*
Буди колико је могуће кротак, смирен, једноставан у опхођењу са свима, држећи себе, без претварања, нижим од свих по душевном садржају, то јест грешнијим и немоћнијим од свих. Говори: ја сам мећу грешницима први. Од гордости произилази надменост, хладно опхођење, без икакве искрености са онима који су нижи од нас или од којих не очекујемо да добијемо корист.
*
Како смо брзи на зло и спори на добро! Ево, ја хоћу да будем добар према непријатељу и да на делу покажем своју доброту, али пре но што успем да у срцу постанем добар, већ сам зао. Огњена стрела злобе већ пали моју унутрашњост. Хоћу да будем трпељив, али пре но што утврдим срце у трпљењу, постајем раздражљив и нетрпељив. Хоћу да будем смирен, али је сатанска гордост већ нашла у мени простран кутак. Хоћу да будем умиљат, међутим, када треба да покажем умиљатост, показујем се груб. Хоћу да будем несреброљубив и дарежљив, но среброљубље и тврдичлук, при најмањем поводу, као гладни и ричући лавови већ траже себи храну. Хоћу да будем једноставан и поверљив, но лукавство и сумња већ ми глођу срце. Хоћу да будем сталожен, усредсређен и пун страхопоштовања у служењу Сведржитељу, но лакомисленост и непажљивост срца већ су ме претекли. Хоћу да будем непривезан страстно ни за шта и уздржљив у храни и пићу, но када видим угодно јело и пиће, седам за сто, па као заробљеник, вођен својим стомаком у угодно ропство, лако дозвољавам себи да једем и пијем више но што захтева моја природа. Неуздржљивост и прождрљивост опет ме претичу и присиљавају ми вољу да постане равнодушна према јелу и пићу.
Сличан сам оном болеснику који је тридесет и осам година лежао на одру своме и ма колико пута да је долазио до Овчег базена, који је исцељивао свакога који би први ушао у њега, пошто би Анђео узбуркао воду, „други сиђе пре мене" (Јн. 5, 7). И када ја, болестан од грехова мојих, прикупљам своје моћи и долазим самоме себи, са намером да се погрузим у Бога и изменим на боље, други пре мене силази у моје срце — грех, ђаво ме претиче у мом сопственом дому, у мом сопственом базену срца и не пуштају ме на Извор живе воде — Господу моме, не дају ми да се погрузим у очишћавајући базен вере, смирења, скрушености срца и суза.
Ко ће да ме исцели? — Једини Исус Христос. Када Он види моју искрену и чврсту намеру за исцељење од душевне болести, моју топлу молитву за то, тада ће ми рећи: „Узми одар свој и ходи" (Јн. 5, 8). И ја ћу устати са одра болеснога срца и поћи ћу, тј. удобно, благодаћу Његовом, победићу све страсти и остварићу сваку врлину.
*
За молитву је потребно намерно, смисаоно и изузетно велико смирење. Треба памтити, ко говори и шта говори. Ово је нарочито потребно за време читања молитве Господње „Оче наш". Смирење разара све сплетке вражије. Ах! колико је у нама тајне гордости! Обично говоримо: Ово ја знам; у овоме не оскудевам; ово није за мене; ово је непотребно; у овоме ја нисам грешан. Колико личног мудровања!
*
Грех, страст и ђаво тренутно мењају лице човеково — од сјајнога у мрачно и од доброга у зло. Запазите и овде стваралачку моћ душе. За неку глумицу говоре да изванредно мења црте свога лица и чини необично брзе промене у осећањима, изражавајући их на самоме лицу. Шта је необично? За шта све није способна душа човекова? Из овога следује то да ако душа људска може тако брзо да даје други вид своме лицу, да га тако моћно мења, зар онда Творац свега да не може да створи све што Му је угодно, од сваке материје, као свуда Постојећи и једино Постојећи.
*
Када се молиш, говори у срцу своме против разних вражијих помисли и распаљивања: Господ је за мене све. Тако кроз цео живот, при нападу страсти и било каквих захтева вражијих, у болестима, жалостима, бедама и напастима, говори: Све је за мене Господ; ја сам не могу ништа да учиним, претрпим, савладам, победим — Он је сила моја.
*
„Ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном и Син ће се Човечји постидети њега ..." (Мк. 8, 38). О, презрени стиде! О, ђаволски стиде! О, смраде сатански, који из извора бездана исходиш! Колико је много болесних због тебе! Колико много њих не знају твоју обману и ропски ти се удварају, на погибао душа својих! — Ево светског писца, журналисте, фељтонисте. Пишу, пишу, пишу... шта све не напишу у току свог књижевног или лепокњижевног рада? А о Богу, о Спаситељу Исусу Христу, о Цркви, о Богослужењу, о празницима хришћанским, о васкрсењу тела нашега, о суду, о загробном животу — бар кад би и поменули! Говоре, то није наша област, није наш посао. Ми смо од света, од света и говоримо, зато нас свет слуша; а ако би почели да говоримо о Богу, опрости! — не би нас читали. На такав начин, светска је књижевност потпуно туђа хришћанском духу и, шта више, стиди се духа Христовог.
*
Ђаво нас лукаво потстиче, па уместо да се љутимо на њега самог, улива нам да запажамо грехове ближњега, да би нас озлоједио и раздражио против човека, изазвао презир према њему и тиме нас држао у непријатељству са ближњима и са самим Господом Богом. Зато треба презирати само грехове, погрешке, а не ближњега, који их врши по потстрекавању ђаволском, по немоћи и злој навици. Ближњега треба жалити, са кротошћу и љубављу га поучавати, као онога који се заборавио или као болеснога, као заробљеника и паћеника од свога греха. А мржња, презирање ближњега који је сагрешио, само повећава његову болест, заборав, његово духовно ропство, а не умањује, па и нас чини умно поремећенима, болеснима и заробљеницима властитих страсти и ђавола — њиховог узрочника.
*
Сваки је грех од духа злобе. Онај који се налази у греху јесте роб греха, растрзаван грехом. Зато се опходи са оним који греши без мржње и не сувише строго, знајући општу немоћ. Жали грешника, као болесника или као заблуделог који у тами иде или као свезаног гвозденим везама или као умно поремећеног, јер се све ове особине могу приписати грешнику или оном који се налази под дејством страсти. Потребно је свим сретствима пазити на човека, да га огањ греха не би спалио, помрачио, свезао, бацио у болест и погубио.
*
Навикли смо на дела Божија, па их мало вреднујемо; штавише и човека — највеће дело и чудо премудрости и доброте Божије — ни из далека не вреднујемо онако како би следовало. Пази на сваког човека, домаћег или туђег, као на свагдашњу новост у свету Божијем, као на највеће чудо премудрости и доброте Божије, те навикнутост твоја на њега да ти не послужи као повод за потцењивање истог. Поштуј га и воли, као себе, постојано и непроменљиво.
*
У природи понекад струји топао ветар, благо растворени, па пријатно и лагано допире до тела и додирује га, а на небу је светло. Понекад пак дува ветар хладан, некако тешко и грозничаво пробада до самих костију и недружељубиво се дотиче тела, а на небу и на земљи је мрачно. Некада опет раствор атмосфере је топао и загрева, а некада је ваздух хладан и кочи. Тако је то и у духовном животу: понекад нашу душу окружује и испуњава дах лаки, пријатан, који греје и оживљава, а некада се дотиче срца дах тешки, убитачни, којега прати потпуни мрак душевни. Оно прво је од Духа Божијег, а ово друго је од ђавола. Потребно је привикавати се на све: како се у првом случају не треба понети, тако у последњем не треба падати духом и очајавати, већ усрдно прибегавати Богу.
*
У случају да људи нису створени по лику Божијем, онда се ни Бог не би оваплотио од Пречисте Дјеве. О, како је узвишена наша природа, и у стварању и у искупљењу! Кроз оваплоћење Сина Божијег од Пресвете Дјеве Марије, Бог се најприсније сјединио са људима. „О, Ти, која си Бога са људима сјединила преславним Твојим порођајем и одбачену природу рода нашега са небеском саставила" (Молитва Пресв. Богородици на Повечерју), слава Ти, достојно слављена од свих умних створења! Јер си такву чистоту и благодат од Бога задобила, да си могла по вољи Бога Оца, садејством Светога Духа, оваплотити Сина Божијег! Но удостој, о! Госпођо, и нас да достигнемо чистоту духа и тела причешћем божанственим Тајнама — телом и крвљу Сина Твога.
*
Кроз Своје оваплоћење Господ је ступио у најближи однос са човеком. Чудо! Сам Бог сједињен је у једну личност са човеком, Бог се очовечио — „Логос постаде тело" (Јн. 1, 14). Сам је Бог јео нашу телесну храну и пио наше пиће, лежао је у јаслама и становао у кући. Несместив у небесима, ходао је стопама по земљи, по води, по ваздуху (говори се: „иде на небо", Дел. Ап. 1, 10). Прикован је на дрво Онај који је „о ништа заповешћу Својом земљу окачио" (Канон Часном Крсту 5. глас, ирмос). Сва земља, вода и ваздух — све је освећено очовеченим Сином Божијим. Зато Му је мила земља — овај привремени стан човеков, гостионица рода људског, место обитавања Његовог међу људима. Но особито су Му мили сами људи, чију је душу и тело Он примио у јединство Своје личности, а особито истински хришћани. Он је у њима — и они у Њему.
*
Шта човек треба највише да жели? Избегавање, одбацивање и опраштање грехова и стицање светости. Зашто? Зато што греси, као на пример: гордо и зло опхођење са ближњима, зла сумњичавост, користољубље, тврдичлук, завист и друго раздвајају нас од Бога, Извора живота, удаљују нас од везе са људима и бацају нас у смрт духовну; а кротко, смирено и незлобиво опхођење са свима, па и са непријатељима нашим, затим простодушност, некористољубивост, задовољство малим и неопходним, дарежљивост према свакоме и други врли поступци сједињују нас са Богом, Извором живота, и људима постајемо љубазни. Подари, зато, Господе, да потпуно избегавамо грех и да привикнемо на сваку врлину, помоћу благодати Твоје. Да, Владико Господе, ми не можемо чинити никакво добро кад „смо зли" (Мт. 12, 34).
*
Онима који су озлојеђени на нас или нам завиде или се пред нама горде, не треба одговарати са љутњом, срдњом и гордошћу, како је то обично својствено нашој исквареној природи, већ их треба жалити, као обузете адским пламеном и смрћу духовном, те се молити за њих из дубине срца да Господ ублажи мрак душа њихових и да им обасја срца светлошћу Своје благодати. Ми постајемо помрачени од својих страсти и не видимо бесмисленост и гадост њихову и својих поступака, но када нас Господ обасја светлошћу Своје благодати, тада се као из сна будимо и јасно видимо гадост и безумље својих помисли, осећања, речи и поступака; срце наше огрубело до тога времена, сада се омекшава, злоба пролази и место ње појављује се доброта, умиљатост, снисходљивост. Зато треба, по речима Спаситеља нашега, волети непријатеље, благосиљати оне који нас куну и чинити добро онима који нас мрзе (ср. Мат. 5, 44; Лк. 6, 27, 28), јер су они браћа наша слепа и заблудела.
*
Садашњи је живот изгнанство; речено је: „И Господ Бог изгна га из врта Едемскога" (Пост. 3, 23). И сви смо ми дужни да упорно тежимо кроз покајање и дела достојна покајања, ка својој отаџбини. Владико, „жељену отаџбину дај ми, рајским становником опет ме учини" (Субота, тропар на Непорочне). Садашњи је живот уски пут, пут жалости, лишавања и болести. Што је теснији овај пут, то је убедљивије и верније да стојимо на правом путу, а што је шири, онда смо несумњиво ближи погибији.
Садашњи живот је свакодневна, жестока и огорчена борба са непријатељима нашега спасења, особито са дусима злобе испод неба, који нас ни један дан не остављају на миру, но непрестано над нама лукавствима и у нама потпаљивањем разних страсти и жаокама њиховим најосетљивије рањавају. Зато памти, да се противу нас води непрекидна борба, да није време за одмарање, весеље ни забаве у овом животу, даном нам ради припреме за будући, ни онда када нас невоље испробавају, а ни онда када нам изгледа да смо потпуно мирни и срећни; када се, на пример, одајемо задовољствима у позоришту, на вечерама; када се шепуримо у гиздавим оделима и украсима; када се одајемо наслади стомака, вртимо на веселим играма, одлазимо у дивним кочијама и остало.
Усред свих твојих свакодневних животних задовољстава, човече, над тобом притиска највећа несрећа. Грешник си, непријатељ си Божији и у великој си опасности да изгубиш вечни живот, особито ако живиш немарно и не чиниш дела достојна покајања. Над тобом притиска гнев Бога твога, нарочито ако Бога, кога си увредио, не умилостивиш твојом молитвом, покајањем и поправљањем. Према томе, није ти до уживања, но пре до суза. Уживања треба да су ретка, и по преимућству таква која ти даје вера при духовним свечаностима.
*
Бог има свемогућу власт над свим материјалним световима, и још већу, предивну, предобру и свеправосудну власт над светом духовним — Анђелима и људима. У руци Његовој сви су духови, њихов одмор и блаженство, као и морење и мука злих духова и злих људи.
*
Као што понекад хулимо Божанство, са непоштеним, мрачним и злобним садржајем душе своје, хулимо Оца, Логоса и Духа Свесветога, Духа Утешитеља, тако је, насупрот, човек са добрим расположењем своје душе способан да све утеши речима и да тиме слави Оца и Сина и Светога Духа Утешитеља. „Да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољи, утехом којом нас саме Бог утешава" (2 Кор. 1, 4).
*
Господ је Сведржитељ. Његово сведржитељство обухвата све створено: све горње и доње, умно и материјално, Анђеле и људе, небо и све што је на њему, земљу и све што је на њој, море и све што је у њему. Његово сведржитељство коначно, обухвата све уопште и све делове створенога. Тако, оно обухвата и срце човеково и мисао његову; зато се говори да је „срце царево у руци Божијој" (Приче 21, 1). Стога и Апостол говори: „Не да смо кадри од себе помислити што, као од себе, него је наша способност од Бога" (2 Кор. 3, 5). Ако благодат Божија остави срце моје и ум мој, ја постајем као прах кога ветар носи, без икакве моралне чврстине и са склоношћу ка свакојаком злу. Ум и срце постају ми празни, мали, мрачни и немоћни.
*
Дјева Марија — Богородица, најдобродушнија од свих синова и кћери људских, као Кћер Бога и Оца, који је љубав, Мајка је Бога Логоса, Љубави наше, изабрана Невеста Духа Свесветога, који је љубав једнобитна Оцу и Логосу. Како да се не обраћамо таквој Владичици и да не очекујемо од Ње сва добра духовна!
*
Стави у душу твоју чврсту намеру да силно мрзиш сваки грех, у мислима, речима и у делима, и када настане искушење за грех, успротиви му се храбро и са осећањем мржње према њему; само пази да ти се мржња не окрене на личност брата твога, који ти даје повода за грех. Грех мрзи свим срцем, а брата жали. Уразумљуј га и помоли се за њега пред Вишњим, који види све нас и испитује срца и унутрашњост нашу. „Јер још до крви не дођосте борећи се против греха" (Јевр. 12, 4). Без учвршћене у срцу мржње према греху, немогуће је не падати често у њега. Самољубље треба из корена исчупати. Сваки је грех од самољубља. Грех се свагда претвара, правећи се да нам је добронамеран, обећавајући нам изобиље и одмор. „Род је на дрвету добар за јело и милина га је гледати и да је дрво врло драго ради знања" (Пост. 3, 6). Ето какав нам се свагда показује грех.
*
Ако нас Анђели чувари не би штитили од сплетки злих демона, како би ми често падали из греха у грех, како би нас тада мучили бесови, који се наслађују мучењем људи, што и бива када Господ допусти да за време од нас отступи Анђео чувар и да нас смућују бесови. Да, Анђели мира, верни наставници, чувари душа и тела наших свагда су са нама, ако их ми својевољно не одагнамо од себе гадошћу телесне похоте, гордошћу, сумњом и неверовањем. Као да осећаш да те покривају крилима нематеријалне славе своје, али их само не видиш. Мисли, расположења, речи и добра дела — од њих су.
*
Враг често рањава душе наше злобом својом и опаљује нас. Ово се рањавање шири у срцу као гангрена, ако је молитвом од вере не зауставиш. Али и Бог рањава душе наше љубављу Својом, но ово је рањавање лако, слатко, не опаљује, већ загрева и оживљава.
*
О покајању. Покајање треба да је искрено и потпуно слободно, а никако изнуђено временом, обичајем или лицем које исповеда. Иначе, оно неће бити покајање. Речено је: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско" ((Мт. 4, 17); приближи се, тј. само дође, не треба дуго да се тражи, оно тражи вас, ваше слободно расположење, тј. сами се кајте са срдачном скрушеношћу. „Он их крштаваше у Јордану и исповедаху грехове своје" (речено је за крштаване од пророка Јована, Мт. 3, 6), тј. сами признаваше да су у гресима својим. А пошто је молитва наша првенствено покајање и мољење за опроштај грехова, онда и она треба да је свагда неизоставно искрена и потпуно слободна, а не присилна и изнуђена обичајем или навиком. Таква треба да је молитва и онда када је захваљивање и славопој Богу. Захвалност претпоставља да је у души обасутог доброчинствима, пуноћа слободног и живог осећања, које се слободно излива кроз уста: „Од сувишка срца уста говоре" (Мат. 12, 34). Славопој Богу претпоставља занос дивљења у човеку, који созерцава (сагледава) дела бескрајне доброте, премудрости и свемогућства Божијег у свету моралном и материјалном и зато је такође природно да оно треба да је дело потпуно слободно и разумно. Уопште, молитва треба да је слободни и потпуно свесни излив душе човекове пред Богом. „Изливам душу своју пред Господом" (1 Сам. 1, 15).
*
Да би нам очистио и распламсао молитву, Господ допушта нечастивом да болно распаљује нашу унутрашњост, да би ми, осетивши у себи туђи огањ и патњу од њега, постарали се да унесемо у срце своје са смиреном молитвом огањ Божији, огањ Духа Светога, који оживљава срца наша.
*
Господ попушта врагу да нас куша ради провере наше, ради снажења наших духовних моћи у борби са врагом, и да би сами боље видели чему нагиње срце наше: ка трпљењу, вери, нади, љубави и уопште ка врлини, или ка љутњи, маловерју, роптању, хули, злоби и очајању. Зато не треба падати духом, већ добродушно и са трпљењем подносити мрак срца, који наилази на нашу душу да је ослаби и гони ка нетрпељивости и огњу злобе, тузи и стешњености, знајући да је ово неопходно у поретку нашег духовног живота, као и да нас Господ овим проба да ли ћемо похулити на пут прави, пут свете вере и врлине или ћемо се сагласити са путом злим. Ми смо слободни и обавезни смо да се сами, по могућству, са напором, снажимо у вери и врлини, дотле „да и живот свој положимо" (Јн. 15, 15) за пут правде. А како би се ово остварило, ако не би било искушења са нама?
*
Ђаво убија срца свештеника леношћу, сувом хладноћом и неплодношћу, да не би проповедали Јеванђеље народу Божијем, да им не би говорили сву вољу Божију. Некад он делује у срцу и убија га неосетљивошћу, да молитва не буде искрена, но само по навици. Он не даје срцу да на молитви созерцава узвишеност савршенстава Божијих, узвишеност Богомајке, Светих Анђела и Светих Божијих људи. Ђаво је тако оштар трун, који ти у свако време и одасвуда иде у очи срца, те их тако помрачи и савлада; он је тако отровна прашина, која се стално носи у нашој мисаоној атмосфери и пада љуто на срце, нагризајући га и рањавајући га. То исто он ради и са другим учитељима закона, рањавајући срца њихова сувом хладноћом, неплодношћу и стешњеношћу, да не би могли са саосећањем предавати младом поколењу винограда Христовог истине Божије и напајати их са живоносним токовима Јеванђеља.
*
Ево светског друштва: говоре и говоре, већином пресипају из празног у шупље, нема речи о Богу, о заједничком Оцу свих, о Његовој љубави према нама, о будућем животу, о награди — зашто? Стиде се да поведу реч о Богу. Но, што је чудније од свега, то је да и људи за које се веровало да су побожни, сама светила, ретко говоре о Богу, о Христу Спаситељу, о драгоцености времена, о уздржљивости, о васкрсењу, о суду, о будућем блаженству и вечним мукама, у кругу својих породица и у кругу световних људи, а често проводе време у празним разговорима, играма и забављању! Опет зато што се стиде да поведу такав разговор; боје се да не досађују или страхују да неће сами издржати да од срца воде реч о духовним предметима.
О, свете, прељуботворни и грешни! Тешко теби у дан суда од заједничког и непристрастног Судије! „Својима дође и своји га не примише" (Јн. 1, 11). Да, није прихваћен од нас Господ и Створитељ свих! Није примљен у домове наше, у разговоре наше. Или ево, човек чита свету књигу или чита на глас молитве, но зашто их некада чита као без воље, нерадо, језик му замуцкује? Уста му једва говоре, не од сувишка срца, већ од стешњености и празнине. Због чега је ово? Од посејане ђаволом немарности у срцу према духовном читању или према молитви и од лажнога стида. 0, бедни смо, бедни смо, ми људи! На чему би требало да заснивамо највећу част, од тога се стидимо! 0, створења незахвална и пакосна! Какве ли муке заслужујемо са таквим понашањем?
*
Када нечастиви не успе да освоји хришћанина на путу спасења жалостима и стешњавањима, сиромаштвом и другим разним лишавањима, болестима и свакојаким напастима, он се баца у другу крајност: напада га самим здрављем, одмором, негом, болећивошћу срца, душевном неосетљивошћу духовних добара или богатством спољашњег живота. О, како је опасно ово последње стање! Оно је опасније од првога стања, стања жалости и стешњености, стања болести и осталога. Овде ми лако заборављамо Бога, престајемо да осећамо Његову милост, дремамо и спавамо духовно. „А будући да Женик одоцни, задремаше све и поспаше. А у поноћи стаде вика! Ево Женика где иде, излазите му у сретање" (Мт. 25, 5—6). У жалостима се ми и нехотице стално обраћамо Богу за спасење, непрестано осећамо да је Бог, Бог спасавања наших, „Бог који спасава", да је Он наш живот, наше дисање, наша светлост, наша снага. На тај начин хришћанину је боље да живи у каквим било жалостима.
*
Молитва је дисање духовно. Молећи се ми дишемо Духом Светим. „Молите се Богу Духом Светим" (Јуда 1, 20). Према томе, све су црквене молитве — дисање Духа Светога, као да је духовни ваздух и уједно светлост, духовни огањ, духовна храна и духовно одело.
*
Душе Свети, сви смо ми хришћани Твој дах, Твој пород после крштења, али и по првом стваралачком дувању у лице првога човека сви смо ми, сва племена земаљска — Твој дах и Твој пород! Помилуј зато и пресаздај све нас, Душе Свети! Дахом Својим прогнај смрад грехова и страсти наших и искорени смрад свих грешних склоности!
*
На молитви свагда чврсто веруј и памти, да ти свака мисао и свака реч твоја може постати дело. „Јер није немогуће у Бога све што рече" (Лк. 1, 37). „А ко се Господа држи, један је дух са Господом" (1 Кор. 6, 17). Значи, и твоја реч неће бити немогућа. „Све је могуће ономе који верује" (Мк. 9, 23). Чувај реч: драгоцена је реч. „За сваку реч празну коју реку људи, даће одговор у дан суда" (Мт. 12, 36).
*
Реч је израз истине, сама истина, биће, дело. Реч претходи сваком бићу, свакој ствари, као узрок њиховог постојања — прошлог, садашњег или будућег. „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, говори Господ, Који јесте и Који беше и Који ће доћи, Сведржитељ" (Откр. 1, 8). Тако говори стваралачка Реч Очева. У Њему — Речи — узрок је свих ствари садашњих, прошлих и будућих.
*
Због чега поштујемо Крст са тако великом побожношћу, те у молитвама помињемо силу његову после заступништва Пресвете Богородице и Небеских Сила, пре свих Светих, а некад и пре Сила Небеских? Зато што је после страдања Спаситељевог крст постао знак Сина Човечјег, тј. крст означава самог оваплоћеног и пострадалог ради нашега спасења Сина Божијег. На крсту је Христос принео Себе на жртву Богу Оцу за наше грехе, на њему и њиме спасао је нас „од робовања ђаволу", па зато крст и поштујемо са тако великом побожношћу. Због тога је за верујуће он свагда велика сила, која избавља од свакојаких зала, особито од злодела невидљивих непријатеља.
*
Као што се светлост, ваздух и вода налазе заједно, узајамно прожимају једно друго и при томе се не сливају, но свако остаје оно што јесте: светлост остаје светлост, ваздух — ваздух, вода — вода, задржавајући у пуноћи своја посебна својства, а суштина им чини једну материју, тако се на неки начин и Личности Пребожанствене Тројице налазе свагда заједно и не деле се једна од друге: Отац је у Сину, и Син је у Оцу, и Дух Свети од Оца исходи и у Сину почива, но у исто време свака Личност остаје са Својим личним својствима. Бог Отац је нерођен, нестворен и не исходи; Син је рођен; Дух Свети исходи од Оца, а суштина код три Личности је једна — Божанствена, једноставна суштина. Ова се сличност заснива на речима самога Господа нашега Исуса Христа, који Себе назива Светлошћу света, а о Духу Светом говори и упоређује Га са дејством Воде: „Који у Мене верује, као што Писмо рече, из његова тела потећи ће реке воде живе. Ово рече за Духа кога требаше да приме они који верују у име Његово" (Јн. 7, 38—39). Упоређује Га такође ваздуху или ветру: „Дух дише где хоће, и глас Његов чујеш а не знаш од куда долази и куда иде" (Јн. 3, 8). Света Црква пева о Духу Светом: „Ако коме Свети Дух по достојанству удахне (тј. надахне га), тај се брзо уздиже изнад земаљских" (Степена, глас 6, на Слава).
*
За Господа је да да тело неком другом бићу — животињи или биљци — исто као што је за
нас да сашијемо и обучемо на себе одећу; узео си је, сашио и обукао. „Кожом си ме и месом оденуо, костима си ме сплео и жилама" (Јов. 10, 11). А колико је бескрајно мноштво и разноликост материје код Господа, од које Он, Ствараоц, прави разне одеће, са различитим кројевима за створења Своја (животиње, птице, рибе, инсекте, гмизавце)! Једном ће Он оденути нас светлошћу као сунчевом у Царству Своме! „Са десне Ти стране стоји царица ... сва је украшена ... хаљина јој је златом искићена" (Пс. 45, 9, 13). „Тада ће праведници засијати као сунце" (Мт. 13, 43). А сада смо одевени земљом, водом, ваздухом, топлотом — таква нам је одећа. Како су премудро и згодно начињени и сједињени сви ови елементи у нашем бићу! Оно није тешко, а лепо је. О, премудри и свемогући Уметниче! Животворни Уметниче! Како је код Тебе све прелепо, складно и живо! Код Тебе је и прашина жива, код Тебе се и прах креће!
*
У молитви је главно да се пре свега побринемо за живу, јасно видећу веру у Господа: претстави Га живо пред собом или у себи самом, и тада — ишти шта хоћеш од Христа Исуса у Духу Светом, и биће ти. Ишти једноставно, ништа не сумњајући, и тада ће Бог твој бити све за тебе, Он који у трену чини велика и дивна дела, слично томе као што крсни знак остварује велику силу. Ишти не само за себе самог, већ и за све верне, за цело тело Цркве, духовна и материјална добра, не делећи себе од осталих верујућих, него се налазећи у духовном јединству са њима, као члан једног великог Тела Христовог — Цркве. И волећи их све као децу Своју у Христу, Сину Своме, Отац ће Небески тебе испунити великим миром и слободом.
*
Када се молиш, будно пази на речи молитве и осећај их срцем. Не скрећи умом од њих ни у какве помисли. Молећи се у време богослужења, вршења тајни и молитвословља за разне случајеве, чврсто приони срцем за саме речи црквених молитава, верујући да ни једна реч није стављена узалуд, да свака има своју силу и да је у свакој речи сам Господ у Три Личности, „Који свуда постоји и све испуњава" (Из молитве Царе Небески). Мисли: ја сам ништа, све чини Господ. Још мисли: када ја говорим — Бог Реч и у мени говори. Ја ни о чему не бринем. Речено је: „Све бриге пренесите на Њега, јер се Он брине за нас" (1 Петр. 5, 7).
*
Читаш световни дневник или новине; лако и пријатно их читаш и лако свему верујеш. Но када узмеш да читаш духовни дневник или књигу, особито црквену, или почнеш да читаш молитве, некада ће ти бити тешко на срцу, сумња ће те мучити, неверовање, помрачење и нека одвратност. Многи ово признају. Због чега то настаје? Не од својства самих књига, већ од својства читалаца, од особина њихових срца, и главно — од ђавола, непријатеља људског, непријатеља свега светога: „Долази ђаво и узима реч из срца њиховога" (Лк. 8, 12). Када читамо световна дела, ми га не дирамо и он нас не дира. Када прихватимо свештене књиге, почињемо да мислимо о своме поправљању и спасењу, тада идемо против њега, љутимо га, мучимо злобу његову, и ево он напада на нас и узајамно нас мучи. Шта да се ради? Не напуштати добро дело, по душу корисно читање и молитве, и треба трпети и у трпљењу спасавати душу своју. „Трпљењем својим спасавајте душе своје" (Лк. 21, 19), говори Господ.
Исто треба применити и на позоришта и цркве, на сцене и богослужења. У позоришту се многи пријатно осећају, а у цркви тешко и досадно. Због чега? Због тога што је у позоришту све лепо прилагођено чулном човеку и ђавола тамо не дирамо, већ га тешимо, а он нам причињава задовољство, не дира нас, и мисли: веселите се, другови моји, смејте се само, али Бога не помињите. У цркви је пак све прилагоћено побуђивању вере и страха Божијег, побожних осећања, осећања наше грешности и покварености; и тад ђаво усејава у срце наше сумњу, мрзовољу, тугу, лукаве, прљаве и хулне помисли, и ево — човек сам себи није рад и не може да стоји, тешко да отстоји један час. И брже бежи ван. Позориште и црква су супротности. Оно је храм света, ово је храм Божији; оно — идолски храм, а ово — храм Господњи.
*
Када те моле да се помолиш за спасење некога од телесне смрти, на пример: од утопљења, од смрти услед болести, од ватре или неке друге невоље, похвали веру оних који те позивају за ово и реци: Нека је благословена вера ваша; по вери вашој нека да Господ да се испуни моја недостојна и слабоверна молитва и нека ми Он дода вере.
*
Себи све лако прашташ кад погрешиш против Бога или против људи, зато лако опраштај и другима. Воли ближњега као себе и опраштај му много. „Господе, колико пута ако ми сагреши брат мој да му опростим? До седам пута? Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам" (Мт. 18, 21—22), рече Господ. По овоме се и познаје љубав. Штавише, ово је још мало за љубав: љубав воли непријатеље своје, чини добро мрзитељима, благосиља проклињатеље њене и моли се за увредиоце (Лк. 6, 27—28).
*
Господ, као познавалац срца, зна нашу шкртост и ситни користољубиви рачун у случају када предстоји да откажемо гостопримство или дар људима од којих не очекујемо да ћемо примити исто, па нам обећава да ће у дан Суда узвратити не само за то што смо нахранили гладнога, напојили жеднога, одели нагога, посетили болеснога и онога у тамници, но је обећао награду штавише и за једну чашу студене воде дату хришћанину или — у име Христово — неверујућем. „И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти" (Мт. 10, 42). О, милосрђе Христово! Ко се после овога неће постидети због строгости срца свога и срамне шкртости!
*
Ђаво, као дух, као једноставно биће, може да нас спотакне и душу рани само једним тренутним покретом помисли лукавства, сумње, хуле, нетрпељивости, љутње, злобе, тренутним покретом страстне привезаности срца за ма шта земаљско, покретом виђења својим очима, прељубе, и осталим страстима. Може искру греха да распири, са својственом му препреденошћу и злобом, у пламен који би беснео адском силом у унутрашњости човековој. Треба се држати и све моћи своје снажити у истини Божијој, одбацујући лаж, маштања и злобу ђаволску у самом њиховом почетку. Овде човек треба да је сав пажња, сав око, сав адамант, неразорив у свим деловима својим, чврст и неповредив. О, слава, слава победи Твојој, Господе! Тако да побеђујем влашћу силе Твоје невидљиве и видљиве непријатеље, у све дане живота мога, до последњег даха мога. Амин. О, једноставна веро! не напуштај ме.
*
Немој имати страстну привезаност не само за храну и пиће, одело, пространи и добро украшени стан и за богати прибор домаћи, већ ни за своје здравље, штавише ни према самоме животу своме немој да имаш страстну привезаност, но га предај вољи Господњој, говорећи: „Мени је живот — Христос, а смрт добитак" (Филиб. 1, 21). „Ко омрзне живот свој на овоме свету, сачуваће га за живот вечни" (Јн. 12, 25). Страстна привезаност за привремени живот и за здравље, води ка многим удаљавањима од заповести Божијих, ка попуштању телу, нарушавању постова, удаљавању од доброг и савесног вршења обавеза службе, ка мрзовољи, нетрпељивости и раздражљивости. Никада не спавај вечером пред вечерњим правилом, да ти срце не огруби од неблаговременог сна и да га не спотакне нечастиви окамењеном неосетљивошћу на молитви. „Будите трезни и пазите" (1 Петр. 5, 8). „Стражите и молите се Богу да не паднете у напаст" (Мт. 26, 41). „Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечји доћи" (Мт. 25, 13). „Стражите, дакле, јер не знате када ће доћи господар од куће: увече или у поноћи или у петле или ујутру. Да не дође изненада и нађе вас да спавате. А што вам кажем, свима кажем: стражите!" (Мк. 13, 35—37).
*
Браћо моја, молите се Мајци Божијој када се бура непријатељстава и злобе подигне у дому вашем. Она, Сведобра и Свемоћна, може лагано и најзгодније да умири срца људска. Мир и љубав од самог Бога произилазе, као из свог Извора, а Владичица је у Богу, једно са Богом и, као Мајка Христа-Мира, ревнује и моли се за мир свега света, особито за све хришћане. Она има свемоћ да мигом Својим прогони од нас духове злобе испод неба, те вазда будне и марљиве сејаче злобе и непријатељства мећу људима, и да свима, који Јој притичу са вером и љубављу под моћну заштиту Њену, подари брзо и хитро мир и љубав. Ревнујте и сами да би очували веру у љубав у срцима својим; ако се не будете и сами старали за то, онда се нећете удостојити заступништва за вас пред Богом Мајке Божије. Притом будите свагда усрдни и побожни поштоваоци Мајке Господа Свевишњег. Јер, „Достојно је, заиста, блаженом звати Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну", узвишенију од свих створења и Заступницу рода људског. Старајте се да у себи однегујете дух смирења, јер је Она сама смирена, као нико од смртних, и са љубављу гледа само на смирене. „Погледао је на смирење слушкиње Своје", говори Она Јелисавети „о Богу Спаситељу Своме" (Лк. 1, 48, 47).
*
Не допусти да ти нечастиви сеје у срцу злобу и непријатељство против ближњега, не дај јој да се ни на какав начин гнезди у срцу твоме; иначе твоја злоба, ма и неизговорена речима, но само изражена у погледу, може да кроз поглед зарази и душу брата (јер ништа није тако заразно као злоба, она нарочито згодно заражује оне који имају у срцу сувишак будне злобе) и да искру злобе у њему распири у пламен. Чувај се: „Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити" (Мт. 7, 2). „Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видело изићи" (Лк. 8, 17).
*
Имај добру хришћанску врлину да од срца благосиљаш оне који те проклињу и тиме да угодиш Христу твоме, који је рекао: „Благосиљајте оне који вас куну". Воли „непријатеље своје", искрено, не обраћајући пажњу на њихово непријатељство, већ на слику Божију по којој су створени, видећи у њима самога себе. Чини добро онима који те мрзе, као син Оца Небеског који је „благ и незахвалнима и злима", верујући да ћеш добрим победити зло, зато што је добро свагда моћније од зла. — „Молите се Богу за оне који вас вређају", да молитвом и њих, избавиш, ако Богу буде у вољи, од лукавства, злобе и сплетки, а и да себе избавиш из опасности. — „А свакоме који иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти" (Лк. 6, 27, 28, 30, 35), јер је све Божије и Господ, ако хоће, може ти све одузети. Памти, да си сам наг изишао из утробе мајке своје и да ћеш наг и отићи (Јов. 1, 21) и ништа са собом нећеш понети. Ако тако будеш живео, стећи ћеш себи непроцењиво благо мира и љубави и дуге године живећеш на земљи, јер је речено: „Кротки ће наследити земљу и наслађиваће се обиљем мира" (Пс. 37, 11 и Мат. 5, 5).
*
Владико, ја само у Тебе гледам очима срца и у Тебе верујем без сумње. Ти Сам знаш, шта и како ћеш ми подарити. Ти си ризница свакога добра, Ти си доброта, премудрост, свемогућство, које се преобилно излива на сва створења. О, Владичице, тако и на Тебе гледам, „Ти сама заштити и помилуј ме"!
*
Не чами и не слаби духом видећи у себи трајну борбу зла са добром, но као добар и храбар војник Исуса Христа, Водитеља борбе, храбро се бори са злобом, гледајући у венац који Владика спрема за све који победе зло и овоме свету и у телу своме: „Који победи даћу му да седне на престолу Моме" (Откр. 3, 21).
*
Да не би памтио злобу ближњега против тебе и да би му од душе опростио, сети се да и ти сам ниси туђ од злобе, исто као ни од других страсти. Признај немоћи и страсти ближњега за своје властите: „Праштајући један другоме, као што је Бог у Христу опростио вама" (Ефес. 4, 32). О, како сам ја грешан и одвратан, због грехова мојих, у очима Божијим, код људи, па и себи самоме! Ко ми може бити одвратнији, од мене самога? Заиста нико. У сравњењу са мном, сви су праведници. Немилосрдно ћу се гневити на себе и сматраћу опроштај увреда и погрешака ближњега противу мене непотребног за особиту срећу, да би и мени дуготрпељиви, дарежљиви и милостиви Господ опростио макар неке моје погрешке. Треба да памтим да само тако ја заслужујем милост Владичину, иначе одавно не би требао ни да сам жив.
*
Како је много мучан, напоран и тежак земаљски живот! Од јутра до вечери, свакодневно, треба водити тешку борбу са телесним страстима које војују на душу — „са поглаварима и властима и са управитељима таме овога света, са дусима злобе испод неба" (Ефес. 6, 12), чије је лукавство и подмуклост неизмериво злобна, адски вешта и будна. — О, најслађи Спаситељу наш, који Себи призиваш све уморне и натоварене ради одмора! Гле, Ти видиш да је малаксало срце наше и утроба наша од борбе и жалости свакодневне; исцрпљени смо, измучени смо и ходамо као сенке. Душе наше узнемиравају злобни нечастивци и напрежу све моћи да нас увуку у бездан очаја. Пружи, Владико, високу мишицу Твоју и избави нас од сплетки старе змије, убице. „Ако хоће ко за Мном ићи", рекао си Ти, „нека се одрече себе", свакога дана, „и узме крст свој и за Мном иде" (Мт. 16, 24). Но ко свакодневно бива крив за наш крст, наше жалости и стешњености? Телесни, стари наш човек, и ђаво са својим непрекидним сплеткама.
*
Гледање ка Господу, при борби са било којом страшћу или у покајању, по извршењу било каквог греха, умирује узнемирено срце наше и чудно разведрава лице наше. „Дао си ми у срцу радост. Обрати нам, Господе, светло лице Твоје" (Пс. 4, 7, 6). Колико постаје сјајно лице наше када гледамо са напрегнутом вером, очима срца, ка Богу срца наших! Заиста, тада је Господ са нама, јер рече: „Призови Ме у невољи својој и избавићу те" (Пс. 50, 15). „С њим ћу бити у невољи, избавићу га и прославићу га" (Пс. 91, 15). О! Ти, Боже, предарежљиви и дуготрпељиви, који си спреман да нам свакодневно до седамдесет пута седам опрашташ грехе и погрешке, када се искрено кајемо и опроштај од Тебе молимо, смилуј нам се, јер Ти сваког часа много грешимо. Амин.
*
Какво бескрајно ништавило претставља храна и пиће, са једне стране, и какву бескрајну узвишеност претставља собом човек који се храни њима, са друге стране! Није ли највеће безумље, није ли безбожност да се за човека жали, за овај лик Божији, за овог учесника у Божанској природи, за кога ће Бог бити све и сва — „да буде Бог све у свему" (1 Кор. 15, 28) — да се за њега жали храна, пиће, одело, станови и шта још све земаљско! Нека прах буде прах, а бесмртни лик бесмртнога Бога нека буде свагда величан и више вреднован од свега земаљског, трулежног и брзопропадљивог! Зато ништа не штедимо за нашега ближњег! О, како је велика част хранити, одевати и давати склониште лику Божијем! Боже, предобри и најдарежљивији, испуни добротом и дарежљивошћу срца наша!
*
Свети Божији људи имали су „бистре очи срца" (Ефес. 1, 18) и са овим очима јасно су сагледавали потребе наше природе, грехом искварене; јасно су видели о чему треба да се молимо, шта да иштемо, за шта да захваљујемо, како да славимо Господа, и оставили су нам изврсне примере молитава сваке врсте. — О, како су добре те молитве! Ми понекад не осећамо и не знамо њихову вредност; међутим, како добро знамо вредност хране, пића, вредност модерног одела, добро намештеног стана, вредност позоришта, вредност музике, вредност светске књижевности, вредност романа, те красноречиве и празне многоговорљивости, а нажалост, драгоцени бисер молитве газимо својим ногама. И онда, када све световно налази широки пријем у срцима већине, молитва, нажалост, не налази код њих ни тескобног кутка, не може да се смести у њих. А када нас она (молитва) замоли и уђе макар и једном ногом, ми је истога часа избацујемо као сиромашка, као човека који није имао одело за брак (Мт. 22, 11—12).
*
Радуј се сваком случају да укажеш љубазност ближњему, као прави хришћанин, који се напреже да стекне колико је могуће више добрих дела, нарочито добро љубави. Не радуј се када теби указују љубазност и љубав, оправдано сматрај себе недостојним за то; него се радуј када теби предстоји прилика да укажеш љубав. Указуј љубав једноставно, без икаквог скретања у зле помисли, без и најмањих животних рачуна о добити, памтећи да је љубав Сам Бог, Биће једноставно. Памти, да Он свагда гледа све путеве твоје и да види све помисли и покрете срца твога.
*
Не пропуштај прилике да се помолиш за било ког човека, по његовој молби или по молби његових рођака, другова, поштовалаца или познаника. Господ са благонаклоношћу гледа на такву молитву наше љубави и на смелост нашу пред Њим. Осим тога, молитва за друге веома је корисна и самоме том молиоцу за друге; она чисти срце, учвршћује веру и наду на Бога и подгрева љубав према Богу и ближњему. Молећи се говори: Господе! Теби је могуће да учиниш то и то овоме слузи Твоме; учини му ово, јер је име Теби — Добри Човекољубац и Свемогући. „Кад, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати", не само деци, но и туђима, „колико ће више Отац ваш дати" свемогућа „добра онима који Му траже" (Мт. 7, 11).
*
Слава Ти, Господе, Оче наш, премудри Испитивачу љубави моје према Теби и према ближњему моме. Не остављај ме без искушења ни једног дана живота мога, ако то премудрости и правди Твојој угодно и потребно буде; нека се засади, нек се учврсти, очисти и узвиси љубав моја према Теби и према ближњему моме, те да се не покажем на суду Твоме празан пред лицем Твојим.
*
Ако ја као човек слабачак, па зажелим да направим нешто што је у границама моје моћи, и то направим; на пример, зажелим да напишем неки састав — и напишем га; зажелим да излечим болест — и излечим је; зажелим да направим неку ствар — и направим је, на пример: да направим кућу или храм — и то подигнем; или, на пример, кажем једноме: дођи — и он дође, иди — и он оде, учини то — и он учини, зар онда Бог Свемогући неће учинити све што само зажели? „Бог је наш на небесима, све што хоће Он створи" (Пс. 115, 3). Ако човек некад само каже две речи: биће то и то, и то постане, макар и не одмах већ кроз неко време, зар неће онда постати одмах све што каже Творац? Зар од једне Његове речи не постаје одједном све што Он зажели? „Јер Он рече и постаде; Он заповеди и показа се" (Пс. 33, 9).
Ми нисмо творци људи, али они по нашој речи раде тако много; ми нисмо створитељи ствари, но ствари по нашој жељи и деловању добијају хиљаде облика и служе за безбројне потребе и задовољства. Ми нисмо творци ствари, али од материје правимо велике и мале предмете. Зар Сам Створитељ, „Који свуда постоји и све испуњава", по чијој је речи настало све из небића у биће, по чијој мисли, вољи и речи створена је и постоји сва бескрајна разноликост ствари, зар да Он не створи што зажели? Ако лекар — човек оживи понекад полумртвог, помоћу познавања свога посла и умешног и тачног деловања на узрок болести; па зар Створитељ лекара и лечења да не исцели само једном жељом и речју сваку болест? Зар Створитељ да не подигне и мртваца једном речју Својом? Одајмо славу Њему ми маловерни и рецимо Му од срца: све је могуће Теби, Владико, и ништа Теби није немогуће.
Амин.
*
О! Ти, Свемогући Владико, чијем се једном мигу све покорава, сав свет видљиви и невидљиви, подари ми да Те непрестано прослављам једноставном вером мојом у Твоју бескрајну моћ. Подари ми веру без стида, наду чврсту и љубав према Теби и ближњем, без претварања.
*
„Он (Бог) је пре свега и све је у Њему" (Колош. 1, 17). Велики и неизмеран смисао садрже у себи ове речи. Оне објашњавају име „Ја сам Онај који јесте" (2 Мој. 3, 14), којим је Господ изволео да назове Себе пред Мојсијем. Јер „Ја јесам Онај који јесте" означава Онога који постоји пре свега и којим све постоји. Ове речи показују свемогућство и доброту бескрајну и премудрост неизмерну Владике нашег — Бога. „Велик је Господ наш и велика је сила Његова и разуму Његовом нема мере" (Пс. 147, 5).
*
Ако ти, налазећи се у збору људи, позовеш познату себи личност и она ти дође; ако молиш сличне теби страстне људе или једнога човека, да ти учини нешто што је у границама његових моћи и он испуњава твоју молбу, удовољава твојој жељи, па и изнад твоје жеље, веруј онда да је тако исто и у Цркви Божијој — у овом великом дому Божијем, подељеном у две половине — небеску и земаљску. Лице које си са вољом призивао из Цркве небеске духовно ће ти доћи у помоћ, па га моли да ти учини нешто угодно, нарочито што се тиче Царства Божијег и правде Божије, и оно, услед њему својствене доброте и заједнице у љубави, учиниће ти по вољи, због његове присне заједнице са Богом — Извором доброте и моћи. Светитељи Божији тако те слушају као што те, на пример, слуша у цркви сав збор, када се молиш или говориш беседу, јер се они налазе у Духу Светом, а Дух Свети је свуда и све испуњава.
*
Наше самољубље и гордост пројављују се особито у нетрпељивости и раздражљивости нашој, када неко од нас не трпи ни најмању непријатност коју нам други причине, намерно или ненамерно, или сметње законите или незаконите, намерне или ненамерне, које нам постављају људи или предмети који нас окружују. Наше самољубље и гордост хтели би све да поставе по своме, да се окружимо свим почастима и удобностима привременога живота; хтели би да се нашем мигу без поговора покоравају сви људи и шта више — до чега се све не простире гордост! — сва природа. Мећутим, о жалости! ми смо сами веома спори за веру и за свако добро дело и за прилагођавање јединоме Владици свих.
Хришћанине, треба неизоставно да будеш смирен, кротак и дуготрпељив, памтећи да си блато, прах и ништавило; да си и непоштен; да је све добро што је у теби — Божије, да су Божији дарови — живот твој, дах и све; да си због греха непослушности и неуздржљивости дужан сада да искупљујеш своје будуће блаженство у рају, дуготрпљењем, које је неопходно у свету несавршенства и безбројних падова у грехове палих људи, који са нама живе заједно и чине многобројно чланство једног, грехом окрасталог човечанства. „Носите бремена један другога и тако ћете испунити закон Христов" (Галат. 6, 2). Ко је нетрпељив и раздражљив, тај не познаје ни себе, ни човечанство и није достојан да се назове хришћанином. Говорећи ово, произносим суд над собом, јер ја први болујем од нетрпељивости и раздражљивости.
*
Живот је наш — дечја игра, само не наивна, но грешна, зато што и поред моћног ума и знања циља свога живота ми за тај циљ не маримо и занимамо се пословима узалудним и бесциљним. Према томе, живот је наш — детиње неопростива игра: забављамо се храном и пићем и сладимо се, уместо да исто употребљавамо само за неопходно храњење тела и одржавање телесног живота. Забављамо се оделом, уместо да њиме пристојно покривамо тело своје, ради заштите од штетног деловања стихија. Забављамо се сребром и златом, дивећи му се у ризницама или употребљујући га за предмете раскоши и задовољства, уместо да га употребимо у невољама, а сувишак да разделимо оскуднима. Забављамо се и својим становима и разноврсним прибором у њима, богато и отмено украшавајући их, уместо да имамо само трајан и пристојан кров, који ће нас штитити од штетног деловања стихија и неопходне и пристојне ствари за домаћу употребу.
Забављамо се и својим душевним даровима, умом, маштом и речима употребљавајући их само на служење греху и сујети овога света, само на служење земаљском и трулежном, уместо да се пре свега и више од свега они употребе на служење Богу, на познање Њега, премудрога Творца свакога створења, на молитву, мољења, искања за друге, захваљивања и славопој Богу и на указивање узајамне љубави и поштовања, а само делимично на служење овом свету, који ће једном потпуно да прође. Забављамо се и својим знањем светске сујете и губимо најдрагоценије време на задобијање њега, а дано нам је за задобијање вечности. Забављамо се не ретко и својом дужношћу, својим обавезама, те их лакомислено, лено и неправично вршимо и употребљавамо их за своје корисне земаљске планове. Забављамо се и око лепих личности — са људима и женама, са лепим и слабијим полом, и користимо их често за игру својих страсти. Забављамо се и временом, које треба мудро користити за искупљење њиме вечности, а не да се оно употребљава за игре и разна задовољства. На крају, забављамо се и сами собом, правећи од себе некакве идоле, пред којима се сами клањамо и тражимо да им се и други клањају.
Ко ће довољно да опише и оплаче нашу кукавност, нашу велику, горостасну сујету, нашу велику несрећу, у коју сами себе добровољно убацујемо? Какав ћемо одговор дати бесмртном Цару — Христу Богу нашем, који ће доћи у слави Оца Свога, да суди живима и мртвима, да објави замисли срца и од нас затражи одговор за сваку реч и дело! О, тешко, тешко нама, који на себи носимо име Христово, но у себи нимало немамо Духа Христовог, који носимо на себи име Христово, а не следимо учењу Јеванђеља! Тешко нама „немаривши за толико спасење" (Јевр. 2, 3)! Тешко нама, који немамо хришћанске вере, наде и љубави хришћанске! Тешко нама, који волимо садашњи век притворни и привремени и који не радимо за наслеђе Онога века, који следи за смрћу трулежног тела нашег, за овом телесном завесом!
*
Једна од немоћи човечјега духа јесте тромост у вери и леност за познање истине, особито истина вере и побожности. Чему се од свега тромије и ленивије уче младићи, па и одрасли и старци? — Истинама вере и побожности. О овоме сведоче безбројне пробе и провере.
*
Да би се људи поштовали и волели једни друге, да се не би гордили и постајали охоли једни према другима, премудри је Господ дао разним људима различита лична преимућства, природна и благодатна, тако да би имали потребу једни за другима. На такав начин, свако од нас, ма и нехотице, мора да призна своју немоћ у овоме или ономе и да се смири пред Богом и људима.
*
Господе, Ти си Сам рекао Својим пречистим устима: „Будите, дакле, ви савршени, као што је савршен Отац ваш Небески" (Мт. 5, 48). Хоћу да будем савршен. Зато, Ти буди за мене свако савршенство, јер си Ти рекао: „Без Мене не можете чинити ништа" (Јн. 15, 5).
*
Све молитве претпостављају велико сиромаштво и убогост наше пале природе; оне претпостављају, такође, да је Господ вечнотекући Извор свакога савршенства, свакога добра, да је Он наше Благо неисцрпно. Треба у самој ствари имати, за време молитве а и у свако време, сиромаштво духа. „Благо сиромашнима духом" (Мт. 5,3).
*
Просуди, колико је велик човек: „Бог у њему стоји и он у Богу" (1 Јн. 4, 15), тако да у побожном хришћанину као да не живи човек, већ сам Христос: „А ја више не живим, него живи у мени Христос" (Гал. 2, 20). Зато што сва душа постаје Христовом, као што гвожђе у распаљеном огњу постаје огњено, слично жару: све огањ, све светлост, све топлота.
*
Сачувај кротко и мирољубиво расположење према брату, па и тада када те он подмукло или лукаво или макар и нехотично лишава и последњег иметка. Тада покажи да волиш у ближњему слику Божију више од свега земаљског и трулежног, као и то да „љубав" твоја „никада не престаје" (1 Кор. 13, 8). „И који твоје узме, не ишти" (Лк. 6, 30); „И који хоће да се суди са тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину" (Мт. 5, 40). Да те не посрами нечастиви са већом надом у прах земаљски, какви су новац и хлеб, но у Бога, већ да сам он буде посрамљен твојим снажним уздањем у Бога и у Његову свету реч. Јер „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи, која излази из уста Божијих" (Мт. 4, 4). Запази: „о свакој речи". Јер свака реч Владике Творца може да ти подржи живот, као што свака реч може да створи и претвори хиљаде створења. „Јер Он рече и постаде; Он заповеди и показа се" (Пс. 33, 9) све створење. Тако је Он речју извео из небића у биће милијарде небеских, бесмртних војски и осветио их Духом Светим, те их снажи и подржава у постојању.
Немој неразумно понижавати достојанство свој бесмртног духа сујетним надањем у прах земаљски. Говори: Бог је уздање моје! или: „Надање је моје Отац, прибежиште је моје Син, заштита је моја Дух Свети, Тројице Света"! Како је много међу нама оних, који се љуте и разбесне, када их не лише последње рубље, већ само неког невеликог дела њиховог иметка. Колико узрујаности, гнева, жучности, горких прекора, роптања, понекад и проклињања! Боже праведни! И овај прах, звани новац, или ова храна и пиће могу да произведу такву буру у нашим хришћанским душама! У нама који знамо речи нашег најслађег Спаситеља: „Не брините се за живот свој, шта ћете јести или шта ћете пити; ни за тело своје у што ћете се обући. Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, нити сабирају у житнице, па Отац ваш Небески храни их. Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, и ово ће вам се све додати' (Мт. 6, 25, 26, 33). Или: „Нико не живи оним што је сувише богат" (Лк. 12, 15).
Боже мој! Шта смо доживели? Чиме смо бољи од незнабожаца при оваквом свом начину живота? Где је наша вера, нада на Бога и љубав према ближњем? О, надмености сатанска! О, стиде наш! — Оче небески! Ти, који знаш шта нам треба и „пре молитве" (Мт. 6, 8) наше дајеш нам, помилуј нас неверне, незахвалне и покварене! Чујем Твоје милостиве речи, Владико: „Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити" (Јевр. 13, 5), но свакодневно варан земаљским добрима, преступам те речи и нарушавам вољу Твоју.
*
Не бој се телесних губитака, већ се бој губитака душевних. Не бој се, не губи самопоуздање и не љути се када те лишавају новца, хране, пића, сласти, одела, стана, па и самога тела; бој се када ти нечастиви лишава душу вере, наде, љубави према Богу и ближњему; када ти сеје у срце мржњу, непријатељство, страстну привезаност за земаљске ствари, гордост и остале грехове. „Не бој се оних који убијају тело, а душе не могу убити" (Мт. 10, 28), тј. људи, него ђавола.
*
„Али Ти си увек исти" (Пс. 102, 27), говори се о неизменљивости Божијој. О, кад би ти, човече, био свагда исти, данас, сутра и прекосутра и тако даље, и да се не мењаш у хиљаде видова, као калејдоскоп! О, ако би и ти свагда био подједнако миран, добар, једноставан, умиљат, трпељив, радан, добронамеран и дарежљив! А можеш да постанеш такав, ако се са срдачном вером и љубављу сјединиш са Неизменљивим. „Ја Сам Господ и не мењам се" (Малах. 3, 6). „Ја чувам слуге Моје да се не поклоне горем; јер Ја сам извор доброте, и добротвор онима који Ми честито служе" (Канон Архангелима, песма 5, тропар 3).
*
Мир је неоштећеност и здравље душе; губитак мира је губитак здравља душевног.
*
Имај страхопоштовање у свим моћима душе своје пред свим Тајнама и говори у себи о свакој Тајни, пред вршењем или причешћивањем: Ово је Тајна Божија. Ја сам само недостојни вршилац њен или учесник њен. Наш горди разум хоће и Тајну Божију да испита, а ако не може да је испита, одбацује је, пошто не подлеже ништавној мери његовог разума.
*
Ако само реч царска постаје узрок великих дела у његовом царству: она нареди, рад почиње, и завршава се; зар онда реч Цара свакога створења — материјалног и духовног — Цара Свемогућег и Премудрог, зар она да не оствари све што Он само зажели? Он рекне, и зар да не створи? Ако рекне, зар то да не остане тако? О, Свемогућа Власти, која у једном тренутку можеш све да оствариш, не остављај нас због грехова наших, и још више због маловерја и очајања нашег, властитим немоћима нашим да нас муче, да не би били уништени као посуђе грнчарско. Подари нам да свим срцем верујемо у свемогућу власт Твоју и да не посумњамо у испуњавање сваке добре молбе наше.
*
Сва видљива природа, сви делови њени, велики, мали и најмањи, говоре нам свакога минута да је од Господа све произашло, Њиме постоји, и креће се, да се Њиме све одржава или долази у постојање и да Му се све свакога тренутка покорава.
Следећа страница
