*
Нови човек (тј. обновљени) налази задовољство у послушности, а стари човек хоће да се противи и не покорава. Нека дакле буде, Господе, воља Твоја! Прихватам за израз воље Твоје оно што траже од мене постављене нада мном власти (Римљ. 13, 1—7); све оно што раде са мном други (трпљење); све што се са мном дешава, јер ништа не бива без Тебе. Ти јеси у свему, кроза све, и све.
*
Бог је такво духовно Биће од кога је све и без кога је било шта незамисливо; у коме је почетак, продужење, живот и одржање свега; који је бескрајно изнад свакога времена и простора; који никада није почео нити ће икада престати; пред којим је све као непостојеће; који је сав свугде; кога не истискује из ма ког пространства ни један атом, ни планине, ни небеска тела, ни мора, ни ваздух, ни огањ, ни земља; који запоседа Сам одувек сваки простор, запоседнут ма каквим телом, ма и земљом, и Сам силом Својом одржава у постојању то тело; који је на сваком месту, на свакој новонасталој линији простора, и Сам одржава неограничено сваки простор. Једном речју: Бог је Онај који јесте, тј. као једини Постојећи, једини који Јесте.
*
Ако брат твој учини ма шта у време службе неправилно или унеколико немарно, не љути се ни унутрашње ни спољашње на њега, но великодушно снисходи његовој погрешки, сетивши се да и ти сам чиниш у животу много, много погрешака, да си и ти човек са свима немоћима, да је Бог дуготрпељив и многомилостив и да ти безбројно много прашта, као и свима нама, неправде наше. Сети се речи из Молитве Господње: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим" (Мт. 6, 12). Ове речи треба да нам свагда напомињу да смо и ми сами, у свако доба, велики грешници пред Богом и да би, памтећи ово, смиривали себе у дубини срца свога и били не сувише строги према погрешкама браће, који су нам слични по немоћима. Да као што сами себе не осуђујемо строго, тако и друге не осуђујемо строго, јер су браћа — чланови (удови) наши — као да смо ми сами. Раздражљивост карактера произилази од непознавања себе, од гордости и још од тога што не размишљамо о силној повреди своје природе, а мало смо упознали кротког и смиреног Исуса.
*
Многоврсне грешне привезаности нашега срца, Господ испитује на разне начине: неког (напр. тврдицу) проба губитком новца или имања или допушта лоповима и разбојницима да неки део иметка поткрадају и пљачкају; другог проба пожаром, неког водоплавом, неког изненадним издатцима на промашене послове, понеког болешћу и трошковима на лекове и лекаре и остало што је спојено са болешћу; неког губитком жене, сестре, друга или другарице; другог срамоћењем. Све проба свакојако да би се у сваком откриле његове слабе и болесне стране срца и поучио свакога да се поправља. Веома многима „пробада нож душу, да се открију помисли многих срца" (ср. Лк. 2, 35). Зато, ма какав губитак твога имања да те снађе, веруј да је то по вољи Господњој и говори: „Господ даде, Господ узе; нек је благословено име Господње" (Јов 1, 21).
*
Због чега човек некад постаје тако помаман, силно се узбуђује, брзо, отсечито и невезано говори, ломи себи руке, чупа косу или у јарости бије друге, крши безумно све што му дође до руку, чини друге испаде својствене уму поремећеном и отупљеном? Јасно је да је због тога што му у срцу делују дуси злобе испод неба, који људе потстичу на свако зло и дишу злобом и убиством на свакога и на све. Зашто постоје самоубице сваке врсте, а исто и убице других? Од деловања у срцу самоубица и убица исконског самоубице — ђавола? Зашто Христос Спаситељ и хришћанска вера наређују свакоме кротост и смирење, који не допуштају да делују у срцима дуси злобе и гордости, који траже смрт свима и свакоме. Господ говори: „Научите се од Мене, јер сам кротак и смирен у срцу" (Мт. 11, 29). Гнев је човечји страшна и противприродна појава у човеку; узбуђује га у срцу због најмаловажнијих разлога — због самољубља и гордости што му се крију у срцу. Потребно је да се памти да „гнев човечји не чини што је праведно пред Богом" (Јак. 1, 20).
*
За истински верујућег у Бога сва материја земаљска и свих видљивих светова као да исчезава. Нема за њега ни једне мисаоне линије простора без Бога. Свуда он созерцава једно, бескрајно Биће — Бога. Он претставља себи да са сваким удисајем ваздуха он дише Богом. Господ је за њега свуда и све, а створења као да не постоје, и сам он радо исчезава мисаоно, да би у себи дао место једино постојећем Богу, који у њему све дела.
*
Понекада се само засладиш Господом, а убрзо после тога нечастиви, сам или кроз људе, нанесе ти највећи бол. Такав је удео радника Господњих у овом животу. На пример, одморио си се и развеселио се крај чаше Господње (у Литургији), а некад одмах после службе сусреће те огњено искушење, а са њим и бол. Понекад и у самој чаши враг ти чини сплетке и збуњује те разним помислима. Ти нећеш да се бориш већ би хтео да дуго, дуго почиваш са Господом, али нечастиви то не дају. Докле у нама страсти буду деловале, докле стари човек буде у нама живео и не буде умро, до тога времена ћемо имати много бола од разних искушења у животу, од борбе старога човека са новим.
*
Велики потстицај, утеху и велику наду дају молитељима ове убедљиве речи Господње: „Иштите, и даће вам се..." и даље: „Који је међу вама човек у кога, ако син његов заиште хлеба, камен да му да?" (Мт. 7, 7, 9). Ако други ишту нешто од мене, па ја, мада сам и зао по искварености природе, но слушам молбе њихове и те речи покрећу срце моје на милосрђе и помоћ, а руку на давање, зар онда неће покренути моје речи, моје најискреније молбе најчовекољубивије срце Господње на милосрђе и помоћ мени, ма и грешном, но ипак створењу Његовом, делу руку Његових? Ако ја постајем добар, није ли тим више добар Бог, Извор доброте? „Кад дакле ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту?" (Мт. 7, 11). Утврђуј веру и наду своју на Бога односом земаљских очева према деци. Ипак, сви смо ми деца Оца Небескога, јединог уистину Оца свих створења.
*
Када осетиш да ти је у срцу нестало мира због страстне привезаности за ма шта животно, па место њега у срцу дише раздраженост и злоба, стани одмах на стражу срца и не дај да га испуни ђаволски огањ. Моли се срдачно и силом Божијом крепи страстно и нетрпељиво срце своје. Буди тврдо уверен да је дело нечастивог то што ти је срце запаљено и дише злом. Он моћно војује на срце кроз сити желудац. То је искуство.
*
Када идеш у госте некоме од родбине или познаника, не иди ради тога да би код њих добро јео и пио, већ ради тога да би са њима поделио пријатељски разговор, да би разговором љубави и искреног другарства оживио своју душу од животне сујете, да би се заједно утешили вером заједничком. Апостол говори: „Не тражим што је ваше, него вас" (2 Кор. 12, 14).
*
Речено је: „Љубав се не радује неправди, а радује се истини" (1 Кор. 13, 6). Дешава нам се често да видимо неправедна, грешна дела људска или да слушамо о њима, па имамо грешан обичај: да се радујемо таквим делима и да изражавамо без стида радост своју безумним смехом. Рђаво, нехришћански, одвратно и богупротивно то чинимо. Ово значи да немамо у срцу хришћанске љубави према ближњем, јер „љубав се не радује неправди, а радује се истини" (1 Кор. 13, 6). Престанимо да тако чинимо у будуће, да не би били осуђени са онима који чине неправду.
*
Не диши злобом, осветом и убиством ни према животињама, да ти властиту душу твоју не би предао смрти духовни враг, који у теби дише злобом и на неразумна створења, и да те не навикне да дишеш злобом и осветом на људе. Памти да су и животиње призване у живот добротом Господњом, како би и оне окусиле, колико могу, радости постојања, у кратком року живота. „Добар је Господ према свима" (Пс. 145, 9). Не удри их, ако оне као неразумне нешто од несташлука учине или страда што од твога власништва. „Волу који врше, уста не завезуј" (5 Мојс. 25, 4; 1 Кор. 9, 9; 1 Тим. 5, 18).
*
Када свети мир мисли царује у души мојој, тада заиста у мени почива Цар мира — Господ Исус Христос, са Оцем и Светим Духом. Тада сам особито дужан да будем испуњен осећањима захвалности према Началнику мира и да се старам свим моћима да очувам овај мир у срцу, са молитвом и удаљавањем од свакога греха, унутрашњег и спољашњег.
*
Утешитељ Дух Свети, који испуњава сву васељену, проходи кроз све верујуће, кротке, смирене, добре и једноставне душе, те живи у њима, оживљава их и снажи. Он постаје један дух са њима и све за њих: светлост, снага, мир, радост, успех у делима, особито у побожном животу и свако добро. „Што продире кроз све душе, мудре, чисте и најтананије" (Прем. Соломон. 7, 23). „Сви се једним Духом напојисмо" (1 Кор. 12, 13). Сви побожни људи — напојени су једним Духом Божанственим, слично напојеном сунђеру.
*
Ходајући по шуми, врту или по ливади и видећи младе изданке биљака, плодове на дрвећу и разнолико пољско цвеће, ти извуци за себе поуку од свега овога Божијега биља. Управо овакву поуку: као што свако дрвенце даје годишње неизоставно значајну младицу, обавезно се разраста по обиму и висини, свако дрво сваке године као да се напреже да крене напред силом од Бога му даном, тако сам, реци себи, и ја обавезан неизоставно да свакога дана, сваке године постајем морално све виши и виши, бољи и бољи, савршенији и савршенији; дужан сам да се крећем напред путем ка Царству Небеском, ка Оцу Небеском, силом Исуса Христа и Духа Његовог, који у мени живи и делује. Као што се ливада украшава мноштвом цветова, тако ливада душе моје треба да је украшена цветовима врлина; као што дрвеће доноси цветове и потом плодове, тако душа моја треба да доноси плодове вере и добрих дела.
*
Не храни тело своје страстно привезан за њега, не ласкај му, не угађај му и не чини га силним противу духа. Иначе, када дође да дух ради, на пример, да се моли или да пише духовно-моралне саставе, тада ћеш увидети како је оно овладало духом и свезало га и по рукама и по ногама; сав ће му полет оборити, неће му дати да устане и ступи на своју снагу. Дух ће постати роб у таквом телу.
*
Тада се нарочито показује љубав човекова према Богу или ближњему и испољава се њена чистота, чврстина и постојанство, када супротноборећа сила нечастивога распаљено делује у нашем срцу, да би укоренила ненаклоност, противљење, презир, мржњу и непријатељство. Љубав се онда снажи у срцу нашем када се противна сила напреже, такорећи, да је ишчупа са кореном, а човек се на све начине бори са њом (том противном силом), те чисти, узвишује и утврђује своју љубав кроз борбу са нечастивим. За ово постојано ратовање ради љубави према Богу и ближњему, за ову чврстину, ову огњену, упорну и постојану невидљиву борбу са дусима злобе испод неба Владика плете блиставе небеске венце подвижницима љубави према Богу и ближњему. За овакво понашање заслужују хиљаде венаца свети подвижници, звани Преподобни Оци, који су из љубави према Богу оставили свет и све што је у свету, отишли у пуста, потпуно ненасељена места и тамо, затворивши се у своје ћелије, сав живот провели у богоразмишљању, молитви, у одрицању од своје воље, у посту, бдењу, раду и подвигу ради Бога, и трпели су целог живота нападе од противних сила, које су се упињале на све начине да им поколебају веру и наду на Бога, а нарочито љубав према Њему.
Борити се из љубави према Богу са собом (својим телом и душом) и ђаволом, тим хитрим, снажним и злобним врагом, не неколико часова, дана и месеци, већ много година, некада и 60 и 70 година, какве ли то заслужује венце? Шта су у сравњењу са овим Подвижницима људи који живе у свету, па и без напада тако често падају, и без пораза су поражени од себе (своје плоти)? Шта претстављају у сравњењу са светим Подвижницима људи световни, који живе по својој вољи, у раскоши и задовољствима сваке врсте, „који господске хаљине носе и у сластима живе" (Лк. 7, 25), који су се предали гордости, частољубљу, зависти, мржњи, тврдичлуку, раздражљивости, гневу, освети, забавама, блуду, пијанству, свим пороцима, мада не од једне личности извршаваним? Они су живи уловљени, без икаквог супротстављања, у вољу ђавољу и зато их он не напада, но их оставља, као давно спутане његовим мрежама, у предсмртном одмору и самозабораву.
*
Памти изреку Св. Писма: „Не допусти да те савлада зло, него зло савладај добром" (Рм. 12, 139 21). Са тобом грубо поступају и раздражују те, на тебе дишу презиром и злобом, ти им не узврати истим, но буди тих, кротак и љубазан, поштовалац и љубитељ оних који се недостојно односе према теби. Ако се узбудиш и будеш говорио узнемирено, грубо, са презиром, значи без икакве љубави, тада си већ побеђен и са правом ће ти рећи они који су те вређали: „Лекару, излечи се сам" (Лк. 4, 23), или: „А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвна у оку своме не осећаш?... Извади најпре брвно из ока свога..." (Мт. 7, 3, 5). Не чуди се тада ако ти се често буду понављале грубости од оних који су те вређали, јер ће они да примете твоју слабост и намерно ће те дражити. „Не допусти да те савлада зло, него зло савладај добром". Покажи увредиоцу своме да није тебе увредио, већ самог себе; пожали га од срца, зато што је тако лако побеђен од својих страсти, што је болестан душевно; укажи му тим већу кротост и љубав, чим је грубљи и раздражљивији и што буде више гајио мржњу према теби, и сигурно ћеш га победити.
Добро је свагда моћније од зла и зато је свагда победоносно. Памти још, да смо сви ми немоћни, да нас ванредно побеђује свака страст и зато буди кротак и снисходљив према онима који греше према теби, знајући да и ти сам често од тога болујеш од чега и брат твој. Опраштај дугове дужницима својим, да би ти Отац Небески опростио дугове твоје, који, свакако, нису већи од дугова дужника твојих. Буди свагда спокојан, узвишен, неподозрив, чврст духом, једноставан и добра срца, и свагда ћеш побеђивати непријатеље. „Ко прекорева опакога, прима љагу ... Не кори потсмевача, да те не омрзне ... Упути праведнога, и знаће више" (Приче 9, 7—9).
*
Некад нечастиви пројављује лукавство на нама тако што, када видимо неки грех или порок код брата или у друштву, он погађа срце наше равнодушношћу, хладноћом, зловољом или још пре стидном плашљивошћу: да кажемо одлучно и речима изобличимо неправду и сломимо рог (тј. силину) грешнику. Христе Царе! Подари ми апостолску ревност и огањ Светога Духа у срце моје, да устанем свагда смело против бестидног порока, који је многе заразио, и да не поштедим никога, ради спасења њиховог и осталих људи Твојих, да се не би људи саблазнили, видећи раширеност порока и сами пали. „И који саблазни једнога од ових који верују у Мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску. Јер Син Човечји дође да пронађе и спасе изгубљено" (Мт. 18, 6, 11).
*
Када ти дође у главу лакомислена мисао да набрајаш некаква добра дела своја, одмах се поправи од ове погрешке и брзо набрајај своје грехове, своја непрекидна и безбројна вређања сведоброг и праведног Владике, и наћи ћеш да их је у теби као песка у мору, а врлина, у поређењу са њима, као да их и нема.
*
Када ти срце порази тврдичлук, реци себи: живот је мој — Христос, а љубав према свима је моје непотрошиво богатство, непотрошива храна и неисцрпно пиће. Наше слепо тело машта да нађе живот у храни и новцу, те постаје непријатељ онима који га лишавају тих материјалних сретстава за живот. Но ти буди чврсто убеђен да нису новац и храна — живот, већ љубав узајамна, ради љубави према Богу. Памти, да је Бог љубав, која све живо обједињује законима љубави и из јединства у љубави производи живот.
*
У време молитве држи се правила да је боље рећи пет речи од срца, него безброј речи само језиком (1 Кор. 14, 19). Када приметиш да ти је срце хладно и да се моли нерадо, ти застани, загреј срце своје неком живом претставом. На пример: замишљу своје кукавности, своје духовне сиромаштине, просјаштва и слепоће или претставом о великим, свакоминутним доброчинствима Божијим према теби и роду људском, особито према хришћанима. Затим се моли без журбе, са осећањем топлоте. Ако и не успеш да прочиташ све молитве на време, штете од тога нема, већ користи, јер ћеш од топле и лагане молитве добити неупоредиво више, него када би их прочитао све, али са журбом, без саосећања. „Волим пет речи умом својим рећи, него ли хиљаду речи језиком" (1 Кор. 14, 19).
Било би врло добро, разуме се, када би могли са потребним саосећањем рећи у молитви и хиљаде речи. Господ не напушта оне који раде за Њега и дуго стоје пред Њим. Којом мером мере они, одмериће и Он, па сагласно обиљу истинитих речи њихове молитве, послаће им у душу и обиље духовне светлости, духовне топлоте, мира и радости. Добро је дуготрајно и непрестано молити се, али „не могу сви примити те речи, до они којима је дано ... Ко може примити, нека прими" (Мт. 19, 11—12). Који не могу да приме дуготрајну молитву, боље је нека чине кратке молитве, али са душом која гори.
*
У трајном чуду претварања хлеба и вина у истинско тело и крв Христову сједињену са Његовим Божанством и душом, видим чудо сталног оживљавања човека Божанственим дахом и његовог стварања као душе живе. „И поста човек душа жива" (Пост. 2, 7). На светој Трпези хлеб и вино по претварању постају не само душа жива, но и „дух који оживљује" (1 Кор. 15, 45). Ово све је пред мојим очима и све ово преживљавам душом и телом и осећам живо. Боже мој! Какве страшне тајне Ти ствараш! Каквих ме Ти неизрецивих тајана учини гледаоцем и учесником! Слава Ти, Творче мој! Слава Ти, Творче тела и крви Христове!
*
И над Светитељима Божијим овладавало је понекад ђаволско очајање и мрзовоља. Шта онда са нама грешницима? Нас нечастиви често рањава огорчењем у срцу, понижењем и љутом мрзовољом. Потребно је да се трајно обраћамо Господу и будемо са Њим свакога минута, да не би над нама завладало вражје огорчење и мрзовоља. Постоји још једно сретство да се избавиш од вражје мрзовоље — широки пут овога света. Само се одај светским задовољствима и напустиће те мрзовоља, бар за време тог задовољства; а потом ће те повући даље за тим задовољствима, која ће ти постати потреба и налазићеш у њима и само у њима утеху и весеље. Но сачувај Боже свакога хришћанина од тога, да се таквим сретством избавља од ђаволске мрзовоље. Боље је ићи узаним путем, трпети мрзовољу и искати често помоћ и избављење од Господа Исуса Христа, који весели трудбенике на своме спасењу Њега ради; боље је то него ли сићи на широки и глатки пут овога света и тамо телесним задовољствима купити „слободу" од духа мрзовоље. Враг је помоћу духа мрзовоље многе стерао са узаног пута на широки и равни, но погибељни пут.
*
Ето, ти се молиш и молитва ти се остварује успешно; имаш унутрашње сведочанство да је Господ слуша и да јој је наклоњен; у теби је мир у мислима, лакоћа и сласт у срцу. Али ето, при крају твоје молитве, после најмањег забољења срца твога и помисли, у срце ти се убацује неко тешко бреме — огањ од кога срце оболи и ти осећаш молитву као највећи терет, уз одвратност према њој, уместо раније лакоће и расположења за њу. Пријатељу, не очајавај, то су сплетке нечастивог, који воли да нам се подсмева, нарочито на крају наших побожних потхвата, да би тако пали у мрзовољу и збројали у изгубљене све претходне напоре своје на светом послу. Из овога се унапред поучи да дух свој у току молитве ни за минут не гасиш, но се несмањено моли духом и истином и не лажи Господа у молитви ни једном речју. То јест, ни једну реч не изговарај лажно и лицемерно, него нека ти је сва молитва израз истине, труба Светога Духа и ни једна реч нека ти не служи лажи нечастивог, не буди оруђе ђавола. За скидање бремена вражијег са душе и гашење огња његовог, помоли се Господу од срца, признај од срца своју кривицу — лицемерје за време узношења молитве, и добићеш олакшање и мир. Не жури, већ све мирно говори и ради. И успећеш. Нечастиви жури и збуњује, јер у збуњеној ужурбаности нема никакве користи.
*
„Оче наш! Да дође Царство Твоје" (Мт. 6,9 — 10). Господ царствује свуда, у свем видљивом свету (на сваком је месту) и у свим Анђелским саборима. Царствује Он Својом бескрајном снагом и правдом и над злим дусима и над злим и неправедним људима. Прве од ових, свезао је Он вечним везама мрака за суд Великога дана, а друге кажњава различито у овом животу, а у будућем биће кажњени огњем неугасивим. Али Он — Истина, не царује у бесовима и у безбожним људима истином Својом, зато што је у њима лаж; не царује љубављу, јер је у њима злоба; у безбожним људима не царује вером, не царује надом и љубављу, не царује у њима тачним испуњавањем закона Својих. „А што Ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим?" (Лк. 6, 46). „Ако Мене љубите, држаћете Моје заповести" (Јн. 14, 15).
Царује Он у сваком и најмањем природном дејству тела и душе моје (на пример, у речи), јер се Његовим законима покорава моје тело у храњењу, одмору, сну, расту, ходању; мисао и реч се по Његовим законима праве и покрећу. Али, не царује Он свагда у моме срцу, у мојим расположењима срца и у моме слободном одлучивању. Често нагињем злу и чиним зло уместо добра које је преда мном; често се противим Његовим законима; често сам маловеран, неверан, самољубив, горд, презирем друге, завидљив, тврдица, користољубив, среброљубив, похотљив, угађам у свему моме грешном телу; частољубив сам, нетрпељив, раздражљив, ленив, не чиним или чиним врло мало добрих дела, и то више због стечених склоности него по слободном расположењу и склоности срца; не сажаљевам страдалнике, као делове и удове једнога тела Цркве. Речју: не царује свагда у мени Господ кроз помисли, осећања, дела вере, наде и љубави.
*
Нужно је да се молимо ради чврсте и постојане убеђености срца: да све, и душе и тела наша, са њиховим благостањем и неблагостањем, и све имање наше, све околности живота нашег ми имамо од Бога, од Његове власти, а не од природе, не од случаја, не од себе. Не почнеш ли да се молиш Богу, брзо ћеш заборавити срцем Добротвора, Творца и Господа свога, а са заборавом Њега упашћеш у свако зло. Према томе, видиш да ти молитва свагда доноси суштаствену корист.
*
Човекове се и душевне и телесне моћи усавршавају, умножавају и снаже њиховим вежбањем. Често вежбај руку у писању, шивењу и плетењу, па, како се каже, извежбаћеш руку и добро ћеш писати, шити и плести. Вежбај се чешће у саставима писменим, па ћеш писати саставе лако и добро. Вежбај се исто тако у чињењу добрих дела или у побеђивању страсти и искушења, па ћеш дела врлине временом чинити лако и слатко и побеђиваћеш лако страсти уз помоћ сведелујуће благодати Божије.
Не почнеш ли да пишеш, шијеш или везеш, или будеш ли писао, шио и везао ретко, онда ћеш рђаво писати, шити и вести. Не пишеш ли нешто или то будеш састављао врло ретко, а будеш живео само у материјалним бригама животним, па онда усхтеднеш да повежеш само неколико речи, биће ти то тешко, особито ако је о нечем духовном: задани рад биће ти као египатски рад. Не почнеш ли да се молиш или се молиш ретко, биће ти молитва одвратна и тешка, као врећа терета. Не почнеш ли да се бориш са страстима или се будеш борио само понекад и слабо, врло ће ти мучна бити борба са њима и бићеш често побећиван. Од њих нећеш имати одмора и живот ћеш свој отровати са њима, јер се ниси научио да побеђујеш ове домаће, најзлобније, унутрашње непријатеље твоје, који ти у срцу седе.
Тако је свима неопходан труд и рад; живот без рада није живот, већ нешто унакажено, некакав призрак живота. Отуда, борба са леношћу тела трајна је обавеза свакога човека. Сачувај, Боже, од повлађивања њој свакога хришћанина! „А који су Христови" они лењо, зло, грехољубиво „тело распеше, са страстима и пожудама" (Гал. 5, 24). „Јер свакоме који има, даће се и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега" (Мт. 25, 29).
*
Човек озлојеђен на нас, јесте болестан човек. На његово срце треба да се стави фластер љубави. Са њим треба нежно поступати, и с њим поразговарати умиљато и са љубављу, па ако у њему није укорењена злоба противу нас, већ само привремена љутња, онда посмотрите како се срце његово или злоба његова крави од умиљатости и љубави наше, како добро побеђује зло.
*
Од ма кога да си увређен, не буди злопамтљив, но када ти они покажу умиљат изглед и обрате ти се речима, не скрећи срце своје у злобу, већ са њима разговарај умиљато и добродушно, као да ничега није било измећу тебе и њих. Научи се да побеђујеш зло добром, злобу добротом, кротошћу и смирењем. Не говори у срцу увредиоцу твоме: како он сад говори са мном, а извређао ме је и своју увреду према мени не сматра ни за шта, не сматрам га за достојна да говори са мном; одбацујем га, презирем га; нека зна како је када ме увреди. — Не буди горд и злопамтљив, не говори тако, да се на твоју немилосрдност не би разгневио Господ.
*
Цео материјални свет пред Богом је као ништа. Само су духовна бића као нешто, као што су: анђели и људи. Само она створења имају трајно постојање која су блиска Богу и имају слику и прилику Његову; остала створења као сенка пролазе, само „небо и земља проћи ће, али речи Моје неће проћи" (Мк. 13, 31).
*
Треба стално памтити да се ђаво непрекидно стара да душу нашу поквари адским смећем, којег је у нама премного, а ситно је и разнолико је. Према томе, ако се непријатељством помрачује око срца твога или гордошћу, нетрпељивошћу, раздражљивошћу, жаљењем материјалног добра за брата или за себе — мислим на тврдичлук, или користољубљем, среброљубљем, немирољубивим и увредљивим речима од других, мрзовољом или очајањем, завишћу, сумњом, маловерјем или неверјем у откривене истине, славољубљем или леношћу за молитву и за свако добро дело, и уопште за дело службе, онда ти говори са чврстом увереношћу у срцу речи: ово је прљаштина нечастивог, ово је мрак адски. Са вером и надом на Господа, са постојаном будношћу и пажњом на себе могуће је уз Божију помоћ избећи то адско ђубре и мрак. „Рођени од Бога чува се и нечастиви га се не дохвата" (1 Јн. 5, 18).
*
Сва се моја срећа и несрећа садржи у мислима и расположењима срца. Ако су мисли и расположења мога срца сагласни са истином Божијом и са вољом Бога мога, тада сам спокојан, испуњен духовном светлошћу, радошћу и блаженством; ако ли нису, онда сам неспокојан, испуњен духовним мраком, који душу квари, и тешкоћама и мрзовољом. Ако потпуно изменим мисли и расположења срца, лажна и богупротивна променим у истинита и Богу пријатна, онда сам опет спокојан и блажен.
*
Ближњи ми је равноправно биће; човек је као и ја, слика је Божија. Па пошто је он исто што и ја, онда треба да га волим, као што волим себе. „Љуби ближњега свога, као самога себе" (Мт. 22, 39). Треба га чувати, као своје тело и крв; опходити се са љубављу, кротко, умиљато; опраштати му погрешке његове, као што себи радо опраштам, или као што и сам желим од других опроштај и снисхођење мојим немоћима, тј. да их и не примећују, као да их није ни било, или да их примете умиљато, кротко, љубазно и добронамерно.
*
Да би се са вером и без сумње причестио животворним Тајнама и победио све сплетке нечастивог и све клевете, претстави себи да је то што примаш из чаше Онај који Јесте, тј. једини Постојећи. Када будеш имао такво расположење мисли и срца, онда ћеш се од примања светих Тајни умирити, развеселити и оживети, познаћеш срцем да у теби истинито и стварно живи Господ и ти у Господу. — То је искуство!
*
Молећи се Владичици (Богородици), називаш Је безданом доброте и дарежљивости. Постај и сам сличан Њој по својим моћима у доброти и дарежљивости према онима који имају потребу у твојој доброти и дарежљивости. Не љути се на њих, не презири их, већ их зато више воли, уколико више буду имали потребе за тобом. Расуди јасно и здраво, стављајући често себе на њихово место, и Владичица ће умножити у теби дарове Своје.
*
Кажеш да није једнака свака реч: једна оживи, а друга убија душу твоју, а може бити и душу ближњега твог. Зато је речено: „Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена" (Колош. 4, 6), „да да благодат онима који слушају ... Никаква рђава реч да не излази из уста ваших" (Еф. 4, 29).
*
Са преједањем и пијанством бестелесни непријатељ улази у срце човеково, — то свако може да осети. Ево узрока зашто се са порастом пијанства појачава тако страшно и наклоност према пијанству (стога, што расте моћ нечастивог над човеком). Отуда је код пијаница приметна таква сила која их и нехотично вуче у задовољавање страсти или у унутрашње тежње ка пићу; код ових несрећника нечастиви је у срцу. Чиме да се изагна бес пијанства? Молитвом и постом. Враг улази стога што се људи одају телесном начину живота, прождрљивости и што се не моле. Природно је да и изићи из њих он може помоћу супротних узрока: поста и молитве.
*
Шта би било да нам није претходно дарована благодат Божија и кад она не би одједном, неочекивано, пригрлила цело наше биће после учињених грехова, да га тако сама орасположи за покајање и сузе? Шта ако би било нама остављено, да је сопственим усиљем задобијамо? Тада бисмо ми били кукавни људи и ретко, ретко ко би се могао избавити од бремена грехова, јер нам је природа уопште лењива за напорне радове, нарочито у духовном животу. Без помоћи, без силног олакшања и сласти од духовних трудова, одрекла би се од њих и одбацила би дело свога спасења. Сада пак премудри Бог то олакшава и слади наше духовно бреме, али понекад, да би нас опробао, отежа га, те нас учи трпљењу и изнуравању нашег лукавог и опаког тела, мудро смењујући једно другим, те је тако дело нашега спасења, захваљујући Богу, свагда могуће. Није превише мучно, а веома често пријатно је за нас.
*
Како је жалосно видети да нечастиви на празнике узима свој данак од хришћана, највећи данак. Што је празник већи, то већи данак плаћају нечастивом ти хришћани. Јер шта видимо о празницима? — Потпуни нерад, разузданост тела, пијанство, разврат, туче, крађе, разоноде. Боже мој! Какво угађање телу! Какво служење нечастивом! Помислићеш, да ли су ови људи хришћани, искупљени чесном крвљу Сина Божијег? Да ли живимо у хришћанским временима или у незнабожачким? Ово ли су учесници у животворним Тајнама? Јесу ли ово они људи, који се налазе у храму и моле се заједно са тобом Господу? Ако су ово они, ради чега су долазили у храм? Очигледно само по навици, а не по тежњи захвалног срца према Христу Спаситељу. Види се да се нису Богу молили, нису Му се приближавали срцем својим, већ само устима; а ако су се само устима приближавали, нису ушли у смисао празника, не схватају суштину и циљ хришћанских празника, и не учествују у њима онако како учествују деца у породичном празнику својих родитеља. Рђава деца добре и свете Мајке Цркве, која их толико воли. Мајка света — деца грешна; мајка духовна — деца телесна; мајка небеска — деца земаљска. Мајка хоће да дарује деци својој блага вечна, духовна, место трулежних и привремених, а деца их одбацују и бирају за себе задовољства земаљска, грешна, пролазна.
Уосталом, мећу људима пијаним и оданим разним пороцима на празнике, више срећеш људе који нису били у цркви (и уопште не знају за празник, зато што о њему нису никада размишљали). За такве постоји само један празник — празник тела. Ах! докле ћемо ми свештеници да не устајемо противу свих недела на празнике Господње? У коме ће од свештеника Божијих бити ревност Илијина или Финесова или Исаијина или Јеремијина (да би устао са силом Духа Светога на сва ова недела о празницима Господњим у Новом Израиљу), да би све силе своје, сав живот свој употребио на славу Божију, на искорењивање измећу хришћана ових гадости? Господе, када ћемо празновати празнике Твоје као што приличи светињи? Када ћемо утешити своју свету Мајку-Цркву покоравањем њеним правилима? Када ћемо се напојити духом њеним? Докле ћемо почињати духом, а завршавати телом празновање великих, спасоносних догаћаја православне вере? Докле ће враг да се потсмева члановима тела Христовог, који су хришћани? Докле ће људи других вера и вероисповести указивати на нас и говорити: Погледајте, ево хришћана, званих православни, како они живе! Каква им је вера у срцу! Каква су им знања о вери! Какви су им свештеници! Како они рђаво уче народ вери; како им мало објашњавају празнике, предмет и циљ њихове установе! Како их мало уче да живе по вери!
Боже мој! какав је то приговор на нашу православну веру и на нас пастире! Или, уосталом, може бити да за нас, пастире, правично говоре? Има много и наше кривице у томе што хришћани не проводе празнике као што треба. Ми не изобличавамо, не запрећујемо, не молимо их са пуним дутотрпљењем и поучавањем, како да празнују празнике, и уопште, како да живе хришћански. Мало говоримо о нераду, пијанству и разврату; не говоримо оштро у цркви Божијој против ових порока, који су страшно овладали хришћанима. Не одлучујемо свагда, на страх осталима, од свете чаше личности познате по свом пијанству и прељуби, па тиме доприносимо да се мрски и заразни пороци све више и више повећавају. Налажемо слабе епитимије на исповести лицима која заслужују строге црквене казне, не следимо, као што би требало, за извршавањем ни оних епитимија које смо им наложили.
Боже праведни! пастири и паства су без изговора пред Тобом. „Сви застранише и заједно неваљали посташе. Нема ни једног јединог који добро чини" (Рим. 3, 12). Шта ће бити на крају од постојећег нереда у нашем животу? Безакоње се разлива по земљи. Царство врага се шири, а Царство се Твоје смањује. Мало је изабраника Твојих у чијим срцима Ти почиваш, а много је слугу нечастивога, у чијим срцима, као лопов, седи исконски човекоубица. Шта ћеш да учиниш са нама, Господе? Крв завета Твога вапије са земље, али јеванђелски глас Твој не продире у срце хришћана. Заповести су Твоје занемарене, црквена правила погажена, шта ћеш учинити са нама, Господе?
Господе! пошаљи ревносне раднике у врт Твој, „који не траже своје" (1 Кор. 13, 5), већ траже оно што је Христа Твога. Даруј им ревност пророчку, силу апостолску и мудрост да обраћују неуморно дан и ноћ њиве срца људских.
*
Говоре: ми се брзо заморимо од молитве. Зашто? Зато што не претстављате живо пред собом Господа, да вам је са десне стране (Пс. 16, 8). Гледајте Га непрестано очима срца и тада ћете целу ноћ отстојати на молитви и нећете се заморити. Шта говорим — ноћ? Три дана и три ноћи отстојаћете без замора. Сетите се столпника. Они су много година стојали у молитвеном духовном расположењу на стубу и надјачали су своје тело, које је, као и твоје, такође било склоно лености. А тебе заморе неколико часова заједничке молитве, па и један час.
*
„Љубав не мисли о злу" (1 Кор. 15, 5). Мислити о ма каквом злу, посао је нечастивог: у човеку и са човеком ђаво мисли о злу. Зато никакво зло немој да имаш у срцу противу другога и немој да мислиш о њему, да се не би са ђаволом спојио. „Свако зло побећуј добром" (Рим. 12, 21), зло које видиш или које ти се учини. У овоме се садржи твоја мудрост духовна и подвиг хришћанске љубави.
*
„Оче наш, који си на небесима!" Како је узвишен и дирљив духовни призор, када се ове речи у многобројном збору црквеном, или у кругу чланова породице, или у збору питомаца, или збору војника, изговарају из душа, уистину једним срцем и једним устима! Како је узвишен призор, када видиш да се ове речи остварују и у самом животу људи, када сви имају један према другом осећање братске љубави, да живе мирно покоравајући се млађи старијима, мање умни умнијима, да један другоме указује дужно поштовање, један другога да уважава — „чашћу један другога већег чине" (бр. Рим. 12, 10)!
Заиста, какав је небески призор када, седајући за сто многобројне и разноврсне породице, сви једним устима и једним срцем говоре: „Оче наш"! и исповедају једног Оца Небеског за свесветог Цара, желећи да се на земљи врши само Његова воља и исповедају Га као јединог Храниоца свих! Како је узвишен призор када домаћин дома сва своја добра, храну и пиће не приписује себи, већ Богу, сматрајући да су дарови Његови заједнички за све; када он изједначује себе са другима, па као да и сам бива гошћен, а не да он гости друге! Но како би необичан и утешан био призор ако би цела земља и сви народи „једним устима и једним срцем" (Д. Ап. 4, 32) узгласили небу: „Оче наш, који си на небесима"! „Да се свети Име Твоје" — у нама свима! „Да дође Царство Твоје", као у почетку пре грехопада. „Да буде воља Твоја", добра и савршена, како вечно на небу, тако и на земљи, да не царује самовоља! „Хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше" (Мт. 6, 9—12), и остало. Шта ако би такав начин мишљења и жеља имали сви? Но биће некада и то, јер ће доћи време када ће сви који живе на земљи бити једно стадо под једним пастиром (Јн. 10, 16).
*
Анђелски умови не могу да схвате и да се начуде колику је премудрост, доброту и свемогућство пројавио према нама Господ у Свом оваплоћењу од Пресвете Дјеве Марије. „Сва природа анђелска задиви се великоме делу Твога оваплоћења, јер Онога, који је као Бог недоступан, гледаху као свима доступног човека" (Акатист Богородици, конд. 9). Слава доброти Твојој! Слава дарежљивостима Твојим! Слава премудрости Твојој! Слава сили Твојој! Кроз оваплоћење Своје, Господ нас је јасно научио свим тајнама вере, које су биле непознате или мало познате у Старом Завету. Кроз Његово оваплоћење, ми кукавни грешници удостојени смо пречистог тела и крви Његове и на најприснији начин се сједињујемо са Њиме, живимо у Њему и Он у нама. Кроз Његово оваплоћење Пресвета Дјева Богородица постала је: сведобромоћна наша Заступница; покривач од грехова, беда и напасти; дању и ноћу се моли за нас; Царица и Владичица наша, пред чијом силом никакви непријатељи видљиви и невидљиви не могу опстати; и сама Мајка наша по благодати, сагласно речима Господа на крсту ученику Своме Јовану: „Ето ти матере"! и Њој: „Жено, ето ти сина"! (Јн. 19, 26—27). Слава дарежљивостима Твојим Господе!
*
Како понижавамо своју душу, богоподобну и бесмртну, када се страстно привежемо за трулежни, пролазни и исчезавајући блесак злата и сребра, а поглед свој окрећемо од горње, вечне и сверадостне светлости; или пак за сласти трулежне, брзопролазеће и штетне, које слабе душу и тело, а окрећемо поглед свој од сласти вечне, духовне, од сласти гледања лица Божијег; или за земаљску славу, окрећући се од позива на горње, од части деце Божије, наследника вечног Царства Божијег. О, сујето земаљска! О, страстна привезаности за земаљско! Хришћанине, гледај горе!
*
Најузвишеније добро у овом и у будућем животу јесте Бог, вечноживи, свесавршени и свеблажени. Који стекне ово Добро и има га у души својој најсрећнији је човек. Све остало земаљско и житејско, сматрано за добро, сујета је и пустош. Оно што је око мене или на мени, не чини мене; штавише тело моје, којим сам обложен и из којега се састојим, као из дела мога земаљског бића, не чини ме лично.
*
Шта је ово написано: „Коме је хвала не од људи него од Бога" (Рим. 2, 29)? Коме је то похвала? — Ономе ко унутрашње, у срцу, служи Богу; ко по савести врши сва дела своја и не брине за мњење људско или за славу од људи. А ми тражимо похвалу од људи, а не тражимо је од Бога, који је Бог славе. Ми иштемо земаљске награде, крстове и ордење.
*
Зашто се свети крст показао цару Константину на небу? — Ради означавања да је крстом ушао у славу Своју сам Господ наш, а такое и сви Апостоли и сва војска Мученика; да је крст непобедива победа, па како је крстом свргнут ђаво, тако ће њиме (крстом) бити свргнути и сви непријатељи крста Христовог или хришћана; да кроз гонитеље хришћана делује ђаво кога треба побећивати крстом; да су гоњени хришћани чланови Христовога тела, војници Христови, који се налазе свагда под заштитом Христа Бога и Његовог крста.
*
„Ето си здрав, више не греши" (Јн. 5, 14). Искуство сведочи да грехови и страсти разарају здравље душе и тела, а да победа над страстима доставља спокојство души и телу. Победи многоглаву хидру греха и бићеш здрав. Чувај у себи спокојство духа и не узбуђуј се, не раздражуј се због било каквих неслагања, увреда, неисправности и неправди, и свагда ћеш се наслађивати здрављем душевним и телесним. Узнемирења, узбуђења и огањ разних страсти раћају у нама мноштво болести душевних и телесних.
*
Да би управљао над другима, треба се пре тога научити управљању над собом; да би учио друге, треба сам да стекнеш знање. Када не умем да владам над собом, када у мени нема духа самоуправљања, духа кротости, светиње, љубави и правде, тада сам рђав управитељ. Када вршљају у мени свакојаке страсти, боље ми је да се не прихватам управе над другима, да не бих причинио већу штету и себи и другима.
*
Господ је живот у смрти мојој, сила у немоћи мојој, светлост у тами мојој, радост у жалости мојој, смелост у обесхрабрености мојој, спокојство у узрујаности мојој, прихватање молитве моје, слава у срамоти мојој и избављење од срамоте моје. Чудно, моћно, брзо се заузима и спасава ме Он од беда и тескоба мојих и заноса мојих. Када му вапијем за спасење моје, невидљиви нечастиви беже од мене после својих пакости у унутрашњости мојој и ја опипљиво познајем над собом спасоносну десницу Бога мога и Спаситеља мога. Слава и захвалност Пастиру и Посетиоцу душе моје!
*
Када станеш на молитву оптерећен многим гресима и захваћен очајањем, почни да се молиш са поуздањем и духом горећим; сети се тада да нам сам Дух Божији помаже у немоћима нашим, заузимајући се за нас „уздасима неизрецивим" (Рим. 8, 26). Када се са вером сетиш овога дејства Духа Божијег у нама, тада ће сузе миља потећи из очију твојих и на срцу ћеш осетити мир, сладост, оправдање и „радост у Духу Светом" (Рим. 14, 17), и речима из срца клицаћеш „Ава Оче"!
*
Свудаприсутност Божија је просторна и мисаона, тј. свуда је Бог — у просторном односу и свуда је у мисаоном: ма куда да пођем телесно или мисаоно, свуда срећем Бога и свуда ми је на сретању Бог.
*
Када се молиш, треба тако веровати у силу речи молитве да не делиш речи од стварности, која се са њима изражава; треба веровати да за речима следи дело, као сенка за предметом, пошто су за Господа реч и дело нераздвојни: „Јер Он рече и постаде; Он заповеди и показа се" (Пс. 33, 9). И ти тако веруј, као што си рекао на молитви, за шта си се молио, и то ће бити. Изговорио си славопој — и Бог је примио славопој; захвалио си се Господу — и Господ је примио твоју захвалност као пријатни мирис духовни. Тешкоћа је у томе што смо ми маловерни и делимо речи од дела, као тело од душе, као облик од садржаја, као сенку од предмета и у молитви смо, као у животу, „телесни, без духа" (Јуда 1, 19), отуда су бесплодне и молитве наше.
*
„Очи ће Моје и срце Моје бити овде вазда" (3 Цар. 9, 3) — говори се о храму. „Овде", тј. више у срцима оних који ће стајати испред и молити се, јер Вишњи не живи у рукотвореним храмовима. Како је пријатно читати ове речи Премудрога Соломона! Очи Владичине у храму Божијем уперене су у свакога од нас, срце је Његово окренуто свакоме од нас! Да ли је могуће тражити већу близину? Само срце Владичино окренуто је мени. Понекад стојиш са човеком лицем у лице и разговараш са њим, а срце његово није окренуто теби, заузето је нечим другим; а овде је срце Божцје — цело теби окренуто, сва љубав Његова, сва доброта, сва дарежљивост Његова спремна је да се од Њега излије на тебе по вери твојој.
Следећа страница
