*
Када призивамо Светитеље у молитви, изговорити од срца име њихово већ значи приближити их самом срцу своме. Тада их без сумње моли за њихове молитве и заузимање за тебе и они ће те чути и твоју молитву брзо, за трен ока, доставити Владици као Свудаприсутноме и Свезнајућем. Када на проскомидији молитвено призиваш Господа Исуса Христа или Његову Пречисту Мајку и Светитеље, или помињеш живе и умрле, тада извађена честица претставља и као замењује собом Господа или Његову пречисту Мајку или неког Светитеља или мноштво Светитеља, живих или умрлих који се помињу, а замишљено са именом претставља и замењује собом душу призиванога или помињанога бића. На тај начин, у малом виду у устима нашим и у срцима нашим одражавају се бића горњег и доњег света и то све кроз веру, Духом Светим, који је једино Постојећи — свуда постојећи и све испуњујући.
*
Молећи се тврдо верујем да: 1) Бог је једино Постојећи и да све испуњава, те према томе са десне ми је стране; 2) да сам слика Његова; 3) да је Он бездан доброте, и 4) да је извор сваке доброте и да ме је овластио да Му се молим.
*
Као што камење, или парчад дрвета, или нешто друго, бацано у вис обавезно пада на земљу или воду, зависно од тога где се баца, тако и речи молитава неизоставно допиру до Бога, ако се изговарају од срца, а ако нису од срца изговорене, него лажно, онда упадају у бездан оне змије, у океан лажи ђаволске, који је биће лажи.
*
Господ испуњава све створено, које је пред Њим „као зрнце праха на мерилима и као капља росе јутарње што се спуста на земљу" (Прем. Солом. 11, 22); одржава га, до најмање травке и најмање трунке праха, у десници Својој и, не ограничавајући се ни великим ни малим створењима у њему, постоји у бесконачности, све савршено испуњавајући као празнину, јер је Он јединствено Постојање, због чега и назива Себе Постојећим (2 Мој. 3, 14), тј. „Ја сам Онај Који Јесте".
*
Ма како да је мала материја, но само чим она постоји, постоји и Господ, који све испуњава и све одржава. Јер може ли бити да материја постоји, а Господ, који је све створио, да не постоји? Бесмислено је. Без Њега не може да буде у постојању ни једна трунка праха, ако би је оставио саму себи, лишио је Божијег присуства и свеодржања. „Без Њега ништа не постаде што постаде" (Јн. 1,3).
*
Да нам сједињење са Богом следује у будућем веку и да ће нам то бити извор светлости, мира и блаженства, то ми делимично упознајемо доживљајем и у садашњем животу. У молитви, када нам душа свецело бива окренута Богу и сједињује се са Њим, осећамо се прекрасно, спокојно, лако, радосно, као деца умирена на мајчиним грудима, или боље рећи као нешто неизрециво добро: „Добро нам је овде бити" (Лк. 9, 33). Према томе, подвизавај се истрајно за будуће бескрајно блаженство, чији почетак ти доживљајем знаш и у садашњем животу. Но пази: ово су само почетци земаљски, несавршени, упознато је само делимично, као у огледалу и загонетци (ср. 1 Кор. 13, 12). Како ће нам бити када се у самој ствари најприсније сјединимо са Богом, када слике и сенке прођу и настане Царство истине и виђења? О, до смрти је потребно подвизавати се за будуће блаженство, за будуће сједињење наше са Богом.
*
Ви видите како су сјајни сунце и звезде: „Тада ће праведници засијати као сунце" (Мт. 13, 43), од унутрашње, нематеријалне светлости Божије. Када се Анђели јављају на земљи, они су свагда обасјани светлошћу. Стремите овом обасјању и одбаците дела таме. Ми можемо да узвисимо своју природу до учешћа у Божанској природи, а Бог је светлост нестворена, која превазилази сваку створену светлост.
*
Човече, када погледам на тебе, на твоја земаљска чула, на твоје тело, када се сетим дана рођења, следећих дана детињства и узрастања твога до сада, а потом се пренесем мислима ка дану смрти твоје, затим ка вечности, која ти је досуђена од створења света, тада не знам чему да се чудим: ништавилу твоме или свемогућству и доброти Творца, који је благоизволео да ти дарује живот и да твоје трулежно и смртно тело једном обуче у бесмртност? Чуђење моје расте када видим да теби, телу и крви, Господ Бог, Цар вечни, даје да једеш (Његово) властито тело и крв, те да је Он „у дане тела (тј. оваплоћења) Свога" ... „најприсније узео удела у телу и крви нашој" (Јевр. 5, 7; ср. 2, 14), да би те учинио вечито живим.
*
Човек умрли је живо биће: „Бог није Бог мртвих него живих, јер су Њему сви живи" (Лк. 20, 38). Душа његова невидљиво лебди крај тела и у местима где је волела да живи. Ако је умрла у гресима, онда не може помоћи себи да се избави од окова њихових и силно потребује молитве живих људи, особито Цркве — најсветије Невесте Христове. Дакле, молимо се за умрле искрено. То је велико доброчинство њима, веће него доброчинство живима.
*
Када Господ погледа милостиво на рођене на земљи очима природе, очима јасног, угодног времена сви постају лаки и весели; када нише угодним ваздухом тад се у свим телима и душама осећа то благорастворење ваздуха; када пак дуне са хладним, влажним и тешким растворењем ваздуха тад сви осете неко тешко бреме у души и телу, мноштво од рођених на земљи застење од болести, мноштво пада у мрзовољу и тугу. Тако је моћан и неотклоњив утицај природе на људе! Примећено је да онај ко је мање свезан животним пожудама и сластима, ко је најмање одан прождрљивости, ко је уздржљив у јелу и пићу, томе је природа наклоњена и не мучи га, далеко не тако, као слуге природе и свога тела.
О, како је јасно да је у Господу живот наш, а не у материјалним стварима; колико је јасно да је у свему Господ, „који чини све у свима" (1 Кор. 12, 6): у ваздуху је Он — дисање наше; у храни — ситост наша; у пићу — утољење жеђи наше; у одећи — одевање наше; у стану — покривач наш, топлота и спокојство наше; у сну — умирење наше; у чистој, поучној, часној и саветној беседи — разговор наш; у узајамној љубави — љубав наша. Господе, Владико, Творче и Добротворе наш! Подари нам да се свагда, у сваком тренутку живота сећамо Тебе, „да Тобом живимо, крећемо се и јесмо" (Дел. Ап. 17, 28), пошто од Тебе имамо живот, дисање и све. Но памтимо да ако у свему набројаном будемо извртали правила Божија, Он ће постати тешка казна наша: и у ваздуху казна наша; и у јелу и пићу, не ситост и утољење жеђи, већ или одвратност према истој или болест, тако да бива да му ни храна не користи, као што веле; и у оделу и стану — мучење и крах духа; у сну — не умирење, већ плашење и немир; у речима — свезаност; у лажној љубави — огњено мучење. Извори за казне обично се откривају у најгрешнијим склоностима нашим: „Свако се кажњава оним чиме и сагреши" (Прем. Солом. 11, 16).
*
Истинитост и спасоносност наше свете вере јасно се испољава у томе што ни једна тајна и ни једна молитва од вере, не остаје некорисна, но нам доноси са неба и пројављује силу своју у душама и телима нашим, очишћава грехе наше и умирује душе наше, по речима Спаситељевим: „Ходите Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28), те нас тако избавља од жалости у срцу и од телесних болести. Ми се никада некорисно не молимо Господу или Пречистој Богородици или Анђелима или Светитељима, већ добијамо све мољено, што је за спасење. Нама непрекидно силазе са неба силе за исцељење, и многоврсне помоћи. Господ је наш Господ сила многоврсних, које на нама пројављује, и Бог је наш Бог који милује и спасава. Исто тако и вечнодевствена Мајка оваплоћенога Бога — Речи, подражава човекољубљу Сина и Бога Свога, па са молитвом за нас не престаје, но стално јавља силе Своје на верујућима. Осећајући непрестане и свеспасоносне силе Богомајке, које Она јавља над нама, ми Јој кличемо: „Никада нећемо ућутати, Богородице, да о силама Твојим говоримо ми недостојни; јер ако Ти не би претстојала молећи се, ко би нас избавио од толиких беда" (Песма Богородици). Или: „Покажи као и увек силу Твоју" ... И зато Јој се обраћамо у свакој жалости, нужди и невољи. Исто треба рећи о Анђелима и о Светитељима: призивани од нас, они нас слушају и указују нам помоћ благодаћу Божијом.
*
Телесни човек не схвата духовно блаженство које произилази од молитве и врлине и не може да разуме, ма и делимично, какво ће блаженство бити у оном веку. Он не зна ништа узвишеније од земаљског, телесног блаженства, па будућа добра сматра за машту и уображавања. А духован човек зна из искуства за блаженство душе врлинске и израније има предукус оног будућег блаженства у срцу своме.
*
Што човек више води духован живот, то се више и одуховљава; он почиње у свему да види Бога, у свему пројаву Његове силе и моћи; свагда и свуда види себе како се налази у Богу и да је од Бога зависан у свему, па и најмањем. Но и што човек више води телесан начин живота, више се претвара у телесног; он ни у чему не види Бога, ни у најчуднијим појавама Његове Божанске силе, већ у свему само тело, материју и свуда и у свако доба као да нема Бога пред очима његовим (Пс. 36, 1).
*
Господ се назива и јесте „Пастир добри" (Јн. 10, 11); ако будеш веровао Његовом управљању, онда ћеш разумети срцем својим да као што усрдни пастир напаса стадо у шуми и не даје му да се разиђе по њој, но сакупља стадо у гомилу, тако и Господ напаса душе наше, не даје им да блуде у лажи и гресима, но их сакупља на путу врлине и мисаоном вуку не допушта да их покраде и растера.
*
Пошто је нечастиви (ђаво) једноставан по бићу своме и у једном тренутку са једним помислом може да нам се сав представи и да уђе у срце наше, онда га треба и одбити у једном тренутку, једном моћном речју срца, која садржи у себи сву силу истине, као пун противотров вражијој лажи. У томе је смислу Спаситељ рекао: „Будите мудри као змије" (Мт. 10, 16), тј. као што ова духовна змија брзо и тачно, са адском мудрошћу свагда напада на нас и подешава када је најлакше да нас нападне и обори, гледајући које су наше слабе стране и навике, па већином задаје удар свој без грешке. Но у исто време Спаситељ је рекао: „Будите безазлени као голубови" тј. једноставни и незлобиви. Само једну мудрост позајмите од змије, али срце да вам остане једноставно, чисто и непокварено; будите кротки и смирени, као Ја, не предајите се гневу и раздражењу. Јер, „гнев човечји не чини правде Божије" (Јак. 1, 20); чувајте себе од сваке нечистоте у телу и духу.
*
Душа наша, као биће духовно и радно, не може да буде беспослена; те или ради добро или зло, било које од то двоје; у њој расте пшеница или кукољ. Но како је свако добро од Бога, а сретство да се добије свако добро од Бога јесте молитва, онда они који се усрдно моле, из дубине душе, искрено, они добијају од Господа благодат за чињење добра и пре свега благодат вере, а они који се не моле, природно је да остају без дарова духовних, добровољно се лишавају њих својом немарношћу и хладноћом духовном. Па као што у срцима оних који усрдно моле Господа расте пшеница добрих мисли, расположења, намера и дела, тако у срцима оних који се не моле расте кукољ свакога зла и гуши малу количину добра, које је остало од благодати крштења и миропомазања, затим од покајања и причешћа.
Зато, потребно је да врло пажљиво надгледамо њиву срца свога, да на њој не би растао кукољ зла, лености, разнежености, раскоши, неверја, грамзивости, тврдичлука, зависти, мржње и остало. Свакодневно треби њиву срца свога, бар на вечерњој и јутарњој молитви; освежавај је спасоносним ваздухом, као ветровима благораствореним; ороси је обилним сузама, као кишом раном и позном. Осим тога потребно је у њиву срца свога укорењивати семе врлина: вере, наде на Бога, љубави према Богу и ближњему; ђубрити је и оплођивати је молитвом, трпљењем, добрим делима, и ни за часак не остајати у потпуној беспослици и нераду. Јер у време беспослице и нерада нечастиви усрдно сеје свој кукољ: „А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници, па отиде" (Мт. 13, 25). Поред овога треба памтити да се без принуђивања, без усиљавања, добра дела не могу чинити. „Царство се Божије", после нашег добровољног грехопада, „не узима" другачије сем „са напором ... и подживници га задобијају" (Мт. 11, 12). — Ради чега то уски пут и тесна врата воде у живот? Ко то сужује пут изабраних? Ко чини да су врата тесна? — Свет стешњује изабране, нечастиви стешњује, тело стешњује. Они сужују наш пут ка Царству Небеском.
*
Господ је и душу и тело моје привео из небића у биће — тако је Он свемогућ! Како да не верујем у Његово свемогућство? Шта то да сматрам немогућим за Њега, ја који сам приведен из небића у биће? Шта је Богу узвишеније и драгоценије на свету од мене — човека? Нисам ли ја пре свега — највеће чудо Његовог свемогућства? Ја сам самим Богом прихваћен у јединство са Њим, ја, умањени мало чиме од Анђела! Ја, који сам сједињен са Њим вером и чистим животом, те чиним чуда као свемогућство Божије! На пример: васкрсавам мртваце, као Илија и Апостоли. Ако су дуси анђелски и душе људске приведене из небића у биће Њиме, онда какво тело не може створити Он, било са душом или без душе? Више од тога: ако је сам Бог постао тело и душа човечја, не преставши да буде Бог, ако је Он учинио ово дело које је немогуће нама, шта после овога може за Њега бити немогуће? Шта је бескрајније од овога чуда? Тако је Бог наш на делу показао Своје свемогућство, и показује га.
*
Ако бестелесни Анђели могу да приме на себе тело не привидно, већ истинито, добивши за то способност од Бога, онда Сам Господ са каквом ли угодношћу може да створи Себи тело? Штавише, могуће је рећи да је сваком живом бићу својствено стваралаштво, по дару Бога — Духа Светворца. Зар сам Господ Бог, који је дао такве законе природи, да са тренутном лакоћом, једним мигом, не претвори неку угодну материју у тело? Нису ли сва тела од неуређене и мртве материје састављена? Који ће маловерник после овога сумњати у претварање, на пример, хлеба и вина у тело и крв Христову за време божанствене Литургије? Ово је обично дело Бога чудеса, после онога када је се Он Сам оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве.
*
Шта је тврђе, неизменљивије и моћније од речи? Речју је створен свет и постоји: „носећи све Речју силе Своје" (Јевр. 1, 3). Међутим, ми грешни опходимо се са речима лакомислено и непажљиво. Шта мање уважавамо него речи? Шта је код нас променљивије од речи? Шта бацамо слично блату, свакога тренутка, ако не речи? — О, кукавни смо ми људи; Са каквом се драгоценошћу опходимо тако непажљиво! Не сећамо се да речју која изилази из срца које верује и воли, можемо чинити чуда у животу, за душу своју и за душе других. На пример, на молитви, на богослужењу, у проповедима и при свршавању тајни. Хришћанине, високо цени сваку реч, буди пажљив према свакој речи; буди постојан у речима; буди поверљив према речи Божијој и речима светих људи, као речима живота! Опомени се да је реч — почетак живота.
*
Реч још и зато треба да се јако уважава што и у једној речи постоји Свудапостојећи и свеиспуњујући, једини и нераздељиви Господ. Зато се и говори: „Не узимај узалуд име Господа Бога свога" (2 Мојс. 20, 7), јер је у једном имену сам Постојећи Господ, једноставно Биће, Божанска Јединица, којој се стално молимо.
*
Када те Господ порази силном жалошћу или болешћу или бедом, тада буди сигуран да ће ти заиста послати и утеху; према твојим патњама даће ти затим и благодат мира, силе и радости. „Милосрдан и милостив је Господ, дуготрпељив је и многомилостив. Не гневи се до краја; не поступа са нама по гресима нашим, нити нам узвраћа по неправдама нашим" (Пс. 103, 8—10).
*
Гледајући у крст Спаситељев, созерцавај распету на њему Љубав ради нашега спасења, и размишљај: за какво нас је блаженство Он спасао и од каквих нас је мука искупио! Из чељусти какве звери нас је истргао и каквом нас Оцу приводи! О, љубави! О, откупе! О, ужаси мучења бескрајних! О, блаженство неописиво и бескрајно!
*
Говорећи „Оче наш" дужни смо да верујемо и памтимо да нас Отац Небески никада не заборавља и неће нас заборавити, јер који то и земаљски добар отац заборавља и не брине се о својој деци? „Овако вели Господ: Ја те нећу заборавити" (Ис. 49, 8—15). „Зна и Отац ваш небески да вам треба све ово" (Мт. 6, 32). Усвој ове речи срцем својим. Памти да те Отац Небески трајно окружава љубављу и старањем и да се узалуд не назива твојим Оцем. Отац је име не без значења и силе, већ је име у пуном значењу и сили.
*
Када обављаш молитву, правило, нарочито по књизи, не жури се од речи ка речи, без осећања њихове истинитости, не ставивши је у срце, но чини увек и упорно чини у себи напор да срцем осетиш истину коју говориш. Срце ће ти се противити овоме, некад леношћу и каменом неосетљивошћу према ономе што читаш, а некад сумњом и неверовањем или са неким унутрашњим огњем и стешњеношћу, некад са расејаношћу и удаљавањем ка неким земаљским стварима и бригама, понекад сећањем на увреду ближњега и осећањем освете и мржње према њему, некад претставом о светским задовољствима или замишљањем задовољства од читања романа и уопште световних књига. Но не буди самољубив, побеђуј срце своје и дај га Богу као жртву угодну. „Сине мој, дај ми срце своје" (Приче 23, 26). Тако ће те твоја молитва сродити, сјединити са Богом и са целим небом и испунићеш се Духом и плодовима Његовим: правдом, миром, радошћу, љубављу, кротошћу, дуготрпљењем и миљем у срцу.
Хоће ти се да брзо завршиш молитвено правило, да би одмарао заморено тело? Помоли се од срца и заспаћеш најспокојнијим, тихим и здравим сном. Не жури да се помолиш којекако; за пола часа усрдне молитве добићеш цела три часа најздравијег сна. Журиш ли на службу или на рад? Устај раније, не спавај, и помоли се усрдно; тако ћеш стећи спокојство, енергију и успех у раду целога дана. Жуди ли ти срце за делима животне сујете? Сломи га; нека му ризница буде не сујета земаљска, већ Бог; научи срце своје да се више од свега кроз молитву приљубљује Богу, а не сујети светској, да се не посрамиш у дане болести твоје, као богат сујетом светском, а сирот вером, надом и љубављу. Ако се не будеш тако молио, као што сам рекао, нећеш имати напретка у животу, вери и разуму духовном.
*
Господ Исус Христос у време Свога земаљског живота није имао где главу заклонити (Мт. 8, 20), но имао је у Себи живот Свој и живот свих нас (Јн. 3, 36; 5, 26; 11, 26; 14, 6). А људи богати праве себи дворце сјајне, живе у њима, но, на жалост, крај таквих блиставих услова немају у срцу свом истинског живота, не могу да се наслађују ни сујетом својом; досадно им је и загушљиво у сјајним дворовима својим, тако да би многи богати и значајни достојанственици радо променили дворце своје за колибу сиромаха, само да стекну његово спокојство срца.
*
Савршено угађање Богу састоји се у томе да ради Њега немамо никакву страстну привезаност, чак ни према телу своме. На пример, када се за време молитве не обазиремо на леност или јако расположење за сан, него принуђавамо себе и не подајемо му се, тада имамо непривезаност страстну према телу. Савршену непривезаност страстну имали су свети Мученици и Подвижници.
*
На крају домаћих јутарњих и вечерњих молитава призивај Светитеље: Патријархе, Пророке, Апостоле, Мученике, Исповеднике, Преподобне, Уздржљивце или Подвижнике, Бесребренике, да би, видећи у њима остварену сваку врлину, и ти сам постао њихов подражавалац у свакој врлини. Од светих Патријараха се учи детињој вери и послушности Господу; од Пророка и Апостола — ревности за славу Божију и спасавање душа људских; од Светитеља — ревности у проповедању речи Божије и, по могућности, писању и деловању на прослављању имена Божијег, за учвршћивање вере, наде и љубави међу хришћанима; од Мученика и Исповедника — чврстини у вери и побожности пред људима неверујућим и богоборним; од Подвижника — распињању тела са његовим страстима и пожудама, као и молитви и богоразмишљању; од Бесребреника — некористољубљу и бесплатној помоћи оскуднима.
*
Не остављајте децу без пажње односно искорењивања из срца њиховог кукоља, грехова, гадости, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти. Јер нечастиви и грешно тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци. Претставите деци све опасности од грехова на путу живота и не скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнању и несхватању учврстили у грешним навикама и страстним привезаностима, које расту и доносе одговарајуће плодове, када она буду стасала узрастом.
*
Код човека телесног сав његов живот и све занимање има телесну усмереност и телесни циљ: молитва му је — телесна, учење и поучавање других — телесно, писање или састав — телесан, у животу на сваком кораку, у скоро свакој му речи провирује — телесни живот. Особито снажну појаву има телесни живот у односу на његов стомак: ту је седиште телесног човека. Сразмерно томе како човек благодаћу Божијом одбацује телесни живот, тако почиње да побеђује и свој стомак, мења храну своју и престаје да живи за ненаситост његову. Тада се у човековом срцу мало по мало зацари вера, нада и љубав. Место хране, пића, одеће и богатства — Бог, душа, вечни живот и вечне муке испуњавају његове мисли и машту; место љубави према новцу, храни, пићу, оделу и раскоши у стану или намештају његовом долази љубав према Богу, људима и небеском животу са Анђелима и Светитељима; место хране и пића долази добровољна глад, усрдно читање и слушање речи Божије и божанствене службе у цркви. Раније су том човеку непријатељи били они који су му ометали спољашње благостање, а сада равнодушно подноси лишавања; раније је спавао много и у сну налазио задовољство, сада спава мало и намерно лишава себе слаткога сна; раније је одмарао тело, сада га покорава и подчињава, да не би снажно војевало на дух.
*
Када видиш некога да је опседнута срца од ђаволског насиља, па силно пати за неким ништавним земаљским предметом и упорно говори о њему, те ти тиме изазива досаду, немој се узрујавати, него, знајући сигурно да је та оболелост духа од нечастивога, буди са болесником кротак и тих; одмах се спокојно и са непоколебивом вером обрати Богу молитвом и читај тропар Нерукотвореној икони: „Пречистој икони Твојој клањамо се, Благи, молећи за опроштај сагрешења наших, Христе Боже. Сам си Ти изволео да телом узиђеш на крст, да би избавио створење Твоје од робовања нечастивом. Зато Ти захвално кличемо: Радошћу си испунио све, Спаситељу наш, дошавши да спасеш свет".
*
Чувај и себе. Нечастиви куша и твоје трпљење. Славље је за њега двоструко, ако разјари и тебе. Схвати његове сплетке и потсмехни им се. Када се савлаћује нека личност, особито блиска срцу, тада је болно видети и чути од ње безумне речи, које изражавају страстну привезаност срца за ма шта земаљско. Не буди обесхрабрен, не падај духом, не кидај се, не бесни, „пази на самога себе, да и ти не будеш искушан" (Гал. 6, 1). Вичи Спаситељу: Спасе, спаси нас! Не варај Га ни у каквој жалости душевној, макар да си у каквом било насиљу нечастивога или неке страсти. Памти шта говори Сам Спаситељ: „Призови Ме у невољи својој, и избавићу те, и ти ћеш Ме прославити" (Пс. 49, 15). Бескрајна је сила Господња и свагда је спремна да нам притекне у помоћ. Господу сила и Господу доброте угодно је да пројављује у нама силу Своју и да нас избавља од непријатеља видљивих и невидљивих. Утолико је човек јаднији и достојнији је сажаљења што је ништавнији узрок његовог душевног бола; тада очито видиш да је тај узрок — нечастиви.
*
Никада није тако тешко рећи од срца „Да буде воља Твоја, Оче", као у силној жалости иди тешкој болести, особито при преварама од људи, привиђењима или сплеткама нечастивога. Тешко је од срца рећи „Да буде воља Твоја" и онда када смо ми сами постали кривци за неку несрећу, јер мислимо да то није Божије, већ да нас је наша воља поставила у такав положај, мада ништа не бива без воље Божије.
Уопште, тешко је поверовати срцем да је по вољи Божијој наше страдање, када срце зна и вером и искуством да је Бог наше блаженство, па је отуда тешко у несрећи рећи: „Да буде воља Твоја". Ми мислимо: зар је ово воља Божија? Због чега нас Бог мучи? Зашто су други мирни и срећни? Шта смо ми урадили? Да ли ће бити краја нашој муци? итд. Но када је поквареној природи нашој тешко да над собом призна вољу Божију, без које ништа не бива и да јој се смирено покори, управо тада нека јој се покори и нека принесе Господу своју најдрагоценију жртву — срдачну оданост Њему, не само у миру и срећи, но и у жалости и несрећи. Своје сујетно, погрешно мишљење нека покори савршеној премудрости Божијој, јер колико је удаљено небо од земље, толико су удаљене мисли наше од мисли Божијих (Исаија 55, 8—9). Нека принесе сваки човек свога Исака, свога јединца, свога највољенијега, свога обећанога (коме су обећани мир и блаженство, а не жалост), на жртву Богу и нека Му покаже своју веру и своју послушност, да би био достојан дарова Божијих, којима се користио или ће се користити.
*
Да би тачно појмили речи молитве Господње: „И не уведи нас у искушење" (Мт. 6, 13), треба се сетити да је ова молитва дана Апостолима који су искали да их Господ научи како да се моле, пре силаска на њих Светога Духа, када их је Сатана искао од Господа да би их сејао као пшеницу (Лк. 23, 31). Тада су Апостоли били још слаби и лако су могли пасти у искушења (као Петар), зато им Спаситељ и ставља у уста речи: „Не уведи нас у искушење". — А без кушања наше вере, наде и љубави, немогуће је живети: испитивање скривенога у срцу неопходно је за самога човека, да би могао сам да увиди какав је и да се поправи. Да, кушања су потребна „да се открију помисли многих срца" (Лк. 2, 35), да се открије чврстина или слабост вере наше, знање или незнање, порочност или чистота нашега срца, нада његова на Бога или на земаљско, и љубав према себи и према трулежном или изнад свега према Богу.
*
Када се сетим Сина Божијег, који је примио човечанску природу у јединство Божанства Свога, и како живе такозвани хришћани, хвата ме страх и жалост: страх зато што очекујем велики гнев Божији на непажљиве, незахвалне и рђаве, а жалост зато што видим огромно мноштво хришћана који себе добровољно лишавају неизрецивог блаженства будућег живота и убацују себе у огањ вечни, на муке вечне.
*
Поштуј са сваком чашћу свакога човека, нарочито хришћанина, ради тога што је Бог изволео да прими човечанску природу у најтешње јединство са Својим Божанством, тако да је постао Богочовек. Гледај човека и мисли: Сам је Господ човеков по свему био сличан овоме човеку, осим греха; па ако знаш или видиш да он не зна ову истину оваплоћења Сина Божијег и живи недостојно, научи га томе и упути. Још воли свакога човека као самог себе, зато што је он други ти, зашто се и назива другом у заповести Господњој: „Не сведочи лажно на ближњега свога" (2 Мојс. 20, 16).
*
Телесни човек сматра слободу хришћанску ропством, на пример: одлазак на богослужење, постове, побожност, исповест, причешће, свете тајне, а не зна да је све то потреба његове људске природе, неопходност за дух човеков.
*
Горди се човек лукаво прибојава, за време док други причају о врлинама некога човека, да овај (човек) не би био узвишенији од њега по врлинама и не засени га, јер горди ставља себе изнад свих и не помишља да ће се наћи онакве врлине или још веће код других људи. Беда је његова — у супарништву других.
*
Када читаш молитве за све људе, а срцем се не молиш за све људе, тада ти је на души тешко, јер Господ није тада наклоњен молитви; а чим срцем почнеш брзо да се молиш за све, постаће ти одмах лако, јер Господ такву молитву милостиво слуша.
*
Често нас нечастиви хвата за срце својим зубима. Каквим зубима? Неверовањем, сумњом, стешњеношћу и свим страстима. Понекад нас он мучи подозривошћу у верност наших блиских и оних којима је поверено наше имање, и ово чини особито онда када срце наше треба да је искључиво заузето богоразмишљањем и созерцањем небеских ствари. Да би се избавио од ђаволске бриге и туге, сети се речи Светога Писма: „Господ је близу, не брините се ни за што" (Филиб. 4, 16). Не брини се узалудно. Господ чува твоје имање. Тебе нема код куће, Он је место тебе тамо — свуда постојећи и све испуњавајући; Он говори у савести твојих блиских или укућана; Он суди њихове помисли срца у свако доба и сваког часа; Он им говори унутрашње „не кради" и збуњује им срца страхом и бојажљивошћу кад имају грешну намеру да украду ма шта, те да покаже чудо силе Своје над њима и не допусти их у крађу. Уосталом, ти си дужан да себе привикнеш да држиш све земаљско за трице и да га презиреш.
*
Реч (Логос) је Творац и Бог наш; свака је реч Његова истина и дело. Таква треба да је и наша реч (јер смо ми створени по лику Божијем), подједнако као и реч свих разумних бића, тј. треба такоће да буде истина и дело (реч радосне вести Архангелове Захарији и Дјеви Марији). Код Анђела и Светих људи то је тако; но код ђавола, отпалог од Бога, остала је само сенка мисли и речи без истине, дело без сржи, лаж и призрак. И као што је истинита реч живот, будући да је слика Бога — Речи и да од Њега произилази, тако је лажна реч нечастивога смрт, будући да је слика његова. Лаж је сигурно смрт, јер природно је да души причињава смрт оно што је само отпало од живота у смрт.
*
Не треба стално јести и пушити, нити треба усмерити живот људски у стално једење, пијење и пушење (мада има и таквих, који скоро стално једу, пију и пуше). Али ето, лукави дух је преокренуо живот у пушење, и уста, која су дужна да захваљују и славопоје Господу, начинио је да су пећ која дими. Уколико употребљаваш лакшу и мању храну и пиће, утолико тананији и лакши постаје дух.
*
Маловерни! не сумњај у Моје свемогућство. Сваку душу и свако тело Ја сам створио и Ја сам Бог духова и свакога тела. „Јер дух од Мене изиђе, и све што дише Ја сам створио" (Ис. 57, 16). „Ја сам начинио земљу и човека на њој створио, Ја сам разапео небеса Својим рукама и свој војсци њиховој дао заповест" (Ис. 45, 12).
*
„Не убиј" (2 Мој. 20, 13). Убијају између осталих и лекари, својим незнањем болести болесникове, прописујући штетне лекове. Убијају и они који нису хтели да се лече или да лече болесника коме је потребна помоћ лекарева. Убијају и они који узрујавају болесника коме је узнемирење погибељно, на пример, туберкулознога, и тиме му убрзавају смрт. Убијају и они који, услед тврдичлука или неког другог лошег узрока, не пружају брзо лекарску помоћ болеснику или хлеб гладноме.
*
Срећу се међу људима унакажена срца! У време вршења Тајни, они дишу неверјем и неосетљивошћу, слабошћу моралном, болују од смеха или збуњености и страха бесовског. У болести ближњих, такође су погођени неосетљивошћу, па и злурадошћу ђаволском, сматрајући брата за неку непотребну ствар на свету и у себи помишљају: ево, сада ће ми бити пространије ако он умре, не мислећи да се може десити, да сваки човек, па и он, може сутра умрети; и тако не сажаљева срцем страдалника, као свога члана (као брата у Христу).
*
Човек раздражљив и неразборит, подешавајући за неку употребу извесну ствар, па немогући да се у томе помогне довитљивошћу свог ума, а види да му ствар не иде како би то он желео, често се срди, бесни, баца, а понекад и ломи ту ствар, као да је жива, разумна и да се немарно противила његовим жељама. Деси се да му нешто пада, или се увија, цепа, не иде онако како би он желео, не одлази на жељено место, све као да се оружа противу њега, и он само што не заплаче од једа. Но ако се свега тога прихвати мајстор, све ће поћи својим током. Зашто? Зато што се тај човек разумно, са размишљањем, довитљивошћу и душом прихвата посла. Чему ме води ово посматрање обичних свакодневних односа са стварима? Каквим мислима?
Видим да над материјом свуда царује ум или разумни дух човечји и да без ума ништа само собом не може постати, допустимо макар и обичан правилан покрет. Исто тако, никаква се ствар сама собом не може прилагодити извесном циљу, као ни достићи одређен циљ, јер се циљ постиже помоћу извесних, одређених закона, а закони исходе из ума.
Прелазим на васељену. Откуда је овај запањујући поредак у мртвој материји и у неразумним животињама? Откуда ова лепота, ово чудно претварање материје, неуређене и мртве у прекрасну и живу? Откуда ово подешавање за хиљаде разноврсних циљева, и ово тако мудро, уз проста сретства, постизање циљева са стварима, које саме не могу имати циљеве, нити их достизати? Ко је тај невидљиви Заповедник материје? Ко је тај Ум, који показује Своју предивну мудрост у материји и у разноврсним живим створењима? Ко је тај стални Уметник и Вајар, који на наше очи невидљиво остварује Своју уметност?
Једини Постојећи — Творче свега, Господе! Тебе ја созерцавам очима срца свога на свакој линији простора. Ти све до сада невидљиво радиш, са Сином Својим и Духом Својим Светим. Тебе љубим на сваком месту срцем мојим, Теби се клањам и Теби славопојим и певам!
*
Они који са жаљењем дају гладнима хлеб или новац, или са лукавим оком и ненаситим срцем, исто је као да стављају отров у хлеб свој или у своју милостињу, мада је тај отров духовни и невидљив. Треба давати са љубављу и са уважавањем личности ближњега, добровољно, са радошћу, јер је љубави својствено да се радује при указивању помоћи вољеноме.
*
Нека те сачува Бог од жаљења да нешто своје властито даш на жртву Господу или Његовој Пречистој Мајци или другим Светитељима Божијим, и да тако одаш предност материји, а не духу. Пази, да ти сопственост твоја не буде на погибао. Треба чврсто да верујеш да ће ти Господ, или Светитељи Његови, дати место трулежних добара — нетрулежна, место привремених — вечна и да сматраш духовна добра, на пример: светлост духовну, опроштај грехова, дар живе вере, снажне наде и нелицемерне љубави, мира и радости у Духу Светом, бескрајно већим од добара материјалних. Радосно троши тековину своју на жртву Господу и Светитељима Његовим. Ако их преко чије било руке пошаљеш, веруј да ће доспети упућеноме, а ако људи утаје жртву Господњу, принудно ће наплатити од њих Господ Бог твој и ни једна пара твоја неће пропасти узалуд, но ће ти донети дар од Господа, сразмеран вери и расположењу срца. Јер је Он Бог дарова, особито за оне који Му доносе на дар срдачне дарове своје.
*
Свети Божији људи у унутрашњем своме раду претстављају се пажљивима према њиховом унутрашњем Посетиоцу и Раднику — Господу: са страхопоштовањем су пред Њиме, од унутрашње сласти и разнежености осмехују се и окушају небески спокој. „Јер сада се обратише Пастиру и Владици душа својих" (1 Петр. 2, 25).
*
Зато је Господ створио материју, да би се мењала и преобраћала у безброј видова, по замисли Творца. Таква је намена материји, да би Господ многострано пројавио у њој за створења и у створењима мудрост, свемогућство и доброту Своју, да би кроз њу чинио добро створењима живим, нарочито разумним и обложеним телом.
*
Ништавна је милостиња онога човека који је не даје добровољно, зато што материјална милостиња није његова, већ је Божији дар, а њему припада само расположење срца. Отуда многе милостиње показаће се скоро сујетне, јер нису даване добровољно, већ са жаљењем и неуважавањем личности ближњега. Као што ће се многи гостопримци показати сујетнима, услед лицемерног и тешког опхођења са гостима. Зато са срдачним расположењем приносимо жртве своје на олтар љубави према ближњем: „јер Бог љуби онога који добровољно даје" (2 Кор. 9, 7).
*
Враг убитачно делује на срца људска, поред осталог и кроз спољашњу природу, као на Јова: ветровима, водом и огњем. Од сплетки нечастивога некада изгоре куће, суднице и домове потапа вода, ветрови руше грађевине; или пак у влажно време, под окриљем влажности и надимања, враг подмукло ради против наше унутрашњости, отежава, стешњава и погађа нас неосетљивом равнодушношћу за све свето и истинито. Како су многоврсне сплетке кнеза власти ваздушне, а и тешко их је понекад распознати!
*
Покварен човек хоће непрестано да једе, пије и непрестано да увесељава свој поглед, свој слух, свој мирис и пипање. Телесни људи задовољавају себе бираним јелима и пићима, позоришним претставама, музиком, пушењем, лепим здањима и спољашњим блеском. Но, украшавање свештених предмета (у цркви), пошто они узводе ка Богу, не само да није грешно већ је свето и поучно, исто као и свештено певање, мирис кадиони, сјај и блесак украшеног храма и све утвари његове. Све ово, као што је назначено, служи слави Божијој и побуди побожних осећања, те није грешно, већ свето. Али, тамо у свету, све служи телесном, исквареном човеку и зато удаљује од Бога. Искварено срце тражи прљава телесна осећања — и људи га задовољавају; искварен разум тражи знање сагласно својој искварености — и задовољавају га; искварена машта и памћење траже сагласне себи слике — и задовољавају их. Све ово је стари човек и дела старога човека. Но ми смо хришћани „нова твар" (2 Кор. 5, 17), или „народ добитка" (1 Петр. 2, 9), нови људи, обучени по Богу „у правду и светињу истине" (Еф. 4, 24). Дужни смо да свучемо са себе старога човека са делима његовим, горе поменутим, те да поступамо против његових жеља и пожуда.
Следећа страница
