неразрешимих
тешкоћа који ничу услед разлике закона о форми брака баш у самој Југославији, и које могу бити искоришћене од несавесних људи. Овде можете бити у исто време и ожењен и неожењен. Хришћанин из Србије може доћи у Војводину и ступити у брак са Јеврејком. У Војводини такав брак ће бити потпуно законит, али кроз два сата путовања, у Србији, на основу месних закона, такав брак мора бити признат потпуно ништавим. Обратно, становник, који има службу у Војводини, може закључити у Србији црквени брак, не закључивши претходно грађански брак; такав брак ће бити пуноважан у Србији, а ништаван у Војводини. Хришћанин, дошавши у Босну или Херцеговину, може привидно примити тамо муслиманство и без црквеног или грађанског развода брака узети себи другу жену. И то није само апстрактна претпоставка, него, на жалост, то су чести реални случајеви, са којима се боре како црква, тако и држава.
Историја нам објашњава, како су никле ове аномалије. Како у античном Риму, тако и у старом Хришћанству избор брачне форме је припадао будућем брачном пару. У старом Риму, као што правично говори Фјустељ де Куланж, свака породица је била мала црква и мала држава, са којом је држава, као федерација суверених породица, ступала у везу. Ово признавање суверености, независности од ма какве више власти породице, као такве, одражавало се и на форми брака. У овом смислу римско право изражавало је општечовечанско сазнање, које приписује сувереност странкама у браку. Ова идеја изражава се, например, у постојању, како у јеврејском, тако и у незнабошком свету, а затим и у дошавшем у хришћанску цркву обреду венчања, сличном на обред венчања на царство. Ова идеја изражава се и у усвојењу странкама у браку назива, који припадају суверенима. У старим руским обредима брачне странке обично се зову кнез и кнегиња. Исто тако и у Риму, назив господине и госпођа, (dominus и domina обично су примењивали само према лицима, која су састојала у браку, и напр., 74 новела Јустинијанова (глава 4) наиме у овоме види разлику брака од ванбрачног суживљења. Називају ли странке један другог dominus и domina — то је брак, не називају ли — онда је конкубинат. Али ако су брачне странке — суверени, онда право на брак имају само пуноправна лица, а не робови. И роб није могао бити у браку. У Византији све до XI века роб, који се ма каквим путем венчао, због овога је био сматран као слободан. Из сувереног карактера породице римско право и учинило закључак, да брак чинила браком не држава, нити верска заједница, него искључиво саме странке, њихова узајамна љубав, њихова воља, њихов пристанак. Такав је био основни положај римског и византијског, црквеног и грађанског права у првих 8 векова хришћанске историје. Али и у старије доба религијска форма брака, „confarreatio", била је потребна не за пуноважност брака, него за „manus", т. ј. за задобијање мужевљеве власти над женом.
Али ако брак закључују саме странке, у чему онда састоји задатак државе према браку? Само у потврђењу његовог постојања, само у регистрацији брака, у колико је то било потребно за решавање различитих питања породичног и наследног права. И римско право препуштало је вољи странака избирати жељену форму брака, а за своје потврђење сматрало довољним minimum.
У старом Риму је постајао поглед на брак потпуно противан нашем. Код нас постоји презумпција у корист ванбрачног суживљења. У наше време супрушки пар сам мора доказати документима, сведоцима и т. д., да се он налази у законском браку. Напротив у Риму постојала је презумпција у корист брака.
Свако стално полно саживљење пуноправних мушкараца и жена сматрало се као брак. „У суживљењу слободне женске треба видети брак, а не конкубинат", пише познати римски правник Модестин. И зато нису странке морале доказати, да су оне у браку, него је треће заинтересовано лице морало доказати да постоји нека препона, која недозвољава сматрати у дотичном суживљењу брак. Кратко речено, onus propandi није лежао на брачном пару, него на трећим лицима. Само онда, када је била основа мислити, да у породичним или имовинским интересима странака представити времено суживљење за брак, кретало се питање о формалним одликама брака. Али и у овом случају римско се право задовољавало minimum’ом. За ово је било довољно напр. фактичко суживљење у току године, искази сведока о пристанку странака наиме за брак или њихово ословљивање један другог господине и госпођо, извршавање ма каквог брачног обреда, достава докумената о миразу и т. д. Једном речију, изражавајући се јуридичким језиком, у Риму учешће државе у закључењу брака није имало конститутивни, него само декларативни карактер.
На истом гледешту стајало је и законодавство хришћанских византијских царева до краја IX века. Конституција царева Теодосија и Валентијана 428 год. каже да за пуноважност брака нису неопходни ни брачни дарови, нити исправе о миразу, нити ма каква свечаност, јер никакав закон не смета браку равних људи, који добије крепост од њиховог пристанка и верности другова, т. ј. сведока. Ма да Јустинијан децембром 537 г. у својој 74 новели наређује лицима средњег сталежа да иду у цркву за закључење брака, ово тражење имало је не религијске, него само економске разлоге. Чак само издвајање неких лица, према њиховом имовном цензу, указује овде на одсутство религијских побуда. И у ствари Јустинијан тражи, да лица средњег сталежа иду у цркву не за венчање, већ само за израду и чување исправа о браку пред црквеним правобраниоцем и 3—4 сведока клирика. Али таква формалност није дуго постојала и 11 децембра 542 године 117. новела (глава 4) ослободила је и лица средњег сталежа такве обавезе. Само лица вишег сталежа (illustres et senatores), опет само због имовинских разлога, морали су писати instrumenta dotalia, а нижи сталежи нису били уопште обавезни састављати ма какве исправе. У истој 74 новели (глава 5) Јустинијан придаје значење факултативне форме брака не венчању, него заклетви „узети за жену", која је заклетва пропраћавана додиривањем Библије или која је изречена у цркви. Само у законодавном зборнику 8 века, и то у зборнику 741. год. царева иконобораца Лава Исавријана и Константина Копронима, први пут се помиње благосиљање, као правна форма закључења брака, али благосиљање се овде јавља не као општа обавезна форма склапања брака, без које он не може да буде пуноважан, него само као једна од четири брачне форме, чији избор зависи само од спољних околности и воље странака; другим речима овде се црквени благослов јавља као факултативна форма брака и то не свагда, него само у случају нужде. Наиме Еклога позива се на Јустинијанову наредбу односно dotalia instrumenta, на један едикт префекта преторије и један закон Лава и Константина и одређује, да брак обично мора да се склапа преко исправе одређене форме, а кад то није могућно због сиромаштва странака, он може бити закључен преко пристанка родитеља, црквеног благослова или сведочанства другова. (Еклога, II, 1, 3, 8). Исто тако знају венчање као факултативну форму брака, и доцнији закони византијских царева, на пр. Прохирон. 879 год. (IV, 6, 14, 17, 27), Епанагога 886 г. (XVI, 1) и збирка — Синтагма Властара 1335 г. (Г. 2, изд. Новаковића, стр. 160) „Брак, читамо код Властара, закључује се помоћу благослова, или помоћу венчања, или помоћу уговора".
Тако је гледала на форму брака и стара хришћанска црква. Основни извор црквеног учења о браку, Библија, не каже да се институт брака јавио ма кад доцније услед развитка социјалног живота, као стварање државног или религијског друштвеног чиниоца. Овде налазимо сасвим друго учење о браку. Нити је црква, нити је држава извор брака, напротив брак је извор и цркве и државе. Брак претходи свим друштвеним и религијским организацијама. Он је установљен већ у рају, установљен непосредно од Бога. Бог доводи жену Адаму, и Адам сам објављује свој брачни савез као независан од ма какве земаљске власти, чак власти родитеља (1 Мојс. 2, 24; ср. Мат. 19, 6). Дакле рајски брак је био извршен „Божјом милошћу". У рајском браку се муж и жена јављају као носиоци више земаљске власти, као суверени, којима је потчињен остали свет (1 Мојс. 1, 28).
Породица је прва форма цркве, она је „мала црква", како њу назива Златоуст и у исто доба извор државе као организације власти, јер према Библији основ сваке власти човека над човеком налази се у речи Божијој о власти мужа над женом: „и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар" (1 Мојс. 3, 16). На тај начин породица је не само мала црква, него и мала држава. Али ако ствар стоји тако, и односи породице са црквом и државом морају имати карактер неке равноправности, карактер међународних и међуцрквених односа. Због тога као извршиоци брака, у изворима црквеног учења, сматрају се само брачне стране и према томе учешће претставника било црквене било грађанске власти није битни елеменат брака, није услов за његово постојање и пуноважност. У читавој Библији како у Старом, тако и у Новом Завету ми нећемо наћи ни једне речи о ма каквој обавезној форми за брак, ма да овде налазимо мноштво прописа обредног карактера. Однос цркве и државе према браку не изражава се у стварању његове пуноважности, него само у његовој констатацији, у његовом признању, као већ постојећег факта. Слично томе, као што признање владе у некој држави са стране друге државе не ствара постојање прве, али се јавља као услов нормалних односа између њих, тако и учешће представника друштва, државе или цркве у закључавању брака јавља се само као услов нормалних односа између њих и брачног пара.
Према томе однос цркве према браку имао је карактер признања. Ова је идеја лепо изражена у Еванђељу (Јов. 2, 1—11), у причи о присуству Исуса Христа на свадби у Кани Галилејској. Понекад се позивају на ову причу, као на потврду учења, да треба гледати на свештеника, као извршиоца брака. Међутим у ствари еванђељска прича је право оповргавање таквог учења; Еванђеље не спомиње ни о каквом учешћу Христа и његових Апостола у брачном ритусу. Христос је са својим Апостолима дошао као гост, позван на гозбу. Али уопште учешће у брачној гозби био је израз признања постојања брака са стране друштва, и присуство Христа и апостола имало је само значење признања Старо-заветног института брака од стране нове Цркве.
На истом терену стојала је и стара хришћанска црква. Њено учење о форми брака било је исто, као што је и у Библији и у римском праву. Старо хришћанство, које није признавало могућности никаквог компромиса са државном незнабошком религијом, које је учило, да је сваки хришћанин обавезан претпоставити мученичку смрт вршењу најмање незнабошке обредности, није знало никаквих конфликата у односу брака и хришћани су ступали у брак у доба гоњења и доцније на исти начин, као и сви остали поданици римске државе. „Они т. ј. хришћани закључују брак, као и сви", каже хришћански писац II в. у Посланици к Диогнету. „Сваки од нас признаје за своју супругу жену, коју је он узео по законима вама, т. ј. незнабожцима, издатим", каже апологет хришћанства Атинагор у својој апологији, предатој цару Марку Аврелију (166 до 177). Св. Амвросије Милански говори, да хришћани узимају жене „по плочама", т. ј. по римским законима 12 плоча. Св Јован Златоуст одређено сведочи: „Брак се не склапа ничим: другим до пристанком по (римским) законима." Прво правило Лаодикијског Сабора, обавезно за читаву цркву, за пуноважност брака тражи само да он буде склопљен „слободно и законито", т.ј. сагласно са римским законима. Потпуно је признавала стара Црква и основно учење римског брачног права, да брак врше сами брачници, да „consensus facit nuptias". Ово учење налазимо код најауторитетнијих представника црквеног учитељства и на истоку и на западу, на пр. код Јована Златоуста, код Валсамона, св. Амвросија Миланског, блаж. Августина, Исидора, папе Николаја и др. Ово учење укључено је и у званичне законодавне зборнике византијског права, које је била признала Црква.
Пресумпцију у корист признања сваког сталног полног суживљења мушкарца са женском за брак налaзимо у црквеним споменицима чак у ширем обиму него у држави, јер црква није гледала на разлику социалног положаја страна.
Већ Иполит Римски у II веку у својим „Философумена" спомиње, да је римски папа Калист признавао за брак суживљење римских аристократских жена са робовима и суживљење без дозволе родитеља, у чему Ад. Харнак види почетак хришћанског брачног права.
Исто тако Апостољски Устави кажу да је суживљење робиње са господином — брак. Из Апостољског Устава ова одредба узета је у Крмчију као 10 правило ап. Павла. Исто видимо у Еклози, Прохирону, у једној новели Василија Македонца, у 89 и 91 новелима Лава
Филозофа и т. д.
Ако су са гледишта старе цркве брак закључивале саме странке, учешће цркве у склапању брака није могло да има други карактер, него карактер констатације, признања брака. И у ствари у старој цркви претставници јерархије дуго времена имали су исту улогу у закључивању брака, као Христос у Кани Галилејској. Обично су они само били присутни на брачној гозби, и њихово се присуство сматрало као израз признања са стране велике Цркве брачног пара као мале цркве, као једне нове ћелије у црквеном телу. Тако о обичају да свештеници гостују на свадбама спомиње 7 правило неокесаријског, 54. пр. лаодикијског и 24 трулског сабора и придаје овом присуству значење признања брака са стране цркве. Већ много раније говори о признавању брака св. Игнатије Богоносац, кад тражи да брак Хришћана буде са знањем епископа. Исто тако и Тертулијан каже, да се бракови, који нису били претходно јављени у цркви, могу сматрати као блуд или прељуба.
И Црква, као и држава, забрањивала је само тајни брак и сматрала га као блуд због тога, што је тајност брака лишавала цркву могућности да га констатује (О непуноважности тајног брака говори 1 правило Лаодикијског сабора, и ту Зонара и Валсамон тумачећи ово правило називају такав брак блудом. (Ат. Синт. 41, 172), а такође новела Василија Македонца; Ат. Синт. V. 254. Прохирон. IV, 27 — Крмчаја, гл. 48. лист. 62; Синтагма Властара Г. 2, Новаковић 160; Ат. Синт. VI, 154), јер само преко форме црквене или грађанске брак је постао јаван; која је пак форма употребљавана црквена или грађанска, то за пуноважност брака није имало значења. Због тога је стара црква у суштини у питању о форми брака штитила тачку гледишта факултативне брачне форме и у једним случајевима препоручивала је религијску црквену форму, у другим — грађанску. Разуме се црква, која је препоручивала својим члановима сталну молитву, обично је препоручивала молитву и религијски обред и за такав најважнији моменат живота, као што је брак, и већ Тертулијан говори о великој срећи овог брака, који везује црква, потврђујући га евхаристијом и знаменујући га благословом. Исто тако Златоуст саветује, да се на брак позову свештеници н потврде брачни пристанак њиховим молитвама и благословом. Тимотеј Александријски у 11. своме правилу спомиње случај „ако неко позове свештеника да састави брак". Али већ ови изрази показују да је стара црква само то саветовала, а није ставила у зависност од тога и пуноважност брака. И у ствари стара црква је сматрала црквено венчање као неку привилегију, коју је она давала само достојнима, само као неку награду за моралну узвишеност и чистоћу предбрачног живота. Брачни је венац био симбол победе над пожудом и право на њега имала су само лица, која су сачувала чистоту пре брака. Због тога црква није дозвољавала црквену форму брака за читав низ случајева. Ако су странке имале полни однос још пре брака, њихово блудно суживљење само по себи претварало се у брак без сваког обреда, чим је ишчезавала свака спољна сметња за то, као што кажу 38, 40 и 42 правила Василија Великог. Исто тако и свако понављење брака, ма да и после смрти ранијег супруга, црква је сматрала, као неко издајство према ранијем супругу, и није дозвољено за другобрачне не само венчање, већ и просто присуство свештеника на брачној гозби, о чему говори 7 неокесаријско правило, 8, 114. 124 и 135 правила св. Нићифора Исповедника, св. Теодор Студита и др. Једини је изузетак за брак разведеног због кривице другог супруга. И црква не само да је забрањивала венчање за другобрачне, већ им је прописивала грађанску форму брака. „Ако удовац хоће да се ожени удовицом, каже 135. правило св. Нићифора Исповедника, Патријарха Цариградског, он мора да спрема гозбу и да пригласи за њу 10 суседа и у њиховом присуству објави:" Знате, господо и браћо, да ја узимам ову женску за супругу." И обреда брака нема". И Теодор назива такав брак „грађански". Дуго време до 1095. год. вршио се обично без венчања и брак робова, пошто је постојало мишљење да венчање даје робу слободу. Тек новела Алексије Комнена 1095 год. дозволила је венчање робовима, али и доцније понекад господари забрањивали су венчање робовима.
Сматрали су се као пуноважни и бракови нехришћана после њихова прелаза у хришћанство, без новог њиховог венчања хришћанским обредом (Таква пракса постоји и сад. Неки научници (На пр., проф. А. С. Павлов, 50 гл. Крмчеј, стр. 50) објашњавају њу тиме, што им се у овом случају даје благодат брака у време крштења. Али је то објашњење неуспешно, јер постоје случајеви, кад се брак признаје као тајна без венчања после крштења, на пр. брак припадника оних хришћанских вероисповести, које не признају тајну брака, по прелазу њихову у православну цркву). Напослетку црква није дозвољавала обављење венчања и код мешовитих бракова.
Видимо, дакле, да је стара Црква признавала исту важност црквеној и грађанској форми брака. Лепо је изразио такво гледиште старе цркве папа Николај I у својој посланици Бугарима 866 год. Он пише, како се врши венчање, али додаје: „ипак неће бити грех, ако свега овог неће бити при склапању брачног договора, као што, по вашим речима, вас уче Грци, особито, када се код вас осећа потреба у неким предметима, за које ви немате помоћи да спремате све ово; а по закону за ово је довољно само пристанка оних, о браку којих говоримо: али ако случајно неће бити само једног овог пристанка, онда све остало, чак и само полно општење, неће имати значења, о чему сведочи велики учитељ Јован Златоуст, који говори (Бес. 32 на Мат., 8): Matrimonium non facit coitus, sed voluntas".
Док ми сада обично мислимо, да су за пуноважност брака потпуно и једнако неопходна два чиниоца, субјективни — пристанак странака и објективни — спољашна форма, стара Црква није давала равног значаја другом чиниоцу. Она није видела тајну брака у обреду
венчања, но у самом сједињењу мужа и жене у једно биће путем пристанка и љубави. Због тога свети оци називају тајном узајамну љубав супруга (на пр. св. Златоуст) и неразрешивост брака (на пр. св. Амвросије Милански, бл. Августин али никад не називају тајном венчање. Придавајући главно значење првом субјективном чиниоцу брака, — пристанку, они ставе други, субјективни чинилац, — форму брака у зависност од првог, од воље странака и самим странкама дају слободу избора брачне форме, саветујући црквену форму, ако за то нема каквих сметња. Другим речима у току првих девет векова своје историје Црква је признавала факултативност брачне форме. И ако се доцније на истоку јавио други поредак, узрок томе налазимо у карактеристичном за исток опадању поштовања према личној слободи и проширењу државне интервенције у област личних природних права, у број којих спада и избор брачне форме.
Све обавезне форме брака није створила Црква, него држава, створио је државни апсолутизам делом у монархијском, делом у републиканском облику. И друкчије није могло бити. Општеобавезност постоји само тамо, где постоји принуда, а принуда, сила, припада само држави, а не цркви као таквој. У појединости општеобавезност црквене форме брака на истоку створио је апсолутизам византијских царева, а на западу — апсолутизам француских краљева.
Византијски цареви увели су општеобавезност црквене форме брака делом због својег слабог разумевања начела хришћанске слободе, делом због личних разлога. Како су мало разумевали византијски цареви начело слободе хришћанског живота, сведочи, например, шеста новела Јустинијанова (глава 6), где он изједначује римске весталке са хришћанским калуђерицама — ђаконисама. Одрећујући смртну казну ђаконисама за брак, он каже: „јер ако је у старим законима била одређена смрт оним девојкама, које су се лажно називале девојке, кад изгубе невиност; у толико више мора се то одредити у погледу правих девојака т. ј. ђакониса". Исти карактер имају и византијски закони о доживотном принудном затвору у манастиру калуђера, који је зажелео да се врати у свет.
Црквена форма брака је добила обавезност у Византији не само без воље саме Цркве, него чак и упркос овој вољи. Борбу са Црквом за проширење црквене форме брака византијски цареви почели су због другог брака. Видели смо већ, да стара Црква није допуштала црквену форму брака за друге и треће бракове. Али византијски цареви нису хтели закључавати своје друге бракове на грађански начин, без венчања као покајници, са епитимијом; и принуђавали су цркву да их венча. Како сведочи, на основу предања, св. Теодор Студита, први пут то је учинио цар иконоборац Константин V Копроним (741—475), који је изнудио од Цркве да буде венчан у другом и трећем браку. Цар Лав филозоф 893 г. учинио је даљи корак. Он није био срећан у своме породичном животу. Још за време живота свог оца цара Василија Македонца он је био заљубљен у ћерку једног чиновника Стилијана лепу Зоју Заутцу. Али отац га је оженио са Теофаном, ћерком једног племића, а Зоју је натерао да се уда за неког Тодора Гузунијана. Брак није поништио прву љубав, и Лав ни у браку није прекинуо старе везе, зашто га строги отац понекад јако тукао. Година 893 била је срећна за љубавнике. Теофано, жена Лава, умрла је (10, XI, 893). Умро је и муж Зоје. Још раније (886) умро је био Василије, а Лав је већ био цар. Беху дакле исчезле сваке сметње за срећу заљубљених, све осим једне. Лав је био удовац, Зоја - удовица, а Црква није дозвољавала венчање другобрачних. И врло је вероватно, да је Лав, са циљем да поништи и ту последњу сметњу, издао 893 г. на име свог будућег таста Стилијана ту чувену 89 новелу, која каже да се сваки брак мора да закључи једино путем венчања. Не гледећи на ту новелу патријарх Евтимије није дозволио венчање цару, али цар га је послао на заточење, и крајем
следеће године један свештеник Синап венчао је цара, због чега му је било забрањено свештенодејство од новог патријарха Антонија.
Али не примењујући ту новелу у неко време према другим браковима и према браковима робова, источна Црква одобрила је, згодно за свештенство, начело обавезности црквеног венчања и мало по мало, следујући државним одредбама, проширила га је на све случајеве брака, тако да на крају крајева у XII веку налазимо црквене одредбе, да је венчање свагда неопходно за пуноважност брака. Црква се дакле сама измирила са редом, који је увела држава. Али ако је држава могла једну епоху увести општеобавезни црквени брак, то значи, да у другој епоси, при промени околности, она може увести у општеобавезни грађански брак. Тако је и било у стварности, и општеобавезни грађански брак јавља се као крвно, ма да незаконито дете општеобавезног црквеног брака. То се дете родило не на истоку, него на западу, у Француској.
Католичка црква сачувала је старо учење, да брак склапају саме странке и тражила је само као предохрану од злоупотребе, да брак буде јаван, а не тајан, допуштајући факултативну форму, т. ј. како црквени. тако и грађански брак. На пр. папа Александар 111 (1159—1181) пише да брак може бити закључен пред свештеником или пред нотаром и сведоцима.
Тридентски сабор одредио је општеобавезну форму брака за католике, али није увео општеобавезност венчања. Свештеник мора да буде присутан при склапању брака, али не за венчање, које је само жељено, али није неопходно. За пуноважност брака није потребно
венчање, него само пасивно присуство пароха, као једног од три сведока. И сада Codex juris canonici дозвољава у неким случајевима склапање брака не само без венчања, него и без свештеника (с. с. 1098, 1099).
Међутим Француска је увела други поредак, сличан томе, који је новела Лава Филозофа санкционисала за исток. Године 1579 државни блуаски ордонанс објавио је, да је за пуноважност брака потребно не само сведочанство пароха, већ и венчање и француски канонисти штитили су учење, да се тајна брака ствара наиме венчањем, и да је само венчање тајна брака. Све је ово било чак и корисно за свештенство, али само до оног времена, док између цркве и државе нису постојале несугласице у погледу брачних сметњи. Но када су се такве несугласице јавиле, држава, да би одбранила своје интересе, изнела је нову теорију, теорију о томе, да осим брака, као тајне, која спада у делокруг цркве, постоји брак, као грађански контракт, који потпуно спада у делокруг државе, а доцније је држава мало по мало повећавала значење брачног контракта и напослетку је њим потпуно заменила црквени брак. И ако су у Византији у историји брачног права велику улогу играли лични интереси византијских царева, у Француској су на ову историју утицали интереси француских краљева.
Године 1629 Француска влада је објавила, да су сви бракови, закључени пре 25 година старости без пристанка родитеља, ништавни. Француска црква уложила је протест краљу, указујући да је то противно Тридентском сабору. Влада је дала одговор, да у браку треба
знати разлику између тајне и контракта. Одређивати услове контракта то је задаћа само државе, док је дело цркве обављати тајну. Скоро се јавио случај, који је показао, да је државом потврђени контракт важнији, него црквена тајна. Брат Луја XIII Хастон Орлеански оженио се 1632 год. принцесом Маргаритом Лоренском. Тај брак због неких политичких узрока био је врло непријатан краљу. Тад су применили теорију о разлици у браку тајне и контракта, а такође искористили учење римског права, да је брак ништаван, ако је он извршен насиљем или отмицом. Појам отмице протумачили су у ширем смислу. У његов обим укључили су не само одвођење сретством насиља или страха лица другог пола ради ступања у брак, но и сваки утицај, тако да ако би нека млада лепотица заробила својим плавим очима или неком другом дражи неког младића, она би са тачке гледишта послушњих краљу правника извршила отмицу и на крају крајева објавили су, да је Маргарита Лоренска отела Хастона Орлеанског. Међутим тај Хастон био је већ доста зрео и солидан мушкарац, који је ступао у брак већ други пут. 5 септембра 1654 г. брак Хастона Орлеанског био је поништен парламентарним декретом. Хастон је уложио протест,
позивајући се на то, да је његов брак склопљен у цркви, због чега само црква може, да тај брак поништи. На тај протест он је добио одговор, да тајна брака само освештава брачни контракт, а је ли пуноважан брачни контракт, то може решити само држава, и ако држава налази да је дотични контракт ништаван, одавде следује, да и црква није имала шта да освештава и према томе није било ни брака.
Ово учење о разлици брака, као тајне, и брака, као контракта, искористила је Француска револуција са циљом позакоњења општеобавезног грађанског брака. Ако су стари француски правници с почетка само установили разлику између контракта и тајне и доцније дали већу важност контракту, револуција је сасвим лишила брак као
тајну сваког правног значења. Француску револуцију припремали су следбеници Жан Жака Русоа, а Русо је признавао религију само као лични осећај, док је сваку црквену организацију и све акте таквих организација сматрао за сасвим излишне и чак опасне за друштво и државу. Кад је свештеник цркве св. Сулпиција у Паризу одрекао венчање чувеном глумцу трагику Франсуа Таљмау, Таљма је послао писмо Националном Конвенту. То је писмо изазвало у Конвенту праву олују. Конвент је предао писмо револуционом Црквеном Комитету, који је израдио први закон о општеобавезном грађанском браку и
укључио га у револуциону конституцију 1791 године.
Члан 7 ове конституције гласи: „Закон сматра брак само као грађански контракт".
Године 1792 био је издат и специјалан закон о браку и пуној слободи развода. Тај је закон ушао и у Наполеонов кодекс, али је Наполеон учинио у њему две крупне измене: 1) примедбу, да сваки има право после грађанског брака склопити још и црквени брак,
2) ограничење слободе развода. Под утицајем Француске и Наполеонова кодекса општеобавезни грађански брак у току 19 века био је уведен и код многих других европских и американских држава. Немачке државе дуго времена биле су против грађанског брака, али доцније је он и овде нашао себи повољан терен услед утицаја правничког учења, да је држава једини извор права.
Ако општеобавезни грађански брак носи на себи јаван знак свог антицрквеног постанка, две друге форме грађанског брака—по нужди и факултативни немају такав антицрквени карактер. О првом — браку по нужди може се казати да се он јавио у ствари услед тешке нужде, док узроци постанка факултативног брака имају не само практични, него и дубоко религијски карактер.
У епоси реформације, кад је држава стојала на начелу: cujus regio, eius religio, — чија земља, онога вера, положај људи, који нису припадали државној религији, био је тегобан уопште, а такође и у питању о браку. Брак, склопљен свештенством недржавне вероисповести, био је ништаван за државу. Деца од таквог брака сматрана су као незаконита, а често и само склапање брака је било строго забрањено.
Молити за венчање свештеника државне вере, коју су они сматрали као јеретичку заблуду и чак антихристову клопку, није им дозвољавала савест. Са друге стране, и свештенство државне вероисповести није хтело да венча јеретике. Услед тога у западној Европи у XVI, XVII и чак XVIII веку ми сретамо чудновате појаве, које у неколико наговештавају приче проф. Н. Ниљског, Мељникова-Печерског и других битописаца руског раскола о браковима руских расколника.
У Француској после укинућа 1685 год. Нантског едикта, које је истерало протестанско свештенство из државе, јавили су се тако звани пустињачки бракови. Ове су бракове тајно вршили многобројни свештеници, који су се сакривали у шумама и ћелијама. То је било поетично, али није било свагда згодно; већ не говорећи о томе, да су сами пустињачки бракови и деца од таквих бракова сматрана од државе као незаконита. Али таквих бракова, на пр. у 1752 год., набројавало се близу 150.000 због чега су више од 800.000 лица изгубила грађанска права.
Још необичније ствари дешавале су се у Енглеској. Услед строгих брачних закона овде се јавио обичај склапања бракова у тамницама код свештеника, који су издржавали затвор за своје дугове, пошто је таква лица било тешко казнити за нарушавање брачних закона. Глоба за њих није постојала, пошто им је имовина већ била одузета за дугове. Није их могуће било ни лишити дужности, пошто су и дужност они већ били изгубили. Тешко их је било казнити и тамницом, пошто су они већ били у тамници. Особито је била популарна лондонска тамница Fleet, зашто оваке бракове и називали „флит — бракови". Ствар је била уређена озбиљно, са великом рекламом, за агентима и т. д. Колико је био распрострањен тај обичај, показује факат, да је један свештеник, (Джон Гејнам,) познати под умиљатим надимком „Ђавола из ада", који је издржао затвор од 1700 до 1740 г., за то време склопио, упркос јаке конкуренције од стране својих колега, више од 36.000 бракова.
Интересантни су такође чувени бракови Гретна Грин у границима Енглеске и Шкотске. Шкотска се оделила од Рима и због тога одлуке Тридентског Сабора нису биле за њу обавезне. Са друге стране, реформација је у њој имала не англикански, него пресвитеријански карактер, због чега државни енглески брачни закони нису били за њу обавезни. На тај се начин у Шкотској јавила најпростија форма брака. За пуноважност брака потребна је била само изјава странака у присуству ма једног сведока. Међутим у Енглеској актом лорда Хардика 1753 г. била је узакоњена једино црквена форма брака и то по обреду једне гране државне англиканске цркве High church. Али locus regit actum, и чим би Енглез, који није хтео да се венча код немиле му вероисповести, прешао границу Шкотске и дошао у прво село, он је могао склопити брак на шкотски начин. Обично вереници су се обраћали с молбом за сведочанство при склапању брака у прву кућу на почетку села, а пошто се тамо обично налазила кућа ковача, јавило се мишљење, да је ковач законити извршилац брака. Село се увећавало, кућа ковачева није била више на крају, него на средини села, али сви су опет ишли за склапање брака код ковача. Отац је предавао сину овај корисни занат, била је уведена такса, заведене нарочите књиге. Колико је јако био распрострањен овај обичај, сведочи тај факт, да су једно време готово сви чланови енглеске владе били клијенти ковача са Гретна — Грин. Велику рекламу у овоме смислу је имао и острово Мен, и нарочита лађа стално се кретала са једне обале ка другој, одвозећи срећне парове. И тек 1857 године енглески парламенaт ограничио је такву праксу, забрањујући шкотске бракове за енглезе, који пре нису живели у Шкотској бар три недеље дана.
Услед свих таквих тешкоћа и јавио се грађански брак по нужди и факултативни. На пример, грађански брак по нужди био је уведен за дисиденте 1846—1851 у Бадену, 1847 у Пруској, 1855 у Виртембергу, 1867 у Хановеру, 1868 у Баварској и Аустрији, а 19 апр. 1874 године грађански брак по неопходности био је уведен и у Русији, али само за расколнике.
Ове три гореспоменуте форме брака, т. ј. обавезни црквени, обавезни грађански и грађански по нужди, имају једну општу црту, да сви они лишавају појединца права избора брачне форме и препоручују га у том погледу туторству државе. Разлика између њих састоји се само у томе, што при постојању обавезног грађанског брака склапање брака врши сама држава, при постојању обавезног црквеног брака држава то врши преко опуномоћене од ње религијске организације и напослетку при постојању грађанског брака по нужди, држава, у зависности од вере и спољашних околности, дели обавезност склапања брака између својих и црквених органа. Ове три у суштини, државне форме и господаре сад код народа романо-германске и словенске расе и културе.
Сасвим на другом терену, него романо-германска и словенска раса, стоји сад слободољубива англосаксонска раса, чијем примеру сада следе и неки други народи. Она је успоставила стари поредак, који је постојао већ у римском праву и код нераздељиве васеленске цркве. Од два чинилаца брака — субјективног, т. ј. пристанка странака и објективног, т. ј. форме закључења брака, она је дала веће значење првом и поставила је други у зависност од првог. Она у начелу пориче право државе одређивати форму брака, јер то право улази у обим свештених урођених права личности, права, која леже ван граница државне интервенције. Право избора форме брака то је само један случај права слободе савести, које припада свакоме човеку исто тако, као што му припада слобода речи, савеза, кретања и т. д.
Следећа страница
