*
О, дубоко пала од отрова греха природо наша! О, најопакији Сатано, који си нас отровом убацио у хиљаде зала и сада убацујеш! О, отрове, храно и пиће, који нас тако силно и сада обмањујете! Докле ћемо бити од вас обмањивани да живот свој у вас полажемо? Докле и зашто да не записујемо дубоко у срцима својим речи Спаситељеве: „Не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих" (Мат. 4, 4) и да их не спроводимо у своме животу и делатности? Докле ова прождрљивост, слатка јела, преједање и пијанство? Докле гнусни тврдичлук? Докле среброљубље? Докле гордост, непријатељство и злоба према ближњем, због новца, одела, хране и пића? Хиљаде превара Сатаниних, посретством хране, пића, одела и новца, откривају се пред нашим очима срца и ми још увек продужујемо да се заносимо његовим преварама, као нечим стварним и корисним за нас, па ревнујемо, ни више ни мање, но као за неку убитачну маштарију и потпуну личну душевну и телесну штету.
Браћо, не верујте обманама нечастивог ни за тренутак, када се ствар тиче хране и пића, ма како да је на изглед лепа. „Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове и ово ће вам се све додати" (Мт. 6, 33). „Како не разумете да вам не рекох за хлебове, него да се чувате квасца фарисејског и садукејског?... а то је лицемерје" (Мт. 16, 11; Лк. 12, 13) у делима вере и побожности. На веру и побожност обратите највећу пажњу: „Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни, које ће вам дати Син Човечји" (Јн. 6, 27). Дајте и последње, ако нужда то захтева, памтећи речи Спаситељеве: „И који хоће да се суди са тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину" (Мт. 5, 40), тј. и последње дај од онога што имаш.
*
„Него ће према својим страстима набавити себи учитеље, да им чешу уши" (1 Тим. 4, 3). Не чине ли баш ово сада световни људи, па и многи духовни? Нису ли они сами себи изабрали учитеље, да ласкају њиховом слуху? Не уче се код јединог Учитеља — Христа, из Јеванђеља Његовог и од Цркве Његове, већ код светских журналиста, фељтониста, романсијера, песника, глумаца, и говоре: Ах! како је све ово занимљиво и морално поучно! Ако и не говоре речима, говоре делима: нама не треба ни Јеванђеље, ни Црква са њеним богослужењима, тајнама и проповедима речи Божије. Код нас су тако добри и најморалнији учитељи! Господе Исусе, шта смо доживели? „Речи Моје иза леђа бацаш" (Пс. 50, 17).
*
Не чами и не падај у очајање, када осетиш у души својој убитачно дисање, узбуђење злобе и лукавства, нетрпељивости и хуле или оболелост од нечасних и прљавих мисли, но се бори са њима истрајно и трпи храбро, призивајући од свег срца Господа Исуса, Победника ада. Смири се дубоко, дубоко, признајући од свег срца да си највећи грешник и недостојан за људско друштво, а Господ, видећи твоје смирење и твоју борбу, помоћи ће ти. Позивај у помоћ и брзу Заступницу, Пресвету Дјеву Богородицу, овако говорећи: „Пречиста, исцели моје тешке ране што су ми у души; одагнај нечастиве, који стално ратују са мном" (Канон Ангелу чувару, песма 3).
*
Ако заиста називаш Бога Оцем својим, онда се надај на Њега као на Оца, јединог, сведоброг, свемогућег, премудрог и непроменљивог у љубави Својој и у свим савршенствима. Надај се на Њега односно добара привременога живота, но особито дара будућих добара у Христу Исусу. Дубоко запиши на срцу речи: Бог је мој Отац! „Оче наш, који си на небесима" (Мт. 6, 9). Но како си, због љубави Оца Небеског према теби, постао дете Божије, као од Њега да си произишао и имаш разум и слободну вољу, онда си ти дужан да неизоставно употребиш и своје усиље за постизање блаженог и вечног наслеђа небеског.
Треба да знаш и свагда памтиш да си пало биће, а и као пао имаш разум и слободу, а пао си по вољи својој, онда са тим знањем, обасјаним светлошћу речи Божије и озарењем Духа Светога, а при тој слободи воље, поткрепљен благодаћу Светога Духа у Христу Исусу, устани од свог пада и иди без застоја ка небеском бескрајном Животу, не обазирући се ни на шта земаљско, као трулежно и брзо пролазно, нарочито не везујући се за сребро и злато, за храну и пиће, за греховни отров, због којега је у такву дубину зла пао сав род људски.
*
Захваљуј пребрзој Заступници нашој Госпођи Богородици, пречистој, премилосрдној Дјеви Марији, која нас, због наше срдачне молитве, спасава од уједања и угњетавања нечастивог. Погледај у Њу очима срца у Духу Светом, Који свуда постоји и све испуњава и један је и јединствен је, погледај као да ти је у самом срцу и завапи Јој: Пребрза Заступнице, Госпођо Богородицо Марија, спаси ме од нечастивог заводника! И одмах, у истом минуту, спасава те Она по вери срца твога, по уздању у Њу срца твога, и тако ће отступити од тебе стешњеност, огањ и мрзовоља тешка.
Треба само замислити и тврдо веровати да је Дух Свети свуда, на сваком месту, и да је једноставно Биће; да је у Њему сво небо блиско нама, као на длану, са свим Анђелима и Светитељима; да треба само призвати Господа или Госпођу Богородицу или Светитеље од свег срца, са јасновидном вером, са срдачним покајањем за грехе, којима нас нечастиви везује или се сами добровољно везујемо, и спасење ће нам одмах да засија.
Чудно спасава Владичица Богородица, и то ти се тако улива у душу, као целебни балзам, или као мирисни освежавајући ваздух, или као умирујућа вода, само погледај на Њу очима срца и са надом у Њену доброту и моћ. Но тешко је да се са срдачном и јасновидећом вером погледа у Њу, исто као и у Господа или Светитеље, јер се нечастиви упиње на све начине да се постави тврда, висока и мрачна стена између душе твоје и Бога или Богородице, Анђела или Светитеља и не допушта проклетник да око срца нашег гледа Господа или Светитеље Његове, те помрачује срце свакојако, веру расејава, унутрашњост стешњава, пали и потамњује. Сва ова деловања треба сматрати за маштарију, за лаж и кроз ову измишљену стену пробити се треба ка Господу или Мајци Божијој или Светитељима. Чим се пробијеш, тог си часа спасен. „Вера твоја спасла те је" (Мт. 9, 22).
*
Говори у срцу од свег срца: све је за мене Господ, а ја сам ништа, слабић сам, немоћан сам. „Без Мене не можете чинити ништа" (Јн. 15, 5), говори Сам Господ, јер Ја сам — може се додати — све за вас. У овом буди убеђен срцем свакога минута у животу и одлучно прибегавај Господу, са надом да ћеш од Њега добити све потребно за твоје спасење и за привремени живот.
*
Ако Владичица Богородица, због свог јединства са Богом и због беспримерног служења Владици свих, брзо постаје све за оне који Је моле са вером и љубављу за Њено заступништво, избављујући их од свих зала и дајући им све што су молили за спасење, неће ли онда још више Сам Господ? Само не буди маловеран, не буди хладан душом према Њему и безосећајан као камен, већ загревај у себи веру, имај признање за Божија доброчинства, искреније осећање својих грехова и велику љубав према твоме Спаситељу, заједно са Оцем и Духом Светим, који те је заволео неизмерном љубављу.
*
Молећи се Господу, Божијој Мајци или Светитељима, свагда памти да Господ даје по срцу („Да ти да Господ по срцу твоме", Пс. 20, 4). Какво је срце, такав је и дар. Ако се молиш са вером, искрено, од срца, непритворно, онда саобразно вери твојој, степену ватрености срца твога, даће ти се дар од Господа. И обратно, што је хладније срце твоје, што је маловерније, притворније, то је некориснија твоја молитва; она чак тим више гневи Господа, који је Дух и који иште да Му се духом и истином моле (Јн. 4, 24, 23).
Зато, призиваш ли Господа, Божију Мајку, Анђеле или Светитеље, призивај их од свег срца. Молиш ли се за кога од живих или умрлих, моли се за њих од свег срца, изговарајући њихова имена са топлотом у срцу. Молиш ли се за какав дар духовни себи или другоме или да будеш избављен ти или ближњи од неке беде или од грехова или страсти, рђавих навика, моли се за то од свег срца, желећи од свег срца себи или другоме то искано добро, и имај чврсту намеру да се одвикнеш или жели другоме да се ослободи од грехова, страсти и грешних навика, и даће ти се од Господа дар по срцу твоме. „Што год хоћете, тражите и биће вам" (Јн. 15, 7). Видиш да треба обавезно хтети оно што иштеш и само ћеш тада добити. „Молите се један за другога, да оздрављате" (Јак. 5, 16).
*
Буди послушан срцем, речју и делом у свако време за служење другима, без и најмање досаде или љутње, памтећи речи Спаситељеве: „Који хоће да буде већи међу вама, нека вам буде слуга" (Мт. 20, 26).
*
Веруј тврдо, да је у свако време Господ за тебе све. У време молитве Он је за тебе — сила и извршење у Духу Светом сваке речи твоје; у време побожнога разговора Он је — жива вода твоја, огњени поток речи твојих; у свако време Он је — свако добро за тебе. Буди безбрижан крај свога Господа. Он те је оградио Собом са свих страна, свега те прожима и зна све мисли твоје, све потребе и расположења и ако са вером и љубављу будеш стојао у Њему, онда никакво зло неће ти прићи. „Господ је близу, не брините се ни за што" (Филибљ. 4, 6).
*
Бог, као једини Који јесте, свуда Постојећи и Једноставни, у једном тренутку све може да створи и да претвори, као што је то било са чудима у Египту. Једноставни делује једноставно, Свемогући — све може.
*
По поседничкој или боље богаташкој гордости и несхватљивој злоби ми често нећемо да удостојимо ни речи оне који се хране од нас, непријатељски се односимо према њима, уместо да се више смиравамо, као слуге њихове, по речи Господњој: „Који хоће да буде већи међу вама, нека вам буде слуга" (Мт. 20, 26), да би тиме удвостручили узвраћање Владици кроз искрено, непритворно служење Њему у лицу Његове мале браће. О, кротки и смирени срцем Творче, Животодавче, Искупитељу, Хранитељу и Чувару наш, Господе Исусе! Ти нас научи љубави, кротости и смирењу Духом Твојим Светим и оснажи нас у овим врлинама Теби највољенијим, да нам срца не би надимали Твоји богати дарови, да не би мислили да ми некога хранимо, снабдевамо и одржавамо. Ти си општи Хранитељ свих, те храниш, снабдеваш и чуваш све нас; под крилима Твоје доброте, дарежљивости и човекољубља сви се снабдевају и мирно живе, а не под нашим, јер и ми сами имамо потребу да се склањамо под окриље крила Твојих у сваком тренутку живота нашега. Наше су очи упрте у Тебе, Бога нашега, „као што су очи слугу упрте у руку господара њихових, као очи слушкиње у руку госпође њезине, док се не смилује на нас" (Пс. 123, 2—3). Амин.
*
Веруј тврдо у остварљивост сваке речи, особито изговорене у време молитве, памтећи да је Узрочник речи Бог-Реч, да се сам Бог наш, коме се у Тројици молимо, изражава са три речи или имена: Отац, Реч и Свети Дух; да свакој речи одговара биће или да свака реч може да постане биће и дело. Са страхопоштовањем служи се речју и стрепи од ње. Памти да, као што је лична Реч Божија — Син Божији, свагда сједињен са Оцем и Духом Светим, тако и у речи Светога Писма или у молитви или у списима богомудрих Отаца учествује по својој свудаприсутности Отац, као врховни Разум, стваралачка Његова Реч и Извршитељ Дух Свети. Зато никаква реч није празна, већ има или треба да има у себи своју силу, и тешко празнословцима, јер ће дати одговор за своје празнословље. „Јер није немогуће у Бога све што рече" (Лк. 1, 37). То је уопште својство речи — сила и остварљивост њена. Таква она треба да је и у устима човековим.
*
Све силе и чуда извршава Дух Свети. Исти Дух даје једноме силе, а друтоме дејство сила. Ти само говори са вером, а остваривање речи није твоја брига, већ Духа Светога.
*
Веруј тврдо да ти мислиш, осећаш, говориш, крећеш се и делујеш свагда у Богу, такорећи у самом крилу Његовом: „Он стоји у Мени и Ја у њему" (Јн. 6, 56). Он те је у Себи заклонио са свих страна, прожима те и зна те. „Састраг и спреда Ти си ме заклонио и ставио на ме руку Своју" (Пс. 139, 5), говори св. пророк и цар Давид. У Богу су и Божија Мајка, сви свети Анђели и сви Светитељи. Ко може бити ближи и у бољој заједници са верујућим хришћанима, но што су свети Анђели и Свети људи? Призивај са вером, надом и љубављу, како Самог Господа свега, тако и Светитеље Његове, молећи их да те заступе пред Богом. Као што молиш живе за нешто за себе, стојећи са њима лицем у лице, тако моли и Анђеле и Светитеље да се помоле Богу за тебе, верујући чврсто да се они налазе лицем у лице према срцу твоме.
*
Свагда мисли да си кукаван, бедан, сирот, слеп и духовно наг без Бога и да је Он за тебе — све: Он је твоја праведност, освећење, богатство, одећа, твој живот, твоје дисање — све.
*
Тело и крв Христова су првенствено тело и крв, зато што у свакој и најмањој честици тела и крви почива сав Христос, који све делове испуњава. Није то тако у телу људском. У телу и крви Христовој свака честица и капљица јесте свецели Христос, никада неподељен, увек један и исти.
*
Шта је милосрђе? Милосрђе је волети непријатеље, благосиљати оне који нас куну, добро чинити онима који нас мрзе, који нам причињавају несрећу, који нас прогоне, штитити гоњене и остало.
*
Бог је Биће најпокретније и најбрже у саопштавању Своје дарежљивости створењима Својим, особито разумним. Ако су ваздух и светлост по тананости својој покретни и подесни за саопштавање свему што је способно да их прими у себе, онда Владика свега, Дух Свудапостојећи, Сведобри, Бескрајни и Свемогући, није ли бескрајно више и покретљивији и погоднији за саопштавање, но ова мртва, неразумна, материјална створења? 0, како је Владика услужан даваоц онима који верују у Њега и траже Њега! „Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знам од куда долази и куда иде" (Јн. 3, 8). Ако је људска природа подесна за саопштавање, колико је онда више Божија? Ако отац и мајка дају потребно деци њиховој, они — људи по природи, „зли", „колико ће онда више Отац ваш Небески дати добра онима који Му ишту?" (Мт. 7, 11). „А добро чинити и давати милостињу не заборављајте" (Јевр. 13, 16). Јер, заједницу имајмо један са другим (ср. 1 Јн. 1, 7).
*
Ако је Христос у теби кроз често причешћивање светим Тајнама, онда буди сав као Христос: кротак, смирен, дуготрпељив, пун љубави, без страстне привезаности за земаљско, мислећи о горњем (небеском), послушан и разуман; имај у себи безусловно Дух Његов, не буди горд, нетрпељив, не буди страстно привезан за земаљско, ни тврдица, ни среброљубив.
*
Гледај Бога поуздано очима срца и док Га созерцаваш ишти шта хоћеш, у име Исуса Христа, и биће ти. Бог ће бити за тебе све у једном тренутку, јер је Он једноставно Биће, изнад сваког времена и пространства, и у часу твоје вере, твог срдачног сједињења са Њим, учиниће за тебе све што је нужно за спасење твоје и ближњега, и бићеш за то време и сам учесник у Божанству кроз најприснију заједницу са Њим: „Ја рекох: богови сте" (Пс. 82, 6). Као што овога тренутка измећу Бога и тебе нема растојања, тако и између твојих речи (у молитви) и испуњења исто нема растојања: кажеш — и тог часа се остварује, као што и „Бог рече, и постаде; заповеда и показа се" (Пс. 33, 6). Ово — како се односи на Тајне, тако и уопште на духовну молитву. Уосталом, у Тајнама се све извршава ради благодати свештенства, којом је обучен свештеник, ради самог Врховног Првосвештеника — Христа, чију слику на себи носи свештеник, зато, макар он и недостојно носио тај чин на себи, ма имао и слабости у себи, ма био и сумњалица, маловеран или подозрив, то не мења чињеницу да се Тајна Божија изврши одмах у трен ока.
*
Бог Отац, који у разуму и срцу нашем делује кроз Реч Своју ипостасну (Која је Личност), Која се у речи нашој изражава Духом Светим почивајућим у ипостасној Речи, чини да и кроз нашу реч вере, уздања, кротости и љубави, која излази из уста наших, извршава се у тренутку, једном за свагда, од постанка света унапред одређена чудесна дела препорода нашег у Христу, нашег освећења, благодатног оснажења, духовног храњења и лечења, мада су припремни обреди за ово деловање врло дуги — јер је Бог једноставно, свемогуће Биће. На пример, претварање хлеба и вина у тело и крв Христову извршава се онога часа, по изговору речи: „Учини овај хлеб пречасним телом Христа Твога, а оно што је у чаши овој пречасном крвљу Христа Твога. Претворивши их Духом Твојим Светим", јер после ових последњих речи и крстоликог благосиљања руком, у тренутку се хлеб и вино претварају у тело и крв Христову, но не пре тога, јер Божанско свемогућство очекује сарађујућу реч свештеника: „Јер смо Богу помагачи", вели св. Апостол (1 Кор. 3, 9). Крсни благослов при овом, именом Господњим означава да се Тајна извршава Духом Светим у име Исуса Христа и ради Исуса Христа, ради Његовог заступништва, благовољењем Бога Оца.
*
Слуга Божији, при обављању Богослужења и Тајни, треба да је чврсто убеђен да само што помисли и каже — то и бива. Тако је угодно и лако Владици да испуни наше молбе, да ствара или да претвара нешто по нашој речи! Ово убеђење нека буде у теби тако лако и природно, као твоје дисање ваздухом, као виђење гледањем и као слушање слухом. Ти си сам то испробао хиљаду пута на себи, да је ово тачно тако; сам си искусио да међу речима: „рече — и постаде, заповеди — и показа се" (Пс. 33, 9), нема растојања и да су истините у свој својој сили. Нека се ово убеђење упије у тебе са храном твојом и пићем и са дисањем твојим.
*
Литургија је вечера, трпеза љубави Божије према роду људском. Око Агнеца Божијег сви се окупљају на дискосу — живи и умрли, свети и грешни, Црква победоносна и војујућа Црква.
*
За верујућег нема ничега немогућег; жива и непоколебљива вера може за тренутак да учини велика чуда. Уосталом, и без наше искрене и чврсте вере дешавају се чуда; таква су чуда свете Тајне, јер се Тајна Божија свагда догађа, па ма ми били и маловерни при обављању истих или неверни. „Зар ће наша неверност укинути Божију верност" (Рим. 3,3) и злоба наша неће надвладати Божанску доброту и милосрђе, наша глупост — Божију премудрост, наша немоћ — Божије свемогућство.
*
Црква је вечна истина, зато што је сједињена са Истином — Христом и надахњива са Духом Истине. „Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт. 28, 20). „Тело Његово које је Црква" (Колош. 1, 24), вели Апостол Павле.
*
Ти, испуњени сваке неправде, жели да трпиш од људи сваку неправду. Нека се покажу на теби у овдашњем животу судови правде Божије (ср. Рим. 2, 2—3). „Каквом мером мериш" — Господу и ближњем твоме — „онаквом ће ти се и мерити" (Мт. 7, 2). Имај свагда у виду пример највећег праведника Исуса Христа, Сина Божијег, који је и поред праведности Своје претрпео сваку неправду над Собом од људи, подигнут на крст био и умртвљен срамном смрћу.
*
Не буди обесхрабрен, не падај у мрзовољу када те мрзе људи што изобличаваш путеве њихове, но се већма радуј, памтећи речи Спаситељеве: „Блажени сте када вас омрзну људи" (Лк. 6, 22).
*
Човек подиже себи кућу и живи у њој; животиња јазбину и живи у њој; птица гнездо и у њему изводи птиће своје; пчела кошницу са саћем и живи у њој, припремајући себи мед; паук тка мреже, сам живи у њима и њима лови храну себи. Зар Творац неће подићи Себи кућу руком нестворену — тело Своје, као што га је створио у утроби Дјеве Богородице, као што и сада подиже Себи храмове тела Свога у животворним Тајнама, и то онај Творац који је за сва створења чулна или чулно-духовна подигао куће телесне и стално их подиже?!
*
Свештенство и нарочито Светитељи су водени базени, из којих се благодатна вода даје осталим верујућим. „Из његовог тела потећи ће воде живе" (Јн. 7, 38).
*
Како треба да су чиста духовно уста свештеникова, која тако често изговарају свесвето име Оца и Сина и Светога Духа! Још више духовно треба да им је чисто срце, да би примило и осетило у себи сласт тог најчаснијег, дивног и достојног клањања Имена. О, како треба свештеник да се удаљује од телесних наслада, да не би постао тело у коме не живи Дух Божији.
Зар ће свештенику бити до телесних наслада, када му је нужно да се безусловно наслађује јединим Господом и да му Он даје што је молило срце његово? Да ли ће му бити до телесних наслада кад има толико много духовне деце, која му износе своје многоврсне духовне или телесне немоћи, у којима је нужно да им он душевно саосећа, да даје искрене и здраве савете; када га сваког дана очекује подвиг да се од свег срца и са сузама моли за њих пред Владиком да не би на њих насрнуо и покрао их мисаони вук и да им Господ да напредак у животу и вери и знање духовно? Да ли ће бити свештенику до телесних наслада кад треба често да врши службе у храму и да стоји пред престолом Господњим; када треба тако често да служи божанствену, пречудесну Литургију и да буде вршитељ и учесник небесних, бесмртних и животворних Тајни; када му уопште тако често долази потреба да обавља друге свете Тајне и молитвословља? Срце, које воли телесна задовољства, није верно Господу. „Не можете служити Богу и мамону" (Мт. 6, 24).
*
„По плодовима њиховим познаћете их" (Мт. 7, 16). По плоду Литургије — преслатком, преблаженом и животворном — од пречистих Тајни тела и крви Господње познајеш да је она од Бога, да је она — надахнуће Божанског Духа и да овај Пресвети Дух Животворни дише у свим њеним молитвама и свештенодејственим обредима. Како је чудно дрво живота — Литургија! Какви су му листови! Какав је плод! Па „и лишће од (тог) дрвета беше за исцељење народима" (Откр. 22, 2), а не само плод. Јер ко није добио велику духовну корист, мир и сладост у души од самог са страхопоштовањем присуствовања Божанственој Литургији? А оно што производи добар род, то и само треба да је добро. Такав је закон ствари, такав је закон стваралачки.
*
Једно од најмоћнијих лукавстава ђаволских јесте оболелост срца од лености, а са њим и свих духовних и телесних моћи: у срцу пресушује вера, нада и љубав, постајеш неверник, мрзовољан, неосетљив према Богу и људима — со обљутавела.
*
Осећај само искрену потребу за оним ради чега се молиш, па искрено веруј да сваки добри дар и сваки савршени поклон од Бога долази, а не од људи, не од случаја, не од околности, не од судбине; да Владика види и чује сваку твоју потребу, сваки покрет твога срца и твојих мисли; да је Он сведобар, свемогућ и премудар, и да све у тренутку и лагодно, једним покретом мисли Своје, кроз Сина у Духу Светом, може да ти учини оно што је потребно, и све да добијеш. Јер, мада је за људе много немогуће, но ништа није за Бога: „Све је могуће Богу" (Мк. 10, 27).
*
Уздање у молитви састоји се у томе да са вером у Божије присуство и у то да те Он слуша, ти са страхом Божијим изговараш молбе, захваљивања и славопоје Богу. Да их Он прима и да их испуњава, не сумњај и не узнемиравај се нимало, но буди уверен да их је Владика саслушао и принео у наднебески и мисаони Свој жртвеник. По жељи мајке наше Цркве (ако се молимо у име Цркве), а уједно и од срца нашег, Он као Сведобри, Премудри и Свемогући, даће ти мољено и са сувишком у односу на оно колико смо молили или претпостављали. Но срце страстно, привезано за храну и пиће и халапљиво за њима, омлитавило од њих, нема овог уздања, исто као ни срце у коме се крије мржња и непријатељство, повезано са тврдичлуком, среброљубљем и завишћу, док не напусти те своје слабости и не поправи се.
*
Када осењујемо на себи крсни знак, стављамо три прста на горњи крај крста, на чело — као слику Оца, који је нестворени разум; на доњи крај, на стомак — као слику Сина, рођенога пре свих векова из утробе Оца; и на попречни део, на рамена или мишице — као слику Духа Светога, који је мишица или сила Господња или рука Господња, као што је речено: „и Мишица Господња коме се откри?" (Ис. 53, 1; Јн. 12, 38), или „дође онде нада ме Рука Господња" (Језекиљ. 3, 22), тј. Дух Свети.
Још је у човеку слика Свете Тројице: ум који мисли — слика Бога Оца; срце у коме стоји и приказује себе ум — слика је Сина Божијег, личне Премудрости Божије; уста, кроз која исходи оно што је у мислима и на срцу — слика је Духа Светога. „Дуну и рече им: Примите Духа Светога" (Јн. 20, 22).
Када „из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога" (Мт. 15, 1), то онда излази зли дух који се гнезди у срцу човековом. А када „добар човек из добре ризнице срца свога износи добро" (Лк. 6, 45), онда је то слика исхођења Светога Духа од Оца кроз Сина.
Велик је човек! Није узалуд речено: „Рекох: богови сте и синови Вишњега сви" (Пс. 82, 6). „Када оне назива боговима, којима та реч Божија би — а Писмо се не може изменити (тј. шта је речено, то је речено истинито и непроменљиво), зар за Онога кога Отац посвети и посла на свет ви говорите: хули на Бога, што рекох: Ја сам Син божији?" (Јн. 10, 3—36). О, достојанство! О, узвишености човечја! Другачије не гледај на човека, особито хришћанина, сем као на сина Божијег и примај га као сина Божијег, разговарај и опходи се са њим као са сином Божијим по благодати, у Христу Исусу Господу нашем.
*
Неко је био смртно болестан од запаљења желудца девет дана и не добивши ни најмање олакшање од медицинске помоћи, деветог дана ујутро, само што се причестио животворним Тајнама, постао је здрав и устао је са болесничке постеље. Причестио се са чврстом вером. Ја сам се молио за њега Господу да га Он исцели. — Господе, говорио сам, исцели слугу Твога од болести његове. Заслужан је, да му се ово да, јер воли свештенике Твоје и дарове Твоје им шаље. — Молио сам се и у цркви пред престолом Господњим на Литургији, у време молитве: „Ти Си нам даровао ове заједничке и сложне молитве" (за време трећег антифона), и пред самим Тајнама. Молио сам се, измећу осталог, овако: Господе, животе наш! Као што је мени лако да помислим о исцељењу, тако је Теби лако да васкрснеш мртваца. Исцели, зато, слугу Твога Василија од његове опаке болести и не допусти му да умре, како не би горко ридали жена и деца његова. — И послушни се Владика смиловао. То је било избављење за длаку од смрти. Слава свемогућству, доброти и послушности Твојој, Господе!
*
Срце може у једном минуту да се измени неколико пута, ка доброме или ка рђавоме, ка вери или неверовању, ка једноставности (искрености) или лукавству, ка љубави или мржњи, ка добронамерности или зависти, ка дарежљивости или шкртости, ка чедности или блуду. О, како је срце непостојано! О, колико ли опасности! Како је потребна будност и пажња на себе!
*
Не радуј се, када ти лице цвета од пријатних јела и пића, зато што је тада унутрашње лице душе твоје грозно и мртвачко, па се овога пута на тебе односе речи Спаситеља Христа: „Што сте као окречени гробови, који се споља виде лепи, а изнутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоће" (Мт. 23, 25—27), тј. лицемерја и безакоња.
*
О, Владико Господе Исусе Христе, колико си пута обнављао природу моју, коју сам ја гресима мојим лакомислено упропашћивао! Нема томе броја ни мере! Колико си ме пута извлачио из пећи, која је горела унутра у мени, из пећи многоврсних страсти и из понора мрзовоље и очајања! Колико си пута само именом Твојим, које сам са вером призивао, обнављао срце моје искварено! Колико си пута учинио ово кроз животворне Тајне. О, Владико, милости Твојој према мени грешном заиста нема броја ни мере. Шта да Ти принесем или чиме да Ти узвратим за неизмерна доброчинства Твоја према мени, Исусе, животе мој и лакоћо моја! Да будем обазрив на путевима мојим благодаћу Твојом, јер су Теби „угодни сви обазриви на путу" (ср. Пс. 18, 21; 119, 14), као што си Ти Духом Својим, устима оца нашега Давида, рекао. Постараћу се да Ти будем веран, смирен, кротак, негневљив, незлобив, дуготрпељив, радан, милостив, дарежљив, некористољубив и послушан.
*
Милостиња је добра и спасоносна, када се удружи са поправљањем срца од гордости, злобе, зависти, беспослености, лености, прождрљивости, блуда, лаже, обмане и осталих грехова. А ако се човек не стара око поправљања срца свога, но се нада у своју милостињу, онда ће мало добити користи од ње, јер што једном руком зида, то другом руши.
*
Деца Павле и Олга, по безграничном милосрђу Владике, а по молитви мене непотребног, исцелише се од духа немоћи који их је држао. Дете Павле исцељен је у сну, а Олга је добила спокојство у духу и лице јој од мрачног постаде ведро. Десет сам пута ишао да се молим са смелом надом, уздајући се да ме нада неће посрамити, да ће се ономе који куца отворити, да ће ми макар за ову наметљивост Владика дати мољено. Ако је неправедни судија удовољио, на крају, оној жени која му је досађивала (Лк. 18, 3—5), онда ће тим пре Судија свих, најправеднији, удовољити мојој грешној молитви за невину децу: Он ће погледати на труд мој, на идење моје, на молитвене речи и на клечање моје. Тако је и учинио Владика; није посрамио мене грешника. Долазим и десети пут и — деца су здрава. Захвалио сам Владици и пребрзој Заступници (Богородици).
*
„Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби; да и они у Нама једно буду" (Јн. 17, 21). Шта нас раздваја од Бога и међусобно? Новац, храна и пиће, та прашина, тај трулеж и гној. Зашто? Зато што немамо живог хришћанског уздања у Бога. Ми не знамо или заборављамо да је истински живот човеков љубав према Богу и ближњему. Сматрајући да је живот у праху и надајући се у њега, ми не одајемо Оцу Небеском славу која Му припада полагањем на Њега наде наше и свих својих брига, као што треба да је код верне деце Његове у Христу. „Ако сам Ја Отац, где је слава Моја?", пита Господ (Малах. 1, 6). Где је ваша нада у Мене? Где је ваша љубав према Мени? Где је непривезаност страстна за земаљско и трулежно, и где је сведушевна жеља за небеско, духовно и вечно?
*
Када сам жив, тада је тело — моје, зато што дух мој живи у њему. Но када умрем, оно већ није моје, већ власништво Божије и земљино: „Господња је земља и све што је на њој" (Пс. 24, 1); „јер си прах и у прах ћеш се вратити" (Пост. 3, 19). „Који једе Моје тело и пије Моју крв" (Јн. 6, 54), ове речи (вели Христос) значе, да Ја сав почивам у ова два вида Причешћа — у телу и крви и они су Моји по тесној заједници са Мном, као што су тело и крв човекова са душом човека који живи у њима, јер душа прожима све тело и сву крв.
*
Колико је пута смрт ступила у срце моје, предајући почетке своје и телу (томе броја нема), и — од свих смртних прилика Господ ме је избавио, помиловао ме је милошћу неизрецивом, и оживео ме је. О, каквом захвалношћу према Господу треба да је испуњено срце моје „Кад ми Господ не би био помоћник, брзо би се душа моја преселила у ад" (Пс. 94, 17).
*
Наше тело чами и повија главу када је подвргнуто болестима, а када је здраво и храни се задовољствима телесним, оно се одушевљава, скаче и бесни. Не треба обраћати пажњу на варљива чула телесна, а треба презирати уопште сваку глуму телесну и одушевљење, као што треба и добродушно трпети жалости и болести телесне, а духом се храбрити и полагати на Бога.
*
Зашто је нетрпељивост у малом, незнатном послу и већ сами једноставни покрет срца ка нетрпељивости — грех, који се одмах кажњава унутрашње? Такође, зашто се сваки тренутни покрет срца ка греху сматра за грех и одмах се кажњава? Зато што нетрпељивост у маломе јесте залог за нетрпељивост у многоме; води ка нетрпељивости у великоме. Јер душа људска је једноставно биће и само тренутни покрет срца ка греху, већ је грех. Према томе, пошто сваки мали грех води већем, то се он и кажњава у почетку, јер треба да буде уништен. „У малом си ми био веран, над многим ћу те поставити" (Мт. 25, 21, 23). А колико је велико то много? „Око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, што уготови Бог онима који Га љубе" (1 Кор. 2, 9).
*
Када се молиш, настој на сваки начин да осетиш истину или силу речи молитве, храни се њима као са нетрулежном храном, напајај њима срце своје, као росом, и загревај се као огњем благодатним.
*
Господ је све за мене: Он је сила срца мога и светлост ума мога; Он покреће срце моје ка свакоме добру; Он га снажи; Он ми даје добру мисао; Он је одмор мој и радост; Он је моја вера, нада и љубав; Он је моја храна, пиће моје, одећа моја и стан мој. Као што је мајка све за дете — ум, воља, гледање, слух, укус, мирис, осет пипањем, храна, пиће, руке и ноге, тако је и Господ све за мене, када Му се потпуно предам. Но, тешко мени када се удаљујем од Господа. Тада се у мене усељава нечастиви и, ако не би обратио поглед срца мога ка Господу, ако у стешњености од врага не бих вапио Господу за помоћ, тада би нечастиви био за мене свако зло, као што понекад и бива: и злоба моја и мрзовоља, и потпуна изнуреност за ма какво добро, и очајање и мржња и завист и тврдичлук, и хулне и погане мисли, и презир према свему, једном речју — постаје он ум мој, воља моја, гледање, слух, укус, мирис, осет пипања, руке и ноге. Према томе, надај се у Господа, Он је Онај који јесте и бескрајан је по светости, моћи, доброти, милости, дарежљивости и премудрости.
*
Када ти тело пати од болести, памти, да пати први непријатељ твога спасења, који од болести малаксава, те зато трпи великодушно своју болест у име Господа Исуса Христа, који је ради нас претрпео крст и смрт. Још памти да су све наше болести казне за грехе: оне нас чисте, мире са Богом и поново уводе у љубав Његову. Речено је: „Твој мир и Твоју љубав дај нам; јер си нам све дао" (Молитва). Памти да је у болести Господ са тобом: „С њим ћу бити у невољи" (Пс. 91, 15) вели Он. Знај да се је болест појавила на миг Владичин, који нас очински кара. Веруј у време кад си спокојан, а пази да у време несреће не отпаднеш, већ, као мученик Христов, буди постојан у вери, нади и љубави.
*
Бог је једноставно и најсавршеније Биће, тј. најчистија светиња, најчистије добро и правда. А да би се било у јединству са Богом, да би се постало један дух са Њим (јер смо ми од Њега), потребно је, благодаћу Његовом, стећи у себи потпуну једноставност добра, светости и љубави. Сви Светитељи који су на небу, очишћени су крвљу Сина Божијег и Духом Светим, и ни сенке греха у себи немају. Зато су се мучили телом да би очистили себе од сваке прљавштине телесне и душевне и да творе светињу у страху Божијем (ср. 2 Кор. 7, 1), да би се сјединили на векове са тим свеблаженим Бићем. Ради тога и сада постоји у свету Црква света са свим својим уређењем: ради тога је јерархија, богослужење, тајне, обреди; ради тога су постови, да би се очистила и осветила деца Божија, ради сједињења са оним свеблаженим Бићем, које се слави у Тројици — Оцем, Сином и Светим Духом.
*
Ти молиш Господа да би Га волео љубављу снажном као смрт или до смрти. Пази, ево ти Господ шаље љуту унутрашњу болест, која те приближава самој смрти. Не ропћи на Господа, но је трпи храбро, са захвалношћу Господу за ову Његову очинску посету. Управо ће ово значити оно што ти називаш љубављу према Богу, снажном као смрт. И при силним ударима или грчевима од болести, уздај се да је Бог моћан да те избави не само од болести, но и од саме смрти, ако Му је по вољи. Не заволи и не поштеди за Њега тело своје трулежно, већ га предај добровољно и потпуно Господу, као Авраам сина свога Исаака на жртву свеспаљеницу, на вољу Господу који те кара, не губећи веру у доброту Божију и не падајући духом; не дајући устима својим да говоре безумно Богу као да те неправедно тако јако кажњава, тада ћеш принети велику жртву Богу, као Авраам или као мученик Христов.
*
Оно што ми даје спокојство у мислима и у срцу моме, то да се запише за сећање на мене и за трајни мир срца мога, усред брига и сујете живота. Шта је то? То је изрека хришћанска, пуна живог уздања и чудесне умирујуће силе: Господ је све за мене! Ево непроцењивог блага. Ево драгоцености са којом се може бити спокојан у свакој прилици, са којом се може и у сиромаштву бити богат и при посредовању богатства дарежљив и са људима љубазан, са којим и по учињеном греху не сме се губити нада. Господ је све за мене! Он је моја вера, моје уздање, моја љубав, моја снага, моја моћ, мој мир, моја радост, моје богатство, моја храна, моје пиће, моје одело и мој живот, речју — све моје. Тако, човече, Господ је све за тебе, па буди и ти све за Господа. А како се све благо твоје налази у срцу твоме и у вољи твојој, Бог тражи од тебе срце твоје, говорећи: „Сине мој, дај Ми срце твоје" (Приче 23, 26), онда ради извршења Божије воље, добре и савршене, одреци се од извршења воље своје, искварене, страстне и варљиве. Не знај за своју вољу, но знај само за Божију вољу. Говори: „Не моја воља, но Твоја нека буде" (Лк. 22, 42).
*
Хришћанин савршено нема чиме да се горди када чини дела праведна, јер је он спасен и стално се спасава од свакога зла само кроз веру, исто као што чини дела праведна са истом вером. „Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији (и сама вера); не од дела, да се нико не похвали" (Еф. 2, 8—9), да се нико ничим не би гордио.
*
Докле стојимо на усрдној молитви дотле је: спокојно, топло, лако и светло на души, због тога што смо тада са Богом и у Богу; а чим изађемо са молитве напоље, тиме су наишла искушења и разне забуне. О, најблаженије је време молитве!
*
Љубав према Богу почиње у нама да се пројављује и делује када почнемо да волимо ближњега као себе и не штедимо ни себе, нити ишта своје за њега, као слику Божију; када се старамо да му служимо на спасење свим чиме можемо; када се одричемо, ради угађања Богу, од угађања своме стомаку, свом гледању телесном, од угађања свом разуму телесном, који се не покорава разуму Божијем. „Који не воли брата свога, кога види, како може волети Бога, кога не види?" (1 Јн. 1, 20). „А који су Христови, распеше тело са страстима и пожудама" (Гал. 5, 24).
*
Ишти од Господа шта хоћеш. Бог — Отац треба само да зажели, а Творац — Син и Извршитељ — Дух Свети свагда су са Њим и у Њему, као и Он у Њима, и Они су свагда спремни да изврше вољу Оца свемогућег и сведоброг, јер су једно са Њим по доброти и по свемогућству.
*
Дарове Господње не треба задржавати у себи, већ их изливати на друге. Узор је природа: сунце не задржава светлост у себи самом, већ је излива на земљу и на месец. Нарочито пастири не треба светлост своју, или боље светлост Божију, да задржавају у себи, већ да обилно изливају светлост свога ума и знања на друге.
*
Чиме су заузета срца наша? — Бог, који испитује срце и утробе (ср. Пс. 7, 9), види шта се код свих нас дешава у срцу, за шта је у већем делу живота оно привезано; и када би нам Господ дао да видимо све дубине срца људских, онда би се очи наше са ужасом окренуле од ове гомиле свакојаке нечистоте: прељубе, блуда, крађе, лажног сведочења, хуле, гордости и осталога. Какве бисмо гадости опазили у срцу: гадост незахвалности Богу, заборав Бога, неверовање, маловерје, разне привезаности за земаљске ствари, често и најбесмисленије, па безбрижност за небеско и за свој удео загробни, па непажњу и потцењивање Цркве, њених богослужења, обреда и правила, презирање свештених лица, претставника вере и Цркве и каквих још гадости не би (у срцу) видели!
*
Крст без љубави не сме се ни замислити ни претстављати: где је крст, тамо је и љубав. У цркви ви свуда и на свему видите крстове, ради тога да би вам све напомињало да сте у храму Бога љубави, у храму Љубави, распете за нас.
*
Говоре: немаш ли воље, не моли се. Но то је лукава мудрост телесна. Јер, не почнеш ли да се молиш, онда ћеш сасвим отпасти од молитве, јер тело то и хоће. „Царство небеско се с напором узима" (Мт. 11, 12). Без самопринуђивања на добро, нећеш се спасти.
*
При образовању нарочито је штетно развијати само расуђивање и ум, остављајући без пажње срце. На срце треба више од свега обраћати пажњу; срце је живот, но живот искварен грехом. Потребно је да се очисти овај извор живота, нужно је да се запали у њему чисти пламен живота, тако да би он горео и не би се угасио, те да би давао правац свим мислима, жељама и стремљењима човековим, целом његовом животу. Друштво је искварено управо од недостатка хришћанског васпитања. Време је да хришћани схвате Господа, шта Он хоће од нас. А Он управо хоће чисто срце: „Благо онима који су чистога срца" (Мт. 5, 8). Послушајте Његов слатки глас из Јеванђеља. Прави је живот нашега срца — Христос („у мени живи Христос" — Гал. 2, 20). Научите сви мудрост Апостолову, јер то је наш општи задатак: уселити вером Христа у срце своје.
*
Ове руке, које воле да узимају поклоне, сложиће се (у часу смрти) на грудима и ништа неће узимати; ове ноге, које воле да иду на зло, а не воле да стоје на молитви, биће испружене на векове и више неће ићи никуда; ове очи, које воле да са завишћу гледају на успех ближњега, затвориће се, угасиће се за свагда ватра њихова и ништа их неће обмањивати; слух, који се често са задовољством отварао да слуша опадања и клевете, умртвиће се и никакве громове неће чути; једино трубу, која ће васкрснути умрле, чуће слух (наш), и тада ће устати нетрулежно тело наше: или „у васкрсење за живот, или у васкрсење за суд" (Јн. 5, 29). Шта ће од нас живети и по смрти и шта треба да буде предмет свих наших брига у овом животу? — То што ми сада називамо срцем, тј. наш унутрашњи човек, душа наша; она треба да буде предмет наших брига.
Срце ваше чистите целог свог живота, да би оно, или душа ваша, била по том способна да гледа Бога. О телу пак и о његовим потребама брините толико, колико је нужно за одржавање његовог здравља, моћи и доликовања (изгледа). Све ће помрети, све ће земља однети са собом. Настојте да усавршите оно што у вама воли или мрзи, што је спокојно или неспокојно, што се радује или жалости, тј. срце своје или човека унутрашњег (оно што мисли и расуђује кроз ум ваш).
*
Људи у току свег земаљског живота све траже, сем Христа Животодавца, због тога немају живот духовни. Зато су се одали свакојаким страстима: неверовању, маловерју, користољубљу, зависти, мржњи, частољубљу, задовољствима од хране и пића. Само при крају свог живота траже Христа — у причешћу, и то по вапијућој неопходности и као по обичају прихваћеном од других. О, Христе Боже, Животе и Васкрсење наше! Колико смо постали сујетни и слепи! А шта би било са нама да смо Те тражили и да смо Те имали у срцу свом? Језик не може да искаже блаженство које осећају они који Те имају у срцима својим. Ти си за њих и храна јака и пиће неисцрпно, и одећа светла, и сунце, и „мир који превазилази сваки ум" (Филибљ. 4, 7), и весеље неизрециво, и све. Упоређено са Тобом, све земаљско је прах и трулеж.
*
„Дух је оно што оживљава" (Јн. 6, 63). Духу Господњем припада оживљење у створењима у часу њиховог стварања, а Сину Божијем стварање, привођење њихово из небића у биће. Зато се тело и крв Христова претварају Духом Светим из хлеба и вина, исто као што је и у утроби Пречисте Дјеве тело Христово створено Духом Светим од крви Њене. Дух Свети нас ствара у утроби мајке наше, од Духа Божијег су сва наша духовна добра.
*
Царство живота и царство смрти иду упоредо; велим — иду, зато што су духовни. Человођа првога, тј. царства живота, јесте Исус Христос, и ко је са Христом, тај је бесумње у области живота. Человођа другог, тј. царства смрти, јесте „кнез власти ваздушне" — ђаво, са потчињеним му дусима злобе, којих је тако много да далеко надмашују број свих људи који су живели на земљи. Ова деца смрти — поданици „кнеза ваздушнога" — у сталној су борби са синовима живота, тј. са верним хришћанима, и свим лукавствима настоје да их приволе на своју страну, кроз „пожуду тела, похоту очију и гордост живота" (1 Јов. 2, 16), зато што је грех или преступ — њихов елеменат и кроз грехе, ако се за њих не кајемо, прелазимо на њихову страну; док оне (људе), за које греси претстављају као неку свакодневну потребу, који пију безакоње као воду, њих демони не узнемиравају, зато што су они њихова властитост, све док живе безбрижно у односу на своју душу; но само ли се обрате Богу, сазнавши своје грехове вољне и невољне — одмах ће борба запламтети, пукови сатански ће се подићи (и на њих) и повешће непрекидни рат. Из овога видите како је неопходно тражити Христа, као Человођу живота, Победника ада и смрти.
*
Свака мука и стешњеност произилази од маловерја или од некакве страсти која се крије у нама, или од било какве друге нечистоте, коју види Свевидећи, те значи, због тога што је у срцу нечастиви, а Христос није. Христос је — одмор и слобода душе и светлост неизрецива.
*
Ваздух, дување ветра и дисање створења у свету материјалном, одговара дусима у свету духовном и самом нествореном Духу Божијем, Свеоживљавајућем. Зато се Дух, измећу осталог, и јавио „као дување силнога ветра" (Дел. Ап. 2, 2). Због тога и Спаситељ упоређује са дувањем ветра „дисање у душама оних који верују у Духа Божијег" (ср. Јн. 3, 8). У свету материјалном веома је много онога што одговара свету духовном, зато што је свет материјални творевина Духа, а може ли Дух — Творац да не покаже делимично слику Своју и неко сродство у створењима Њиме створенима? Човек је, колико је могуће, најузвишенија слика Божија међу створењима која учествују у материји и чисто материјалним.
*
Љубљењу устима одговара љубљење душом; и ми, љубећи светињу, треба да је љубимо устима, душом и срцем.
*
Чудесно и моћно управља Господ материјалним световима Својом премудрошћу, речју Својом. Као што се честице тела животиња, дрвета, травке и камена држе кохезијом, тако се и сви светови држе стављеним у њих силама и законима. Као што душа носи тело и држи га у животу, тако и Бог носи свет и чини га живим Духом Својим. Не назива се човек узалудно малим светом (микрокосмос). Како је свет као ништавна паучина пред Богом! Како је ништавна паучина тело моје! Све је премудрост, у свакој ћелији материје, и све се премудрошћу и вечним законима премудрости једино и држи. О, премудрости, премудрости! Сви смо ми за своје постојање дужни теби, твоме добром Узрочнику. Моја смрт, моје растварање или разарање, јасно показује да сам пред Тобом као ништавна паучина.
*
Слава Ти, Животе — Оче, Животе — Сине, Животе — Душе Свети, једноставно Биће — Боже, који нас стално избављаш од душевне смрти, коју нам изазивају страсти душе наше. Слава Ти, Триипостасни Владико, јер самим призивом Имена Твога просветљујеш мрачно лице душе и тела нашег и дарујеш нам мир Твој који превазилази свако земаљско и чулно добро и свако схватање (ср. Фил. 4, 7).
*
Моли се непрестано, призивајући име Живоначалне Тројице, да душу твоју не би изненада погодила некаква страст, гордост или завист, или злоба и мржња, или тврдичлук, или среброљубље, или прождрљивост, или гнев и раздражљивост, или осуђивање, или презир, или лаж и клевета и слично. Јер сви ми ходимо посред замки свакога часа и свакога минута у животу. Нека су на стражи сваког часа и сваког минута очи срца твога; нека ти је срце будно не само дању, но и ноћу, по Писму: „Ја спавам а срце је моје будно" (Песма над песмама 5, 2).
*
Ближњег треба волети још више онда када греши против Бога или против нас, јер је он тада болестан, у беди је душевној и у опасности, — управо тада се треба смиловати и помолити се за њега, ставити на срце његово исцељујући фластер — реч милоште, да га уразуми, укори, утеши, да му се опрости и љубав укаже. (Јер Апостол говори): „Праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама" (Ефес. 4, 32).
Сви греси и страсти, борбе и свађе стварно су болести душевне, те тако и треба на њих гледати. Или су све страсти — пожар душе, велики огањ који бесни у унутрашњости, огањ који продире из адске бездани. Њега треба гасити водом љубави, која је моћна да угаси сваки адски пламен злобе и других страсти. Но биће невоља и беда нама и нашем самољубљу када овај пламен будемо увећавали новим адским пламеном, кроз своју властиту злобу и гнев, јер тако постајемо помоћници дусима злобе, који се стално упињу да изазову свакојаке душевне упале (тј. ватре) у људима помоћу многоврсних страсти. Ми тако сами себи стичемо геенски огањ, и ако се не покајемо и не будемо унапред мудри на добро и прости на зло, бићемо осуђени заједно са ђаволом и анђелима његовим на мучење у језеру огњеном.
Према томе, не дозволимо да будемо побеђени од зла, већ побеђујмо зло добром. Кукавни смо ми људи! Како се до сада нисмо научили да сваки грех сматрамо за велику несрећу наше душе и да сажаљевамо из душе, искрено и са љубављу оне који падају у такву несрећу! Зашто не бежимо од греха као од отрова, као од змије; зашто смо огрезли у њему? Ради чега ни себе не жалимо када се излажемо ма каквом греху? Зашто не плачемо (покајнички) пред Господом, који нас је све створио?!
*
Господ зато допушта да нас узбуркају разноврсне страсти у овом животу да би их ми омрзли из свег срца и да све земаљско не сматрамо ни за што, ма како да је драгоцено и пријатно, те да би свим срцем зажелели једино Бога — Извора тишине и живота, да се уз Њега једино приљубљујемо, Њега јединог ценимо изнад свега, као и Његову свету вољу, Његов мир и радост Његову.
*
Одсвуда ти је тескобно на земљи и све те мења: рођаци, другови, познаници, богатство, телесна задовољства, твоје тело; мењају те све стихије: земља, вода, огањ, ваздух и светлост. Зато се приљуби уз јединог Бога, „у кога нема ни промене, ни сенке неке мене" (Јак. 1, 17), који је једини (вечна) Љубав.
*
Необично је да људи раздражљиви, после агоније силног и дугог гнева и после свег доживљеног мучења од њега, постају, како се то каже, послушни, кротки и мирни. Што је речено о гневу и раздражљивости, то треба рећи и о осталим страстима. Сам је Господ одредио за њих казну (садржану) у њима самима, у њиховој јакој агонији. Тако се кажњава гордост, завист, мржња, тврдичлук и среброљубље. Свака је страст и свој сопствени мучитељ и уједно џелат сваког оног човека кога је посела.
*
„Мир имајте и светост са свима; без овога нико неће видети Господа" (Јевр. 12, 14). Не нарушавај мир због било чега трулежног и пролазног и због свога грешног самољубља. Заволи мир више свега, као самог Господа. Нека ти не буде ништа драже од мира и узајамне љубави. Заволимо мир, мир и мир!
*
Душа је човекова слободна сила, јер може да постане добра или зла, с обзиром на то какав јој правац даш. Господе, Сило свемогућа, учврсти душу моју у свакој врлини! На непомичном камену заповести Твојих учврсти, немоћно за ма какво добро, срце моје! Господе, свакодневно доживљајем познајем да сам без Тебе ништа, да без Тебе не могу учинити никакво добро. Да је без Тебе у мени само зло, у разним видовима његовим. Без Тебе сам син погибељи. 0, неизрецива Доброто, испуни срце моје Твојом добротом! Више од свега Те молим: обдари ме да Те љубим свим срцем својим и ближњега свога као самога себе. Нека не будем злобан, горд, презрив, непокоран, већ нек сам незлобив, смирен, нежан поштовалац и послушан. Амин.
*
Како брижљиво ђаво и свет засејавају својим кукољом њиву Христову, која је Црква Божија. Уместо речи Божије усрдно се сеје реч световна, реч сујете. Уместо храмова, свет је измислио своје храмове — храмове сујете светске: позоришта, циркусе и скупове. Уместо светих икона, које не примају љубитељи световности, у свету постоје живописани и фотографски портрети, илустрације и разни други ликови. Уместо Бога и Светитеља, у свету до обожавања поштују своје знамените људе — књижевнике, глумце, певаче, сликаре, који господаре друштвеним поверењем и уважавањем до страхопоштовања. Јадни хришћани! Као да сте сасвим отпали од Христа! Уместо на духовну одећу, сву пажњу у свету обраћају на трулежно одело, на модерна одела и на разне отмене украсе, који се истичу само спољним блеском и скупоценошћу.
*
У болести и уопште у телесној немоћи, као и у жалости, човек углавном не може да гори вером и љубављу према Богу, зато што у жалости и болести срце боли, а вера и љубав захтевају здраво срце, мирно срце; зато се не треба врло жалостити што у болести и жалости не можемо, како би следовало, да верујемо у Бога, да Га волимо и да Му се усрдно молимо. Све има своје време. Некада и за молитву није подесно време.
*
Опходи се према ближњем са правим срцем, тј. истинито и са љубављу, (онаквом љубављу) какву имаш према себи самом, да би и ближњи тебе волео; а ако те и не буде волео, онда ће бар поштовати у твојој личности врлину твоју и односиће се према њој са уважавањем, да би и сам ревновао за њу.
*
Сиромашак, који се храни мрвицама са стола свога господара, да ли ће се гордити што се храни његовим мрвицама? Чиме да се горди, сем својом сиромаштином? Сиромашак — то сам ја; господар — то је Господ; мрвице са Његове трпезе — то су сви благодатни и природни дарови.
*
Какав је знак да је човек — хришћанин, близак Христу? Човек близак Христу обраћа Му се често вером и љубављу; често изговара најслађе Име Његово; често Га позива у помоћ; често Му обраћа свој поглед, мисли и срце. Христос Бог природно се показује код њега и на језику и у погледу, зато што је без Христа он немоћан и невесео. Човек далек од Христа ретко, врло ретко се обраћа мислима Христу, и то не са срдачном вером и љубављу, већ само по некаквој неопходности; и то Му се обраћа као личности која је мало позната његовом срцу, која му не радује и не слади срце и нема за њега сву привлачност. Зато видимо да људи блиски Христу не испуштају Њега из својих мисли и срца; они живе Њиме; Он је њихово дисање, храна, пиће, живљење — све. Због слатког Имена и благодатног додира Исуса Христа са њима, они се, такорећи, приљубљују уз Њега свим бићем својим („Душа моја пријања за Тебе" ... Пс. 63, 8) и у том приљубљивању налазе себи неизрециво блаженство за које свет не зна. Ето знакова по којима се може дознати ко је нашао Христа и ко Га још није нашао. Они који Христа нису нашли, живе у овоме животу без срдачне вере, мисле и брину већма о животном: како да се провеселе, како слатко да пију и једу, како да се лепше обуку, како да задовоље своје пожуде, како да убију време,са којим не знају шта ће, мада их време тражи и, не нашавши их, брзо промиче у њиховим очима, те им лете дани за данима, ноћи за ноћима, месеци за месецима, године за годинама, док на крају не куцне и последњи, страшни час и каже им: Стојте! Ваш је ток (животни) завршен, ваше је време изгубљено, греси и сва безакоња ваша изишла су пред вас и са свом силом својом нападају вас и свом тежином својом вечно ће вас притискивати.
*
Шта значи тражити забаве? Значи хтети да се било чиме испуни болесна унутрашња празнина душе, која је створена за радиност, те не подноси леност.
*
Сва сазнања која се тичу вере, нека су ти свагда као нова, тј. нека свагда имају своју једнаку важност, светост и занимљивост.
*
Господ је савршени Власник и Заповедник све творевине. И ми знамо да наредбе Његове, вољу Његову слуша све створено: анђели и људи са срцем разумним, небо и земља и све што је на њима, штавише и ад (пакао) и што је у њему. Господ заповеда анђелима, и они брзо иду да изврше вољу Његову. Заповеда им да чувају препорођене људе, и они их чувају свег живота и ни у чему не преступају наредбе Његове. Заповеда небу, и оно или даје кишу и росу, или снег и град, или их задржава (и не даје). Заповеда ветровима и води, и они Га слушају; заповеда огњу, и он Му се покорава. Заповеда сунцу, и оно или се помрачава или светли свој земљи и свему што је на њој, грејући је и обасјавајући је. Заповеда земљи, и она даје те ниче разнородно биље; забрањује јој да производи, и она престаје. Заповеда водама да незадрживо падају на земљу, и оне падају, као при свесветском потопу. Заповеда ветровима, и они дувају, бесне и постају рушиоци због грехова наших. Заповеда киту морском да прогута пророка Јону, и он је спреман на лов. Заповеда рибама да напуне мрежу ученицима Својим (тј. апостолима), и оне хитају слушајући заповест Творца свога. Господ заповеда мртвацу да устане и оживи, и смрт бежи од тог човека и долази му живот. Заповеда болести да напусти болеснога, и болест бежи, а болесник устаје као здрав и чио. Заповеда бесовима, и они се без противљења покоравају.
Велико је Име Господње! За хваљење је Име Господње! Он може да претвара створења Своја како Му је угодно, на пример: воду у крв, воду у вино, штап у живу змију, или опет штап у живу биљку; човека у стуб, као жену Лотову; змију у злато, и опет злато у змију, као што је то Господ по молитви угодника Свога Спиридона Тримитунтског учинио. Но особито се сила и власт Господња пројављује када Он мења човека грешника у свети и изабрани сасуд Свој; палога падом ужасним Он подиже; трулога васкрсава и обнавља; човека са мртвом душом и телом Он оживљава; палога у вечну смрт уводи у вечни живот. Ово је чудо над чудима; ово показује бескрајну доброту, премудрост и свемогућство Господа свих створења. Или још и то што је Он Сам, будући Господ свих створења, беспочетан и бескрајан и несместив, Сам изволео и узмогао да постане човек ради нашега спасења. Јер „Логос постаде тело, и настани се мећу нама" (Јн. 1, 14), са људима поживе и по свему беше као човек, осим греха. „Запрепасти се због овога небо, и крајеви земаљски зачудише се, јер се Бог показа телесно" (Канон Ангелима, гл. 8, песма 9). Бог у телу разговарао је са нама, чинио нам је добро, безброј је чуда учинио, пострадао је (о, чуда!), умро је (о, страшног чуда!), васкрсао је, и нас, умрле у Адаму, васкрсао је са Собом!
Славим сведобру, свесвету, свемогућу и премудру моћ Твоју, Господе! Покажи и на мени, Господе, чудну моћ Твоју и, пошто Ти једини знаш начин мога спасења, спаси ме недостојног слугу Твога, не обазирући се на хотимичне и нехотичне грехе моје, знане и незнане, упућујући ме стално на пут Твој и снажећи ме на путу овом благодаћу Твојом, а кроз мене и све остале за које си ме Ти поставио као светиљку, као пастира и учитеља и свештенослужитеља.
Следећа страница
