ГЛАВА III
Брачни идеализам и интуиција.
Интуиција и откровење. — Размножавање и брак, као самосталне појаве према Библије. — Размножавање, као појава бесвесне стране човечанског бића и брак, као појава свести и слободе. — Пуноћа бића, као главни циљ брака. — Смисао термина „плот" у Библији. — Троичност Божанства и јединство супруга. — Благодатни карактер брака. — Породица као мала црква. — Верски значај породице код Јевреја и незнабожаца. — Јединство код супруга, као коначни циљ брака и осећај овог јединства као тајна, обожавање, блаженство и радост. — Трагична страна брачне љубави. —
Дакле, само интуиција може открити смисао пола и брака. Где ћемо тражити ту интуицију? Интуиција, или непосредни осећај истине, основ је и поезије и религије. На теолошком језику интуиција значи откровење, на језику поезије надахнуће. Све велике светске религије имају своје откровење, али овде ће бити реч само о религији, која је нама највише позната и која лежи у основи духовног живота свег напредног културног човечанства: о хришћанској религији.
У питању о браку и сам Основалац цркве (Мат. 19, 5; Мр. 10, 7) и његови апостоли (1 Кор. б, 16; Ефес. 5, 31) не дају никакво ново учење, него само потврђају истинито учење о браку већ дато у првим главама Библије, — у томе Јеванђељу старог Завета. Касније, на пр. у време Мојсија, ово је учење било покварено „тврдим срцем човечанским" (Мат. 19, 3—8; Мр. 10; 5—9; 1 Кор. 7. 10-11; Еф. 5. 31).
И стварно, овде налазимо најдублију филозофију брака. Али, да би смо разумели ту филозофију, потребна су два услова.
Прво морамо да скренемо пажњу не толико на спољашњу наивну форму библејске приче, која је прилагођена самом примитивном разумевању („Овде, каже Златоуст, налазимо грубе реченице, које су прилагођене према човечанској слабости" (Беседа 15 на 1 Мојс. 2, 2), колико на дубоке идеје, које леже у основи ове приче, а друго, ми морамо да заборавимо све уџбенике веронауке, које смо изучавали у своме детињству и који говоре не толико о овој филозофији, колико о ниском развитку њихових састављача, а да узмемо у обзир само оригинални текст Библије. У овим уџбеницима оригиналност и дубина библијске приче меће се на Прокрустову постељу површног школског богословља, услед чега они једне битне детаље пропуштају (Међутим Златоуст вели, да у причању о стварању свака реч има свој дубоки значај (Беседа на 1 Мојс. 8, 1; 10, 4). Нису баш далеко од стручњака у изради свешт. историје отишли. и присталици тобожно-научне хипотезе — „јеховисте" и „елохимисте", у којој су они хтели да нађу излаз из свог неразумевања библијског текста. Први је пут ову хипотезу изнео Аструк 1753 год.), друге извртају и на крају крајева прича губи свој прави смисао и не узбуђује наше пажње.
Библија распознаје две епохе историје брака — прво, брак у време нормалног стања човекова, брак у рају, и затим брак после велике светске катастрофе, која се на теолошком језику назива „првородни грех", а на филозофском мешање интелигенције у област, где треба безусловно да влада само инстинкт.
Шта, дакле, каже Библија о нормалном браку? Пре свега, треба подвући да Библија потврђује оно, о чему смо раније говорили на основу научних података: она потврђује, да главни циљ брака није размножавање. У свима уџбеницима веронауке установа брака представља се у овакој схеми: Бог је створио Адама, затим је створио из његова ребра Еву и заповедио им: „рађајте се и множите се".
Друго налазимо у оригиналном библијском тексту. Библија говори сасвим посебно о браку и о размножавању, и то о размножавању говори раније, но о браку. О способности размножавања датој човеку Библија говори већ у првој глави, у општој историји стварања. У почетку Библија говори о стварању животиња и о Божјем благослову— „рађајте се и множите се", затим говори о стварању човека и благослову размножавања, израженом истим речима.
На тај начин, по Библији, је размножавање непосредно продужење стварања животињског света, које нема везе са браком, и уопште са тиме, чиме се човек разликује од животиња. Никакве „заповести" размножавања, о чему воле говорити протестанти (Сматрајући да се речи „рађајте се и множите се" јављају као заповест, која установљује брак, осниваоци протестанства одатле су извели закључак, да се може препоручити чак и полигамија. „Не треба да се стидимо без разлога" писао је Карлштат Лутеру. Нек будемо бигамни, тригамни, нек имамо толико жена, колико год можемо нахранити. „Рађајте се и множите се" зар није тако Лутер? Нек се испуни заповест неба". И Лутер сам саветује жени бесплодног мужа да живи са његовим рођаком или неким туђим човеком, а мужу и сувише уздржене жене саветује, да живи са слушкињом или неком другом женом), овде нема. Заповест може бити дана само човечанској слободи и интелигенцији, док благослов, као творачки акт, може бити примењен и на животињски свет и на човека. Да Библија, говорећи о благослову размножавања датом човеку, узима овог не као неко више биће, већ као члана животињског света, јасно је из тога, што оригинални јеврејски текст Библије и не назива овде човека „муж" и „жена", него „закар" и „нек'ба", што значи: „мужјак и женка", другим речима услед тога благослова појављују се код човека родни органи и процеси који су као и код животињског света (ср. 1 Мојс 6, 19; 7, 16).
На ово је већ скренуо пажњу Ориген (У тум. на Мат 14, 16). О истом воде рачуна већи број превода (На пр. француски 1834 г.: male et femelle, енглески званични: male and female).
Уопште, као што и животиње овде се узимају као представници врсте („по врстама својим", „по врстима њиховим", 1 Мојс, 1, 21, 24 и 25), исто тако и човек се не узима овде као индивидуа, него као представник целог човечанског рода, човечанства.
Међутим за установу брака Библија говори посебно. Како Христос (Мат. 19, 5; Мр. 10, 4), тако и Апостол Павле (Еф. 5, 31) налази ову установу у оној глави, где се говори о стварању човека као бића одвојеног од осталог света, у појединости у причи о створењу жене, где о размножавању нема ни спомена. У овој глави почиње историја човека као носиоца индивидуалне и моралне личности и његовог односа према Богу, Кога он сматра сада не само као Бога Творца, но и као Бога Завета. Старо-заветно причање се два пут понавља у Новом Завету (Мат. 19, 4—5; Мр. 10, 6—7; Еф. 5, 31) и оба два пута без помена о размножавању. И ако је брак, како указује Нови Завет, био установљен још у Рају, „Адам позна Еву жену своју" (1 Мојс. 4, 1) тек после протеривања из Раја.
Мисао о томе, да је рођење деце независно од човека продужење Божје творевине, да су деца дар Божји, стално се срета у Библији (Види напр. 1 Мојс. 4, 1; 4, 25—26; б, 2; 29, 33; 30, 2, 6, 24; 48, 9) „Зар сам ја а не Бог који ти не да порода?", говори Јаков Рахиљи (1 Мојс. 30, 2).
Ако се од Библије окренемо ка њеним ауторитетним тумачима, онда ћемо видети, да су они стално подвлачили независност брака и рођења. Климент Александријски учи, да рођење само по себи јесте „тајна створења" (Стромата, 3,14), и да је Бог истинити узрок рођења, док су родитељи само „служитељи рођења", што на западу буквално понавља Лактанције (Стромата, 3,12).
Исту мисао детаљно развије свети Методије, епископ Патарски (Олимпијски), у својој „Гозби десет девојака", ослањајући се на Јерем. 1, 5; Јова 38, 14; 10, 8.
И Златоуст неколико пута скреће пажњу, да је благослов плодности био дат Адаму још пре створења жене (Тум. на 1 Мојс. 10, 4—5) и исто тако неколико пута тврди да рођење деце не долази од брака, него од речи, које је казао Бог у почетку: „рађајте се и множите се" и да рођење деце не треба приписивати заједничком животу супруга, нити чему другоме, него Творцу (Тумач. на 1 Мојс. 21, 3; и бл. Августин, као да заборављајући своје учење о циљу брака, пише једном, да „рођење је дело природе а не брака" и да рођење бива и од блуда).
Библијска антропологија учи да у човеку постоје две области. Центар једне је срце, центар друге — трбух. Прва је област слободе и свести, те зато и област моралне одговорности. Друга је област несвесног инстинктивног биљног и животињског живота (Нарочито детаљно о овоме говори Немезије у своме делу “О човековој природи". У души човека он разликује делове, који се покоравају и не покоравају разуму. У последње он рачуна способност хране, размножавања, крвотока. Прве две се односе ка биљном царству, задња ка — животињском (види гл. 22—25), независна од воље човекове, и због тога слободна од моралне одговорности и моралне оцене.
„Не разумете ли, пита Христос, да све, што у човека споља улази, не може га опоганити, јер му не улази у срце, него у трбух?" (Мр. 7. 18—19).
Међутим све, што подлеже моралној оцени, излази из срца. „Што излази из човека, оно погани човека, јер изнутра, из срца људског излазе мисли зле, прељуба, блуд, убијства" (ст. 20—21). И размножавање са библијског гледишта не спада у област срца, него трбуха. Размножавање је у суштини исти процес, као и храњење. То је нарочито јасно код нижих организама, где је размножавање у правој сразмери са храњењем. Али и у човека се услед пресићености јавља блуд (Јован Златоуст, Беседа на 1 Коринт. 23, 1; Карактеристична прича се налази у Номоканону уз Велики Требник. Неки калуђер је замолио испосника, да се моли за његово ослобођење од блудне страсти. Молитва није имала успеха, али је ђаво објаснио испоснику да је он због молитве овог испосника већ одавно отишао од калуђера, али калуђер „борбу има од срца свог; сам ствара борбу, јер много пије, једе и спава", А. Павлов, Номоканон при болбшом Требник, Москва 1897, стр. 157), а апостол вели да је опијање вином узрок блуда (Еф. 5, 18). И Библија прича да је благослов на размножавање дат заједно са благословом хранења: и благослови их Бог и рече им Бог: „рађајте се и множите се... Ево дао сам вам све биље... за храну" (1 Мојс. 1,24—28).
Сасвим друкчије говори Библија о браку. О њему се говори у другој глави Прве Мојсијеве књиге, где је реч специјално о човеку, као бићу врснијем од осталог животињског и биљног света.
О размножавању овде нема ни помена. Човек се овде не јавља као бесвесно, инстинктивно биће, него показива себе као носилац слободе и интелектуалне свести. Он узима овде на себе задаћу да подчини себи цели спољашни свет — макрокосм, радећи у Рају и чувајући га, и у исто време узима на себе и задаћу да подчини свој унутрашњи физички живот — микрокосм, не кушајући од плода дрвета знања добра и зла. Своју творачку слободу човек обелодањује и у стварању говора, и кад подчињава себи животињски свет (1 Мојс. 2, 19).
И само после свих ових аката слободе и интелектуалне свести, као акт највише човечанске слободе јавља се брак. Према Библији, Бог не ствара жену заједно са мужем, и на тај начин не принуђава на брак човека; но тек тада, кад Адам, овај јеврејски Фауст, показује своју слободу, кад се јавља код њега идеја жене, Бог остварује мисао човекову, човек постаје муж и жена.
Говорећи о слободи, као основној црти брака, Библија у исто време говори и о његовом главном циљу.
Она указује само на једини циљ брака — жена је створена само зато да буде „помоћница" мужа. У чему, дакле, мора бита ова помоћ? Словенски, руски, грчки и латински преводи говоре о „помоћнику" и обично ове речи (1 Мојс. 2, 15) тумаче у смислу да је жена створена за то, да потпомаже мужа у раду. Али у том случају баш на свом месту приговор бл. Августина, који је поновио и Тома Аквински, да би у сваком другом раду, осим рађања, мушкарац могао боље помоћи мужу, него што му може помоћи жена. Међутим реч „помоћник" исто као и одговарајуће речи у преводу LХХ и у Вулгати (adjutorium) не дају тачно дубоки смисао оригинала. Много тачније превод био би „створимо му допуну, која би била пред њим". Дакле овде се говори, да није жена допуна мужу у раду, него у самом постојању и да помоћ у раду може се сматрати као последица допуњавања у постојању. Жена је пре свега потребна мужу, као његово „alter ego". Библија не говори „није добро да човек ради сам", него говори „није добро да је човек сам"; не говори, „који би се трудио са њим", него говори „да му начиним друга према њему". Јеврејска реч „nehed" значи „допуна", која би била пред њиме (1 Мојс., 31, 32; 2 Мојс. 19, 2; 34, 10; 4 мојс. 2, 2; 25, 4; Нејемије 19, 9; Дан. 6, 10). Енглески научник Wordsworth преводи „against him, before him" и упоређује односе отиска штампе са самом штампом (The Holy Bible, Genesis and Exodus, London, 1864, p.18. (New commentary on Genesis, Edinburgh, 1888, p.101) говори, да жена према Библији мора биги огледало мужа, у којем би он видео самог себе). „Бог, говори свети Ћирило Александријски, створио је жену... да би она живела са мужем, као биће истоветно са њим, и да постоји око њега" (Тум. на 1 Мојс. 1, 2). Али ово заједничко постојање са мужем није само близина у пространству. Није, него ово је пуно метафизичко, вишелично једињење у једном бићу (Зато Бог и назива њу (жену) помоћница, да би показао да су они једно"', каже Златоуст (Бесед. 12, 3 Колос.). На ову особину циља брака указује Библија, говорећи „и биће двоје једна плот" (1 Мојс. 2, 24) (У преводу Ђ. Даничића овде имамо реч „тело". Уопште српски превод Старог (Ђ. Даничића) и Новог (В. Караџића) Завета често не разликује појмове „плот" и тело, који имају битну разлику у Библији.), т.ј. једно биће. У томе не треба гледати, као што се обично чини, алузију на родни живот (Такво уско разумевање, које има свој узрок у томе, што реч плот има у Библијском језику више значења, налазимо и код неких старих хришћанских писаца, напр. Василије Велики говори “о сјединењу, које од двојице ствара једну плот". Код католика оно је званично примљено од цркве). Овај живот ми овде разумемо само у толико, у колико он може бити последица јединства супруга, али прави и основни смисао ових речију је други. Овај смисао разјашњава сам Бог говорећи „тако нису више двоје, него једна плот" (Мат. 19, 6). Другим речима Библија не указује на ма какво времено сједињење у родном акту, него на стално метафизичко јединство супруга. Изабрана како у Старом, тако и у Новом Завету реч „плот", никако не означава у дотичним местима само тело, него означава једно биће, једног човека, као што добро тумачи блажени Августин. „Свето писмо, каже, он, често назива „плот" и самог човека, т.ј. природу човекову, у преносном смислу, од дела ка целини, као што је на пр. израз „и јер се делима закона ни једна плот неће оправдати пред њим" (Рим. 3. 20). Кога, ако не целог човека у овом случају разуме Св. Писмо ? Исти смисао има израз „и Реч постаде плот" (Јован 1, 14), т.ј. „постаде човек" и, као што апостол Павле замењује реч „човек" речју „плот", говорећи: „Делима закона човек неће се оправдати" (Гал, 2, 16), тако исто ради и Библија, кад назива Адама и Еву час „једном плоти" (I Мојс. 2, 24), час „једним човеком". „И створи Бог човека, по обличју својему створи га, мушко и женско створи их, и благослови их, и назва их човек" (1 Мојс. 5, 1—2). Када се говори само о физичком сједињењу човека са женом (не у браку, но у блуду), онда се не говори, да су они „једна плот" — него да су они — „једно тело” (1 Кор. 6, 16).
Ово метафизичко јединство човека са женом је тајна, уколико оно надмаша категорије нашег разума и може бити разјашњено само упоређивањем ове тајне са тајном Свете Тројице и учењем о цркви, а психолошки ово јединство постаје извором таквих осећања брачних другова, која по свом карактеру искључују питање о циљевима брака ван њега самог, јер ова осећања јесу осећања задовољене љубави, а зато пуноће и блаженства.
Прелазимо сада разјашњењу ових метафизичких, а затим и психолошких страна брака.
Узвишење човечијег бића у браку на степен бића надиндивидуалног, изражава се у томе, што у браку човек постаје обличје једног по својој суштини, али троичног у лицима Бога. Овде се треба ослободити од владајућег сада индивидуалистичког менталитета, који се ослања на сасвим не-хришћанско расположење савременог тобож хришћанског друштва, и стати на страну правог хришћанског гледишта. А према основној тези тог гледишта, која утиче на све поједине тачке и положаје тог гледишта, више биће јесте биће над — индивидуално, јесте Бог троични у лицима. Школски уџбеници догматике детаљно објашњавају библијско учење, да је човек створен по обличју Божјем, али расправљајући питање, у чему, наиме, састоји се обличје Божје код човека, они или сасвим забораве о Троичности Божанства или, упоређивајући Троичност Божанства са трију силама човечанске душе, губе из вида, да се Троичност Божанства састоји у Троичности лица, а не сила.
Међутим, Библија даје пуну основу за много дубљу и тачнију концепцију.
Заједничко мишљење ауторитетних хришћанских тумача, види старо-заветно учење о Троици у речима о Божанском Савету, који је био пре стварања и у тој множини, у којој Бог говори Сам о Себи: „Да начинимо човека по својему обличју, као што смо Ми" (I Мојс. 1, 26), „да му начиним друга према њему" (1 Мојс.2, 18) (На такву мисао налазимо, напр, код ап. Варнаве (6,2), код Василија Великог (Шестоднев, 9), код Григорија Ниског (О устројству човека, б), Епифанија Кипарског (Јерес, 33), бл. Теодорита (Питања на I Мојс. Пит. 19) а такође код Јустина Муч. Иринеја, Иларија, Теофилакта, Златоуста и др.).
Али овог тајанственог учења о Троици нема тамо, где се говори о створењу целог осталог света те га налазимо само тамо, где се говори о стварању двополног човека, (I Мојс. 1, 26—27; 2, 18; 5, 2), о установи брака стварањем жене. „Бог створи човека, читамо у почетку пете главе I Мојсијеве књиге, где као да се даје resumee прве четири главе, по обличју својему створи га, мушко и женско, створи их, и благослови их и назва их „човек" (5, 2). Дакле „човек" у Божјим устима то је мушко и женско, као једна целина (Ср. Златоуст: „говорећи о обоима, Он (Бог) изражава се као о једном". Бес. 20 на Ефес. 5, 22—24) и само као оваква целина, а не као закључена у себи монада, човек се јавља обличјем Бога, који говори о Себи у множини, док о постојању човека као „јединог", само — закљученог у себи бића, речено је, да ово постојање „није добро". (I Мојс. 2, 18), а што „није добро" не може да буде обличје Божје. А када је услед греха савез љубави првих људи претворио у потчињење жене мужу, Бог је рекао о Адаму: „Ево Адам је постао као један од нас", (I Мојс. 3, 22), т. ј. сачувајући богоподобно својство, изгубио је сличност са тројчним животом и његовим вечитим блаженством, а зато је и његов живог изгубио смисао и не мора да буде вечан (У сваком другом тумачењу овог места или треба допустити мисао, да је грех повећао сличност човека са Богом, или приписати Богу иронију над човеком.).
Нови Завет даје кључ ка разумевању Старог (Јевр. 10, 1) и разјашњава оно, о чему овај говори тек покривено.
Апостол Павле упоређује узајамне односе мужа и жене баш са односима између лица Свете Тројице.
Као што је Бог Отац глава Христу, тако је муж — глава жени
(1 Кор. 11, 3). Као што је Христос блистање славе и обличје бића Бога Оца, тако је и жена слава мужевљева (1 Корин. 1, 7).
„Ма да је жена потчињена нама, објашњава ово место Златоуст, она је ипак у исто доба слободна и равна нама по части. Тако и Син, ма да се покорава Оцу, покорава се као Син Божји, као Бог." (Беседа 26, 2 на 1 Кор.).
„Кад се муж и жена сједињују у браку, они се не показивају као обличје нечега неодуховљеног или нечега земаљског, но обличје самог Бога" (Беседа на Колос. 12, 5). „Бог је, да би показао тајну јединства Божја, пише св. Теофил, заједно створио жену и Адама зато, да би међу њима била већа љубав" (Три књиге Автолику о вери Христ. II, 28)
„Могуће је да су три прародитељске главе свег човечанства — ова једносуштна лица била, као што мисли и Методије, (Олимписки или Патарски. У радовима Св. Методија, који су и код нас дошли, овог места нема. Види пун скуп дела св. Методија, прев. Е. Ловјагина, изд. 2, СПБ., 1905, 287) неким праобразом свете и јединосуштне Тројице. Баш Адам, који није имао земаљског виновника свог постојања, и није био рођен, представљао је обличје и сличност са безначалним виновником свега, Свемогућим Богом и Оцем, али је рођени син његов представљао обличје рођеног Сина и Речи Божје, а рођена од њега Ева означавала произлазеће лице Светог Духа", пише Св. Анастасије Синаит. (О обличју Божјом, Еdit, Mai Nov. collectio IX, 612).
Као што видимо, Св. Анастасије, за разлику од Апостола Павла и Златоуста, тежи да, упоређујући брачни живот са животом свете Тројице, сачува једнакост бројева. Али се у овоме не састоји важност тог упоређивања. Најпре треба скренути пажњу на то, да је Бог изнад бројева, и да број три ни у колико не одређује карактер Божанског живота. Дакле, при упоређивању брачног живота са животом свете Тројице не треба имати у виду идентичност бројева, него баш надлични карактер живота и тамо и овде. А затим, ако се жели подвући још и даље аналогичност, онда можемо казати да се у браку увек налази треће лице — лице самога Бога. Човек није самостално биће не само, као индивидуа, но и као брачни пар, а зато и нормалним духовним животом он може живети само у заједници са Богом и као индивидуа, и као брачни пар. Дакле у браку имамо увек три лица — мужа, жену и сједињавајућег их Бога. Мисао о неопходном учешћу божанствене силе — благодати Божје у браку налазимо и у Библији и у делима светих отаца.
I Мојсијева књига прича, да је Бог не само створио жену, него и довео њу Адаму (1 Мојс. 2, 22; ср. 24, 40 и др. Није случајно словенски превод употребљава реч „приведе". „Довођење" жене код старих словена је било формом религијског брака, која је одговарала римској форми confarreatio). „Господ је сведок између тебе и жене младости твоје", рече пророк Малахија (2, 24). Брак је — „завет Бога", „Од Господа је разумна жена", читамо у књизи „Приче Соломунове" (2, 17; 19, 14). „Жена је уготована мужу (Богом) од века", читамо у књизи Товита (6, 18) (Апост. Устави 6, 28—29).
У Новом завету Христос говори, да је „мужа и жену створио Бог" (Мт. 19, 6). Апостол Павле обавезном нормом хришћанског брака истиче тежњу, да брак буде увек „у Господу" (1 Кор. 7, 39; 11, 11).
У старој црквеној писмености већ св. Игнатије тражи да брак буде „о Господу" (Ка Поликарпу, 5).
Климент Александријски, наводећи Христове речи: „где су два или три сабрани у име Моје, онде сам Ја међу њима" (Мат. 18, 20), доводи у везу ове речи с браком. „Не назива ли Он Тројицом мужа, жену и дете, јер Бог сједињава жену с мужем?" пита он (Стром. 3, 10, Стром. 3, 18; 4,20).
Ориген доказује, да већ Апостол Павле учи о благодатном карактеру брака, јер он назива (у 1 Кор. 7, 7) брак, као и девичанство …. „Нек буде двоје једна плот" пише он, речено је о онима, који су сједињени са Богом. И управо Бог је Тај, Који сједињује двоје у једно, тако да кад се жена уда за човека, они већ нису двоје, но једно те пошто их сједињује Бог, то сједињенима Богом припада благодат" (Тумачење ва Мат. 14, 16).
„Брак бива онда, кад Бог сједини двоје у Једну плот", пише Тертулијан (De monogam. 9). У браку, пише Златоуст, душа се сједињава са Богом неким неисказаним савезом" (Бес. на Ефес. 20,4) „Бог те сједињава са женом", каже новела Алексија Комнена (Атинска Синтагма, V, 286-291), која је увршћена у Крмчију (Крмчаја, изд. 1816, гл. 43, листови 35 и 38 на обрнутој страни), брачни другови „примају Бога", који улази посред оних који се сједињавају". У старо-руском црквеном обреду венчања читамо: „сочетај (Господи) Ја (т. ј. их) в једину мисл, венчај ја в једину љубов и совокупи ја в Једину плот". У „Службенику" Кијевског митрополита Кипријана (1376—1406) читамо: „Тобоју (Богом) совокупља јетсја муж и жена". Сличне реченице налазимо и у садашњем чину венчања.
13 правило Труљског Сабора говори, да се брак узакоњује и благосиља присуством Бога (Агинска синтагма II, 334. Сасвим није тачан, чак и тенденциозан руски синодски превод: „богом установленни и им в Его пришествје благословеннии брак". Тачно преводи епископ Никодим Милаш „Богом установлени и Његовим присуством благословени брак". (Правила са тумач., т. I, Нови Сад. 1895, стр. 473), али и он не узима у обзир сумниву автентичност речи: „и благословени").
Везано са догматом Троичности хришћанско учење о браку још је ближе везано са другим великим догматом хришћанства - догматом Цркве, који се такође оснива на догмату Троичности. Тројица је метафизичка основа моралне дужности љубави. Подобно Тројици, нераздељивој и неслитној, створено је ново биће — Црква, једна по својој суштини, али многобројна по лицима (Антоније (Храповицки), Морални смисао догмата о св. Троици, 'Полное собрание сочинении, изд. 2. СПБ, т. II, 1911, стр. 75). Да живот цркве треба да буде образ живота Тројице, о овоме се моли њен Оснивалац у својој првосвештеничкој молитви (Јов. 17, 11, 21). Много пута сретамо ову мисао и у црквеним канонима. Говорећи о слагању епископа са првим епископом и њиховој сагласности у свему као основи црквеног устројства, 34 апостолско правило овако објашњава ово тражење: „Јер ће тако бити јединодушност и прославиће се Бог кроз Господа у светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух." Веру у јединство и нераздвојеност Св. Тројице ставља у темељ црквеног устројства и 2 правило Картагенског Сабора.
Али ако се породица показује само образом свете Тројици, везаним са Божанственим животом благодаћу Божјом, онда је однос породице ка цркви још ближи. Породица није само образ цркве. Такво би гледиште било лажно омијусианско учење. По свом идеалу породица је органски део цркве, она је сама црква. Исто тако, као што се кристал не дели на аморфна, некристализоване делове, него се дели само на „омиомерне" или слично — целе а и најситнији део кристала опет ће бити кристал, тако и породица, као део цркве, јесте опет црква.
Климент Алесандријски назива породицу, као и цркву, домом Господњим, а Златоуст директно и тачно назива породицу „малом црквом" (Беседа 20, 3 на посланиду ка Ефесцима).
Рајска се породица подудара са црквом, јер друге цркве човечанство онда није имало, а хришћанска црква је продужење рајске цркве, при чему у њој нови Адам — Христос замењује старог Адама (1 Кор. 15, 22). Овим се објашњава, зашто Нови Завет и најстарија Хришћанска литература изреке Св. Писма, које говоре о браку, уводе у везу с црквом и обрнуто.
Одавно се труде тумачи да повуку границу у посланици Ефесцима међу учењем апостола Павла о браку и учењем о цркви, али узалуд, јер, према Апостолу, хришћанска породица је у њезином идеалу црква, један део тела Христовог. Баш на овоме он оснива строге моралне захтеве у погледу на брак. Хришћанин, улазећи у јединство цркве, храм је светог Духа, зато сваки, који скрнави своје тело, дели се од цркве и руши је (1 Кор. 6, 9; 15, 19). Због истих разлога он обично назива хришћанске породице „домаћим црквама". (Римл, 16, 5; 1 Кор. 16, 19; Колос. 4, 15; Филим. 2.). Исто видимо и код старих хришћанских писаца. Јерма и Климент Римски уче, да је црква постојала још и пре стварања човека и да није Христос био образ Адама, него Адам образ Христа и Ева образ Цркве. „Црква, пише св. Климент, је створена пре сунца и месеца, жива црква је тело Христово, јер Свето писмо говори: створио је Бог човека, мужа и жену. Муж је Христос, жена је црква. Црква, будући духовна, јавила нам се у телу Христовом, поучавајући нас, да ако ко од нас сачува њу у телу и не оскрнави, онда ће њу задобити у Светом Духу. Јер сама плот је символ духа и тај, које изопачио символ, неће добити оригинала".
„Дакле (Христос) говори следеће: „Чувајте плот, да би сте могли бити учесницима духа". Ако ми говоримо, да је плот црква и да је дух Христос, онда је онај, ко вређа плот, увредио цркву; овакав неће добити духа, који је Христос" (2 Посл. Коринт., гл. 14).
Исто тако тврди и Јерма, да је црква Божја створена пре свега, а свет је створен за њу (Пастир, вид. 2. 4), да је „Бог створио из непостојећег постојеће, због своје Свете цркве и свака је похота најпре грех против цркве" (Вид. I, 1). „Образ Божји (дани Адаму) је образ Христов, каже Тертулијан, и изводи одавде, да је плот права вереница Христова, коју треба волети највише после Бога" (О васкрсењу плоти 6; Против Праксеја 12).
Игнатије Богоносац, као и Апостол Павле, оснива полни морал на мистичком јединству цркве са телом Христовом, говорећи „да онај, који чува целомудреност, ради то у част плоти Господа" (Ка Поликарпу 5). На тој основи истоветности породице и цркве Климент Александријски обећање Христово о његовом присуству у цркви везује са његовом присуством у породици (Стром. 3,10). „У свакоме браку поштује се Христос у мужу, а црква у жени", говори св. Григорије Богослов (Слово на Мат. 19,1). Унутрашњом близином породице и цркве објашњава се и тај факат, да свето Писмо црквене односе обично описује терминима породичног живота. Такви термини нису ма какве поетске метафоре, као што то понекад мисле, него имају за себе основу у објективној суштини ствари. Однос Бога и старозаветне цркве обично представљају под видом брака женика и невесте, мужа и жене (Исаје 1, 21; 49, 18; 54, 1—6; 16, 10; 62, 5; Јерем. 2, 20; Језек. 16, 7; Осије 2, 19, 13; 4, 12; 9, 1 и др). И у Новом Завету Христос стално говори о себи, као о женику (Мат. 8, 11; 9, 15; 22, 2—14; 25, 1—13; Лук. 12, 35-37; 14, 16-24; Ефес. 5, 26, 27; Апокал. 17, 1, 2, 5; 19, 7—9; 21, 2.), жеником га назива и Јован Крститељ (Јован 3,29) а црква се стално јавља у односу према њему у виду његове жене или његове невесте (Мат. 25, 1; Јо. 3, 29; Апок. 18, 23; 21, 2, 9; 22, 17.) „Ја ћу рећи још и то, пише Златоуст, да је ово (т.ј. брак) тајанствени образ цркве" (Беседа 12 на посл. ка Колос.; Беседу на I Мојс. 56; Беседу о томе какве треба узимати жене; Симеон Солунски, 0 тајнама 38)
Сама црква је „дом Божји" (1 Тим. 3, 5), „дом Христов" (Јевр. 3, б), „духовни дом" (1 Петра 2, 5) и упоређује се са домом породичним
(1 Тим. 3, 4). Делатност цркве назива се „сазидањем стана Божјег у духу" (Еф. 2, 22). У овом су дому апостоли и пастири цркве — оци {Кор. 4, 15; 1 Тим. 2, 11; Фил. 2 и 22), чланови цркве — њихова деца (Рим. 8, 29; 1 Кор. 5, 11; Еф. 6, 23 и др.).
Сама реч „црква" према неким филолозима означава ,дом Господњи", као неку врсту породичног дома. Због тога стара црква тражила је да епископ лично врши не само освештење храма, већ и освештење породице — венчање.
И не само рајска и хришћанска породица, него црквом је била (у сваком случају — у свом идеалу) породица и у јеврејству и чак у незнабоштву. О овоме дужни смо говорити детаљније, јер на ова питања православни богослови често одговарају општим неодређеним реченицама или понављају гледиште неправославног богословља.
Рајска црква није била поништена грехом, него је продужила своје постојање и породица је била наиме то острво, које нису коначно залили таласи греха. Пре свега ми смо дужни указати на погрешност учења католичке цркве, које често пута понављају православни богослови, као да је тајну брака установио само Христос. Да Свето писмо види у браку тајну, установљену Богом у Рају (Савремена догматика готово не дира питања о тајнама у Рају, али стара писменост светих отаца говори о њима. Осим тајне брака у Рају је била и тајна причешћа, “јело од дрва живота" (I Мојс. 2, 9) „Остало њима је служило као храна", пише Бл. Августин, а ово (дрво живота) тајном (“illud sacramento", 0 граду Божјем, 13, 20; руски превод, стр. 309). Тајном, одговарајућом тајни крштења новог човека, је било и само стварање, како га назива Климент Александријски (Стромата 3, 14) овде је јасно за сваког, ко ће га читати без предубеђења. У целом Новом Завету нећемо наћи ни једног реда о установи тајне брака од Христа или његових Апостола, ни једне речи о овој или оној за хришћане обавезној форми његова склапања. Када се јавља питање о браку, како Христос (Мат. 19, 3—6; Мр. 10, 2—12), тако и његови Апостоли (Еф. 5, 31) упућују на Стари Завет, према библијској повести о установи првобитног брака те само питање пак постаје онда сувишно.
„Зар нисте читали?" (Мат. 19, 4) пита Христос кушајуће фарисеје, који говоре о браку.
„Односно брака", прекрасно говори Климент Александријски: „Син је само сачувао оно што је установио Отац" и разјашњава, да је брак као тајна, постојао у старом Завету, јер ако је свет старозаветни закон, онда је свет и старозаветни брак, и да је апостол само поставио у везу ову тајну са тајном савеза Христа и Цркве (Стромата 3,12). Говори он и о благодати брака у Рају. Раније смо видели, да Ориген говори о благодати сваког брака.
Као на доказ, да је тајна брака установљена од Христа, позивају се понекад на еванђелско причање о чуду на свадби у Кани Галилејској. У ствари ова повест доказује баш обратно, она доказује, да је Христос признао брак наиме оваквим и у форми и у суштини, какав је он био пре њега. „Христос је дошао на свадбу и донео дар, даром изражавајући поштовање према том чину", пише Златоуст (Беседа 4 на пророка Исаију б, 1).
Највећи значај овог догађаја, који подвлаче четврти јевангелиста (Јов. 2, 11), очигледно нису јасно представљали остали јевангелисти, не спомињући о њему у својим јеванђељским повестима, и зато о њему можемо само да нагађамо. Чудо у Кани је било прво чудо Христово. Овде је први пут Христос иступио не само као учитељ, већ и као Осниваоц своје Цркве, уколико је свако чудо предухићење те победе духа над телом и материјом, којом ће се карактерисати живот будуће Цркве. Још тачније указује на ово карактер онога чуда, који је претсказао централну тајну Цркве — причешће.
Истина, „да час Христа још није дошао" (Јо. 2, 41) те зато се то оснивање Цркве извршује само у вери ученика, који само овог момента вероваше у Њега (2, 11), али нама је важно, да се ова симболичка основа Цркве свршава у породичној кући, и наиме у време брачне гозбе.
Браком се почиње историја Цркве у Рају, браком се почиње и историја новозаветне Цркве. И на овој брачној гозби Христос не иступа као активан учесник брачне гозбе. Узалуд говоре о благослову за брачне другове, који је он тобож дао (Ова тенденција се види и у горе наведеном преводу 13 Трулск. Прав). У Јеванђелском тексту за ово нема никаквог спомена.
„Он се налази овде, тачно говори проф. Павлов, као позвани на брачну гозбу, која је већ била после склапања брака, и својим присуством сведочи да је брак, закључен по законима и обичајима јеврејског народа, брак истинити и богоугодни" (50 глава Крмчије, стр.58)
А за једну и пола хиљаде година још тачније је изразио ову мисао Бл. Августин: „Христос се јавио на свадби да би потврдио, да је Он сам (у Рају) установио брак".
Заиста, на свадби у Кани никаквог учешћа у свршавању брака Христос није узимао и није увео ништа ново на њој, а само чудом претварања воде у вино симболички је указао, колико високо религиозно (Умирити хладну страст и претворити њу у духовну ово значи претворити воду у вино", пише Златоуст (Беседа на Колос. 12, 6). „Једно од блага, да би Христос присуствовао на браку и претворио воду у вино т. ј. све боље". (Григорије Богослов, писмо 232 Диоклеју)) одушевљење мора бити својствено хришћанском браку.
Али ако Јеванђелије ћути о ма каквом мешању Христа у брачни обред, оно, изражавајући се речима Цицерона, „Dum tacet, clamat". Исто тако, као и јасне речи Христа (Мат. 19, 6), ово ћутање показује, да је у прехришћанском браку Христос видео створени од Бога тајанствени организам једине Цркве, тако да његова мисија није се састојала у сазидању неке нове институције брака, брака као тајне, као што уче католици, него само у томе, да би очистио брак од туђих грешних елемената за његову створену од Бога природу.
Због овакве сличности породице и цркве Христос шаље апостоле баш у боље куће (Мт. 10, 12) и историја апостолске проповеди доказује, да је она обично овако започета и у оваквим је условима била најуспешнија.
Строги јеванђељски изрази о отказу од породице за царство Божје (Мат. 10, 21, 34—39; Лк. 12, 51—53) служе и овде не за оповргавање, но за потврду. Јер се хришћанин мора одрећи због Царства Божјег не само од породице, него и од самог себе (Мат. 13, 42). И ако одрицање од самог себе није самоубиство, него само одрицање егоизма и преуређење целог личног живота по начелима љубави, онда и одрицање од породице није њено рушење, него њено преуређење по хришћанским начелима, када брак постаје браком „у Господу". И ако за служитеље цркве ово тражење понекад означава отказ од породичног живота, онда је са јеванђељске тачке гледишта ово само проширење јако узаног круга делатности на много шири без промене њене суштине, јер ако је породица мала црква, онда је и Црква велика породица (1 Тим. 3, 5).
За доказ хришћанске установе брака указују на речи Апостола Павла: „Тајна је ова велика; а ја говорим за Христа и за Цркву" (Еф. 5, 32). Заиста Апостол указује, да основа брака, као тајне, лежи у његовом односу ка другоме савезу, савезу Христа и Цркве, т. ј. Цркве само хришћанске и према томе, док није било хришћанске цркве, није могло бити ни брака, као тајне. Али појам „после и затим", — појам времена, не решава питање догматике. Христос, који се родио после Адама хронолошки, био је пре њега метафизички (Јов. 8, 58), чим се објашњава могућност спасавања старо-заветних праведника и распрострањеност „једине Цркве" (а Символ вере зна само такву), и на Стари Завет (Црквене песме знају и незнабошку цркву и ако њу називају „неплодном". И ова црква није самостална, него део једине Цркве.) и на рајски живот. По истинитој мисли најстаријих црквених писаца (Климента Римског, Јерме, Тертулијана („Створио је Бог човека, пише св. Климент, мушко и женско. Човек је Христос, жена је— Црква" (2 пoсл. Коринт). „Образ Божји је образ Христа, који је био поклоњен човеку још раније", пише Тертулијан (Против Праксеја, 12; ср, О васкресу плоти, 6). Јерма говори, да је Црква створена пре свега и да је цели свет створен за њу. (Пастир, Виђење 2, 4) није Христос образ Адама и Црква образ Еве, него напротив, — Адам је створен по образу Христа и Ева по образу Цркве, а зато и брак првих људи у рају је такође био образом савеза Христа и Цркве, као и брак чланова историске хришћанске Цркве, и зато је био тајна. Исто тако је учила и стара Црква. Да она није сматрала брак као новозаветну тајну, види се из тога што у свима старим индексима хришћанских тајни тајна брака није споменута (Види напр. индексе код Псевдо — Ареопагита, св. Јована Дамаскина, св. Тодора Студита, св. Нићифора Исповедника и др. Св. Симеон Солунски директно говори, да је брак (венчање) само обред, а не сретство ка давању благодати, као тајна свештенства). На исто указује и сам обред венчања. У молитвама овог обреда спомиње се само о старозаветној установи тајне и спомињу се само старозаветни свеци. На ово је скренуо пажњу, напр., св. Симеон Солунски. Говорећи о браку, он пише: „Свештеник у својим молитвама не спомиње ни једног од ново-заветних (праведника), који су били у браку, јер брак за хришћане није био за претпостављање. Коначни је циљ Еванђеља девичанство и невиност" (У старо руском обреду венчања није било читања Апостола и Јеванђелија (Голубинскии. Историја русскои Церкви, М. 1904. стр. 449)).
На крају, у ауторитетним споменицима православног учитељства директно се говори, да је брак наиме, као тајна, био установљен у рају, а Новим Заветом само потврђен. Тако, на пр , патријарх Јеремија II у свом одговору протестантским богословима, наводећи из I Мојс. (2, 24) речи о установи брака у рају, продужава: „Дакле ова је тајна предана одозго и потврђена у Новом Завету. Исто тако у грамати источних патријараха о утврђењу руског Светог Синода читамо: „Тајна брака има свој темељ у речима самог Бога, које су казане о њему у Старом Завету (I Мојс. 2, 24), које је речи потврдио и Исус Христос, говорећи: „а што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 6). Апостол Павле назива брак „великом тајном".
О томе, да православна догматика признаје брак не само као новозаветну, него као и старозаветну тајну; говоре и неправославне символике. „ У православној Цркви, говори Гас, брак се јавља као мање опредељена хришћанска установа, него у римо-католичкој цркви. Христос није увео брак, него га је само уметнуо у више верске и моралне односе" (О установи брака у рају учили су и многи средњевековни западни богослови, напр. Катаринус, Маљдон, и др.).
Ако учење о браку, као рајској тајни, има за себе тврди темељ и у св. Писму и код ауторитетних споменика црквеног учитељства, онда су учење о браку, као само новозаветној тајни, православни догматичари узели од учења римо-католичка. Ово учење, које се на крају крајева оснива на схватању брака блаж. Августина, било је санкционисано за римо-католичку цркву на Тридентском Сабору, који је закључио: „Брак је збиља и у сопственом смислу једна од седам тајна јеванђељског закона, установлена од Господа Христа" (У осталом, у најстаријој западној писмености се срета учење, да је брак као тајна (sacramentum coniugii) постоји и код незнабожаца. Овако су учили напр. Тертулијан, Јероним, Лав Велики и доцније, папа Инокентије III и Хонорије III. Спомињујући о овоме у својој енциклици „Arcanum" (10, II, 1880) папа Лав XIII пише, да су они имали право на то, и да "у браку постоје по његовој природи нешто свето и верско". То понавља и нова енциклика Пија XI: „Casti connubii" од 31, XII, 1930.)
Потчињавајући се утицају богословске науке развијене на западу и не покушавајући да разјасне догматско учење о цркви у рају, православни богослови новог времена жртвовали су дубоко истинито црквено учење о браку, као рајској тајни, зарад схематичког учења о седам новозаветних тајна.
Али ако је тајна брака постојала још у рају, да ли је сачувана она ван хришћанства? У симболичким књигама православне цркве ми нећемо наћи одређеног одговора на ово питаље и зато на наш потврдни одговор треба гледати само као на “theolоgumenon".
Ако је тајна брака постојала још у рају, због чега се онда она могла изгубити доцније? Услед првородног греха? Услед греховности целог човечанства? Али првородни грех није се дотицао узајамних односа првог брачног пара. Он није довео до издаје једног према другоме. Напротив, блаж. Августин доказује, да је Адам нарушио заповест Божију само због тога, што није хтео да се одвоји од своје грешне жене. „Супруг је пошао за супругом", пише он „није зато што је увучени у превару поверавао њој, као да говори истину, него зато, што се подчинио њој услед супрушке везе. Јер није узалуд апостол рекао; „Адам се не превари, а жена преваривши се постаде преступница".
(I Тим. 2, 14). То значи да се он није хтео одвојити од заједнице са њом чак ни у греху" (De civit Dei 14,11 i 14).
Исту мисао проводи на истоку Златоуст. „Жена не вара мужа", пише он, „но убеђује". О овоме сведочи Павле говорећи: „Адам се не превари" (Бес. о стварању света ). Исто тако Златоуст говори, да Бог не проклиње прародитељски пар и не лишава их благослова рођења, јер је оно вечно" (Бес. о стварању света). Исте мисли налазимо и код Прокопија Газког (Тум. на I Мојс.).
Напротив, неки свети Оци бране мишљење, да је благодат брака дата првим људима само после првородног греха, када је брак постао неопходан у борби са смрћу, као што пише, например, Амфилохије Иконијски.
Мишљење, да је брак установљен наиме после, а чак и као последица првородног греха ми сретамо и у првим делима Златоуста, код св. Григорија Ниског, код блаженог Теодорита, Јована Дамаскина, Максима Исповедника, Максима Грека и др.
И богослужбене књиге православне цркве сведоче, да грех није рушио брак. „Супрушки савез, читамо у Требнику, ни од прародитељског греха ни чак од Нојевог потопа није порушен" (Чин благослова супруга, који немају чеда).
Исту мисао налазимо и у 49 глави Крмчије књиге (Еклога). Да греси човечанства нису унаказили институцију брака, види се из тога, што је Бог благословио брак и после потопа."Када је Бог кажњавао човечанство потопом, пише блажени Теодорит Кирски, он је увео у ковчег не само мушкарце, него и жене и то у једнакој количини и тако је поновио први благослов. Јер је и њима рекао: „рађајте се и множите се, и напуните земљу" (I Мојс. 9, I) (Кратко излажење штетних еретичких учења, кн. V, гл. 25).
О светости старозаветног брака говоре и заповести Декалога, упоређујући њено нарушавање са најтежим злочинима против Бога и ближњег. „Истинита љубав то је љубав брачна, пише Св. Јеврем Сирин, од Адама до Господа нашег била је тајна савршене љубави Господа нашег" (Тумач. на Ефес. 5, 32).
Стари хришћански писац, познати под именом Дионисија Ареопагита, говори, да су незнабошци (јелини) гледали на брак наиме, као на тајну. По учењу кабалиста једини канал, кроз који се благодат Божја излива на човечанство — је брак. О верском карактеру брака код свих народа говоре многи ауторитети. „У свима странама и у сва времена религија је имала учешће у закључивању брака", пише Монтескје.
Да ли су видели у браку Јевреја и незнабожаца тајну сами хришћани? И на ово питање треба дати позитивни одговор, јер за ово говоре и јасна сведочанства старе писмености и фактични однос хришћанске цркве у старинско доба ка јеврејским и незнабошким браковима. Климент Александријски не види разлике између брака старозаветног и новозаветног. „Пошто закон старозаветни је свет, зато је и брак свет", пише он. И старозаветни брак је био тајном, као праобраз Христа и Цркве, о чему говори Апостол (Стромата, III, 3). „Брак је поштено дело и код нас и код незнабожаца", пише Златоуст (Беседа на 1 Кор. 12), преносећи на тај начин и на незнабожачки брак речи Апостола: „Брак је частан код свију" (Јевр. 13, 14). А свети Зенон Веронски доказује да незнабошци владају свима брачним врлинама, тако да он не разуме, чему би их могао научити. „Заиста, иронички додаје он, ми побеђујемо само у томе, што се Хришћанке због своје светости више пута удају, и још за незнабожце, о чему је немогуће ни напоменути без великог јада и кукања" (Трактат IV ).
Следећа страница
