*
Као што сунце, мада је свагда само на небу, зрацима својим као безбројним рукама досеже земљу и ову површину њену, и даје се свим органским телима, улазећи у њих (сунце улази у тела зрацима својим), те их загрева, оживљује и одржава топлотом својом; и то: кроз прозрачна пролази скроз или се у њима огледа целим кругом својим (колико је прозрачних тела, толико је и слика сунца), а непрозрачна и тврда и неорганска тела загрева. Тако и умно Сунце — Бог, мада је Сам првенствено на небу, но животворним Духом Својим, као зрацима Својим, даје се овим разумним створењима — Анђелима и људима, те њихово духовно биће прожима, освећује, оживљује, снажи и одржава их, слично сунчевим зрацима који прожимају органска и биљна тела, да их оживе и поврате. Као што сунце, будући само на небу, обасјава сву земљу и даје светлост сваком, па и најништавнијем створењу и ствари, тако и Господ личном Светлошћу Својом обасјава ове људе, јер је Он „Светлост истинита, која обасјава свакога човека који долази на свет" (Јн. 1, 9).
*
Сви који приступате да радите Господу у молитви, научите се да будете слични Њему: кротки, смирени и са верним срцем; не имајте у души лукавство и дволичност, не будите хладни, већ се постарајте да имате Духа Његовог, јер „ко нема Духа Христовог, он није Његов" (Рим. 8, 9). Јер Господ тражи од нас оно што је слично и сродно Себи, на шта би могла да се накалеми благодат Његова. Памтите, да ни једна реч и молитва не пролазе узалуд, ако се од срца говоре: сваку реч Господ слуша и свака је реч код Њега на мерилима. Некада нам се чини као да наше речи само узалудно лебде по ваздуху и да се разлежу као глас вапијућег у пустињи, али није, није тако. Треба да памтимо да нас Господ на молитви разуме, ако је то могуће тако рећи, тј. разуме наше речи тачно онако како себе разумеју сами савршени молитељи, јер је човек слика Божија. Господ одговара на сваку праву жељу срца, изражену у речима или чак и неизражену.
*
Причешћујући се са вером и без сумње животворним Тајнама, ја се на опипљив начин поучавам свудаприсутности Христовој. На какав начин? Ево на какав: у свакој честици тела и у свакој капљи крви примам свецелога Христа и тако видим очима срца да је Он у исто време сав у овим честицама и капљама, ма колико да их је, до бесконачности. Тако је исто Господ сав у сваком храму. А како се православни храмови налазе по свој земљи, онда Господ не само Божанством, већ и душом и телом Својим присуствује по овој земљи, дајући се свуда вернима Сав недељиво, и у њима производи слатке плодове: очишћење од грехова, освећење душа и тела хришћанских, праведност, мир и радост у Духу Светом, сједињујући их притом све: са Собом, са Оцем и са Својим Светим Духом. Знам да се, сем овога, Он и кроз усрдну молитву усељава у душе верних са Оцем и Духом Својим Светим. Будући присутан у свом материјалном свету којега одмах оживљава, и целога и посебно сваки део његов, Господ је тим више присутан у људима, оообито хришћанима, и живи у њима: „Или не познајете себе да је Исус Христос у вама?" (2 Кор. 13, 5). „Или не знате да су тела ваша црква Духа Светога, који живи у вама?" (1 Кор. 6, 19).
*
Род је људски једно велико дрво Божије, које се разрасло по свој земљи и гранама својим покрива је. На ранији трули корен — палога Адама, Божијом премудрошћу и добротом накалемљен је нови, живи корен — Господ Исус Христос, од Кога воде свој почетак хришћани, као изданак тог целог дрвета. У дрвећу је — живот земаљски, органски; у роду хришћанском је — живот Христов, небески, духовни, и на душевне способности и моћи правих хришћана треба да се гледа као на моћи самога Исуса Христа. „Ми ум Христов имамо" (1 Кор. 2, 16), говори Апостол за праве хришћане. Исто тако и на врлинска дела хришћана треба да се гледа као на плод благодати Христове. Хришћани који не живе по хришћански, претстављају суве гране на изданку који расте из корена — Христа, те отуда „сваку лозу на мени, која не рађа рода", вели Христос, Отац небески „отсеца... и у огањ баца" (Јн. 15, 2, 6). Незнабошци су грана непрепорођена, неоживљена, која расте из трулог корена — Адама. Вером се и они калеме на Изданак живи, здрави — на тело Цркве, тело Христово (Колош. 1, 18).
*
Чији су то листићи на дрвету? — Божији. Чије су добре мисли у теби? — Божије. Чија је способност у дрвећу да расте, да тка дрвену хаљину, да производи и развија лишће и плодове? — Божија, тј. од Бога дана. Чија је у теби способност за мисли и речи? — Божија. Употребљава ли дрвеће штетно оне моћи које му је Бог дао? — Не. Употребљава ли човек штетно оне моћи и способности које му је дао Бог? Употребљава: злоупотребљава ум, који му је дан Богом за познање Бога и Његове истине; злоупотребљава овоје срце, створено да воли Бога и ближње, да осећа блажеество у заједници са Богом; злоупотребљава и своју слободну вољу, дату му за бескрајно усавршавање у врлини.
*
У нашем телу, у његовом природном деловању, дејствује Бог кроз подржавање, храњење и помагање да расте. У травки или дрвету или животињи, делује такође Он: травку одева (Лк. 12, 28), дрвеће помаже да расте и украшава га лишћем и плодовима, животиње храни и чини да им тела расту. Ми сами на телу своме не можемо ништа учинити, ни за пола јоте, како се вели: „не можеш ни длаке једне беле или црне учинити" (Мт. 5, 36). У бескрајно великом и бескрајно малом подједнако је Господ, неограничен ни једним ни другим, већ постоји сав у свему, будући недељив и изнад свега.
*
Може ли да постоји лишће дрвећа без дрвета; може ли да постоји дрво без земље, ваздуха, воде и топлоте? Тако ни једна душа не може да постоји без Бога, без Сина Његовог и без Духа Његовог. Бог је — моје постојање, моје дисање, моја светлост, моја сила, моја вода и моја храна. Он ме носи, као што мајка носи на рукама младенче. И још више: носећи ме, душу и тело моје, Он у мени станује и такорећи се спаја са мном.
*
Молећи се Богу, памтите да су у Богу Три Личности. А како је Он Личност и Личности, онда Он до у бескрај поседује сва она савршенства каква ми можемо замислити у неком најсавршенијем човеку, по благодати Божијој; на пример: у Пресветој Дјеви Марији, у Николају Чудотворцу, Јовану Златоусту, у Апостолима и Пророцима, испуњеним Духом Божијим. Човек је слика Божија и прилика Божија; по савршеној слици може се делимично судити о Прволику, какав је Он. Све најбоље у човеку, што привлачи наше погледе срца и срдачна расположења, од Бога је, од Сина је Његовог и од Духа је Његовог.
На пример: Свети Никола је био и јесте пун сажаљења и милосрђа према људима по благодати Божијој; свагда је он, а и сада је, брз да чује оне који га искрено призивају, по милосрдном срцу које је имао за живота и сада има по благодати Божијој. — Да ли је, сада, сам Господ Бог несажаљив и немилосрдан? А ако то није, колико је онда Он сажаљивији и милосрднији? — Бескрајно више, као што је бескрајно и већи од Светог Николе. Или узмимо Апостола Павла. Каква је човекољубива душа у том Апостолу! За слугу Филимона он вели господару: „Ти њега, то јест моје срце прими" (Филим. 1, 12). Колико је љубави у овим речима! И каква уопште љубав дише у његовим Посланицама! „Наше се срце рашири", говори он Коринћанима, „није вам тесно у нама..." (2 Кор. 6, 11—12). Он је и описао у једној Посланици, у чему се састоји љубав божанствена (1 Кор. 13. гл.). Када читаш тај опис, осећаш да је Апостол све то на делу извршио, то што је о Љубави написао. Но откуда је та љубав код Апостола, пређашњег гониоца, оног који је додијао Христу, јер је улазио у домове, вукао људе и жене, те их предавао немилосрдно у тамнице? — Од Господа је — Извора љубави. Једини је Он вечна и бескрајна Љубав, која грли све створено.
*
Као Тројица — Бог је наш једно Биће, ма да и Три Личности; тако и ми треба да смо једно. Као што је једноставан Бог наш, тако и ми треба да смо једноставни; тако једноставни као да смо сви ми један човек, један ум, једна воља, једно срце и једна доброта, без и најмање примесе злобе. Речју: једна чиста љубав, као што је Бог љубав. „Да буду сви једно, као што смо Ми једно" (Јн. 17, 22).
*
Сви су људи, као и Анђели Божији, од даха Божијег; стога се и Анђели називају дусима или, што је исто, дувањем Божанства. Људски пак духови називају се душама, зато што су произишли од Божанственога даха и што дишу Богом. „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвишује", речено је (Степена гл. 4, антифон 1, слава). Али и сва остала створења називају се духом, јер је речено: „Све што дише, да хвали Господа" (Пс. 150, 6), зато што су и она од Духа Божијег, мада без разума и слободе. Стога, свако створење треба чувати, да се не бије и не изнурава. „Не завезуј уста волу, који врше" (1 Кор. 9, 9; 1 Тим. 5, 18; 5 Мој. 25, 4).
*
Бог је дух, једноставно Биће. А чиме дух пројављује себе? Мислима, речима и делима. Зато Бог, као једноставно Биће, није састављен од низа или мноштва мисли, или мноштва речи, или створења, већ је Он сав у једној простој мисли — Бог-Тројица; или у једној простој речи — Тројица; или у Три Личности, сједињене у Једно. Но Он је сав и у свему постојећем, све проходи и ове Собом испуњава. На пример, ви читате молитву и Он је сав у свакој речи, као Свети Огањ, прожима сваку реч. Свако сам може ово да провери, ако се буде молио искрено и усрдно, са вером и љубављу. Но, особито је Бог сав у именима која му припадају: Отац, Син и Свети Дух, или Тројица; или Господ: Господе Боже, Господе Саваоте, Господе Исусе Христе, Сине Божији, Душе Свети, „Царе небески, Утешитељу, Душе истине" и у осталим Својим именима. Анђели и Светитељи такође су нам својим именима блиски, као што су имена њихова и вера наша у њих блиска срцу нашем. Јер они нису ништа друго већ дах Божији, јер су „један дух са Господом" (1 Кор. 6, 17).
*
Да ли се моле за нас Светитељи, које призивамо? Моле се. Ако се ја, човек грешан, човек равнодушан, човек понекад зао и који не жели добро, молим за друге који траже или не траже да се молим за њих; и не сумњајући, без досаде трпељиво набрајам њихова имена на молитви, мада понекад и без срдачности, зар се онда Свети Божији људи, те огњене светиљке које пламте у Богу и пред Богом, који су пуни љубави према својој земаљској сабраћи, не моле за мене и за нас, када их призивамо према моћима својим са вером, уздањем и љубављу? Моле се они, брзи помоћници и молитвеници за душе наше, како нас уверава наша Богом просвећена Мајка — света Црква. Зато, моли се без сумње Светим Божијим људима, молећи их за посредништво теби пред Богом. Они те у Духу Светом чују, само се моли Духом Светим и од све душе, јер кад се молиш искрено, тада дише у теби Дух Свети, који је Дух истине и искрености, те је Он и наша Истина и искреност. Дух Свети у нама и у Светим људима је један и исти. Светитељи су свети Духом Оветим, који их је осветио и вечно у њима живи.
*
Господе, Чија љубав према нама бескрајно превазилази љубав свакога оца, сваке мајке, сваке најнежније жене, помилуј нас! Владичице Богородице, Чија љубав према хришћанима превазилази љубав сваке мајке на земљи, сваке жене, чуј молитве наше и спаси нас! Да Те се сећамо постојано! Да Ти се свагда усрдно молимо! Да стално, неленостно и без сумње прибегавамо под окриље Твоје свето!
*
Ми се молимо сведоброј и свебеспрекорној Мајци Божијој, и Она се моли за нас. Ми прослављамо Њу — узвишенију од сваке славе, и Она нама припрема вечну славу. Често јој говоримо: „Радуј се!" и Она Сина Свога и Бога моли: Сине мој Љубљени, дај им вечну радост зато што ме са радошћу поздрављају. Тако без сумње веруј да те Бог види, као што си уверан да те отац види, или ко други који ти стоји лицем у лице; али са том разликом, што Отац Небески види све што је у теби, какав си сав, види сва створења, Анђеле, Светитеље, нас грешнике и животиње. Види све одједном тако као што сунце одједном обасјава све. Уосталом, „очи Гослодње су десет хиљада пута светлије од сунца" (Сирах. 23, 19). Живо претстављање пред лицем својим Господа јесте извор мира и радости за душу. Сумња у Његово присуство изазива збуњеност, жалост и стешњеност. Срдачна је молитва извор одмора за орце, а несрдачна, површна и без пажње доноси рањавање срца.
*
Исус Христос са Оцем и Светим Духом је неиспитиви бездан човекољубља. Из овога Бездана Милосрђа припашће изобилно милости свакоме, само се обратите Богу са вером, поуздањем и болним срцем због својих грехова, неправди и увреда, које смо нанели Господу, Владици и Добротвору своме.
*
Бог нам је у свако време ближи од свакога човека, ближи и од мога одела, ближи од ваздуха, светлости, ближи од моје жене, оца, мајке, кћери, сина и друга. Њиме живим душевно и телесно, Њиме дишем, Њиме мислим, осећам, размишљам, смерам, говорим, предузимам и радим. „Јер кроз Њега живимо, крећемо се и јесмо" (Дел. Ап. 17, 28). „Јер је Бог онај што чини у вама да хоћете, и чините, као што Му је угодно" (Филиб. 2, 13). Зато, треба свагда гледати Господа пред собом са десна, да се не поколебамо, да не згрешимо, и поставити се тако да Га ништа не истисне из наших мисли и срца, нити да Га што заклања: никаква страстна привезаност за храну, пиће, новац, одело, стан или његов намештај, или разне личности. Да нам никакве световне разоноде или игре не би одузеле нашег преслатког и највољенијег Гоопода, већ да сваког часа и минута припадамо само Њему: да будемо с Њиме нераздвојни, као што је Он нераздвојан са нама, те стално брине о нама и чува нас. Но када грешим и имам страстну привезаност за ма шта, тада је Он далек од мене, не просторно, јер Он у свако време све испуњава, већ због удаљености мога срца од Њега, због мога расположења према Њему, што ме је напустио Својом благодаћу и Својим живљењем у срцу моме, јер је тада присутан у мени Његов непријатељ — ђаво.
*
Као што се у мору, језеру или реци свака честица воде налази у јединству са другим честицама и њима је окружена; или као што је у ваздуху свака честица ваздуха окружена другима и са њима сједињена, тако смо и сви ми, на земљи рођени, окружени Богом са свих страна, при чему су чисти међу нама, или они који се чисте, сједињени са Њиме и свуда се у Њему налазе. Ови ми на земљи рођени, као и земља, вода, ваздух, дрво многограно, чинимо једну целину, мада често растрзану, по зависти нечастивога, нашим самољубљем, раздражљивошћу, непријатељством, насиљем, гордошћу, јересима и расколима, мећусобном завишћу, тврдичлуком, издвајањем, злобом, презиром и другим страстима.
Са друге стране, нечастиви и анђели његови чине једно мећу собом, као нека тамна, опака, отровна вода, или неки усијани, загушљиви и убитачни ваздух. Они нас окружују и усиљавају се да би продрли у душу нашу када је она непажљива и привезана разним страстима, да би нас помрачили, озлоједили, стеснили, запалили и на све начине мучили. Тако, на пример, некада идете по чистом и пријатно мирисном ваздуху и наједном наиђе смрад из септичке јаме или од измета људских, те поражава ваше чуло мириса на најнепријатнији начин, па ви желите да што пре прођете то место, како би поново удисали благо растворење чистог ваздуха. Сличан је овоме и смрад бесовски. Сам Господ указује на сличност између ваздуха и воде и тамних пукова бесовских, када говори: „И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и нападоше на кућу ону (тј. навалише на човека и на душу његову), и не паде; јер беше утврђена на камену" (Мт. 7, 25).
*
Говоре: када не би гледао, не би се саблазнио; када не би чуо, ни срце ме не би болело; када не би окусио, не би ми се ни хтело. Видите, колико је саблазни од наших очију, слуха и укуса. Колико је много људи страдало и страда од тога што, будући да нису чврста срца у добрим расположењима, погледали су неопрезно нечистим погледом, ослушнули ушима непривиклим на разликовање добра од зла, и окусили халапљивим укусом. Чула грехољубивог и халапљивог тела, необуздана разумом и Божијим заповестима, увукла су их у разне животне страсти, помрачила им ум и срце, лишила им срце одмора, одузела им слободу вољи и направила их својим робовима. Како је потребно да се опрезно гледа, слуша, једе, мирише, додирује, или како је нужно да се чува срце своје да не би кроз спољашња чула, као кроз окно, провукао се грех и сам узрочник греха — ђаво; да не би помрачио и својим отровним и смртоносним стрелама ранио небеског птића — душу нашу.
*
Душа прима у себе Господа кроз животворне Тајне са мислима вере и сазнањем срца да у Тајнама присуствује Сам Господ, а тело наше прима Господа устима и стомаком. Када душа прима Господа са чврстом вером, тада Господ у једном трену пролази и душу, као једноставно Биће, и све тело, све чланове његове, из разлога што душа испуњава све тело, а и због Божанства које све испуњава.
*
У хришћанском животу неопходна су искушења, пробе или проверавања нашег духовног стања; а како се живот наш покрива својеврсном прљавштином, слично стварима које се налазе у дому, онда је неопходно да буде и очишћен. Као што су за испитивање било каквих ствари потребна оруђа (на пример: сребра), тако и за пробу или проверу душе потребни су људи, за слично — слични, који би вољно или невољно, хотимично или чак нехотично, својим поступцима у односу према нама учинили јавним за нас и за друге: да ли смо покорни заповестима Божијим, које су нам објављене у Јеванђељу, или не? Да ли живимо по духу, умртвљујући дела телесна; или пак по телу, покоравајући се, као робови, вољи тела, отелесњеним помислима и страстима? И сазнавши да не живимо по вољи Божијој, по заповестима нашег најслађег Спаситеља, већ по својој грешној и слепој вољи, да бисмо се ускоро поправили и брзо и усрдно следили заповести божанственог Јеванђеља.
*
Тело наше живи од оних елемената од којих је само састављено и постојано упија у себе ваздух, воду и органска тела; а душа наша живи од Божанственога Духа, од кога има свој почетак, те непрекидно упија у себе, ради одржавања свога живота, живот Триличностног Бога, кроз светлост ума, кроз добра расположења и жеље срца и снагу за добро. Као што тело, ако се не храни са сродним му елементима, не може да живи, него умире, тако и душа наша, ако се не храни молитвом или добрим помислима, осећањима и делима, такође умире. Као што се у телесној природи нашој благовремено обавља удобно храњење и узрастање тела, но ако доспе кроз храну или пиће или дисање неки отров или зараза, изненада настају у телу болови, па и смрт, у случају не указивања помоћи; тако и у духовној природи нашој све иде угодно и лепо, но када на њу навали ђаво, тада она тешко страда и кочи се, па јој је нужна брза помоћ небеског Лекара, Бога духова, која се добија не друкчије, осим кроз молитву од вере. (Ђаволски изазови у души човечјој одговарају отровима у телесној природи; само што отров материјалне природе ретко доспева у наше тело, а ови други — свагда су са нама и око нас).
Као што је за храњење и одржавање живота нашега тела свагда потребна припремљена средина у којој оно живи, то јест: светлост, ваздух, вода и храна; ваздухом као најнеопходнијим за његов живот оно је постојано окружено, а вода је свуда, налази се такорећи под руком, исто као и биље и животиње; тако су и за душу нашу свагда у изобиљу припремљене силе и моћи за одржавање њенога живота, њена духовна храна, пиће и одело — у Триједином Богу. Господ, налазећи се Сав на сваком месту, као ваздух или као умна светлост, спреман је у сваком тренутку живота нашега, ради вере наше и постојаног молитвеног расположења душе наше, да подржи наше моћи душевне Својом сведелујућом благодаћу, да постане за нас непрестана светлост ума нашега и срца, ваздух којим дише душа наша, храна којом се она храни и ојачава, топлота животворна којом се она загрева, и одећа којом душа не само прикрива своју грешну наготу, већ се и украшава њоме, као царском порфиром. Та одећа је оправдање Христом.
Човек се у сваком тренутку свога постојања надази у две средине — материјалној и духовној, из којих све добија: једна подржава његову телесну, а друга његову духовну природу; једна је видљива природа, а друга је бескрајни, лични Дух Божији, који, пошто је Сав свуда, виши је од свега, све одржава, а Сам се ничим не ограничава. Тако је ништаван и немоћан сам по себи сваки човек, јер све добија не из себе, већ изван себе, за одржавање свога постојања. Сам је он — ништа. И као што се тело његово одржава ваздухом, храном и пићем, тако се и душа његова одржава — молитвом, читањем Речи Божије и светим Тајнама.
Са друге пак стране, пошто у Царству сведоброг и свемоћног Бога имају (засад) место и пали зли дуси, — они управо као место своје имају ваздух и земљу, — и како је човек већ од самог почетка од њих био преварен на зло, те пошто су они свагда били, и сада су, а и биће до краја века са родом људским, онда они чине, такорећи, средину којом смо окружени и у којој живимо. Зато су људи, бића слободна и уз то пала, мада су подигнути Сином Божијим и стоје у овој благодати слободно вером, добрим расположењем према Богу и добрим делима, дужни да се трајном молитвом Богу ограђују од тих противних сила, које војују на нашу душу са намером да нас улове у свој плен и учине сличнима њима по духу. Нужно је да сви будемо крајње опрезни, да нам дух наш и дела наша не буду освојена од духова злобе испод неба; да не би они постали дисање наше душе уместо Бога и да не би зло, које чини као њихову природу, постало наше зло. Дужни смо, уосталом, да се свагда при тој борби сећамо да је „већи Онај који је у нама, него онај који је у свету" (1 Јн. 4, 4); да Господ и њих држи у Својој пуној власти и само допушта, колико Његова правда, доброта и премудрост дозвољавају, да они делују у свету, ради уразумљивања и поправљања људи. Но има људи којима је ђаво и одећа и храна и пиће, слично томе као што се прави хришћани у Христа облаче, а Његовим телом и крвљу се хране. Свуда је у свету двојство — један против другог: дух и тело, добро и зло. Сатана има своје приврженике и помоћнике, за ширење мећу људима своје власти; Бог има Анђеле, које даје сваком хришћанину, да их чувају и руководе ка блаженом Царству Христовом.
*
Онај који не верује у свудаприсутност Божију, у мислима својим и у срцу своме клевета на моћ Божију, не приписује Му ни оно својство које има ваздух, јер је ваздух свугде, а зар Творац ваздуха није свугде? Да је Бог свуда, овоме као моћни доказ служи и само неверовање у свудаприсутност или уопште било какав грех. Тако, од неверовања срце ми се стешњава, трпи неко жежење, мучи се, а ум ми се помрачава, ја пак налазим се у неутешном положају. Но када је жива вера да је Бог свуда и на сваком месту, што значи да је Он свагда са мном и у мени, тада ми је срце широко, слободно, лако, живо, а ум светао, и ја сам сав у утешном положају. На тај начин, оно исто што ме убија, служи ми и као снажан доказ за оно у чије постојање сумњам. Неверовање ме зато мучи што је оно клевета срца мога или духа злога на Бога, који је живот мој. Мисаоно одрицање моје душе Самога Живота, јесте и природно и праведно за њу — смрт.
И још: Бог је умно Биће и душа је моја такође умно биће од Првог Умног, зато и однос са Богом постоји у мени кроз мисао, кроз веру срца, која није нешто друго до жива и јасна мисао да је Бог на оваком месту. Када у мени нема такве мисли, значи да постоји мисао супротна, одречна; када је сједињујуће начело душе моје са Богом пресечено, тада за мене нема истинског живота, већ има само призрак спољашњег, лажног живота, скоро животињског.
*
Степени блаженства и мучења у будућем веку биће различити. Ово се потврђује и садашњим стањем душа код разних људи или код једног истог човека у разна времена и у разним околностима. Што је једноставнији, бољи и дружевнији човек, то је у себи блаженији, а што је лукавији, злији и самољубивији, то је у себи несрећнији. Што су јаче у њему вера и љубав, то је он блаженији, а што су слабије, то му је горе. Тако су људи маловерни, неверни и мрзитељи — најнесрећнији људи. По овоме схвати и будуће муке.
*
Воли свакога човека, не обзирући се на његове грехе и преступе. Греси нек иду гресима, а основ је у човеку један — лик Божији. Неки су људи са слабостима које падају у очи: злобни су, горди, завидљиви, тврдице, среброљупци и грамзиви, али знај да ни ти ниси без зла; можда га је у теби још и више него код других. У крајњој линији, у односу на грехове — људи су једнаки, јер је речено: „ови сагрешише и лишени су славе Божије" (Рим. 3, 23). Сви су криви пред Богом, и сви подједнако имамо потребу за Божијим милосрђем. Зато, када један другога воли, треба један другога и да трпи. Треба да занемаримо и опростимо другима погрешке према нама, да би и нама Отац Небески опростио грехове наше (ср. Мат. 6, 14). Дакле, свом душом поштуј и воли у сваком човеку лик Божији, не обраћајући пажњу на грехове његове. Бог је једино свети и безгрешан. Пази, како нас Он воли: шта је све за нас створио и ствара, како кажњава милостиво и милује издашно и усрдно! Још и зато поштуј човека, не гледајући на његове грехе, што он може увек да се поправи.
*
Неки од „напредних" сматрају Цркву својим непријатељем. Но ако има икога са обилнијом љубављу, бољим жељама и да је мудрији у својој љубави према људима (после Бога), онда је то Црква. Све што највише одговара нашој природи и што јој је најпотребније — налази се у Цркви, као у ризници, слично томе као што се у Јеванђељу садрже речи живота. Црква је једна иста мајка свега човечанства, правоверујућег у Христа, и она је највернији друг хришћана. Она им саосећа и одговара свим суштаственим потребама душа и тела људи хришћана, она их крепи радном потпором и давањем помоћи силом Господа нашег Исуса Христа и Духа Светога, којим свака душа живи.
*
О славопоју. Душа се и нехотице побуђује на славопој Богу када погледаш на звездано небо; но још се више она побуђује на славопој када, гледајући на небо и звезде које је Бог створио, претставиш себи Промисао Божији о људима, како их Он бескрајно воли и брине се за њихово вечно блаженство, те не поштеде ни Сина Свога Јединороднога за спасење наше и одмор у Царству Небеском! Није могуће не славити Бога када се сетиш: да си из ничега створен, да ти је унапред од стварања света намењено вечно блаженство, сасвим за бадава, а не за твоје заслуге; када се сетиш колика ти се благодат Божија даје од Христа за спасење твоје у току целог живота; колико ти се безбројно мноштво грехова прашта, и то не једном, не два, већ безброј пута; колико ти се мноштво природних дарова даје, почев од телесног здравља па до струјања ваздуха и до тока воде. Нехотично се побуђујеш на славопој када са дивљењем посматраш бескрајну разноликост створенога на земљи, у царству животиња, у царству биљака и минерала. Како је мудар поредак у свему — великом и малом! Нехотице славопојиш Богу говорећи: „Бројна су дела Твода Господе! Све си премудро створио!" (Пс. 104, 24). — Слава Ти, Господе, Створитељу свега!
*
Ако је Црква саставила и предала на општу употребу молитве и песме за певање Троједином Богу и Светитељима Његовим, онда то значи да Бог слуша наше молитве и да се свагда налази близу молилаца. Но људи се већином моле тако као да Бог није са њима или као да их Он не слуша. Допустимо Господу макар онакву пажњу према нама какву имају добри родитељи према дечјој молби; макар ону брижну и пажљиву љубав какву имају добри родитељи према својој деци. Тако учи сам Господ. Он говори: „Кад, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту?" (Мт. 7, 11). Зато се наша искања и испуњавају, ако се молимо Богу од свега срца. Истинито је то. Свакодневно је то искуство.
*
Када ти се у срцу разгори злоба противу кога, тада веруј свим срцем да је она дело ђавола, који ти у срцу делује; омрзни њега и његов пород и она ће те оставити (не сматрај ту злобу за нешто властито, не пристај и не саосећај јој). То је опробано, проверено. Невоља је што се ђаво прикрива нама самима, скрива своју главу и свој реп, притаји се, а ми слепи мислимо да све ово радимо сами, па стојимо чврсто за дело ђаволско као за нешто своје, као нешто праведно, мада је свака помисао о некој праведности своје страсти чиста лаж, богупротивна и кобна лаж. Овим се управљај и у односу на друге људе. Кад видиш да се неко љути на тебе, не узимај му ту злобу за његову; не, он је само страдајуће оруђе свезлобног врага, јер није потпуно упознао његову превару и обмањује се њиме. Моли се да би га нечастиви напустио и да би му Господ просветио очи срца, помрачене отровним и смртоносним дисањем духа злобе. Треба се од срца молити Богу за ове људе потчињене страстима, јер у њима тада делује нечастиви.
*
Страсти оу по духовном склопу заразне. На пример: злоба, још не изговорена речима, не пројављена на делу, а само скривана у срцу и овлаш одражена на лицу и у очима, већ се преноси на душу дотичнога кога мрзим и приметна је и од других. Узбуђен сам страшћу, моје се узбуђење дотиче и срца другога, постаје као неки духовни прелив нечистог потока из једног сабирника у други. Уништиш ли у себи страст према брату, уништиће се и у њему; стишаш ли се сам, стишаће се и он. Како је тесна веза међу душама! Истинита је реч Апостолова: „Јер смо удови један другоме" (Еф. 4, 25), тј. делови; или: „јер смо једно тело многи" (1 Кор. 10, 17). „Од једне је крви сав род човечји" (Дел. Ап. 17, 26). Зато божанствена заповест захтева: „Љуби ближњега свога као самога себе" (Мт. 22, 39).
На међусобном осећању или разумевању наших душа — једних према другима, заснива се утицање или не утицање наше проповеди. Ако проповедник не говори од срца, но лицемерно, слушаоци унутрашњим чулом схватају несагласност проповедникових речи са његовим срцем и његовим животом, те проповед нема ону снагу коју би могла да има у случају да ју је проповедник изговорио од срца, особито када би сам извршавао своје речи на делу. Међу душама људским налази се нека тесна унутрашња веза и обавештавање. Зато су добра, побожна и срдачна расположења саопштива душама других, особито добра дела.
*
Пошто се човек састоји из душе и тела, то су, сагласно томе, и сретства за одржавање његовог живота двојака: телесна и духовна. За одржавање телесног живота служе: ваздух, храна, пиће, светлост и топлота, а за одржавање духовног живота: молитва (као ваздух), читање речи Божије, животворне Тајне и побожна размишљања.
*
Знаш из искуства, да зидови или место где живиш нису препрека полету мисли. Оне се у тренутку могу подићи из куће над облаке или из једног дела света у други, из једне државе у другу и из једног града у други. Но душа је твоја оно мислеће, разумно начело, слика Божија, мала слика бескрајнога Духа — Бога. Ако мисао твоју не задржавају четири зида, не стешњава пространство и време, шта онда може да задржи Господа, који је све створио? Могу ли Га задржати зидови, ограничити пространство и време, ма како да су они по нама бескрајни? На сваком је месту владавина Његова! Око Његово свакога и све гледа. Скривене у тајним местима, у горама или у замковима неприступним, Он види као на длану Овом. Ради тога понекад Гоопод скрива лице Своје од тебе и као да те оставља у мучном духовном мраку, да би свагда памтио чијом светлошћу душа твоја живи, тј. Божијом, и да ћеш, ако Бог окрене лице Своје од тебе и одузме од срца твога Духа Свога Светога, заиста остати у мраку ада и у мукама адским, те тако на делу, макар унеколико, упознајеш шта је то будући ад.
*
Веруј и стално памти да си двојан човек: један телесни, болан од страсти, стари ђавољев, који иште телесно и у телесном заснива свој живот. Њега треба умртвљивати и ни у чему му не угађати, нити пристајати на његове грешне, упорне или болећиве вапаје. А други је човек: духовни, нови, здрави, Христов, који у свему Христа тражи, Христом живи (уместо похотом света) и у Христу налази свој одмор и живот, а осим Христа не жели да има ништа у овом свету, сматрајући за смеће сва блага земаљска, само да Христа задобије (ср. Филиб. 3, 8). Као што захтеве оног (првог) човека треба свим силама одбацивати, јер је извршавање њихово убитачно за душу, тако захтеве овог последњег треба свим силама извршавати, јер они воде истинском и вечном животу. Сваии хришћанин нека ово упозна и потруди се да то сазнање оствари на делу.
*
Не клони духом када на душу твоју налете адски облаци, један од другог мрачнији, када ти се на душу прилепљује адска злоба, завист, сумња, противљење и друго. Поуздано знај да је налет ових мрачних облака на твој мисаони хоризонт неизбежан, и да то не бива свагда, ни дуго, него као што је у природи налет мрачних облака на небу: сјуре се, па прођу, па се опет разведри мисаона атмосфера душе. У природи је неопходно да буду облаци на небу и помрачење дневне светлости, али су ти облаци непостојани, они брзо пролазе и после њих опет засија светлост, светлост сунчана и то са новом снагом.
*
Чудно је створење човек! Пази, у створеном од земље смештен је Божији дах, лични, самостални, слободни — слика самога Бога. Колико је премудрости и лепоте у изградњи његове телесне колибе, колико премудрости и љубави! Једном речју — сличност Богу испољава сам човек у животу, тај гооподар земље, као што је речено: „Да створимо човека по нашем обличју, као што смо ми, који ће бити господар ... целе земље" (Пост. 1, 26)! Но да се не би гордио, погледај човече, погледај шта бива са тобом, када оно што је у теби по слици Божијој изиђе из тела, као из дома овога? Тебе као да сасвим нестаје; ти исчезаваш за овај свет; дом твога духа губи сву своју лепоту и красоту, постаје земља и шаље се „у земљу од које си и узет" (Пост. 3, 19), и помеша се са њом, као део њен.
Чудно је створење човек! Чудесно је уселио Господ у прах слику Своју — бесмртни дух. Али задиви се, хришћанине, још више премудрости, свемогућству и доброти Творца: хлеб и вино Он претвара у само пречисто тело и пречисту крв Своју и усељава у њих самог Себе и Дух Свој пречисти и животворни, тако да тело и крв Његова постају заједно дух и живот. Ради чега ово? Ради тога да би тебе грешника очистио од грехова, осветио и освећенога сјединио са Собом, обожио те, учинио блаженим и бесмртним. 0, чуда доброте, премудрости и свемогућства Спасовог! (ср. Рим. 11, 33).
*
Да ли сте видели са каквим се поштовањем, смирењем и складношћу обраћају својим старешинама потчињени из свих сталежа и звања, и како овим узајамним држањем испуњавају своју обавезу потчињености? Нисте ли видели са каквим се страхопоштовањем и строгим поретком опходе блиски цару? Све су ово слике опхођења створења према Творцу. У овом складном нашем опхођењу пред Творцем, у покорности Његовим законима, садржи се благостање и циљ живота за сва створења.
*
Понекад се човек моли, наоко усрдно, но молитва му не доноси плодове мира и радости срцу у Духу Светом. Зашто? Зато што, молећи се по готовим молитвама, није се кајао за оне грехе које је учинио тога дана, са којима је испрљао срце овоје, тај храм Христов, и прогневио је Господа. Но сети их се и покај се; са свом искреношћу осуди себе непристрасно и одмах ће ти се у срцу настанити „мир који превазилази сваки ум" (Филиб. 4, 7). У молитвама црквеним постоји набрајање грехова, али не ових, па често нису ни споменути управо они којима смо свезали себе; треба их неизоставно набројати на молитви, са јасним схватањем њиховог значаја и са осећањем смирења и срдачне скрушености. Стога се у вечерњим молитвама спомиње при набрајању грехова: „то и то" или „ово сам учинио рђаво", тј. оставља нам се на нашу вољу да поменемо ове или друге, наше грехове.
*
Наша вера и Црква слична је најпоштованијој светој, богомудрој, постојаној старици која не стари (као што вели и првохришћански Јермин „Пастир"). У њој свагда живи млади, живи и за њену верну децу, оживљујући дух. Као што се пред старцима свагда опходимо са великим поштовањвм и уважавањем њихових седих власи и мудрости, тог плода дуговечног искуства, и сваку им реч високо ценимо и придодајемо животу, тако смо особито обавезни да поштујемо и Цркву, да имамо страхопоштовање пред њеном светошћу, древношћу, непоколебивој постојаности, пред њеном богопросвећеном мудрошћу и духовним искуством, пред њеним заповестима и наредбама спасоносним по душу, њеним богослужењем, тајнама и обредима. Како да је не поштујемо макар само за ово једно: што је спасла у недрима својим непроцењиво мноштво људи, преселивши их у место вечног одмора и радости, па их не заборавља пошто преминуше, но их до сада оглашава по земљи вечном хвалом и прослављањем њихове храбрости, као верну децу своју. Где ћете наћи захвалнијег пријатеља и нежнију мајку? Према томе, нека се хришћани срцем својим свецело приљубе уз Цркву Христову, нека се непоколебиво учвршћују у њој до краја свог привременог живота, нека сви ревнују у вршењу свих њених заповести и правила, те да нађу у њој спасење вечно у Христу Исусу Господу нашем.
*
По премудром уређењу Божијем, у овом свету једно другом претходи и једно друго смењује: срамоћење и поштовање, сиромаштво и богатство, здравље и болест. Пред поклоном богатства, Господ често испитује крајњим сиромаштвом, а богате лишава свега; пред поштовањем — срамоћењем, а оне узвишене поштовањем — понижавањем, да би се научили да вреднујемо дарове Божије и да се не гордимо у срећи, знајући да је она незаслужена од нас, но је Владичин дар нама.
*
Непоходно је да срце своје побуђујемо на молитву, иначе ће она сасвим пресахнути. Љубав према Богу, искреност и једноставност — ето својстава молитве. Треба се молити духом, зато што је Бог Дух, а не тело; истином, а не лажно, јер је Бог истина. То исто треба рећи и за наше молитве Светитељима. Не призивај их само устима, јер они немају уста, гласа или нечега тeлеснога, него срцем и пламеном душом, и тада ће те чути, јер сродан сроднога тражи. Да, „тело и крв неће наследити Царство Божије" (1 Кор. 15, 50), већ дух чисти, који гори од љубави према Богу.
*
„Духа не гасите" (1 Сол. 5, 19), говори реч Божија. Нека памти ово сваки хришћанин, особито учитељ и наставник деце. Нарочито нам је потребно да свагда горимо духом при нашем узвишеном служењу Богу и човечанству. Колико би много учинили за Бога, за људе и за себе, ако би са вером, љубављу и усрђем, са жаром и енергијом занимали се својим послом, а колико ће мали, сух и бесплодан бити наш посао када га будемо радили малаксало, лениво, равнодушно, без икакве усрдности и енергије? У великој одговорности бићемо пред Богом за себе и за оне који су поверени нашем старању.
*
Пазите на себе када сиромашан човек, коме је потребна помоћ, буде просио од вас. Нечастиви ће се постарати да вам у то време срце запљусне хладноћом, равнодушношћу, па и више од тога — омаловажавањем просјака. Надвладајте у себи ова нехришћанска и нечовечна расположења, побудите у срцу свом сажаљиву љубав према човеку сличном вама у свему, према овом брату Христовом и вашем сопственом: „јер смо удови једни другима" (Еф. 4, 25); према овом храму Духа Светога, да би и вас волео Христос Бог. Па зашта вас је замолио тај сиромах, по могућности му испуните молбу. „Који иште у тебе, подај му; и који хоће да му узајмиш, не одреци му" (Мт. 5, 42).
*
Са срдачном поузданошћу изговарајте речи молитве. Молећи се увече, не заборавите да кажете у молитви Духу Светом, са свом искреношћу и смиреним срцем, оне грехове у које сте пали протеклог дана. Неколико тренутака топлог покајања и ви сте очишћени Духом Светим од сваке прљавштине; више од снега сте убељени, и сузе које чисте срце потећи ће из ваших очију; Христовом одећом правде бићете покривени, са Њим ћете бити сједињени, као и са Оцем и са Духом.
*
Сиромаштво духовно састоји се у томе да сматрамо себе као непостојеће, а јединог Бога за постојећег; да поштујемо Његове речи више од свега на свету и ништа да не штедимо за њихово извршење, па ни сам живот свој; вољу Божију да држимо за све и сва према себи и другима, а своју сасвим да одбацујемо. Сиромашан духом жели од свег срца и говори: „Да се свети Име Твоје, да доће Царство Твоје, да буде Воља Твоја". Он сам као да исчезава, а свуда и у свему жели да види Бога — у себи и у другима. „Све да буде Твоје, а не моје". Жели светост Његову да созерцава и сагледа у себи и у свима; Царство Његово — такође; вољу Његову — такође; Њега Јединог да види да испуњава срца свих људи, као што и треба да је, зато што је Он једини Постојећи, Сведобри, Свесавршени и Створитељ свега. Нечастиви пак и саучесници његови, људи који се противе Богу — лопови су у владавини Божијој и противници су Божији.
За сиромашнога духом, сав је свет као ништа; он свуда види једино Бога, који све оживљава и свим управља. За њега нема места без Бога, нема тренутка без Бога — свуда је сваког минута са Богом, као само са Њим. Сиромашан духом не сме, нити помишља да сазна несхватљиво, да открива тајне Божије и да о узвишеноме мудрује. Он верује самој речи Господа Животодавца, знајући да је свака реч Његова истина, дух и живот вечни; као што верује и речима Цркве Његове, коју стално Дух Свети упућује на сваку истину. Верује као што верује дете оцу или мајци својој, не тражећи доказе, но се потпуно ослања на њих. Сиромашан духом убраја себе у последње, као грешнијег од свих; сматра себе да је за гажење од свих.
*
Како су живо претстављали себи Бога свети Божији људи, који су саставили молитве своје Духом Светим, за управљање и руковођење себи и нама! Са каквим су трепетом стајали они на молитви, а и са каквом љубављу и надом! Свака реч њихове молитве говори: Бог је са нама и Бог у нама слуша сваку реч нашу, види сваку мисао нашу, жељу нашу, сузе наше, сваку кап сузе наше.
*
Некад стојимо у цркви или у кући на молитви са ослабелим духом и телом: немоћна је, хладна и неплодна постала душа наша, као некада она неплодна многобожачка црква. Но само напрегнимо срце своје за искрену молитву Богу, обратимо мисли и срце своје Њему са вером живом и одмах ће оживети, загрејаће се и оплодиће се душа наша. Какво настаје одједном спокојство, каква лакоћа, какво миље, какав унутрашњи свети огањ, какве топле сузе за грехе, какво искрено осећање жаљења што смо са њима прогневили предоброг Владику, каква светлост у срцу и уму, какав обилни поток живе воде заструји у срцу, изливајући се слободно са језика или са пера и оловке на папир! Пустиња душевна процветава као крин доласком Господњим у срце. Ах! Зашто чешће не обраћамо срца своја Господу? Колико је у Њему свагда отвореног и доступног за нас одмора и утехе! „Колико је велика доброта Твоја, Господе, коју чуваш за оне који Те се боје" (Пс. 31, 19)!
*
Хитра и пажљива птичица не дозвољава да је ухвате ловци на пространству света Божијег. Када опази да јој се неко примиче и хоће да је ухвати, оног тренутка полеће у висину и тиме се избавља од ловаца. Тако и хришћанин треба да је мудар и опрезан, да му не би душу ухватио ловац бестелесни. Душа је наша као птичица небеска, а нечастиви је злобни ловац, који тражи да прождере ма чију душу. Као што се птичица узлећући у вис спасава од ловца, тако исто и ми, када опазимо врага — нечастивог, који лови нашу душу земаљским стварима, одмах треба да то напуштамо срцем својим, не везујући се за те ствари ни за тренутак, и да својим помислима узлећемо горе ка Господу Исусу, Спаситељу нашем, и тако се лако избављамо „од замке ловачке" (Пс. 91, 3).
*
Средство да се добије успех у било каквоме добром делу: Када се у дому молиш на вечерњој или јутарњој молитви, или у цркви на служби, имај у срцу бригу о обављању овога посла и срдачну жељу да га извршиш на славу Божију. Господ и Његова Пречиста Мајка ће те неизоставно уразумити, ставиће ти у срце светлу мисао како да га извршиш. Ако хоћеш да пишеш беседу или проповед и не знаш о чему да пишеш, у срцу твоме нема живе воде, ти се само о томе искрено позабрини на молитви и Господ, са Пречистом Својом Мајком, неизоставно ће ти јасно показати предмет проповеди и њене делове, а твој ум и срце биће озарени јасним знањем тога предмета.
*
Свакодневно захваљуј од свег срца Богу што ти је подарио живот по слици и прилици Његовој, живот разумно-слободни и бесмртни. Особито захваљуј Му што те је, палог у вечну смрт, подигао и упутио поново у живот, али не једноставним дејством свемогућства, јер би то било несагласно са Његовим правосућем, већ је даровао у откуп за нас Јединородног Сина Свог, који пострада и умре за нас. Захваљуј још и за то што те Он свакодневно, када вољно кроз грех паднеш из живота у смрт безбројно много пута, поново дарује животом само зато што си од срца рекао: „Оче, сагреших небу и Теби" (Лк. 15, 18). Захваљуј Му још и зато што те, када себе неразумно бациш у болести, те претходнице смрти телесне, често избавља од њих, исправља погрешке твоје и не лишава те земаљског живота, знајући да ти је драг, јер ниси припремљен за живот вечни. Захваљуј Му за сва сретства животна, за ове радости и жалости у животу, јер је све од Њега, сведоброг Оца, све од оног почетног Живота, који свима раздаде и позајми живот.
*
Племенитога и узвишенога је духа онај човек који милостиво и дарежљиво раздаје свима своје дарове, па се радује што има прилику да учини добро и задовољство свакоме, не мислећи на награду за то. Племенитога и узвишенога духа је онај човек који се никада не понесе према човеку који га често посећује и користи се његовом дарежљивошћу, нити га понижава у ма каквим односима, ни најмање га не унизује у мислима својим, но га свагда посматра онако као и при првом сусрету, или и много више. Но ми се обично понесемо пред оним који је постао наш, као и са оним што је постало наше, па пошто привикнемо на њега или на то, брзо се такорећи заситимо са њима и сматрамо их ни за шта; човека често стављамо ниже вољене ствари или вољене животиње.
*
Добро је у молитви понекад рећи и неколико својих речи, које изражавају жарку веру и љубав према Господу. Да не разговарамо само туђим речима са Богом, да не будемо само деца у вери и нади, већ треба да покажемо и свој ум, да изговоримо од срца и своју реч добру (Пс. 45, 1). Уз то, на туђе речи привикавамо и хладнимо. Како је пријатно Господу ово наше властито муцање, које исходи право из верујућег, љубећег и захвалног срца, то није могуће ни да се искаже. Треба само рећи толико, да душа од својих речи Богу трепери од радости, распаљује се, оживљује и постаје блажена. Неколико речи кажеш, а блаженства окусиш толико да га нећеш добити у таквој мери ни од најдужих и најдирљивијих туђих молитава, по навици или искрено изговорених.
*
Када молиш за нешто Господа, истог тренутка созерцавај Његову милостиву и дарежљиву десницу, која је од изобиља Божијег свима све дала и даје, па зато сумњати у то да ли ћеш добити мољено или не, сматрај то за безумље, слично ономе о коме је Пророк казао: „Рече безуман срцем својим: „нема Бога" (Пс. 14, 1). Тако, пре него што заиштемо од неког доброг и дарежљивог човека помоћ, претстављамо себи његову руку која даје, јер и добротвори земаљски, сличио сведобром Оцу њиховом, бивају добри и дарежљиви и дају оно што иштемо, одмах после нашег искања, као што је речено: „Који је међу вама човек у кога, ако син његов заиште хлеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му змију да? Кад дакле ви, зли будући, умете добре даре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту?" (Мт. 7, 9—11).
*
Када осетиш у срцу своме мучну ћудљивост срца или неверје односно ма ког догмата вере, тада знај да ти је нечастиви у срцу и да ти се потсмева за незнање, слабост и непостојаност у вери. Истог тренутка осуди своју лакомисленост, своју слепоћу, своју грешну непостојаност у вери и своју незахвалност Богу за ранију светлост у срцу и за ранија доброчинства која си добио од вере у тај догмат (напр. свете мошти), а који сада срце твоје по слепој упорности одбацује или у који не верује онако како је раније веровало, и помиловаће те Владика, проћи ће мука и биће ти лако. О, нечастиви! Хоће он да и у вери буде све по његовој лажи.
Следећа страница
