*
Када читаш народу на глас продужено молитвено правило, тада ти нечастиви збуњује срце и гуши реч на уснама мишљу како народ не разуме многе речи и да је читање таквих молитава само узалудно губљење времена. Очигледна глупост. А како је онда Дух Свети — Учитељ за сваку истину? Зар Он остаје беспослен и не делује просветитељски на срца људска? Није ли ти се десило да сам доживиш то озарење срца Духом Светим? Раније ниси схватао неке речи и изразе, а потом ти је Дух Свети отворио ум да разумеш раније неразумљиве речи и изразе, и тако ти светлост изненада просвећује срце. Веруј да то исто бива и са другима. Читај са сигурношћу срца, без убитачне сумњичавости. Сеј семе, а Бог ће дати да порасте.
*
Многоврсни су теснаци ускога пута: хоћеш да се молиш — нечастиви те стешњава духовно и физички; хоћеш по дужности да пишеш проповед — стешњава те леношћу; свуда теснаци. Дим се адски упиње да замрачи и притесни душу, па и онда када је пред тобом света и страшна Жртва, када се њоме причешћујеш и при вршењу светих Тајни. Што је важније свештенодејство, то силније и помамније напада нечастиви.
*
Бог је Доброта, као миро неисцрпно; духовни свет је — развој ове доброте, као да је океан мирисног мира; материјални свет — исто. Како да се не надамо да ћемо добити све добро од такве Доброте? Као миро разлио се Господ добротом по свим створењима и Сам се неисцрпе ни мало.
*
Пред наилазак великих празника треба бити особито пажљив према себи. Нечастиви се из раније стара да охлади срце према празнованом догаћају, да га хришћанин не би могао срдачно поштовати, са срдачним размишљањем о његовој суштини. Овде он делује на нас или кроз атмосферу или кроз унету у себе сувишну храну и пиће или кроз неке своје распаљене стреле, обилно убациване у срце, које силно пеку целога човека. Поред овога, опажају се и лукаве, прљаве и хулне помисли и одвратност срца од слављеног предмета. Нечастивог треба надвлађивати принуђивањем себе на размишљање о Богу и на молитву.
*
Када за време молитве нечастиви буде изазивао у теби снажну потребу за храном, презри тај материјални и нервни надражај, оснажи више срце своје у молитви, распламсај га вером и љубављу, па реци кушачу речи Спаситељеве: „Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих" (Мт. 4, 4). Молитва ми је најбоља храна, која ми снажи и просвећује душу и тело.
*
Понекад нечастиви делује кроз зле људе: кроз горде — понижавањем и презиром; кроз фанатике — неверовањем, слободоумљем и богохулством према светињи вере; кроз владаре зверског морала — тиранијом и мучењем; кроз прождрљиве — преваром на посластице, преједањем и опијањем (уосталом, овде и тело наше има нечисту склоност); кроз развратнике — склоношћу према разврату или губитку невиности; кроз крадљивце — крађом нашег иметка; кроз мрзитеље и завидљивце — жалости нас; кроз бездушнике — лишава нас хране, одела и стана; кроз скоро свакога и све земаљско, а по допуштењу Божијем, он као „кнез овога века" (Јн. 16, 11), кнез власти ваздушне, као „управитељ таме овога света" (Еф. 6, 12), делује на род људски да га озлоједи и привуче на своју страну, те ради овога употребљава разна саблажњавања и стешњавања. Ако премудри, сведобри и свемогући Отац Небески не би бдео над нама и не би окретао ка добрим последицама безбројне подмуклости кушачеве, ако и ми не би пазили на себе, онда би давно бестелесни злотвор покорио себи, цео свет и на земљи не би остало светог семена, које и чини стабло његово (Ис. 6, 13).
*
Када човек приступа молитви, треба да смири гордо срце своје, да одбаци од њега сујету земаљску и уведе га у веру живу и поуздану.
*
Ако је телесном човеку лако, духовном је тешко; ако спољашњи човек цвета, онда унутрашњи труне. Ето како су у нама супротни стари човек, грешни, телесни и човек благодаћу Христовом нови. Зато је Апостол рекао: „Но ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан" (2 Кор. 4, 16). Ово ми сами често доживљавамо. Зато истински хришћанин треба да жели страдање од зла спољашњег, телесног и световног; она снаже дух његов. О роптању не треба ни да помишља. Како да ропће на оно што доноси корист његовој бесмртној души, макар и сретствима врло противним за његовог телесног човека. Болести, пожари, крађе, беде, несреће, ратови и глад — то су често доброчинства за душу.
*
Пошто је Бог живот, а болести и немоћи су удаљавање од живота, онда само додир са њима изворног, првог Живота исцељује их. Зато је Спаситељ, који је Живот свих, исцељивао и исцељује људе само додиром. Ово треба рећи и за отклањање заразе са неког предмета: један миг, реч Светворца и Сведржитеља — и они су већ незаразни (ваздух, вода, биљке и животиње).
*
Постоји са жалошћу и стешњеношћу ново искушење: окамењеност, одрвењеност и неосетљивост срца за све истинито, добро и свето; сав постајеш као камен, као клада, без вере, без способности да се молиш, без наде на Божије милосрђе и без љубави. Како је тешко бити као камен или дрво, без вере и љубави, а створен си да верујеш, осећаш, надаш се и волиш! Ово треба трпети и у трпљењу се молити, да би Господ одгурнуо камен неосетљивости од врата гроба срца нашега, да би узео од нас срце камено и дао нам срце од меса (Језек. 36, 26). Но шта значи ова окамењеност или одрвењеност човека? Ово указује на присуство нечастивог у срцу нашем, који нам је насилно заузео срце, при нашем маловерју, и одгурује од њега сваку добру мисао, не дајући јој да се спусти у њега; трује сваку веру, свако добро осећање и чини човека тешка сама себи. Ово се стварно дешава са људима. Да, они знају шта ово значи.
*
Наша разноврсна земаљска служба цару (народу) и отаџбини јесте слика онога што треба да се продужи на вечно служење Цару Небеском. Њему смо пре свега обавезни да верно служимо, као истинске слуге Његове по створењу, искупљењу и промишљању. Мисле ли о овоме слуге земаљске отаџбине? Потребно је да мисле. Земаљско је служење само нека провера, припремна служба за служење на небу. „У малом си Ми био веран, над многим ћу те поставити" (Мт. 25, 21).
*
Не будите непоштедне судије људима који Богу служе и у животу падају у противречност самима себи, тј. својој побожности; њих поставља у противречност самима себи нечастиви, зли противник њихов; он се силно хвата зубима својим за срце њихово и нагони их да чине супротно.
*
Обављај посао не само када ти се хоће, но особито онда када ти се неће. Ово схвати како за обични свакодневни посао, тако нарочито за рад на спасењу душе своје, за молитву, за читање речи Божије и књига спасоносних за душу, за похађање служби Божијих, за добра дела, свеједно каква, и за проповедање речи Божије. Не потчињавај се ленивом, лукавом и многогрешном телу; оно је спремно да се вечито одмара и да нас кроз привремено спокојство и насладу одведе у вечну погибао. „Са знојем лица свога јешћеш хлеб свој" (1 Мојс. 3, 19). „Дани ти таланат трудољубиво умножавај, кукавна душо", пева Црква (на Вел. Уторак, на Јутрењу, кондак, гл. 2). „Царство Небеско с напором се узима, и подвижници га задобијају" (Мт. 11, 12), говори Господ и Спаситељ наш.
*
Када ти срце ускипи од духа неке страсти, лишиш се мира, испуниш се пометње, па ти се са језика буду лиле речи незадовољства и непријатељства према ближњима, не оклевај, не остани у овом кобном за тебе стању, но тог часа клекни и исповеди пред Духом Светим свој грех, рекавши од свега срца: Ожалостио сам Те, Душе Свети, са духом страсти моје, духом злобе и непокоравања Теби! Потом од свег срца, са осећањем свудаприсутности Духа Божијег, прочитај молитву Светоме духу: „Царе Небески, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш, Ризницо добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душу моју, страсну и сластољубиву." И срце ће ти се испунити смирења, мира и миља.
Памти, да сваки грех, свака страст и страстна привезаност за ма шта земаљско, свако незадовољство и непријатељство према ближњему због ма чега телесног жалости Свесветога Духа, Духа мира и љубави, Духа који нас узводи од земаљског ка горњем, од видљивог ка невидљивом, од трулежног ка нетрулежном, од привременог ка вечном, од греха ка светињи и од порока ка врлини. О, Свесвети Душе! Управитељу наш, Васпитачу наш, Утешитељу наш! Сачувај нас влашћу Твојом, Очева Светињо! Душе Оца нашега Небескога, засади у нама, однегуј у нама дух Очев, да постанемо истинска чеда Његова у Христу Исусу Господу нашем.
*
Када се молиш, пази на себе да ти се унутрашњи човек моли, а не само спољашњи. Ма да си и безмерно грешан, али свецело се моли. На ђаволску распаљеност, лукавство и очајање не обазири се, већ савлађуј и побеђуј његове сплетке. Сећај се бескрајне пучине човекољубља и милосрђа Спаситељевог. Нечастиви ће ти претстављати лице Господње као грозно и немилостиво, који одбацује твоју молитву и твоје покајање, а ти се сети речи Спаситељевих, пуних за нас свакога поуздања и смелости: „И онога који долази Мени нећу истерати напоље" (Јн. 6, 37), и: „Ходите Мени сви који сте уморни и натоварени" гресима, безакоњем, ђаволским сплеткама и клеветама, „и Ја ћу вас одморити" (Мат. 11, 28).
*
Човече, премудрост и доброта и свемогућство Творца, изливени на свет видљиви и невидљиви, спремни су да се излију са свом својом бескрајношћу и на тебе, ако се будеш старао да постанеш верно дете Оцу Небеском, ако будеш испуњавао Његове заповести о љубави према Богу и ближњему. Подвизавај се свим силама, без дремежи, у добром подвигу.
*
Сваки човек, који чини ма какво зло или задовољава ма какву страст, довољно бива кажњен злом учињеним од оне страсти којој служи, а главно — оним чиме отступа од Бога и због чега отступа Бог од њега. Зато, имати зло према таквоме човеку било би крајње безумно и у вишем степену нечовечно; ово значи давити човека већ удављеног, гурати у огањ већ прождераног пламеном. Таквоме човеку, као погинулом, треба указивати двоструку љубав и са усрђем молити се за њега Богу, а не осуђивати га и бити злурад његовој беди.
*
Грех, уместо ма каквих доказа, којих на својој страни нема, делује насиљем, вређањем, грижењем унутрашњости и изливом јаког отрова греха. Блажен је ко је презрео све земаљско и ранио се љубављу Божијом, љубављу небеском. Но како је мало таквих људи међу палим синовима Адамовим! Жаока страсти, користи и части, у коме не делује, кога не боцка? И обрнуто, у коме постоји жаока истинске љубави према Богу и ближњему? Жаока страсти и сласти изгнала је жаоку љубави Божије и места јој не даје. У другима се ова два начела свакодневно боре и наизменично истискује један другога, а у другима ни борбе нема: жаока земаљска у њима потпуно господари, гушећи жаоку небеску. На пример: грамжљивима, сластољубивима, частољубивима, пијаницама, варалицама, убицама, блудницима, прељубочинцима и њима сличнима. О, када ће се срца наша разгорети пуном љубављу према Оцу и Сину и Светому Духу, Животворном, Троличном Божанству, које наређује да се чувају заповести Његове?
*
Зашто се ми узнемиравамо и кидамо када не добијемо очекивано или изгубимо неко благо? Зато што нам је очекивано, исто као и изгубљено благо, било идол нашега срца; зато што срце наше отступа од Господа, Извора живих вода, који једини може да напоји и умири срце наше. Приљубимо се свим срцем уз Бога и никакав земаљски губитак, никакво неиспуњено очекивање добра земаљског, на пример: новца, знака одликовања и осталог спољашњег и трулежног, неће нас огорчити. Научимо се да живимо у себи. Обраћајмо мисли ка горњим добрима, ка награди небеској, коју једино треба да желимо, јер је сигурна и чини истински блаженима оне који је добијају.
*
Обично се усхићавамо добрим, ведрим, и топлим временом и волимо да говоримо о њему; но у небеским насељима Анђела и Светих људи светлост и благорастворење небеског и хладовина неупоредиво су бољи. Зашто не волимо да говоримо о тамошњим становима, о тамошњем животу, о тамошњој светлости и о тамошњем блаженству? Радосно је, животворно је сунце, но светлост лица Божијег, којим се наслађују Анђели и душе Праведника, бескрајно је радоснија, животворнија и блиставија. О, „Удостој, Господе, да са Светитељима Твојим у вечној слави Твојој царствујемо. Спаси народе Твоје, Господе, и благослови наследнике Твоје, и поправи их, и узнеси их у векове" (Из песме „Тебе Бога хвалимо").
*
Усрдна и сузна молитва не само да чисти од грехова, већ и телесне немоћи и болести исцељује; цело биће човеково обнавља и такорећи препорађа (говорим из искуства). Какав је непроцењиви дар молитва! Слава Ти, Оче дарежљивости и Боже сваке утехе! Слава ти, Сине Божији Јединородни, који си нам измолио бескрајни опроштај грехова наших! Слава Ти, Душе Свесвети, који се „молиш за нас уздасима неисказаним" (Рим. 8, 26), који дајеш молитву пламену и са уздисањем и сузама загреваш хладну душу, дајеш миље и жалост због грехова, чистиш, освећујеш, умирујеш, снажиш и обнављаш нас! Слава Ти, Тројице Света, Беспочетна, Животворна и у векове Благословена од свих умних створења!
*
Више од онога што ти је дао Бог не може ти се дати, јер ти је Он дао Себе или Своје тело и крв, сједињене са Његовим Божанством. Учинио те је сином својим (Рим. 8, 16) када си био дете гнева (Еф. 2, 3) и проклетства. Он ти је дао све неопходно и од спољашњих добара, и то изобилно. Али од њих ти није дао више зато што би ти то било штетно за душу и тело твоје. Ако већ сада имаш силну штету од ових спољашњих добара, прилепљујући се за њих, те трпиш напасти и вређања од страстне привезаности, отпадаш од љубави према Богу и ближњему, као и од стремљења горе, падајући доле, шта би онда било од тебе да си имао више ових добара? Огрезао би у чулности.
*
Од сведоброг и врлодарежљивог Бога, могуће је молитвом добити сва духовна и неопходна материјална добра, само ако би била искрена жеља за овим добрима и топле молитве. А какве нам молитве ставља Црква у уста? Такве којима је могуће придобити Господа за сваки дар нама, сваки добри дар. Враг пак, знајући доброту Божију и моћ молитава, свакојако настоји да нас одврати од молитве или да нам за време молитве расејава ум, да нас спотиче разним страстима и страстним животним привезаностима или ужурбаношћу, забуном и осталим.
*
Срце које се брине за животне ствари, особито излишне, оставља Господа — Извор живота и мира, и зато се лишава живота, спокојства, светлости и силе. Но када се покаје за сујетне бриге и трулежне ствари, па се опет свим срцем обрати Бесмртноме Богу, тада у њему поново почиње тећи извор живе воде, поново се настањује тишина, спокојство, светлост, сила и смелост пред Богом и људима. Мудро треба живети.
*
Не моли ти се за човека кога мрзиш и презиреш, но управо се зато и моли што ти се неће; зато и притеци Лекару што си и сам болестан духовно, болујући од злобе и гордости; а болестан је и непријатељ твој или тај кога презиреш. Моли се, да би те незлобиви Господ научио незлобивости и трпљењу; да би те Он научио и оснажио да волиш и непријатеље, а не само добронамерне; да би те научио да се искрено молиш исто тако за злонамерне, као и за добронамерне.
*
Неко је за време молитве, када би изнурен духом и телом, малаксао и хтело му се да дрема, будио себе унутрашњим питањем: са ким разговараш, душо моја? Потом, живо претстављајући пред собом Господа, отпочињао је да се моли са великом умилношћу у сузама. Његова се пажња изоштрила, ум и срце се разведрили и сав је оживео. Ето шта значи живо претстављати пред собом Господа Бога и ходити у Његовом присуству. Он је, затим, даље говорио: Душо моја, ти не смеш лено и немарно да се распричаваш са људима, вишим од тебе, да их не би увредила, а како онда смеш да се лено и немарно распричаваш са Господом?
*
Господе, како да Те хвалим, како да те прослављам за силе Твоје, за чудесна исцељења од светих Тајни Твојих, показана на мени и на многим Твојим људима, којима сам ја недостојни давао, после тајне покајања, ове свете, небеске и животворне Твоје Тајне? Ево, они преда мном исповедају силу Твоју, доброту Твоју и наглас говоре да си над њима пружио чудотворну руку Твоју и подигао их са постеље болесничке, са одра самртног, када нико није очекивао да ће бити живи. А ево, после причешћа телом и крвљу Твојом, Животодавче, они су убрзо оживели, исцељени, и тог часа и дана осетили су на себи животодавну десницу Твоју. А ја, Господе, очевидац дела Твојих, нисам Те до сада гласно прослављао за учвршћење вере код људи Твојих и не знам када и како да Те прославим, јер сам свакога дана заузет некаквим послом. Ти сам Себи дај име, Господе, као што си и учинио; Сам прослави име Твоје и тајне Твоје.
*
Отказуј своје учешће у чулним задовољствима са надом да ћеш место њих добити задовољства узвишенија, духовна, божанствена. Указуј свако добро ближњем, у нади да ће, по правди Божијој, „каквом мером мерите, онаквом вам се мерити" (Мт. 7, 2); да добро, које си указао своме ближњем, рано или позно повратиће се у недра твоја, исто као што ће се и зло, тобом учињено њему, рано или позно повратити у недра твоја. Памти, да смо сви ми једно тело: „једно смо тело многи" (1 Кор. 10, 17). Памти, да је Бог праведан у највећем степену, до јоте (тј. до и најмањег слова).
*
Где би било места за борбу, за подвиге, за врлине, ако нам ближњи не би зло причињавали и ако нас не би вређали? Где би било место за трпљење увреда, за кротост и смирење? Видиш да је потребно да доживимо и многоврсно зло, да би пројавили своју врлину и добили венце.
*
Не узрујавај се на оне који греше и вређају; немој имати навику да примећујеш у ближњем сваки грех и да га осуђујеш, као што обично имамо обичај. Свако ће за себе дати одговор Богу, свако има савест, свако слуша реч Божију, зна вољу Божију или из књига или из разговора са другима. Нарочито пак не гледај злонамерно на грехе старијих од тебе, са којима немаш ништа, јер сваки „своме господару стоји или пада" (Рм. 14, 4); а ти своје грехе и своје срце поправљај.
*
Зашто је Господ допустио да има сиромаха? — Ради твога добра, да би ти могао да очистиш и загладиш грехе своје, јер „милостиња чисти од свакога греха" (Товија 12, 9); да би у њиховим личностима стекао себи молитвенике и да би Господа свога учинио милостивим према себи, јер „милостиви ће бити помиловани" (Мт. 5, 7).
*
Зашто је Господ допустио да постоје сиромаси? — Зато, поред осталога, што и тебе не чини по твојој жељи одједном праведником. Бог би могао да све учини имућнима, па и богатима, но тада би настао велики заборав Бога, умножила би се гордост и остало. А како би ти маштао о себи, кад би те Господ брзо учинио праведником? Но како тебе грех смирава и показује ти твоју велику немоћ, одвратност, а и непрестану потребу за Богом и Његовом благодаћу, тако и сиромахе смирује сиромаштво и потреба у другим људима. Обогати сиромашне, и многи, многи међу њима заборавиће Бога и своје добротворе и упропастиће душе своје у раскоши овога света. Тако је богатство убитачно и тако оно заслепљује очи срца! Оно чини да је срце грубо и незахвално.
*
Мисли на улици, за време шетње, при виђењу месеца који се уздиже:
Говори Господ: Ја вам кроза све угађам: Ја сам вас створио по слици и прилици Мојој; запалио сам за вас сунце, месец и звезде; створио сам за вас земљу са свим плодовима; разлио сам ваздух ради вашег дисања; дао сам вам огањ ради осветлења и грејања вашег и кувања хране ваше; дао сам вам разноврсну слатку храну, као и разноврсно пиће; уразумио сам вас да правите разноврсне хаљине за одевање ваше и дао материјал за њих; дао сам вам злато, сребро, месинг и друге метале у недрима земље, за новац и за рукотворине ваше; сакупио сам вас у уређене заједнице; дао сам вам цара (владара), помазаника Мога, на земљи; на крају, дао сам вам Јединородног Сина Свог на смрт, дао сам Га, по Његовој вољи, вама за храну и пиће; уредио Сам Цркву на земљи под Њиме као главом, а шта сте ви Мени учинили и чините? Чиме Ми узвраћате за сва дела Моја? — Заборављањем Мене, незахвалношћу према Мени, одбацивањем Мене и презирањем закона Мојих! „0 роде неверни и покварени! Докле ћу бити са вама? Докле ћу вас трпети?" (Мт. 17, 17).
*
Господе, име Ти је Сведржитељ, јер држиш у руци Твојој не само небо и земљу, већ и сав род човечји, живот свакога човека и срца свих; и не само живот свакога човека, но и сваке животиње, сваке птице, рибе, инсекта, црва, гмизавца и невидљиве оком инфузорије. Слава Твоме бескрајном сведржитељству, Господе! Слава сведобром, премудром и свемогућем промислу Твоме, Владико неба и земље! Свемоћни Владико! Ти и ад са Сатаном и безбројном војском његовом држиш у руци Својој и само по допуштењу Твоме, да би нас уразумио и казнио, Сатана и анђели његови смишљају сплетке над нама. Ми ћемо се помолити Теби, Спаситељу нашем, покајаћемо се пред Тобом, без претварања, за грехове наше — и Ти, пошто нас уразумиш, отећеш нас од непријатеља наших, говорећи: Доста сте зла учинили слугама Мојим, они опет припадају Мени. Тако, Господе, када непрестана доброчинства и милости Твоје према нама не могу да нас уразуме, што остаје да се ради? Остаје да нас казнама, горчинама, стешњавањем, огњем и нашим злобама уразумљујеш; нас сластољубиве, који волимо независност, једрину телесну и сујетну; нас лењиве, нерадне и зле.
*
Свет се налази у стању дремежа, грешнога сна и спавања. Буди га Бог са ратовима, смртоносним епидемијама, пожарима, разорним олујама, земљотресима, поплавама и неродицом.
*
„Силни, анђелску Ти песму кличемо: Свет, Свет, Свет си Боже, Богородицом помилуј нас" (Јутарње молитве, тропар). Ти певаш са Анђелима (говори се о свештенику) славопој, ти са њима чиниш један сабор, једну Цркву, једну породицу Божију, благодаћу Господа Исуса Христа. Ти си обавезан да живиш анђелски — у сталном бдењу над собом и над душама деце духовне поверене твоме старању; ти си дужан да непрестано славопојиш и захваљујеш Господу; ти треба да стремиш ка светости; треба да живиш у уздржању и посту, у пуном смиреноумљу, покорности и трпљењу. Нека по благодати Господњој ово и буде!
*
Господе, шта да Ти принесем за сва добра Твоја, којима ме непрестано обасипаш? — Једино веру моју, јер дела немам која би ме оправдала, нити какво добро учиних пред Тобом. Но и вера моја Твој је дар. Уосталом, Твоје од Твојих, Теби принето прими. Јер је све Твоје и сви смо ми Твоји. Ти си најсавршенији Прволик наш, а ми „слике неизрециве славе Твоје, и ако ране грехова носимо; смилуј се на створење Твоје, Владико, и очисти нас Твојим милосрђем и жељену отаџбину дај нам, и учини нас поново житељима раја" (Из тропара који се певају у суботу по Непорочним). Уклони од нас страсти људске, „да пожуде телесне све победимо и духовним животом поживимо, све ради доброг угађања Теби и мислећи и радећи" (На Јутрењу, молитва 9, коју свештеник чита за време Шестопсалмија).
*
Господе, као што је својствено Прволику да привлачи и усваја слике (иконе) своје, усељава се и живи у њима, тако и онима, који су створени по лику Твоме, треба да је својствено да стреме свом љубављу, свим усрђем ка Прволику и да се приљубљују уз Њега. Но ево, тело наше прождрљиво, сластољубиво, угојено, тромо отрже нас од Тебе. Нама је потребан: пост и уздржавање, а ми смо страстни до сласти. Оснажи нас за уздржање!
*
Када нам је Христос у срцу, онда смо задовољни: и незгода је за нас као најбоља угодност, и горко као слатко, и сиромаштво као богатство, и глад као ситост, и жалост као радост. А када нема Христа у срцу, тада човек ничим није задовољан, ни у чему не налази срећу: ни у здрављу, ни у удобности, ни у чиновима и почастима, ни у весељима, ни у богатим палатама, ни за столом богато постављеним и испуњеним сваким јелом и пићем, ни у богатом оделу, нити у било чему. Ах, како је неопходан човеку Христос, Животодавац и Спас душа наших! Како је неопходно, ради тога да би се Он уселио у нас — и гладовати и бити жедан и мање спавати и простије се одевати и све подносити са спокојним, трпељивим и незлобивим духом! Ловац душа наших — ђаво — свакога минута лови душе наше, да би их ранио некаквим грехом, некаквом страшћу, како би јаче укоренио ову или ону грешну навику и страст, те да би спасење душе учинио што је могуће више отежаним, и изазвао у души хладноћу према Богу, према светињи, Цркви, вечности и човечанству.
*
Ево Господ ме је створио, из небића у биће привео и палог подигао кроз Своја страдања и смрт; грешног ме је очистио и Себи усиновио; наслеђе вечних добара обећао ми је; просвећује ме светлошћу Свога Јеванђеља; очински ме кажњава и милује, сунцем ме обасјава, храну и пиће слатко даје ми свакодневно, а више свега најслађу и животворну Своју храну — тело и крв Своју даје ми; ваздух је разлио ради мога дисања; врх свега је Дух Свој Свети излио на мене; „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте" (Гал. 3, 27); у стану пространом и чистом одмара ме и обећава ми вечни, светлошћу обасјани стан на небесима; здрављем ме опасује, нарочито ми даје у изобиљу душевно здравље кроз молитву, особито кроз свете Тајне и остало. Шта ја за све ово да Му дам? Чиме да Му узвратим? Не могу ни са чим, сем ако би, по моћи мојој, сачувао верност према Њему, кроз испуњавање Његових заповести и непроменљиво и чврсто противљење греху и ђаволу.
*
Господе, кад нас Ти не би спасавао и кад не би било доброте Твоје, онда би ми погорели у властитој пећи страсти; Сатана би нас потпуно измучио и усмртио, те никакву утеху у животу не бисмо видели. „Ако Господ не би био међу нама, нико од нас не би могао да савлада нападе нечестивога; јер се победници одавде узносе" (Антифон, гл. 6). Но сада нас теши милост Твоја, благодат Твоја, коју си нам стекао страдањима Твојим, крвљу Твојом, смрћу Твојом за нас. Слава Ти за ово, Човекољупче! Но шта ће бити са оним хришћанима који неће да знају за Тебе, за заповести Твоје и за учење Твоје? Тешко њима.
*
Кад би Ти, Господе Боже мој, Исусе Христе, заблистао светлошћу Божанства Свога из пречистих Тајни Твојих, када оне почивају на светом Престолу, на дискосу у време Литургије, или у дарохранилници или дароносици када их свештеник Твој носи на прсима својим, идући болноме или од њега! Од те светлости попадали би у страху на земљу сви мимопролазници или они који их гледају из домова својих, јер и Анђели се Твоји покривају из страха од неприступне славе Твоје! А мећутим, како се равнодушно неки опходе са овим наднебеским Тајнама! Како неки равнодушно врше страшну свештенорадњу светих Тајни!
*
Дужан сам да свагда мислим на своје односе према Богу, као створење према Творцу, као уметнички производ према уметнику, као грнчарски суд према грнчару, са једне стране; са друге стране, као слика према Прволику, као дете према Оцу, као спасени према Спаситељу, као примаоц доброчинстава према Добротвору, као онај под законом према Законодавцу, као онај који је ступио у завет према Заветодавцу, као заручени према Женику или као невеста према Женику, као члан или грађанин горњега града према Управнику његовом, као онај који очекује будући век према Оцу тога века, или као оптужени према праведном Судији.
*
У свему и у свако време угађај Богу и мисли о спасењу душе своје од грехова и ђавола и о усвојењу душе Богом. Устао си са постеље, прекрсти се и реци: „У име Оца и Сина и Светога Духа", и још: „Господе, удостој нас да овога дана будемо сачувани од греха, и научи ме да вршим вољу Твоју" (На Јутрењу, Славословље). Переш ли се у кући или у бањи, говори: Господе, „покропи ме исопом и очистићу се; умиј ме и бићу бељи од снега" (Пс. 51, 7). Облачиш ли рубље, мисли о чистоти срца и ишти од Господа чисто срце: „Учини ми, Боже, чисто срце." Ако си сашио нову ствар и облачиш је, мисли о обновљењу духа и говори: Господе, „дух прав обнови у мени" (Пс. 51, 10).
Свлачиш ли са себе старо одело немарно, мисли са већим презиром о скидању старога човека, грешног, страстног, телесног; једеш ли хлеб слатки, мисли о истинском Хлебу, који даје вечни живот душама — о телу и крви Христовој, и гладуј за овим Хлебом, тј. жели да се чешће причешћујеш њиме; пијеш ли воду или чај или мед слатки или друго пиће, мисли о истинском Пићу, које гаси душе запаљене страстима — о пречистој и животворној крви Спаситеља; одмараш ли се дању, мисли о вечном одмору, припремљеном онима који су се подвизавали овде у борби са грехом, са дусима злобе испод неба, са неправдама, незнањем и грубошћу људском; ако си легао ноћу да спаваш, мисли о сну самртном, који ће раније или касније неизоставно доћи за све нас и о оној тамној, вечној и ужасној ноћи, у коју ће бити бачени сви непокајани грешници; када сусрећеш дан, мисли о незалазном, вечном и пресветлом — сјајнијем од садашњег сунчаног дана — Дану Царства Небескога, у коме ће се радовати сви који угодише Богу или Му се од свег срца покајаше у овом привременом животу.
Идеш ли куда, мисли о правилности духовног идења пред лицем Божијим, и говори: „Кораке моје управљај по речи Твојој и да не завлада мноме никакво безакоње" (Пс. 119, 133). Радиш ли што, старај се да тај посао радиш са мишљу о Богу Творцу, који је све урадио са бескрајном премудрошћу, добротом Својом, свемогућством Својим и тебе створио по слици и прилици Својој. Добијаш ли новац или какво благо или га имаш, мисли да је непотрошиво Благо наше, од кога су сва блага душе и тела, оно које је извор из кога вечно истичу сва добра — Бог. Захваљуј Му од све душе и не затварај своје благо у себе, да не би затворио улаз у срце непроцењивом и живом Благу — Богу, но дели од свог иметка потребитој, оскудној и сиротој браћи својој, која су зато остављена у овом животу да би на њима могао да докажеш своју љубав и захвалност Богу, те да се за то удостојиш награде од Њега у вечности.
Видиш ли бели сребрени блесак (тј. сребро), не варај се њиме, већ мисли како треба да ти је душа бела и да блиста врлинама Христовим; видиш ли златни блесак (или злато), не варај се њиме, већ се сети да душа треба да ти је као злато огњем очишћено и да Господ хоће да те обасја, као сунце (Лк. 11, 36), у вечном и светлом Царству Оца Свога и да ћеш видети незалазно Сунце Правде — Бога у Три Личности, Пресвету Владичицу Богородицу и све Небеске Силе и Свете људе, испуњене неизрецивом светлошћу и сјајем излива светлости.
*
Господе! шта да Ти принесем и чиме да Ти захвалим за Твоју непрестану и превелику милост према мени и осталим људима Твојим? Јер ево, мене сваког тренутка оживљава Дух Твој Свети, сваког тренутка дишем ваздух Тобом разливени, чисти, пријатни, здрави, који крепи; обасјава ме Твоја радосна и животворна светлост — духовна и материјална; храним се преслатком храном духовном и животворним и пићем — Светим Тајнама тела и крви Твоје, и слатком храном и пићем. материјалним; Ти ме одеваш пресветлим и прекрасним царским оделом — Самим Собом, по Писму: „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте" (Гал. 3, 27), а и одећом материјалном; чистиш моје грехе, исцељујеш и очишћујеш многобројне и љуте греховне страсти моје; одбацујеш моју душевну квареж влашћу неизмерне доброте, премудрости и моћи Твоје и испуњаваш Твојим Духом Светим — Духом светиње и благодати; дајеш души мојој правду, мир радост, ширину, моћ, смелост, храброст, снагу, и тело моје обдарујеш драгоценим здрављем, учиш ми „руке боју, а прсте рату" (Пс. 144, 1) са невидљивим непријатељима мога спасења и блаженства, непријатељима светиње и власти славе Твоје, са дусима злобе испод неба; увенчаваш успесима радове моје, вршене у име Твоје...
За све ово захваљујем, славим и благосиљам сведобру, очинску и свемоћну власт Твоју, Боже Спаситељу и Добротворе наш. Нека Те познају и остали људи Твоји тако као што си се мени јавио, Човекољубче, да би знали Тебе, Оца свих, Твоју доброту, Твој промисао, Твоју премудрост и силу и да прослављају Тебе, са Оцем и Светим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.
*
„Бескрајна је сласт оних који гледају неизрециву лепоту Лица Твога" (Молитва на Јутрењу). Земаљске су сласти све пролазне, саме по себи, а и због превртљивости живота земаљског. А сласт небеског блаженства неће имати краја, бескрајна је. Зар не треба презрети све сласти овог привременог света и још брже пролазног живота, да би свим срцем заволели сладости духовне и непроменљиве?
*
Да постоји завист у Хришћанину — безумно је. У Христу смо сви ми добили бескрајно велика добра, сви смо обожени, сви смо постали наследници неизрецивих и вечних добара Царства Небескога, а у земаљским добрима обећано нам је изобиље, под условом да иштемо најпре правду Божију и Царство Божије: „Него иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, и ово ће вам се све додати" (Мат. 6, 33). Нама је заповеђено да будемо задовољни са оним што имамо и да не будемо среброљубиви: „Не будите среброљубци; будите задовољни оним што имате", и додано је: „Јер Он рече: Нећу те оставити, нити ћу од тебе отступити" (Јевр. 13, 5). Није ли после овога безумно завидети у ма чему ближњем, на пример: његовим почастима, богатству, раскошној храни, дивној одећи, лепом стану и осталом? Све ово није ли прах у сравњењу са оним што нам је даровано у слици и прилици Божијој, по којој смо створени; у нашем искупљењу Сином Божијим од греха, проклетства и смрти; у поновном дару благослова Оца Небеског и сједињеној са њим вечном утехом на небесима?
Према томе, стичимо узајамну љубав и благонаклоност, задовољење својим иметком, другарство, гостопримство, љубав према сиромасима, гостољубље, и врх врлина: смиреноумље, незлобивост, кротост и светост. Уважавајмо један у другоме лик Божији, чланство у Христу Богу, у телу Његовом, синовство Божије, грађанство Небескога Царства, то што смо сажитељи и сапевачи Анђела. „Да сви једно буду" (Јн. 17, 21), као што је Бог наш један, коме се у Тројици поклањамо, који је и срца наша створио (за јединство) „да буду сасвим уједно" (Јн. 17, 23), тј. и једноставна и јединствена.
*
Све садашње, само је сенка будућега: светлост — сенка будуће неизрециве светлости; сласти земаљске — слаба сенка будућих, неизрецивих и бескрајних сладости; огањ — бледа сенка будућег огња геенског, који ће опаљивати грешнике у векове векова; чиста радост земаљска — сенка будућих неизрецивих радости; украшене палате царске — ништавна сенка пресветлих рајских станова, припремљених за оне који Бога воле и држе заповести Његове; славна одела људи и кћери људских — не могу се ни упоредити са оном одећом славе у коју ће се обући изабрани, јер ће се они обући у Христа и „засијаће као сунце у Царству Оца свога" (Мт. 13, 43), по неварљивом обећању Спаситељевом.
*
Као што је деци свеједно, било каква да им је обучена хаљина, тако и хришћанин — дете Христово — треба да је равнодушан према разноврсности, богатству и лепоти земаљског одела, сматрајући за најбоље и нетрулежно одело своје Христа Бога. Страсна привезаност за скупа и лепа одела својствена је људима овога века или незнабошцима, као што говори Господ: „Све ово", тј. храну, отмена одела „незнабошци ишту" (Мт. 6, 32), јер је одело идол људи овога века.
Колико смо ми сујетни, ми који смо позвани у заједницу са Богом и којима је обећано наслеђе непропадљивих и вечних добара! Како су нејасна наша схватања о стварима трулежних и нетрулежних добара! Колико смо неразумни, те вреднујемо ништавне ствари, а не вреднујемо добра непропадљива — вечну душу своју, мир, радост, смелост пред Богом, светињу, послушност, трпљење, сва уопште својства правог хришћанина. „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте" (Гал. 3, 27). Према томе, треба да се вреднују добра душевна као непропадљива, а материјална, као трулежна и ништавна, треба презирати.
*
Постоји грех расејаности, коме смо сви ми јако потчињени; не треба га занемаривати, већ се кајати за њега. Расејаности се подајемо не само у кући, но и у цркви. „Симоне, Симоне, ево вас иште Сатана, да би вас вејао као пшеницу" (Лк. 22, 31). Кривац за расејаност је ђаво и наше многоврсне привезаности за животно и земаљско; узрок јој је маловерје, а средство против ње је усрдна молитва.
*
Осим Господа Исуса Христа, заједно са Оцем Његовим и Светим Духом, нема за мене блага на земљи. Он ми је јединствено блаженство на земљи. После Бога, нема за мене на земљи ничега скупљег од душе људске (као што и треба да је); она је скупља од свега. Човек је скупоцено биће. Сам је Бог сишао са неба на земљу ради његовог спасења. Бог човеку даје за јело и пиће пречисто тело и крв (целог Себе), само да би овај био блажен и да не би погинуо. Све плодове земаљске, добра сва три царства на земљи, предао је Он у власт, корист и задовољство човеку. Свом овом дарежљивошћу, која премаша сваку меру, Господ је показао и трајно показује, да бескрајно воли род људски и свакога човека посебно. Подражавајмо и ми Бога у љубави и дарежљивости; будимо, по могућству, милостиви и дарежљиви као што је и Отац наш небески милостив (Лк. 6, 36).
*
Ма куда да погледам очима срца, у себе, на себе и ван себе, свуда видим силни потстицај да захваљујем и славопојим Господу. Нарочито када проматрам своју унутрашњост, тада видим најмоћнији повод за мољење, захваљивање и славопој. Сва моћ срца мога, сва светлост очију срца мога — од Бога је, а и сва снага телесна, све што служи за одржавање живота телеснога — од Бога је. Свуда видим славу, једину славу Бога мога, а у себи не видим ништа чиме би се могао хвалити као својим. Слава Ономе који ми даје снагу! Слава Ономе који делује са мном и у мени! Тако, пошто ја немам ничега свога, већ имам све од Бога, до најмањег доброг потстицаја срца, до мисли свете и светле, а без Бога сам ништавило и гори од свакога зла, онда имам снажан повод да за све са мољењем прибегавам Богу. Нарочито имам снажан повод да захваљујем Богу моме за пречисте и животворне његове Тајне — тело и крв; оне су за мене све. Топло славопојим Богу и Господу Исусу Христу за неизрециву љубав Његову према нама смртнима, показану у светим Тајнама.
*
Како је неизмерно велика част човечанству што може да отвара уста своја пред Богом, да ступа у разговор са Њиме, да у својим нуждама моли од Њега, захваљује за доброчинства, славопоји Му за неизрециву красоту Његову и да буде уверено да је ова жртва захвалности и славопоја пријатна Богу и да се оне боље, духовне молбе, које се тичу спасења душа наших, свагда испуњавају. Како је у овом односу човек неизмерно уздигнут изнад свих чулних и живих створења! Ни једно створење није добило од Бога такву част, мада и она имају свој језик да изразе потребу своје природе, јер је речено да „и вранићима, који вичу Њему", Он даје (Пс. 147, 9). Користимо се овом високом чашћу, да би од Господа заслужили још већу почаст — небеско звање. Тамо, на небу, је наша пуна слава, а овде су само њени почетци, који се показују верним хришћанима.
*
Због телесности и духовности наше, Господ са свим видљивим и материјалним сједињује благодат Своју, шта више целог Себе, и кроза све делује. Тако, хлеб и вино чини телом и крвљу Својом или видљивом скинијом Својом; храм — домом својим; у храму на престолу, Он као Цар невидљиво седи; на крсту се показује Он Сам, са истим оним телом са којим је распет и кроз крст чини чуда, пројављујући кроз њега Своју животворну силу; у васељени је као у храму, и уз то Сав на сваком месту, неограничен никаквим простором, будући свагда изнад свакога простора и времена.
Ви се чудите што Он може са материјом да сједини Самога Себе или силу Своју, спасоносну благодат. Зачудите се пре свега како је Он сјединио у човеку лик Свој божанствени са материјом, са земљом, са прахом; како овај прах може да мисли, говори и да шири око себе миомир кротости, правде, истине, љубави и да ради у заједници толико чудесних, заиста чудесних дела! Чудите се, како су у праху затворене разнородне, неразумне душе, обдарене неком врстом смисла, жеђу за животом и радошћу, чулом самоочувања, уметношћу да набављају себи храну, да подижу себи све неопходно за сигуран живот, за доношење на свет своје деце и да умеју вешто да се бране! Чудите се томе како су скоро са свим мртвим телима сједињене невидљиве и неопипљиве силе, које крећу њихове огромне масе (као небеска тела), онда им стварају прелепе, свагда истоветне и непроменљиве облике (као биљке)! Чудите се, што је толико разноврсних сила створено од Бога, а ипак су све силе од једне Силе и кроз сваку силу делује Сам Свесилни. Заиста, код Бога Творца, као Бога чуда, све је чудно; тако је и у вери — све чудно, мада невидљиво, али истинито и стварно!
*
„Чисти срцем ће Бога видети" (Мт. 5, 8). Бог је Око свевидеће, као умно Сунце које стоји над светом и продире умним очима Својим у мисли и срца људи, обасјавајући све створено. Душа је наша — око од Ока, вид од Вида и светлост од Светлости. Но сада, по паду у грех, на нашем су оку, души, болести — греси. Скини белу пегу (катаракт) и видећеш Сунце мисаоно, Око безбројно пута светлије од сунца материјалнога.
*
Као што у животу често бива да човек има једно на срцу, а друго на устима, те се истовремено показује дволичним, тако и у молитви, пред лицем Самога Бога, који зна тајне срца, човек се не ретко показује дволичан: једно говори, а друго има у мислима и на срцу. Тако често бива да, иако схвата молитву и мисли на њу, срцем не саосећа ономе што говори, будући као мртав, те баца речи у ваздух и обмањује самога себе мислећи да се таквом молитвом може угодити Богу.
Чудна је грешна дволичност! То је горки плод, а и сведочанство о нашем паду у грех. Срцу је нашем некако обично да лаже у молитви и у опхођењу са људима. То је стуб лажи. („Сваки је човек лажа" Пс. 115, 11). Хришћанин треба да употреби сва сретства да би са кореном ишчупао из срца сваку лаж и засадио у њему чисту истину. Треба почети са молитвом, као са послом у коме је неопходна пре свега истина срца, по речи Господа: „Духом и истином треба да се моле" (Јн. 4, 24). Говори истину у срцу своме (Пс. 15, 2). Када се научимо да говоримо истину у срцу за време молитве, нећемо дозволити себи да лажемо ни у животу; искрена или истинита молитва, очистивши наше срце од лажи, заштитиће га од ње и у пословима животним. Како да научимо да на молитви говоримо истину од срца? Потребно је да сваку реч молитве доведемо до срца, ставимо је на њега и да дубоко срцем осетимо њену истину; да смо свесни потребе за нас онога што молитвом иштемо од Бога или потребе да Њему од срца захвалимо за Његова неизбројна доброчинства према нама и потребе свесрдачног славопоја, за велика и премудра дела у Његовој творевини.
*
Све што ме чини човеком (душа), једино живи Богом и само у сједињењу са Њим, а ако се раздвоји од Њега, злопати се до крајности. Живот моје душе чини мир мојих душевних моћи и искључиво произилази од Бога. Постоји, истина, и мир тела, но он је варљив мир, претеча духовне буре. О таквом миру говори Апостол: „Када реку људима: мир је и нема се шта бојати, онда ће изненада напасти на њих погибао..." (1 Сол. 5, 3). Но мир духовни, који произилази од Духа Божијег, разликује се од овог телесног мира као небо од земље. Он је небески и ствара блаженство. „Мир вам", често је говорио Господ Својим ученицима, предајући им мир Свој. И Апостоли су такође предавали верујућима мир Божији и желели им, као прво добро, мир Божији, управо зато што он чини живот наше душе и сведочи о њеном сједињењу са Богом. Отсуство мира у души, узбуђење, којим се одликују сви страстни садржаји наше душе, јесте смрт духовна и знак да у нашем срцу делује непријатељ нашега спасења.
*
Вера је кључ за ризницу Божију. Она живи у једноставном, добром и љубећем срцу. „Ако можеш веровати, све је могуће верујућем" (Мк. 9, 23). Вера је као духовна уста. Што се слободније она отварају, то се већим потоком божанствени извори у њу уливају. Нека се, зато, слободно отварају та уста, као да су телесна, и нека се не скупљају сумњом и неверјем. Скупиш ли их сумњом и неверјем, за тебе ће бити закључана ризница Божијих добара. Уколико већом отвореношћу срца поверујеш у Божије свемогућство, утолико ће се већом дарежљивошћу раширити за тебе срце Божије. „Све што иштете у својој молитви верујте да ћете примити; и биће вам" (Мк. 11, 24).
*
Сви су људи дах и створења једнога Бога; од Бога су произишли и Богу се враћају, као своме почетку. „И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, који га је дао" (Проповед. 12, 7). „Имате удео у Божанској природи, ако утечете од телесних жеља овога света" (2 Петр. 1, 4). Пошто су створени од удахњивања једнога Бога и пошто су произишли од једнога човека, људи су по природи дужни да живе у узајамној љубави и узајамном чувању, и не треба да се одвајају једни од других себичношћу, гордошћу, злобом, завишћу, тврдичлуком и недружевном нарави, но „да сви једно буду" (Јн. 17, 22). Погледај на мраве, како су дружевни; погледај на пчеле, како су оне дружевне; погледај на јата голубова, чавки, гавранова, врана, гусака, патака, лабудова, врабаца, како су они дружевни; погледај на стадо оваца и уопште рогатих животиња, како су оне дружевне; помисли о небројивим јатима неких риба у морима и рекама, које воле да пливају у јатима, како су оне дружевне. Помисли, како оне ревносно чувају једне друге, помажу једне другима, воле једне друге, па се застиди од неразумних, ти који не живиш у љубави, већ бежиш од тога да „носите бремена један другога" (Гал. 6, 2).
*
Бог је дуготрпељив и милосрдан према теби. Ти ово доживљујеш свакога дана много пута. Буди и ти дуготрпељив и милосрдан према браћи својој, извршавајући речи Апостолове који говори о љубави пре свега, овако: „Љубав дуго трпи, милосрдна је" (1 Кор. 13, 4). Ти желиш да те Господ наслађује Својом љубављу, наслађуј и ти друге нежном љубављу и умиљатим опхођењем срца других.
*
Бог је Љубав, најдарежљивије, премудро и свемогуће Биће. Зато, они који Му се моле нека верују да ће Владика дати све што је добро и нужно, као Љубав и Дарежљив — дарежљиво, као Премудар — мудро, као Свемогући — даће онда и тамо где и када то нису очекивали.
*
За време богослужења, за време вршења свих Тајни и молитава буди поверљив, као дете према својим родитељима. Памти, какви те велики Оци, каква велика светила васељенска, Духом Светим озарени, воде. Буди као дете једноставан, поверљив и без сумњичења у дело Божије. Сву тугу пребаци на Господа, а сам буди потпуно безбрижан. „Не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер ви нећете говорити, него Дух Оца вашега говориће из вас" (Мт. 10, 19—20). Давно је Господ са нас скинуо сву бригу, сву тугу, научивши богоносне Оце наше Духом Својим шта да говоре Господу при богослужењу, вршењу Тајни и у разноврсним случајевима и околностима људскога живота, које за свођење благослова одозго требају молитве. Треба да нам је лако да се молимо. Само, ево, враг досађује. Али шта може његово досађивање, ако је срце наше утврђено у Господу. Беда је ако нисмо у Богу, ако нема тврде вере у нама, ако смо страстним привезаностима везали себе за житејско, ако нам је разум горд и охол, тада ће нас и у најсветијем и најбеспрекорнијем делу богослужења, вршења и причешћа светим Тајнама ђаво силно спотицати и ометати.
Следећа страница
