*
Када се говори унутрашњем човеку: „Устани ти што спаваш и васкрсни из мртвих" (Ефес. 5, 14), тада се подразумева стварни сан душе, веома сличан обичном телесном сну. Такође, када се говори: „Душо моја, устани, што спаваш" (кондак Вел. канона), разуме се стварни сан душе, а не говори се само преносно. Тело када спава, ослаби у свему и постаје неосетљиво; тако и душа, успавана сном од греха, слаби у моћима и постаје неосетљива за све што се односи на веру, наду и љубав. На пример, говори јој да је Син Божији сишао на земљу за тебе и постао човек, да би те спасао од вечне смрти; тумачи јој Његово спасоносно учење, Његова чуда, Његова страдања, крсну смрт, васкрсење и вазнесење на небо, Његов други долазак — она не прима ово, не осећа Божија доброчинства; она спава, потпуно спава за веру, наду и љубав. Не плаши се она праведног Судије, будућих мука, црва који не спава, огња неугасивог; спава, јер не чује, не види и не осећа. Занимљиво је да и сан телесни почиње од срца; срце заспи пре свега, па потом тело. У заспалога су очи затворене и не види, уши не чују; и у души успаваној сном од греха исто је. А душа треба свагда да гледа очима срца, па и у време сна, према написаном: „Ја спавам, а срце је моје будно" (Песма над пес. 5, 2).
*
Није могуће да ви нисте приметили да је сва моћ у срцу: лако на срцу — и целом је човеку лако и добро; тешко на срцу — и целом је човеку рђаво. Но ово олакшање можете наћи само у вери, што значи нарочито у цркви, као месту вере првенствено. Овде се Бог дотиче срца ваших са Својом благодаћу, која их очишћава и даје да носите Његов благи јарам. Ево велике тајне коју треба сви да упознају. Када је човеку лако на срцу, онда му се трчи и скаче; због тога Давид „скакаше играјући пред ковчегом скиније" (Канон Пасхе, пес. 4, тр. 3).
*
Када те грде и од тога се збуњујеш и болујеш срцем, знак је да је у теби гордост, а њу баш и треба рањавати и изгонити из срца спољашњим срамоћењем. Дакле, не љути се због потсмеха и не гаји мржњу према мрзитељима и ругачима, већ их заволи као своје лекаре које ти је послао Бог ради тога да би те они уразумили и научили смирењу, па се и помоли за њих Богу. „Благосиљајте оне који вас куну" (Мт. 5, 44). Говори: они се не ругају мени, већ мојој страсти; не бију мене, већ ову змију која ми се гнезди у срцу, па ми је болно када се ругају; али се тешим мишљу да ће је, може бити, добри људи истерати отуда и да ми тада неће бити болно. Захваљуј Богу за спољашње срамоћење: ко овде претрпи срамоћење, неће му бити подвргнут у оном веку, „јер је примио двоструко за све грехе своје" (Ис. 40 ,2). „Ти нама мир дајеш, јер Ти си Творац свих дела наших" (Ис. 26, 12).
*
Када се молиш за опроштај својих грехова, свагда се снажи вером и уздањем у милосрђе Божије, које је свагда спремно да нам опрости грехе ради искрене молитве, а свакако и страхуј да ти се у срце не би увукло очајање, које ће се пројавити као тешка мрзовоља срца и усиљене сузе. Шта су твоји греси према милосрђу Божијем? — Ма какви да су, само се искрено покај за њих! Дешава се често да се човек моли и унутрашње, а срцем не нада се да ће му греси бити опроштени, сматрајући их да премашају Божије милосрђе. Стварно, он зато и не добија опроштај, мада изворе суза нехотичних пролије и са тужним срцем одлази од дарежљивог Бога. То је он и заслужио, јер: „Верујте да ћете примити, и биће вам" (Мк. 11, 24). Неубеђеност да ће се добити искано од Бога — хула је на Бога.
*
Од неверовања у нешто свето и истинито, обично се ум помрачава, а срце неверно поражено је страхом и стешњеношћу; а од искрене вере осећа радост, спокојство и ширину или проширење живота у себи, те и ум постаје светао и далековид. Није ли јасно да Истина ликује над безумљем срца? Зар није срце лажљиво? Да, страдања срца при неверју у нешто истинито и свето, јесте сигуран знак истинитости онога у шта оно не верује. Срце само умире, подвргавајући сумњи Истину, посежући да уништи оно што се не може уништити; док је ширина срца, при искреној вери, сигуран знак да је истинито оно у шта верујемо, зато што предмет у који верујемо даје живот нашем срцу, те обнавља и појачава овај живот. Срце наше, заражено грехом, јесте ништавни чувар живота, због тога је грех — смрт, а не живот; пуноћа живота је — ван нас. Но како је овај духовни живот невидљив и даје нам се по нашој вери у невидљиви лични Живот — Бога, зато проводник живота у наше срце и јесте жива, искрена вера наша у Бога. Срце без вере природно мора да осећа стешњеност и тугу, као скраћење и умањење живота. Но поред вере треба да буде још и сагласност наше духовне делатности са предметом вере, пошто је човек биће морално.
*
„Телесно мудровање смрт је, а духовно мудровање, живот је и мир" (Рим. 8, 6). Који се човек неће сагласити са овим речима Светог Апостола? Телесно мудровање заиста је смрт. Дођи овамо, човече среброљубиви, горди, користољубиви, завидљиви, самољубиви, частољубиви и дозволи ми да погледам на тебе, на твоје поступке, на твој живот! Ако хоћеш, отвори ми помисли срца свога! Уверићу се на теби, живом примеру, да је „мудровање телесно смрт". Ти не живиш истинским животом, мртвац си духовни, при слободи свезан си унутрашње, са умом си као безуман, зато што је „видело које је у теби — тама" (Мат. 6, 23). Добио си од Бога срце, да се наслађује осећањима свег истинитог, светог, доброг, и прелепог; но мудровањем телесним угушио си у њему племенита осећања, племените побуде и ти си мртвац, немаш живота у себи (ср. Јн. 6, 53).
Но „духовно мудровање, живот је и мир" (Рм. 8, 6). Нека нам дође ма који човек хришћанин, који проводи живот по вери, који треби у себи страсти и који мисли „оно што је истинито, што је поштено, што је пречисто, што је прељубазно, што је славно, и ако има још која врлина и ако има која похвала (Филиб. 4, 8), — и нека нам исприча шта он осећа у души од „духовног мудровања"? Рећи ће нам: Ја осећам у срцу свагдашњи „мир и радост у Духу Светом" (Рим. 14, 17), осећам распрострањеност срца, изобиље живота, подсмевам се свему телесном, чудим се како оно има тако велику моћ над срцима људи телесних, и занимам се непрестаним созерцавањем небеских, духовних и невидљивих добара, која су припремљена за оне који љубе Бога.
*
Авај! Многе саблажњава дар слободе, дарован човеку од Бога, и могућност човекова да буде добар или зао; а по паду у грех — да је човекова склоност ка злу већа него ка добру. Људи криве Творца и говоре: Зашто нас је Господ створио оваквима, а не таквима да не можемо падати и зло чинити? Други пребацују човекову повреду грехом на несавршеност природе, заобилазећи Бога у својим мислима, па цео свет, са свим његовим појавама и предметима, схватају за неко безлично, несамостално и неслободно биће, чији су они само делови. Ето шта све чини удаљавање од Цркве! Ето у какво незнање упадате ви који сујетно мислите! Мећутим, код нас и деца знају јасно, тачно и сигурно оно што ви не знате.
Ви кривите Творца. А да ли је Он крив зато што сте ви, услед непоклањања пажње Његовој речи, услед своје пакости и незахвалности, употребили на зло највећи дар Његове доброте, премудрости и свемогућства, — подразумевам слободу која је неодузимљива црта лика Божијег у човеку! Зар Га не треба већма признавати за доброг што је Он дао овај дар, и није се поколебао због незахвалности оних који примише тај дар, да би светлије од сунца светлела свима Његова доброта? Није ли Он доказао самим делом Своје неизмерне љубави и бескрајне премудрости, у односу на нас, када нам је подарио слободу и, по нашем паду у грех и удаљавању од Њега и духовној погибији, што је послао у свет Сина Свога Јединородног „у обличју смртнога човека" (Рим. 1, 23) и предао Га на страдања и смрт за нас? Ко ће после свега овога стати да криви Творца за то што нам је подарио слободу? „Бог нека буде истинит, а човек сваки лажа" (Рим. 3, 4). Нека се сваки спасава, бори и побећује, но нека не мудрује високо и нека не окривљује Творца да нема доброте и мудрости! Не хули на Бога Сведоброга! Узвишуј се у љубави; успињи се све више и више по степеницама духовног савршенства, које без слободе не би било могуће достићи. „Будите, дакле, ви савршени, као што је савршен Отац ваш небески" (Мт. 5, 48).
*
У нашем телу кроз цео живот међусобно војују начела живота и смрти, добра и греха, болести и здравља. Начела смрти, дуго побеђивана од начела живота, на крају односе победу над начелима живота, зато што тело наше, стихијно и грешно, нема у себи самом начела живота, позајмљујући их од душе, која кроз грех и сама у себи носи много начела смрти, те је (тело) и сувише слабо да би се одупрло начелима смртности, која се налазе у самој души. Осим тога, унутрашњи човек се обнавља на рачун пролазности спољашњег. Чио, стално радни дух, на крају, самим напором рада свога, руши слабо, пролазно тело. Осим тога, наследне телесне болести током времена све више и више се појачавају и такође руше телесни организам. На тај начин живот човеков на земљи је постепено, свакодневно умирање. А наше страсти? Како тек оне односе наше здравље! А неумереност и неред у употреби хране, пића, сна и задовољстава? Како све то разара наше тело! Према томе, ако се тело наше стално разара и видљиво се ближи крају, онда се не обазиримо на њега, као на пролазно, него прионимо свим моћима за душу бесмртну. Тело је неверни и непостојани друг.
*
У нама постоји тачан барометар који показује уздизање или падање нашег духовног живота, то је — срце. Њега можемо да назовемо и компасом којим се управљамо у пливању по мору овога живота. Он показује куда идемо: ка истоку духовном — Христу, или ка западу — мрачној држави онога који има власт смрти, тј. ђаволу. Само пази са великом пажњом на овај компас, обманути те неће, но ће ти указати прави пут. „Ако нас срце наше не осуђује, слободу имамо пред Богом" (1 Јн. 3, 21), тј. приближавамо се Истоку.
*
Што заволи човек и чему се буде упућивао, то ће и наћи. Заволи ли земаљско, земаљско ће и наћи, те ће му се то земаљско населити у срце, предаће му своју земљаност и свезаће га; заволи ли небеско, небеско ће и наћи, населиће му се ово у срце и животворно ће га покретати. Срце не треба привезивати ни за шта земаљско, јер се са свим земаљским, када се неумесно и са страстном склоношћу њиме користимо, некако помеша дух злобе, који је себе оземљанио неизмерним противљењем Богу.
*
Када Бог буде у свим мислима, жељама, намерама, речима и делима човековим, значи да њему тада долази Царство Божије. Тада он у свему види Бога: у свету мисли, у свету деловања и у свету материјалном. Њему се тада на најјаснији начин открива свудаприсутност Божија и најчистији страх Божији усељава се у срце: свакога минута он тражи да угађа Господу и свакога минута стрепи да у нечему не згреши против Господа, који му је са десне стране. „Да дође Царство Твоје" (Мт. 6, 10).
*
Проверавај себе чешће: куда гледају очи срца твога — да ли у Бога и живот будућега века, у надсветске, блажене и светоносне Силе Небеске и у Светитеље настањене на небесима, или у свет, у земаљска добра: храну, пиће, одело, стан, грешне људе, и њихова сујетна занимања? О, када би очи наше биле увек управљене ка Богу! Но ми, само када смо у нужди и невољи, окрећемо очи своје Господу, а у време благостања очи су нам окренуте свету и његовим сујетним делима. Велиш, шта ће ми донети то гледање у Господа? Дубоки мир и спокојство срцу твоме, светлост уму твоме, свету ревност вољи твојој, и избављење од замки вражијих. „Очи су ми свагда уперене ка Господу", говори Давид и наводи разлог за то: „Јер Он извлачи из замке ноге моје" (Пс. 25, 15). „Господ обећава мир онима који се обрате срцем Њему" (Пс. 85, 8).
*
Када посумњаш у истинитост било које личности или догађаја, описаног у Св. Писму, тада се сети да је сво „Писмо од Бога надахнуто" (2 Тим. 3, 16), као што говори Апостол. Значи, истинито је све и у њему нема измишљених личности, басни и прича, мада има прича али не као неко властито причање, јер свако види да ту тече реч богонадахнута. Сва је Реч Божија јединствена истина, целовита и недељива, и ако сматраш за лаж ма шта што је у њему речено, неку изреку или реч, погрешићеш против истине свега Светога Писма. А прва и почетна истина његова је Сам Бог. Говори Господ: „Ја сам Истина" (Јн. 14, 6). „Реч је Твоја истина" (Јн. 17, 17), говори Исус Христос Богу Оцу. Дакле, све Свето Писмо сматрај за истинито; како оно о нечему говори, тако је то и било и бива.
*
Не подаји се мрачним и злобним расположењима срца, противу ближњега, већ завладај над њима и искорени их силом вере, при светлости здравога разума, и бићеш добродушан и незлобив. „Ја у незлобивости својој ходих" (Пс. 26, 1). Таква се расположења често појављују у дубини срца. Ко није научио како да влада над њима, биће често мрачан, замишљен и тежак себи и другима. Када она наилазе, присили себе на душевно расположење веселости и невине шале, па ће се она као дим развејати. То говори искуство.
*
Чудна је и дивља је појава у повређеној грехом природи нашој, да понекад мрзи добротворе и да им за њихово доброчинство узврати нерасположењем! 0, како је скучено и оскудно у љубави и милости срце наше! Како је оно самољубиво! Нечастиви нам се силно потсмева; он хоће да уништи плодове наших добрих дела. Но ти, зато, све више воли уколико некоме више чиниш добро, знајући да онај који од тебе добија милост, служи ти као залог помиловања твога код Бога.
*
Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију или Анђеле или Светитеље, треба имати онакву веру какву је имао Капернаумски капетан (Лк. 7, 6). Он је веровао да ће, као што су њега слушали његови војници и извршивали му заповести, тако, и још више, свемогућом речју сведоброг Господа испунити се његова молба. Ако су створења, са својом ограниченом моћи, извршавала оно што је он од њих тражио, зар неће сам Владика Својом свемогућом силом испунити молбе слугу Својих, који Му се са вером и надом обраћају? Зар да не испуне наше молбе, које са вером, надом и љубављу приносимо, верне и моћне благодаћу и заступништвом код Бога Слуге Његове — Пречиста Мајка Божија, Анђели и Свети људи! Заиста, и ја верујем са капетаном да ако будем молио како треба, и за оно што је потребно, било кога Светитеља: дај ми ово — и даће ми; дођи ми у помоћ — и доћи ће; учини ми ово — и учиниће. — Ето како једноставну и снажну веру треба имати!
*
Свака лажна мисао у самој себи носи доказ своје лажи. Доказ је — њена смртоносност за срце: „телесно мудровање, смрт је". Исто тако, свака истинита мисао садржи у самој себи доказ своје истинитости. Доказ је — њена животворност за срце: „мудровање духовно је живот и мир" (Рм. 8, 7), говори Апостол.
*
„А и Теби самој пробошће нож душу, да се открију помисли многих срца" (Лк. 2, 35). Десило се ово са Мајком Божијом у свој снази казаних речи; дешава се то и са другим људима, добрим и богобојажљивим, па и њихово срце пробада оружје, ради тога да би се откриле мисли срца људи који су у додиру са њима. То јест, Господ их поставља понекад у такав однос према злим људима, који скривају у душама својим мноштво зла, но не испољавају га, па се и против воље одају кроз сувишак унутрашњег зла; уста њихова почињу да говоре, и ово зло, као неки нечисти поток или као читава река, тече из уста њихових. Тада они почињу да чине дела недостојна људскога имена и само тада дознаду људи какви су они били у себи, док су раније сматрани за умне, образоване и поштене (књижевници и фарисеји — стари и нови).
*
„Да дође Царство Твоје" (Мт. 6, 10), тј. царство живота, јер се сада још продужава царство смрти, већим делом под влашћу онога који има власт смрти — ђавола. Како долази човеку Царство Божије у овом животу? Кроз покајање срцем. „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско" (Мт. 3, 2). Да остави безбожни савете своје, среброљубиви среброљубље своје, пијаница опијање своје, прождрљивац прождрљивост своју, блудник блуд свој, горди гордост своју, сујетни сујету своју, завидљиви и лакоми завидљивост и лакомост своју, нетрпељиви и роптач нетрпељивост и роптање своје, и да се сви науче делима љубави хришћанске, а нарочито — „подносити слабости слабих" (Рим. 15, 1).
*
Спољашња молитва извршава се не ретко на рачун унутрашње, а унутрашња на рачун спољашње, тј. ако се молим устима или читам, онда ми многе речи не падају на срце и ја се двојим и претварам; устима изговарам једно, а на срцу је друго; уста говоре истину, а расположење срца није сагласно са речима молитве. Ако се молим у себи, срцем, онда, не обраћајући пажњу на изговарање речи, усредсређујем срце на садржај, на силу њихову, учећи срце постепено истини и улазим у оно расположење духа у којем су написане молитвене речи и тако се мало по мало и ја поучавам да се молим духом и истином, по речима вечне Истине: „Који Му се моле, духом и истином треба да се моле" (Јн. 4, 24). Када се човек моли спољашње, наглас, тада му није свагда могуће да следи за свим покретима срца, који су сувише брзи, те му је неопходно потребно да се лати изговора, спољашње форме речи. Тако, код многих црквених служитеља (клирика) који брзо читају, ствара се потпуно лажна молитва: устима као да се моле, по свему видиш да су као побожни, а срце им спава и не зна шта уста говоре. Ово произилази из тога што журе и не размишљају срцем о ономе што говоре. Треба се молити за њих, као што се они моле за нас; треба се молити да би им речи допирале до срца њиховог и одисале његовом топлотом. Они се за нас моле речима светих људи, а ми ћемо се молити за њих.
*
Ми грешимо мислима, речима и делима. Да бисмо постали чисте иконе Пресвете Тројице, дужни смо да се старамо за светост својих мисли, речи и дела. Мисао одговара Богу — Оцу, речи — Сину, дела — Светоме Духу свеизвршитељу. Греси мислима код хришћана нису маловажне ствари, зато што се све угађање наше Богу, по сведочењу Св. Макарија Египатског, састоји у мислима, јер су мисли почетак и од њих произилазе речи и радиност. Греси пак речима зато што оне или дају благодат слушаоцима или постају речи гниле и служе на саблазан другима, кварећи мисли и срца других. Делима пак још више, зато што примери моћније од свега делују на људе, наводећи их на подражавање.
*
Господ је твој Љубав: воли Га и у Њему воли све људе, као децу Његову у Христу. Господ је твој Огањ: не буди хладан срцем, већ гори вером и љубављу. Господ је твој Светлост: не ходај по тами и не чини ништа у тами разума, без расуђивања и разумевања или без вере. Господ је твој Бог милости и дарежљивости: буди и ти за ближње извор милости и дарежљивости. Ако будеш био такав, добићеш спасење и славу вечну.
*
Ко са журбом, без срдачног разумевања и саосећања, чита молитве, савладан својим леним и дремљивим телом, тај не служи Богу, већ телу своме и самољубљу своме. Руга се Господу својом непажњом и равнодушношћу срца свога на молитви. Јер је „Бог дух, и који Му се моле, духом и истином треба да се моле" (Јн. 4, 24), а не притворно. Ма колико да ти је лено и ослабело тело и ма колико те савлађивао сан, ти победи себе, не штеди себе за Бога, одреци се себе, нека ти дар Господу буде савршен и Богу предај срце своје.
*
"Небеса казују славу Божију и дела руку Његових гласи свод небески. Дан дану казује и ноћ ноћи јавља" (Пс. 19, 1—2). Тако је ћутљиво, али очевидно предање неба о његовом стварању од стране Свемогућега дошло и до нас, те нема језика или наречја коме не би било схватљиво ово предање. А сада, од времена оваплоћења Сина Божијег, ову славу Божију, славу љубави Његове према роду човечанском као и славу стварања, то проповеда Јеванђеље и света Црква: гласови проповедника Јеванђеља, вршитеља тајана и молитава — пастира, читача и појаца; звуци звона; не искључује се ни проповед неба са његовим светилима. Но проповед живим гласом живља је, јаснија је и упечатљивија је. О слави Господњој гласи и сва земља и све постојеће на њој.
*
Не заборављајте, ни у каквом послу, домаћем или службеном, да је моћ ваша, светлост ваша и успех ваш — Христос и Крст Његов. Зато не пропуштајте да пре почетка посла вапијете ка Господу: Исусе, помози ми! Исусе, просветли ме! Тако ће се подржавати и подгревати у срцу вашем жива вера и нада ваша у Христа. Јер је Његова сила и слава у векове векова.
*
Хришћанине, пази, не заборави и никада не губи срдачну веру у Онога који је невидљиви Живот твој, мир твој, светлост твоја, моћ твоја и дисање твоје, тј. у Исуса Христа. Не веруј срцу своме када оно огруби, помрачи се, постане неверно и охлади се од хране и пића и од светске расејаности. Или, на крају, од тога када будеш живео умом, а не срцем; када будеш ум вежбао, а срце занемарио; када мрежу будеш повећавао и украшавао, а самог ловца остављао у беди и сиромаштву. Јер, кад се упореди, срце је ловац или рибар, а расуђивање је мрежа рибарева.
*
Када је у миру, ширини и наслађивању биће наше, оно тада оживи са свим својим страстима и склоностима, а када је у стешњености, ожалошћености и муци — оно тада замире са свима својим страстима. Ето зашто премудрост и доброта Оца Небеског подвргава душу и тело наше тешким невољама и болестима. Стога треба не само да срдачно подносимо навоље и болести, него и да се радујемо у њима више него у стањима душевнога мира, ширине и телеснога здравља. Јер је несумњиво рђаво духовно стање онога човека који се не подвргава душевним невољама или телесним болестима, особито при обиљу земаљских добара. Његово срце на неприметан начин размножава из себе ове видове грехова и страсти и подвргава се духовној смрти.
*
Памти, да је Господ у сваком хришћанину. Када ти прилази ближњи, имај према њему свагда велико уважење, јер је у њему Господ, који често кроз њега пројављује Своју вољу. „Јер је Бог који чини у вама да хоћете и да чините како је Њему угодно" (Филиб. 2, 13). Не жали ништа за брата, као за Господа, тим више што не знаш у коме то долази Господ да те посети. Према овима буди непристрастан, за све добар, искрен и срдачан. Памти да и кроз неверне Господ понекад говори, или им орасположава срца према нама, као што се то десило у Египту са тамничним стражарем, чије је срце Господ орасположио према Јосифу (1 Мојс. 39, 21).
*
Мир је мога срца у горњем и духовном, а не у доњем и материјалном. Подари ми, Гооподе, да стално о горњем мудрујем и да потпуно одбацим мудровање о доњем. Надам се на доброту Твоју! „Подижем очи овоје ка горама: одакле ће ми доћи помоћ (Пс. 121, 1).
*
Као што реч људска открива шта је у уму и у срцу човековом (открива ум — невидљиви, владалачки и стваралачки) и кроз реч, која открива ум или мисао, излази из човека дах, тако унеколико слично Реч Божија показује нам Оца — тај Велики Ум, који је ове створио; и кроз Реч вечно исходи и показује се од Оца Дух Свети, Животворни, који је Сила Вишњега („и Сила Вишњега осениће те", Лк. 1, 35). Сада су разумљиве речи Спаситељеве: „Нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син и ако Син хоће коме открити" (Мт. 11 27). Видиш ли? Само Син открива људима Оца, као наша реч — сакривену у души мисао нашу. Ево какво је најтешње јединство измећу Оца и Сина! Свакој је (Тројичној) Личности својствено владалаштво и, тако рећи, Свој рад. Зато Спаситељ гавори ученицима: „Ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама" (Јн. 16, 7). Слава Ти, Сине Божији, који си нам открио тајну Пресвете Тројице — Оца и Сина и Светога Духа! Реч је Твоја — истина; са свима и са сваком појединачном речју Твојом ми живимо. Оне су нам сласт, мир и живот; посебно реч о Духу Утешитељу.
*
Снажи се у призивању, без сумње, Духа Утешитеља. Он ти је врло познат. Ти Га тако често призиваш на свете Дарове. На твоју молитву, Он их неизоставно и непрестано увек претвара и ти сам много си пута јео плодове од Његових Божанских дејстава.
*
Са највећом опрезношћу треба држати у свом глиненом сасуду, у срцу, ризницу Духа, јер (ре-ено је): „из његовог тела потећи ће реке воде живе" (Јн. 7, 38). Потребно је бдење над својим срцем, бити кротак, уздржавати се од раздражљивости и покрета самољубља, привезаности за земаљско, и од прљавих покрета телесних. У противном случају, непроцењива ризница Духа истог трена ће нас оставити; одједном ће исчезнути из срца мир и радост, ово осећање необичне, ангелски духовне лакоће душе, која лебди над слободом срца и мисли; пресахнуће и оне реке воде живе, које су пре тога текле и напајале обилно бразде наше душе. Душу ће напунити неки туђи огањ, који мучитељски жеже унутрашњост, лишавајући је мира и радости, а испуниће је осећањем бола и стешњености, потстрекавајући је на раздражљивост и хулу. Тако видно, тако оштро се оцртава и смењује у нама Царство Божије и царство нечастивога, царство живота и царство смрти. Ово хришћанин види унутрашњим очима и диви се Божијој правди и светости, а чуди се и недремљивости нечастивога, који свагда као лав риче и тражи кога да прождере (1 Петр. 5,8).
*
Бог Отац је живот, Бог Син је живот, Бог Дух Свети је живот, — Тројица Света је живот. Живот је у имену Оца и Сина и Светога Духа. Одбациш ли срцем Оца — одбацујеш живот срца твога; одбациш ли Сина — одбацујеш живот свој; одбациш ли Светога Духа — одбацујеш опет живот овој. Тако ће се одразити сумња твоја смрћу у срцу твоме, болом и стешњеношћу која мучи, а Бог ће остати Бог живота у Три Личности. Одбациш ли сумњу срца и признаш ли свим срцем све Три Личности за Бога, за свој живот, живот ће ти опет ући у срце. Бог, коме се у Тројици клањамо, у Самом је Себи — да и амин (2 Кор. 1,20).
*
При читању или слушању светих списа, поштуј свим срцем у људима који су их написали, лик Бога Речи или Самога Бога-Реч, који је говорио кроз њих. Памти свагда, при читању књига духовног или световног садржаја, да је човек слика Божија и да је ова слика Божија у његовој мисли, речи и духу, којима он говори. Привикни себе да свагда гледаш на свакога човека са узвишеним поштовањем, као на слику Божију, особито када говори, а првенствено када говори о Богу. Тада је он божанствен. Због навикнутости на људе, познанства са њима, са њиховим свакодневним животом, и од привикнутости на дар речи својих и код људи, ми мало вреднујемо дар речи, па га и презиремо код других, те на такав начин кроз наше самољубље и непажњу нечастиви хули у људима на слику Божију. Потребно је да се у потпуности смиримо на сваки начин срцем и да горди ум свој срушимо, како не би били слични савременицима Пророка, који су на ове гледали као на слаткогласне певаче, не више. Нису хтели да извршавају њихове заповести, но су их презирали, прогонили, тукли и убијали. Да не постанемо слични тим људима, ради којих „пророк није признат у постојбини својој" (Лк. 4, 24). Ма колико да је човек наоко мали и незнатан, поштуј у њему лик Божији, особито када говори са љубављу, а првенствено када говори и чини дела љубави.
*
Рецимо да си написао књигу о Светој Тројици и отштампао је у хиљаду примерака, а можеш и онолико колико ти годи. И у свим тим твојим књигама не само да је један дух, већ су једна иста слова и један исти облик. Тако је и са приношењем Тела Христовог (у Литургији). По васељени, у безбројном мноштву цркава приноси се оно; на овим олтарима хришћанских (православних) цркава дејствује једна иста Тројица; у свим агнецима један исти Христос и Дух Његов (као у књизи њен садржај); свуда је један исти начин приношења. Тако излази да је ова најсветија Тајна као нека јединствено велика и света књига љубави Гооподње према роду човечијем, која се у безбројној количини припрема по васељени по једном истом облику, са једним истим Духом изобилне љубави, који живи у њој — Духом Христа, који узе на себе грехе света.
Још је сличност: колико је на земљи мноштво одвојених личности људских, али код свих је један облик тела, у свима је подједнака душа, са једним мада не подједнаким способностима, и све ове личности имају један назив — човек. Сви су људи као један човек и од једнога су начела произишли: прво од Бога Оца и Сина и Духа Његовога, а потом од једног брачног пара. Ради овога, поред осталог, наређује заповест Божија да волимо свакога као себе, услед истоветности наше природе. Дакле, видиш много личности, а они су једно по истоветности природе душе и тела. Тако и Господ у животворним Тајнама Својим, ма где се оне приносиле, јесте један и недељив Створитељ, који је створио „од једне крви сав род људски" (Дел. Ап. 17, 26). Кроз једног Духа Свог, који живи у Тајнама тела и крви (Христове), које се врше у свим црквама у овету, хоће Он да са Собом сједини нас који смо кроз грех и покоравање ђаволу отпали од јединства са Њим, и да оно што је у свима нама, а што нас дели од Њега и међусобно, отсече и очисти: ,да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби, да и они у Нама једно буду" (Јн. 17, 21). — Ево циља тајне Причешћа!
*
Шта је чудно, да хлеб и вино постану тело и крв Христова и да у њима почива Христос, као душа у телу? Шта је чудно када се и ђаво гнезди у ништавној клици (у срцу) младенчета, те заједно са рашћењем тела јача и потом долази на свет са скривеним и угнезденим у срцу ђаволом? 0, каква се бескрајна доброта и премудрост Господња открива нама у даровима пречистих Тајни тела и крви Његове, у томе што их прима хришћанин у само срце своје, тамо где се гнезди ђаво „који има власт над грехом и смрћу" (Јевр. 2, 14), — као противотров њему, а нама даровање светости и живота, за прогнање греха и смрти! Као што је ван сумње да се у срце наше често утнезди ђаво и сваки грех, тако је исто ван сумње да се у срца наша усељава Христос Животодавац и светиња наша.
Већи је Господ наш од нечастивога; ако нечастиви живи и делује у нашим срцима кроз наше разне привезаности за земаљске предмете, онда како да не улази у срца наша Христос, кроз веру и покајање, када је срце створено Њиме да буде храм Божији? Како да не улази у срце наше Христос, управо у телу и крви Својој, као одговор на нашу духовност и уједно телесност? Још: ако нечастиви може да да дух и реч „слици звериној" (Откр. 13, 15), како онда Христос не може да се усели у хлеб и вино и да их претвори и усвоји потпуно Себи, као Своје тело и крв?
*
Сабирно сочиво запали дрво, хартију или нешто друго подесно за горење онда када га усмеримо на предмет, тако да сунчеви зраци, усредсређени у фокусу стакла, сви се саберу у једну тачку предмета који се пали и овом својом укупношћу делују на њега. На тај начин, као да се сво сунце у умањеном виду спустило на тај предмет. Тако је то и у молитви. Душа нам се онда загрева, оживљује и запали од умнога Сунца — Бога, када умом својим, као сабирним сочивом, усмеримо на срце, као на духовну тачку у нашем бићу, ово мисаоно Сунце и када оно буде деловало на срце свом Својом једноставношћу и силом Својом. Исто је то и са Богомајком и са Анђелима и Светитељима. Усмери на срце своје њихове ликове, или иконе какве су, са свом силом и светињом; нека ти се срце озари од њих са свом могућом пуноћом и силом, па ће оно успламтети од њихове изобилне љубави као од деловања огња. Њихова чистота, светост, доброта и сила предаће се срцу твоме и оно ће се само очистити, само се оснажити у вери и љубави, те што надаље буде одлучније и постојаније, имаћеш га обраћеног Богу и Његовим Светитељима, а тиме ће ти се оно све више просвећивати, чистити и оживљавати.
*
Ако призиваш неког Светитеља, а сумњаш да ти је он близак и да те слуша, па ти срце од тога убије стешњеност, — сломи себе или боље рећи истотренутно победи помоћу Господа Исуса Христа оног клеветника (ђавола) који се гнезди у срцу твоме; па затим призови Светитеља са срдачним уверењем да ти је близак у Духу Светом и да ти он слуша молитву, и истог тренутка ће ти постати лако. Тешкоћа и мука у срцу на молитви произилазе од неискрености, од лажљивости и лукавости срца нашега, слично као што се у обичном разговору са људима осећамо у себи нелагодно када не разговарамо са њима од срца, већ неистинито и неиокрено. „Тешко ти је противу бодила праћати се" (Д. Ап. 26, 14). Буди свагда и свуда истинит срцем, па ћеш свагда и свуда имати мир у срцу; посебно буди истинит у разговору са Богом и са Светитељима, јер „Дух је истина" (1 Јн. 5, 6).
*
За време молитве свака реч треба да се изговара од срца, са оном снагом каква се налази у свакој од њих, као и лекови што се узимају, обично, према даној им од Творца одговарајућој лековитој снази свакога од њих. Ако лек изгуби снагу или срж лековитости, онда он неће бити делотворан, већ ће само направити скупљање усана. Тако је и на молитви: ако изговарамо речи без њихове снаге и не осећамо срцем њихову истинитост, нећемо имати користи од ње, зато што истинска и плодна молитва треба да је у духу и истини. Речи молитве одговарају лековитим саставима или зачинима, који имају сваки своју моћ, а и здружено лековитост за тело. Као што апотекари чувају снагу мирионих лековитих састава, држећи их у добро затвореним теглама или у другим посудама, тако и ми треба да моћно чувамо снагу сваке речи у срцу овоме, као у посуди, и да је не изговарамо друкчије него са оном снагом која им одговара.
*
Молећи се, треба све створено сматрати за ништа пред Богом, а једино Бога за — све, који држи све као кап воде, свуда постоји, делује и све оживљава.
*
Молитва је златна веза човека хришћанина, путника и дошљака на земљи, са светом духовним, чији је он члан, и изнад свега са Богом — Извором живота; од Бога је душа изишла, Богу и нека иде свагда кроз молитву. Молиоцу је велика корист од молитве: она му одмара душу и тело; она одмара не само душу самог молиоца („Ја ћу вас одморити", Мт. 11, 28), него често и душе преминулих праотаца, отаца, и браће наше. — Видите ли како је значајна молитва!
*
Као што дим од запаљеног дрвета иде у ваздух, тако и душа из тела онога човека који се предао горењу од пролазности.
*
Савест је у људима не нешто друго, већ глас ходећег у срцима људи свудапостојећег Бога. Као Онај који је све створио и као једино постојећи, Господ зна све као Себе — све мисли, жеље, намере, речи и дела људи, садашњих, прошлих и будућих. Ма како и куда да побегнем напред са својим мислима и маштом својом, Он је већ тамо пре мене и ја свагда неизбежно у Њему завршавам своје бекство, и Њега свагда имам за сведока путева мојих. „Очи су Твоје отворене над овим путевима људским" (Јерем. 32, 19). „Куда би отишао од Духа Твога и од лица Твога куда би утекао!" (Пс. 139, 7).
*
Ево, пред нама је жив човек: његове су очи управљене на нас, његове су уши отворене за слушање, пред нама је тело и душа његова; но тело видимо, а душу не. Не видимо његове помисли, његове жеље и намере. Међутим, нема тренутка у коме душа његова не би мислила и не би живела на одговарајући јој начин. Тако је исто пред нама, око нас и у нама видљива природа и сав прелепи Божији свет. У њему свуда видимо живот, складан поредак, ред и рад, али не видимо Узрочника живота и поретка, не видимо Уметника, а међутим Он је у свако време и на сваком месту, као душа у телу, мада, није ограничена њима. Нема ни делића тренутка, у којем Он, као свесавршени, премудри, сведобри, свезнајући, свемогући и свуда постојећи, не би мислио и не би изливао доброту и премудрост Своју на створења Своја. Нема ни делића часка у коме Он не би додавао том делу премудрости Своје и свемогућства, јер је Бог биће најсаморадније и до у бескрај стваралачко. Дакле, ти видиш свет, али види и примети свуда у свету његовог Узрочника — Бога, који свуда у њему постоји, све испуњава, свуда дејствује и све уређује.
*
Савест свакога човека је зрак светлости од једног, духовног Сунца — Бога, који све просвећује. Кроз савест Господ Бог влада над свима, као Цар праведни и свемогући. Како је моћна Његова власт кроз савест! Нико није толико моћан да заглуши њен глас. Она говори без пристрастности свима и свакоме, као глас самога Бога. Кроз савест смо сви пред Богом као један човек, стога су Десет Заповести упућене као једном човеку: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова ... Не гради себи лика резана ... Не узимај узалуд име Господа... Сећај се дана одмора ... Поштуј оца свога и мајку ... Не убиј; Не чини прељубе; Не укради; Не сведочи лажно .. Не пожели.." (2 Мој. 20, 2—17). Или: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим ... и ближњега свога као самога себе" (Мк. 12,30—31), зато што је „он" потпуно исто, што и „ја".
*
„Старајте се да сачувате јединство духа, повезани миром" (Ефес. 4, 3). Велика је ово заповест! Неопходно је да се она изврши. „Чувати јединство духа" — то је свагда желео и жели, за ово се молио и моли Син Божији Оцу. „Оче свети, сачувај их у име Твоје", молио се Он за ученике, „оне које си ми дао, да буду једно као и Ми" ... „Не молим се пак само за њих, него и за оне који у Мене поверују због њихове речи, да сви једно буду... те да и свет верује да си ме Ти послао" (Јн. 17, 11, 20, 21). Видиш ли, да јединство наше по духу, по животу, јасно доказује божанственост Оснивача наше вере — Господа Исуса Христа? Ко жели ове да сједини, да све учини као једну душу и тако чини, значи да је Он изишао од јединога Бога, Творца свега и Сјединитеља свега са Собом; оне пак који се отргоше од јединства непослушношћу, Он опет жели да приведе у јединство са Собом, кроз веру и послушност.
Учитељи који не долазе од Бога, нису позвани од Њега, нити послани Њиме („Не послах ја те пророке, а они трчаше", Јерем. 23, 21; и „нико сам себи не присваја част, него позвани од Бога, као и Арон", Јевр. 5, 4), такви обично уносе у друштво људи разједињење, несагласност и тиме јавно разоткривају себе да нису од Бога. Такав је Лутер, такви су учитељи раскола, такви су сви јеретици. Они су разјединили једну Цркву Божију, расекли несечену, многобројну јединицу, сједињену под једном Главом Цркве — Христом, одуховљену једним Духом Божијим, и тиме су доказали да су били оруђе ђавола, који брине само о томе да разједини, растера и растури овце Господње. „Вук разграби овце и распуди их" (Јн. 10, 12). Слава вери хришћанској — православној! Њен прави плод био је свагда и јесте: уједињење верујућих међу собом кроз љубав и заједницу добара духовних и материјалних. Што се више удаљују хришћани од духа вере своје, тим се више разједињују самољубљем, више се затварају у себе, мање имају заједнице у добрима духовним и материјалним — особито материјалним — са онима оскуднима, те у њима љубав много копни и од тога све више пати човечанство. Право хришћанство и на земљи успоставља благостање, зато што оно гледа на хришћане као на једно велико тело, у коме има чланова племенитих и неплеменитих, али не по природи, већ по месту и по делатности; има снажних и слабих, богатих и сиротих, но Дух Божији потстиче у душама моћне или богате на помоћ слабима и оскуднима — кроз заједницу у духовним и материјалним добрима. Тако „у народу који вероваше беше једно срце и једна душа" (Дел. Ап. 4, 32). (Част Русији, која је у време глади указивала пријатељску помоћ пострадалима од суше и неродице!).
*
Ненаклоност, непријатељство или мржња, не треба да су познати међу хришћанима ни по имену. Зар нетрпељивости може да буде међу хришћанима? Као хришћанин, свуда видиш љубав и свуда осећаш пријатни мирис љубави. Бог је наш — Бог љубави; Царство је Његово — царство љубави; из љубави према нама није поштедео ни Сина Свога Јединородног и на смрт Га је предао за нас. У Цркви као кући видиш љубав међу домаћима (зато што су запечаћени у крштењу и миропомазању крстом љубави, носе крст и заједно са тобом једу у цркви на вечери љубави). У Цркви су свуда симболи љубави: крстови, крсни знаци, Светитељи који љубављу угодише Богу и ближњима, а и Сама оваплоћена Љубав. Љубав је свуда на небу и на земљи. Она одмара и слади срце, као Бог, док мржња убија и душу и тело. И ти свуда и свагда пројављуј љубав! Јер ако ти не будеш волео, а свуда слушаш проповед о љубави, онда знај да је само ђаво човекоубица и вечна мржња!
*
„Који Сина Свога не поштеде, него Га предаде за све нас, како дакле да нам са Њиме све не дарује?" (Рим. 8, 32). Главно је да је највеће дано, ове остало, што молимо, бескрајно је мање од Сина Божијег. Зато са добром надом можемо да молимо Бога за све, у име Исуса Христа, за овако добро које можемо само да замислимо. „И што год заиштете у Оца у име Моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину" (Јн. 14, 13). Молиш ли за опроштај грехова и покој умрлима? - „Он чисти грехе свега света" (1 Јн. 2, 2). „Крв Његова чисти нас од свакога греха" (1 Јн. 1, 7). Може Он покојницима да опрости сваки грех, учињен речју, делом или мишљу. „Он је васкрсење и живот и покој уснулих слугу Својих" ... Иштеш ли пак добра живим људима или себи? - „Што год хоћете тражите и биће вам" (Јн. 15, 7), говори Он сам.
*
Као што је Господу познат број звезда небеских, тако Му је познат и број Анђела небеских и број мисли њихових. Као што Му је познат број песка у мору и број песка и свих створења читаве земље, са органима и деловима њиховим од којих су састављени, великим и малим до бескрајности; као што Му је познат број атома свих елемената, малих до у бескрајну бесконачност, — тако му је познат и број свег рода људског који је постојао, постоји и који ће постојати, број мисли свих људи који су постојали, свих садашњих и будућих, број свих покрета срца њихових, њихових речи и дела. Као што у природи материјалној ништа није скривено од Њега и ни најмањи атом не пропада — јер како може бити уништено без Бога, без воље Његове оно што је Њиме приведено у биће? — тако исто у природи духовној не пропада за Њега ни једна мисао, ни једна помисао, ни један покрет срца, ни жеља или дело. Све се чува у ризницама својим на броју и по мери, тј. у оној количини, степену и сили какво је и било, сем рђавих мисли, жеља, речи и дела, исповеђених или заглађених поправком живота.
Број свих атома земаљских и атома створења земаљских, као и број мисли и покрета човечјега духа стоје у овом односу у савршеној паралели. У самој ствари, ако створено, направљено као оруђе, мртво само по себи не уништава се, да ли ће онда уништити се оно што је само добило од Господа способност да ствара, влада и живи? — Мислим на мисао која се одева у речи, и на саму узрочницу мисли — душу? Дакле, немогуће је уништити, и зато се припремајте за одговор, у време смрти. Вас на суду очекују све ваше помисли, жеље, речи и дела, добра и рђава, која сте испољили тамо на земљи: сва добра дела, а рђава — она неисповеђена или незаглађена њима супротним мислима, жељама и делима. За све њих извешће те Бог на суд. Милосрдни Гооподе, „не иди на суд са слугом Својим" (Пс. 143, 2). Јер, „ако ћеш на безакоње гледати, Господе, Господе, ко ће се опстати?" (Пс. 130, 3).
*
Највећа светлост одражава се и у бескрајно малим телима земаљским, у безбројном мноштву њиховом; и лик се човеков одражава у малим очним зеницама. Тако се и умно Сунце — Христос показује у малим бићима — људима, у бескрајном мноштву њиховом, а и у најмањим честицама тела и крви Своје, зато што је Он као први и вечни Живот најједноставнији и јединствен. Сунце се одражава у мноштву малих и великих тела, обасјава цео свет и покрива га собом целог; тако и Господ.
*
Ветар је један и исти, а у безбројно многим местима он проузрокује снагу; тако и Дух Божији је један и исти, а у безбројним саборима анђелским показује силу и снагу Своју, и у свим светим људима, јер „дише где хоће, и глас Његов чујеш" (Јн. 3, 8).
*
„Господ чува" не само „све кости" (Пс. 34, 20), но и иконе светих Угодника Својих, не дајући им да пропадну од трулежи, непоштовања или лежања на поду, откривајући их чудно, као што знамо из описа јављања чудотворних икона, особито икона пречисте Мајке Божије, Владичице наше. Тако је драга Господу слика човекова, особито светога човека, сасуда благодати! Кроз иконе Он чини чуда или даје невидљиве силе за исцељење и утеху људима.
*
„Бог је већи од срца нашега и зна све" (1 Јн. 3, 20). Оком срца свога видимо и знамо најмање покрете његове, све мисли своје, жеље и намере, уопште готово све што је у души нашој. Но Бог је већи од срца нашег. Он је у нама, око нас и свуда, на сваком месту, као једно свевидеће, духовно Око, коме само као мала сличица служи наше око срца, и зато Он зна све што је у нама, хиљаду пута боље и јасније од нас самих. Зна у исто време ове што је у сваком човеку, сваком Анђелу и у свим Силама Небеским, у сваком створењу са душом и без душе; види, као на длану, ову унутрашњост нашу и унутрашњост свих створења, пошто је у сваком од њих присутан и свако од њих, као Творац и Промислитељ, одржава у постојању и снази.
*
Као што у Исусу Христу „живи сва Пуноћа Божанства телесно" (Колош. 2, 9), тако и у животворним Тајнама тела и крви Његове. У малом човечанском телу сва је пуноћа бескрајног, несместивог Божанства; и у малом Агнецу, или светом Хлебу, у свакој и најмањој честици његовој — сва је Божанствена Пуноћа. Слава свемогућству и доброти Твојој, Господе!
Следећа страница
