Глава четврта
Црква - ризница спасења
I Појам Цркве. Црква као васпитач хришћанских душа који располаже свим средствима за човеково спасење. Благодат.
Света Црква је највећа, најсветија, најблагоустројенија, премудра и људима неопходна установа Божија на земљи: то је истинска скинија Божија, коју подиже Господ, а не човек - не Лутер, не Калвин, или Мухамед, или Буда, или Конфучије и други њима слични, грешни, страсни људи. Црква је богоустановљена заједница људи, сједињених међу собом вером, учењем, свештенством и светим тајнама; то је духовна војска Христова, наоружана свеоружјем духовним против наоружаних безбројних војски демонских, јер "не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварстава и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју" (Ефес. 6, 12). Црква је духовно лечилиште, где се човечанство, болесно од греховних рана, исцељује благодатним лековима датим од Бога - покајањем и причешћивањем светим Христовим тајнама Тела и Крви Господње, и словом Божијим, поукама, саветима и утехама пастира словесног стада Христовог; Црква је заједничка купељ очишћења, препорода и освећења; то је светилиште Божије у коме се сви освећују Духом Светим кроз крштење, миропомазање и друге свете тајне, као и посредством богослужења; то је духовно сунце у свету, које просвећује и оживотворава све што седе у тами и сени смртној, све умртвљене гресима.
*
У природи делује закон привлачења малих тела од стране великих и тих великих од оних још већих; такође постоји и закон кохезије (кохезија различитих меких, тврдих и течних делова органских и неорганских тела - камења, метала и минерала, окамина); њиме су условљени постојање, тврдоћа, поредак, корист, лепота, узајамна повезаност и разноврсност свих твари. Узрок овога јесте безмерна премудрост, доброта и бесконачно свемогућство Творца, Који је саздао тако чудесан, величанствен, прекрасан свет, који и поред бесконачне разноликости и чудесне величанствености представља једну хармоничну, прекрасну, неразрушиву, целовиту творевину.
У духовном свету такође влада закон узајамног привлачења и јединства. Свет је један: Бог је један, вера је једна и Црква Божија, јер је глава Њена Христос Бог, и Крманош њен животворни Дух Божији, Који одухотворава читаво тело Цркве, и Који читаву васељену испуњава и оживљује.
*
Каквог је дивног, нежног, љубављу испуњеног старања удостојио Отац небески род људски што пропада у гресима; какво је изванредно средство дао људима на спасење од грехова, проклетства и вечне погибије! Какав је чудесни, силни Такмац (Христос) послат са неба на земљу против снажног, лукавог, свезлог угњетача рода људскога - ђавола! Каква је сила Цркве основане на земљи - да јој никакве силе ада не могу наудити, јер је она бедем и тврђава унутар које могу бити сигурни од убојника сви истински верујући и сви који су тој Цркви привржени. Какве су нам само спасоносне свете тајне подарене! Каква су и колико многобројна разумна оруђа и проводници благодати Божије у тој Цркви устројени ради људи! А шта су људи дужни Господу принети за толику бригу Његову о њиховом спасењу? - Своју веру, свој труд, покајање, самопрегорност, напорну борбу против греха, чињење добрих дела, савршено покоравање Господу и Његовој светој Цркви.
*
Црква је једна и јединствена; глава Цркве једна је и јединствена; стадо - једно и јединствено; тело једно и јединствено, са многим удовима. Без Христа као Главе Црква није Црква, већ некакво самовољно сабрање: такви су лутерани, руски расколници, следбеници Пашкова и Толстоја.
*
"Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека" (Мт. 28,20). Сам Господ ваздаје присутан у Цркви Својој, па чему онда Његов намесник - папа? И може ли човек грешан бити намесник Самога Господа? Никако! Намесник цара, намесник патријарха у неком граду може постојати и постоји, док намесником, односно замеником Господа као беспочетног Цара и Главе Цркве не може бити нико. Очигледно, римокатолици су у заблуди. Господе, дај им да познају бесмисленост оваквих тврдњи и гордост којом су окићени као огрлицом.
*
Нешто најштетније у хришћанству, у тој богооткривеној, небеској религији јесте доминација човека у Цркви, например папе, и његова тобожња непогрешивост. Управо у догмату о непогрешивости садржана је највећа погрешка и заблуда, јер је папа човек грешан, и велика је невоља ако помисли за себе да је непогрешив. Колико је огромних, погубних за људске душе заблуда измислила католичка, папска црква - у догматима, обредима, канонским правилима, у богослужењу, у убиственим злобним односима католика према православнима, у хулама и - клеветама против Православне Цркве, у вређању Православне Цркве и православних хришћана! И за све то кривицу сноси тобоже непогрешиви папа, његова и језуитска доктрина, њихов дух лажи, лицемерја и свакаквих неправилних средстава којима прибегавају "ad maiorem Dei gloriam" (на већу, тобоже, славу Божију).
*
Чланови смо свете Православне Цркве, удови Тела Христова, којему је Глава Сам Христос Бог, док је свако од нас, појединачно узето, уд; а пошто је Христос, као Глава тела, свет, и удови морају бити свети.
*
Хришћани су удови Цркве, а Црква јесте Тело Христово чија је Глава Сам Христос и Просветитељ Дух Свети. "Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу... да је стави преда Се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна" (Ефес. 5, 25-27). Ви сте свето изабрано стадо, ви - удови свете, саборне и апостолске Цркве. Па шта се онда од вас све захтева?! Каква светост и праведност! Какво стражење над собом! Какво духовно созерцање и тајно делање! Какве нарави, врлине, каква вера, каква нада, каква љубав! Какво уздржање, милосрђе, брига једних о другима, колико међусобно подстицање на чињење врлина!
*
Након силаска Духа Светога на апостоле, описаног у Делима њиховим, често се сећамо свепромислитељског дејства Духа Светога у Цркви, Његовог многомоћног руковођења апостолима, њиховом спасоносном проповеђу и делањем унутар Цркве. То и јесте "други утјешитељ" (Јн. 14, 16), свеблаги и свеистинити, когаје Господ Исус Христос обећао апостолима. - Слава Теби Душе Свети, Утешитељу животворни, Који непрестано и по свим местима делујеш у Цркви Христовој. Обрати, Господе, како умеш и како знаш, заблуделе народе - Јудеје, мухамеданце, незнабошце, и унутар самог хришћанства јеретичке и расколничке народе и племена; пороке разобличи и искорени, на пут благочашћа усмери и просвети; православне хришћане разобличи у бешчашћу и разврату њиховом и на пут спасоносни све упути; младиће уразуми и води, децу чувај, младенце руководи ангелима чуварима у узрастању њиховом, мужеве и старце уразумљуј, просвећуј и крепи, и све и свја десницом Твојом свеблагом, премудром и свесилном снажи и руководи ка свакој врлини, разгонећи греховне страсти попут магле ради Христа, Господа нашега, благовољењем Очињим. Амин.
*
Силно је и свемоћно заступништво Цркве свете пред Богом, јер је она обучена у заслуге, силу, правду и величанство Сина Божијег, свеблаге и свемогуће Главе Своје. Њеном заступништву све је могућно. Таквом силом заступања не располаже ниједна инославна црква, као неправомислећа и безглава.
*
Хришћанин се неизоставно мора старати за своје духовно васпитање, ради кога се и родио изнова Духом Светим при светом крштењу, примивши ново, духовно биће, запечативши га миром или печатом Духа Светога и удостојивши се права да се причешћује Пречистом Крвљу Христовом. - По намери Божијој, света Црква јесте први и у највећој мери законити васпитач душа хришћанских. Нема важнијег дела од васпитања хришћанског. Расудите и појмите и сами колико су Богу важне бесмртне, разумне душе, искупљене Крвљу Самога Сина Божијег, призване из таме незнања на светлост Богопознања од Самог Господа, обручене и увенчане Господу као чисте девојке пречистом Женику! Како је скупоцено спасење тих душа, којима Он нуди за храну и пиће Своје пречисто Тело и пречисту Крв, и које је Он Сам узео да духовно васпитава кроз ове чудесне, страшне, животворне и боготвореће тајне! Стога се сви занимајте својим духовним васпитањем са сваком пажњом и усрђем; занимајте се богомислијем, молитвом, самоиспитивањем, самоосуђивањем, свестраним исправљањем свога бића, упражњавајте се у добрим делима кротости, смирења, послушања, трпљења, милосрђа, целомудрија, искрености, незлобивости и одсецајте све греховне помисли, жеље, навике и страсти.
*
Запањујући су наш нехат, немар и леност за своје спасење; јер, гле, колико нам је средстава, снага, погодности за спасење даривао многомилостиви и свештедри Господ! Најпре, природну жеђ за спасењем, миром и блаженством у души; светлост разума и стремљење воље наше према свему што је истинито, добро, лепо, чисто, узвишено; обиље благодати дате нам ради спасења, благодати што тече у Цркви попут непресушне реке, испуњујући душе жељне спасења; близину и готовост Господа да нас спасава у свако време и свакога часа; заступништво Духа Светога "уздисајима неисказаним" (Римљ. 8,26), потпору и садејство ангела чувара на путу ка спасењу, свакодневно богослужење у цркви, спасоносне тајне, молитве и заступништво Мајке Божије и свих Светих. При свему томе запањујуће је како смо сви у стању да пропадамо, а нисмо у стању да се спасавамо. Наравно, много је онога што се противи спасењу: и искушења многострастне плоти, искушења од света прељуботворног и грешног, од ђавола који је посвуда разапео мреже да нас ухвати и одвуче у погибао; и природно кварење људи, наше греховно зачеће и рођење на грех; и наклоњеност и навикнутост на грех. Али много је више средстава за спасење него за погибао, "јер је већи Онај Који је у нама (Христос) него ли који је у свијету" (ђаво) (1. Јован. 4, 4); и сви Свети победише све препреке и достигоше у спасење. А шта је са нама? Дремамо и спавамо! Срамно, грешно, болно, плачевно. Грех нас побеђује тиме што је дубоко усађен и настањен у нама, у нашем срцу, у нашој многострастној плоти; он је себи начинио бедем од наших властитих страсти, самољубља, славољубља, частољубља, гордости, користољубља, неуздржања, самомњења (преузношења), маловерја, неверја, слободоумља, лицемерја, лицепријатија, лености, лукавства, те нас тим страстима погађа као из каквих снажних оружја и заробљава, одвајајући нас и удаљавајући од Христа, истинитог Живота нашег. Стога свако ко жели спасење души својој треба да копа и погружава се у дубину свога срца, полажући темељ на камену, односно на Христу Спаситељу, на крепкој, непоколебивој вери у Њега и надању на Њега, и ни на коме и ни на чему другом, изузев на снажној љубави према Богу и према ближњем.
*
У Цркви Својој Господ са нама поступа као Творац, искусни Неимар и Препородитељ, као Отац, мудри Исцелитељ и Спаситељ, Промислитељ, Начелник живота, Хранилац, Законодавац, Человођа Своје духовне војске, Такмац и Победилац. Човек је сав у рукама Његовим, као разумно створење, саздано по лику Његовом, предодређено за бесмртност али пало, поражено, оскврњено, одбачено од Бога због греха, осуђено на проклетство, па ипак милошћу и добротом Сина Божијег Јединородног искупљено, подигнуто после пада, избављено од проклетства и поново почаствовано благословом Оца небескога благодарећи заступништву и заслугама Сина, избављено од мноштва прегрешења, обасјано небеском светлошћу Еванђеља Христова, препорођено и очишћено од рђе и нечистоте греховне, умивано у тајанственој Бањи, удостојавано благоуханија светог мира и запечаћивано печатом Духа Светога на свим чулима његовим, руковођено на путу спасења, путу према вишњем царству и блаженству, окрепљивано у борби са гресима и противним злим силама од Самог Господа, тајанствено храњено небеским Хлебом благодаћу Духа Светога, руковођено од видљивих пастира који су духовна пуномоћја задобили од Самог Господа Исуса Христа као свемогуће Главе Цркве. Питаћете: ради чега у Цркви постоје такве и такве свете тајне; ради чега су устројени свештенство и пастирство; ради чега храмови, ради чега богослужење, ради чега непрестана проповед слова Божијег? Ради чега покајање, ради чега причешћивање светим Тајнама? - Све је то неопходно ради обновљења, просвећења, руковођења, окрепљења палог, оскврњеног, развраћеног, ка погибли управљеног човека. Ради овога је неопходна и благодат крштења, новог живота и обновљења Светим Духом. Указана ти је велика част, човече: твоје је назначење да будеш носилац Божанског, Богоносац. Јеси ли чуо за богоносне Оце, који су у себи вазда носили Бога, као у живим, нерукотвореним храмовима? Твоје је назначење да такође будеш богоносац; ради тога ти је дата благодат причешћивања Телом и Крвљу Богочовека Христа, како би у теби свагда пребивао Господ, по речи и обећању Његовом: "Који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему" (Јн. 6, 56).
*
Христос је дошао да обнови грехом развраћену природу људску, поверивши то највеће дело Своје доброте, милосрђа, правде и премудрости Својој светој Цркви. Дух Свети, који је ушао у свет и који делује у Цркви преко свештенослужитеља, богослужења, проповеди, светих тајни, непрекидно савршава дело обновљења. Само у Цркви пребива та сила обновљења; изван Цркве је нема нити је може бити.
*
Дубоко жалим, плачем и ридам због чудовишне греховне ране што разједа човечанство осуђено на неизмерне, неописиве и сваковрсне патње, због преласти греха која поробљава човечанство, те оно служи греху, при чему се чак и хвали својом работом и теши се њоме као каквим добитком. Али истовремено се радујем, и веселим, и кличем чим замислим и помислим на ту помоћ Божију која нам се пружа по вољи Саздатеља у даривању великог Спаситеља и Бога васцелом роду људском и у устројењу Цркве Божије на земљи, која спасава род људски чудесном благодаћу Божијом.
*
Шта је то благодат? - То је дар Божији што се даје ради вере у Христа, човеку хришћанину на спасење. Благодат је сила заступничка, милујућа, просвећујућа, сила која спасава и побуђује на сваку добродјетељ.
*
Благодат која се настани у човеку што верује и ревнује за светињу и правду, непрестано изгони из срца и тела и из читавог бића његова трулежност и сваки грех, припремајући га за вечну нетрулежност, изгонећи злосмрадије страсти и уносећи у њега миомир духовни. Свети Божији су још за живота у телу дивно благоухали (мирисали) светошћу и нетрулежношћу, будући чисти храмови Духа Светога и творећи чудеса. Зато живи по духу и "старање за тијело не претварај у похоте" (Римљ. 13, 14).
*
Људима је дата заповест о одрицању од себе самих; у живљењу њиховом дато је место подвизима, врлинама, неувенљивим венцима славе, подарена им је благодат и сила Божија да одолевају и побеђују лукавства вражија и сваковрсне страсти. Сам Подвигоположник Господ помаже онима што се подвизавају, дарујући победу и венце војницима Својим.
*
Сваки грешник који се искрено обраћа Богу мора се у потпуности надати свакој благодатној помоћи од Господа у борби што је води са гресима, страстима и свакојаким греховним навикама. Неопходно је само искрено и без сумње веровати у Бога и усрдно Га призивати у помоћ, искрено омрзнути грех, усрдно се кајати са чистим намерама и убудуће се не приволевати греху. На путу нашега спасења готови су да нам притекну у помоћ и сви Свети, Сама Мајка Божија, свети ангели чувари и Угодници Божији, затим духовни оци и пастири које је Бог поставио да спасавају оне што ишту спасење и руководе њиховим живљењем, као и савест свакога човека, тај непоткупљиви, строги и праведни судија, кога само ваља слушати усрдно и непрестано.
*
Све што је чисто, законито, свето нечисти демон стара се да оскврни или представи, предочи нашој уобразиљи у нечистом, варљивом, искривљеном облику. О, колико је он лукав, нечист, безочан, неуспављив, делатан у своме лукавству, злоби и гадости својој! Ко ће избећи замке његове? У кога је тврда вера у Христа и Цркву Његову, тај ће одолети.
*
Господ, на добро разумних твари, односно људи, жели да све сједини у једно тело и да Сам обитава у њима. "Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду" (Јн. 17,21). А ђаво настоји да све разједини, одели, разгони као стадо без пастира: у породицама, тако, он сеје непријатељство, раздоре, незадовољство, увреде; у градовима и селима диже људе једне противу других; у државама подиже народ на народ и царство на царство; у верским заједницама људе једне вероисповести хушка противу следбеника друге вере, особито управљајући гнев свој против оних што исповедају веру православну, као противу истините Цркве Божије, изазивајући свакојака гоњења њихова. Држимо се стога једине свете Православне Цркве, којој је Глава Сам Христос Бог наш, а Он непрестано у нама дела - душама нашим на спасење и обновљење.
*
Непријатељ нашега спасења, ђаво, знајући сву спасоносност нашега савеза са Богом посредством вере и Цркве и благодати Божије, упиње се свим силама и лукавствима да покида нашу везу са Богом преко греха, преко плотских страсти, световних пристрашћености. Ваља се чврсто држати заједнице са Богом и Црквом, чувајући законе Господње.
II Живљење у неизоставној заједници са Црквом. Неопходност припадања јединој истинитој, Православној Цркви
Дакле, неопходно је припадати Цркви Христовој, којој је Глава свемогући Цар, Победилац ада Исус Христос. Царство Његово јесте Црква која војује противу началстава, и власти, и господара таме овога света, са духовима злобе у поднебесју што чине вешто организовано царство и чије је ратовање против свију људи крајње искусно, промишљено, прецизно и упорно, утемељено на добром познавању сваке њихове страсти и наклоности. Један дирек не може кућу одржати; тако и велика заједница, ако није православна, односно ако јој није Глава и крајеугаони камен Сам Христос, не може се одржати у борби са тако лукавим, подмуклим, стално будним непријатељима, који су до у танчине проучили науку свога војевања. Православни хришћанин потребује снажну подршку одозго, од Бога и од светих ратника Христових, који победише непријатеље нашега спасења силом благодати Христове, и потпору од Цркве земаљске, Православне, од њених пастира и учитеља, од заједничке молитве и светих тајни. Оваква, благонадежна помоћница човека хришћанина у борби са видивим и невидивим непријатељима јесте управо Црква Христова, којој, по милости Божијој, и припадамо. Католици су измислили новог поглавара, понизивши једину истиниту Главу Цркве - Христа; лутерани су од Цркве отпали и тиме остали без Главе; англиканци такође: они немају Цркве, савез са Господом су раскинули, нема им Његове свесилне помоћи, а Велијар војује противу њих са свом жестином и подмуклошћу, држећи их у својој преласти и погибли. Много је оних што пропадају у безбожју и разврату.
*
Стварањем човека по слици и прилици Божијој Творац је утемељио тесни савез између Себе и твари, тј. човека. Човек је био дужан да одржи тај блажени савез савршеним покоравањем своме Творцу, испуњавањем светих, премудрих и животворних заповести Његових; а као есенција тих заповести било му је наложено да не куша од плодова са дрвета познања добра и зла. Та заповест требало је да оснажи вољу човекову у сагласју са вољом Божијом, тако да воља Божија буде једно са вољом људском, као што је воља једнога лица у Тројици била савршено истоветна са вољом другога и трећега лица: "као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду" (Јн. 17,21). Међутим, непослушношћу је човек безочно раскинуо савез свој са Богом и тиме отпао од Господа и од живота Његовог. А пошто је плата за грех - смрт, човек је задобио смрт, и ову привремену и ону вечну, и примио све погубне, неизбројиве последице греха: болести, невоље, жалости, јаде, трулежност, сваку бесмисао и свакојако робовање греху. Нико осим Сина Божијега није био властан обновити тај изгубљени савез; али Он га је, из безмерне доброте и снисхођења према паломе човеку, обновио на премудар и чудесан начин, а разборити и изабрани умели су да искористе ту чудесну и бесцену обнову. Којим је средствима обновљен овај савез? Тиме што је Син Божији примио природу људску без греха, испунио сву правду Божију у јестаству човечијем, узео на себе клетву нашу, пострадао и умро за нас и, победивши смрт, васкрсао из мртвих, даровавши нам васкрсење - непролазност. Он је на земљи успоставио једну Цркву, и то тако да јој Он буде Глава, а управитељ - Дух Свети; у њој је оставио људима сва средства за васпостављање прекинутог савеза са Богом посредовањем учења и светих тајни те духовног руководства пастира; даривао нам је крштење, миропомазање, покајање, богослужење, непрестано поучавање у речи Божијој. Зато сада свако ко жели да пребива у светом савезу са Богом, нека буде у заједници са Црквом, која поучава и свештенодејствује зарад светости и правде и Царства Божијег, и биће спасен.
*
"Који није са Мном, против Мене је; и који са Мном не сабира, расипа" (Лк. 11,23). Ко није са Црквом, тај је против Цркве; ко није у Цркви, тај је против Цркве; ко није у вери, против вере је; ко не чини дела покајања и добродјетељи, против врлине је. Није довољно бити хришћанин по имену; ваља и дела чинити, и испуњавати оне заповести које нам је Христос оставио. Неопходно је непрестано покајање, непрестано стражење над собом у духу вере, непрестана молитва, непрекидно исправљање, непрекидно покретање себе према напред, непрекидно самоусавршавање, и у том циљу несустајуће преиспитивање своје савести: јесмо ли у вери и живимо ли по вери, јесмо ли у Цркви, одлазимо ли у храм, љубимо ли Цркву, испуњавамо ли њене уредбе и заповести Христове што их она проповеда? - Овако учи Христос Господ. Стога онај ко се не каје, ко не одлази у храм, а место њега посећује позориште и свакојаке представе и узима учешћа у световним сабрањима, занемарујући Цркву, није хришћанин.
*
Бог је оне који православно верују сјединио са Собом једним Духом Светим и једном Црквом, једном вером, јединством закона, светих тајни, јерархије, на опште добро словесних твари. Неопходно је држати се те везе светошћу живљења и покоравањем једних другима.
*
Човече хришћанине! Док си на земљи, постарај се да за времена постанеш близак Богу и Светима Његовим вером и благочашћем својим; буди привржен Цркви, упијај у своје биће дух њезин, дух покајања, светиње, мира, богомислија, дух љубави, кротости, смирења, трпљења, добровољног покоравања, спасења. Не дижи високо главу своју и не презири Цркве, Матере своје која те спасава: чешће пребивај у храму на богослужењима, стој за то време са смирењем, слушај, размишљај или читај и пој. Ако не постанеш "домаћи" у Цркви и на тај начин близак Богу, ако, дакле, останеш туђ и далек и Цркви и Богу, ни после смрти Бог те неће примити у наручје Своје, као што ће те се и Свети Божији одрећи као некога ко им је далек по духу и расположењу срца и помисли, те ћеш бити прогнан у земљу далеку, у место где у тами и пламену огњеном пребивају пали духови и непокајане душе људске. - Буди мудар и разуман, како би одолевао лукавствима ђавољим и остваривао своје велико назначење.
*
Ти си припадник Цркве Божије, односно заједнице оних што у Христа верују; та Црква јесте једно и јединствено Тело Христово, и Христос Бог њему је Глава. Јеси ли доличан члан Цркве Божије? Живиш ли у светости, кајеш ли се свагда, исправљаш ли срце и живот свој, нарав своју, помисли, осећања, намере, стремљења и свеукупно понашање своје? Јеси ли живи уд Тела Христова, или си мртав? Хоће ли те прихватити Свети Божији када из овог привременог земаљског живота пређеш у онај вечни? Да не одврате какогод лица својих од тебе и не одбаце те као уд трули, смрадни и непотребни? Или да не буде удео твој са онима што их је Бог одбацио? - Похитај да исправиш своје владање, да поправиш све што се поправити да. Тога ради дато ти је на располагање време што је пред тобом.
*
Спасење душа наших јесте највеличанственије, најмудрије дело; томе се делу, тој уметности ваља поучавати код оних којима је оно откривено и ко је сам узмогао да га оствари и испуни; а то дело, дело покајања и спасења, откривено је нарочито Светима, пошто су се они понајвећма старали да га упражњавају и пошто су га испунили на најбољи могући начин - богоугодно и душеспасно. Свети Божији оставили су Цркви Православној то духовно наслеђе, ту уметност покајања и спасења, похранивши у њој, као у благонадежној ризници, све своје знање, све речи своје, усрђе, вештину, искуство. Од Цркве ћемо се и поучавати покајању и спасењу! Ето, одлазили смо и одлазимо на црквене службе, недељне, празничне, свакодневне и великопосне. Све нас те службе уче покајању и спасењу. Јесте ли слушали велики канон Андреје Критског? Јесте ли чули молитву Светог Јефрема? А великопосне каноне и тропаре? Какав дух покајни из њих извире! Какво умиљење, каква скрушеност због грехова рода људскога! Каква чежња за спасењем и помиловањем од Господа! Какви вапаји и сузе грешника што се кају! Учите се од Свете Цркве покајању и умилостивљењу Цара Господа. Уносите се у оно што чујете, удубљујте се у мислима у све што се у Цркви твори, сећајте се грехова својих, жалостите се, кајте се, немојте се преузносити, чините дела милосрђа, јер ће милостиви бити помиловани.
*
Палом је човеку, по безмерном милосрђу Божијем и по неиспитљивој премудрости и правди Божијој, пала у део част да исповеда име Божије пред невернима и да за њега страда, за Господа Бога у Тројици слављенога. Те су се части удостојили нарочито свети апостоли, мученици, светитељи, преподобни, праведници; те се части и данас удостојавају сви који се истински подвизавају за православну хришћанску веру и врлину, сви који стамено штите свето православље и Цркву Божију, подносећи хуљења и трпећи страдања од непријатеља.
*
Свети Божији угодници не хтедоше издати веру своју и благочастивост хришћанску ни једном једином речју, а ако би им се какогод -лукавством гонитеља - и десило да светињу речју или делом и нехотице изневере, они бејаху готови да трпљењем мучења свој грех загладе. Видите како су се Свети строго држали правог исповедања вере! А какви су данашњи хришћани? - Гле, трске које љуља ветар (Мт. 11, 7).
*
"Примајући крај вјере своје: спасење душа" (1. Петр. 1, 9). Ето шта је крај и циљ православне вере хришћанске - спасење душе свакога који верује. Колико је драгоцена вера наша! Како је света, истинита, праведна, богоугодна, силна, спасоносна! Како је потребно љубити је и достојно уважавати, користећи је непрестано на спасење себи и многим душама људским! Господе, спаси род хришћански, православни, и обрати све неправославне у Православље - ту једину спасоносну веру, Тобом утврђену, Тобом прослављену и вечно прослављану! Јер си Ти Свет и Праведан, и вера је Твоја света и праведна.
*
Шта показује чин обраћења од разних других вера и присаједињења Православној Цркви? - Он сведочи о неопходности остављања лажних вера и исповедања, о неопходности одрицања од заблуда, исповедања вере истините и покајања за све пређашње грехе; такође, он показује нужност држања обећања датих Богу и тврдог исповедања вере непорочне, чувања од свакога греха и живљења у врлини.
*
Почетак и корен свих лажних учења, јереси, секти и раскола је у змији која прелашћује васељену. Прво свепогубно лажно учење змија је пренела Еви у рају, затим Адаму, па доцније Каину, коме је човекоубица од искони лажно дошапнуо на брата Авеља да му овај, тобоже, стоји на путу, да иде противу њега, да не мисли, не осећа и не живи као он, да му се подсмева и изругује. Одатле исходе и све јереси, секте и расколи. Неки би да буду учитељи, али не од Бога, већ од себе и према својим страстима. Отуда разноразни толстојевци, пашковци, штундисти и други.
*
"Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи! Не, кажем вам, него раздор. Јер ће одсада петоро у једној кући (Црква Христова) бити раздијељени: троје против двоје, и двоје против троје" (Лк. 12, 51-52): католици, реформисти, лутерани, расколници, секташи.
*
Мржња према Православљу, фанатизам, прогони и убиства православаца провлаче се као црвена нит кроз све векове трајања католицизма. По плодовима њиховим познаћете их. Зар нам је такав дух Христос заповедио? Ако ко заслужује да свагда чује Христове речи: "Не знате каквога сте ви духа" (Лк. 9, 55), онда су то свакако католици, лутерани и реформисти.
*
Узрок свих превара Римокатоличке цркве јесте гордост и признавање папе за истинског поглавара цркве, па још и непогрешивог. Отуда сва тегобност онога бремена што притиска човека у западној цркви: неподношљивост бремена у мислима и вери, губитка истинске слободе у вери и живљењу, притиска чврсте папине руке на свему; отуда и лажни догмати, и двоједушност и лукавост у мислима, на речима и делима; отуда свакојака лажна правила и уредбе везане за исповедање греха; отуда индулгенције; отуда искривљавање догмата; отуда фабриковање светитеља из западне цркве и њихових непостојећих моштију, које није Бог прославио; отуда "устајање противу познања Божијега" (2. Кор. 10, 5) и сваковрсно противљење Господу под плаштом благочашћа и ревности за већу славу Божију.
*
Папа и паписти до те мере су се погордили и преузнели, да су намислили да критикују и Самога Христа, саму Ипостасну Премудрост Божију, допустивши гордости својој (под изговором усавршавања догмата) да дође чак до изопачавања неких Христових речи, заповести и уредби које су имале да остану неизмењене све до краја века, нпр. речи о Духу Светоме, заповести о чаши пречисте Крви Његове, Које су лишили мирјане, поништивши речи апостола Павла: "Кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође" (1. Кор. 11, 26); уместо квасног хлеба они на литургији користе бесквасни.
*
Благодарим Господа Који је услишио и Који слуша молитве моје што Му их узносим гледајући на свеспасоносну и страшну жртву (Тела и Крви Христове) за у вери заблуделе велике заједнице које себе називају хришћанскима, али које су у бити сабрања отступничка: католичку, лутеранску, англиканску и друге; за прилажење свију народа вери истинитој, као и за обраћење расколника наших.
*
Гроф Лав Толстој насрнуо је на истину Еванђеља и целокупног Светог Писма, извративши смисао Еванђеља, који је неоспорно важан и драгоцен за људе из свих векова и нараштаја. Одбацио је веру у Христа као Сина Божијега, Искупитеља и Спаситеља света, повукао многе за собом и погубио душе њихове, одбацио Цркву, коју је основао Сам Христос, погазио благодат крштења, миропомазања, покајања, причешћа и свих светих тајни, сматрајући самога себе, по високоумљу своме, за судију речи Божије и највиши критеријум њене истинитости, уместо да себе њоме преиспита. Али тешко онима што су сами себи мудри и пред собом разумни! (Пророк Исаија).
III Земаљска и небеска Црква, њихово непрекидно живо општење.
1) Заједничко богослужење
Велика је потреба свакоме хришћанину за небеском помоћи Божијом и за заступништвом Светих Божијих, за подршком Матере Божије, светих ангела, Претече, пророка, апостола и свих Светих, на које нас Црква често и упућује у својим заједничким молитвама. Благо нама што припадамо светој Православној Цркви, која се непрестано моли за нас, делатно и спасоносно. Стога, поменувши пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и један другога Христу Богу предајмо, као Глави Тела, Цркве. Амин.
Подари ми, Господе, благодат да испуним закон Твој, а тај закон јесте љубав у свој сили, у свој ширини и дубини њезиној. Амин.
*
Црква Христова јесте Црква која војује "против поглаварстава, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју", а они представљају добро организовано царство и ратују крајње прецизно, снажно, нападајући непрестано све људе и читав свет, који у злу лежи. На једном се диреку кућа не одржи, па ни хришћанин, уколико би био препуштен самоме себи, или уколико не би припадао истинском стаду Христовом, Цркви Христовој којој је Глава Сам Христос (а не човек, попут папе), не би могао да се успешно супротстави безбројним, снажним и лукавим нападајима непријатеља нашега спасења. Хришћанин непрестано потребује силну помоћ и потпору одгоре - од Бога, и, по благодати Његовој, од Матере Божије, светих небеских сила бесплотних и светих ратника Божијих за нас, угодника Божијих што уз помоћ Господњу победише у земном животу свом плот, свет и ђавола; једном речју, ми вазда потребујемо помоћ Цркве небеске, Цркве торжествујуће (ликујуће). Та помоћница у борби са непријатељима видивим и невидивим, Црква Христова, насушно је потребна свакоме хришћанину који се подвизава на земљи; и зато на сваком богослужењу ми молимо Господа да нас штити и спасава молитвама и предстатељством Пресвете Богородице, чесних небеских сила бестелесних, Светога Претече, пророка, апостола, мученика, преподобних и свих Светих. Католици отпадоше од Главе све Цркве, Христа, изабравши земаљског поглавара у лицу грешног папе; отпадоше и лутерани и англиканци; Цркве у њих нема, савез са Богом је раскинут, па ни свесилне и свемогуће помоћи немају, јер не знају за свете тајне кроз које људима долази свесилна благодат Божија - причешће, покајање и друго. Много је оних што пропадају у безбожју, безблагодатности и разврату, оних којима нема помоћи с небеса.
*
У светој Литургији садржана је чудесна, свеобједињујућа сила молитве за све, која сједињује све душе. О, како је чудесна литургија - то знамење безмерне љубави Божије према роду људскоме и дивног уздигнућа природе наше, обожене кроз оваплоћење Сина Божијег Јединородног и благодарећи примању пречистог Тела и Крви Његове у светој тајни причешћа! Господе, дај нам да будемо достојни оволиког Твог снисхођења према нама и оваквог заједничарења с Тобом! Подари нам светињу Твоју и дај нам да се свакога дана поучавамо правди Твојој, те да достигнемо у праведност у Духу Светоме!
*
У овдашњем животу, животу испуњеном искушењима и подвизима хришћанским, налазимо се непрестано на вододелници између добра и зла, искушења и жалости због непријатељских напада, с једне стране, и утехе и помоћи од Бога, с друге; овде се води својеврстан двобој између праведног, светог и многомилостивог Бога и злог, лукавог и свепогубног непријатеља. Човек је час под утицајем непријатеља, час под окриљем благодати Божије: непријатељи настоје да га увуку у свакојака сагрешења, да га учине кривим пред Господом, а Господ милује грешнике који се кају, очишћује, освештава, оправдава, умирује, обнавља и утврђује верне Своје. Овај двобој и победа благодати над грехом особито бива за време литургије - те чудесне жртве Божије која уноси мир и светост, милости мира, жртве хваљенија.
*
Како свету ширину, дубину и висину срца мора имати свештеник који служи литургију! Његово срце мора бити кадро да у себе смести читаву васељену, чак и васцело небо и сву преисподњу! Јер он се моли за све, за све благодари и прославља Саздатеља нашега, заузима се за умирење и сједињење свих земнородних, који се међу собом разликују по језику, племену, вери, обичајима.
*
Како је чудесна, свеобједињујућа сила црквене молитве за све људе, молитве која сједињује сваку душу! Ето, ја се, благодаћу Божијом, за време литургије из свега срца молим за све: за сав освећени сабор братије, за Цара, Царицу и читав Царски Дом, за Скупштину, војску и сваки сталеж; и Господ је све њих мени приближио у духу, сјединивши их са мном - и одрасле и децу, и читаву школску младеж. Сви (изузев неверника) гаје душевно расположење према мени: сви ме воле, поштују, моле се са мном, па чак и јерарси поштују мене, човека ништавног и грешног. Благодарим Те, Оче свију, Једини Царе, Спаситељу, Пастиру, Исцелитељу и праведни Судијо, Који си Једина Глава Цркве Своје, што све сједињујеш у једно и јединствено тело, један и јединствен дух! Ти све устројаваш на чудесан начин, све сједињујеш, у свима делујеш Духом Светим, све обједињујући у вери, нади и љубави, правди и светости!
*
Света Црква свакога се дана моли за благорастворење ваздуха и његово освећење благодаћу Духа Светога, јер је ваздух, као и све остале стихије, загађен и озлосмрађен свакојаким безакоњима људским, тајним и јавним, дневним и ноћним, те у себи носи клице трулежи и разноразних болести.
2) Поштовање Мајке Божије и Светих
Где се, у којој се инославној цркви толико помиње, преузноси, прославља и призива име Пресвете Богородице, као што је то случај у Цркви Православној, и то из дана у дан, из године у годину, например у малој и прозбеној јектенији: Поменувши пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима... и слично? Призивајте неућутно и усрдно, јереји и ђакони Цркве Православне, име преблагословене Владичице наше, да га сви чују; ускликујте то име на похвалу и умилостивљење нама грешним, нед-стојним слугама Њеним, да се вазда заступа за нас пред Владиком живота нашега, Господом Исусом Христом и Пресветом Тројицом: јер нас је вековно искуство поучило и уверило колико је силна и спасоносна молитва Њезина за нас! Колико је само пута Она спасавала отаџбину нашу и градове наше, народ наш, села и многе појединце од свакојаких невоља и зала; и сада се Владичица без престанка заузима и спасава све који Јој се моле, будно пазећи на наше смирене и усрдне молитве. Где се на земљи толико велича и преузноси по достојанству - достојно је уистину - име Пресвете Богородице, као у Православној Цркви, а особито у Руској Цркви? Заблагодаримо Господу што смо рођени у правој вери и Цркви, и постарајмо се да будемо достојни чланови њени, живећи у уздржању, чистоти, смирењу, покоравању, упражњујући добра дела, нарочито дела милосрђа. Нека је слава Господу нашему! Слава Владичици Богородици!
*
Мати Божија непрестано се моли за мене, за моје спасење, Господу, Сину Своме, и милостиво погледа на војевање моје са гресима, заклањајући ме од стрела вражијих. Величај, душо моја, неућутно Мајку Божију, Заступницу дату ти од Бога!
*
У Владичици нашој Богородици ми имамо вазда готову небеску помоћ, какву не познају противници наши, они који Је не поштују по достојанству и који се не клањају Њеном свечасном лику. Какве смо генијалне, силне војсковође побеђивали током читаве наше вековне прошлости вером у помоћ Божију и Богородичину и силом њиховом! Славан беше Карло XII као војсковођа, славан беше Наполеон, и велике беху војске њихове, и људство им добро обучено, - а како су завршили? Силни беху у своје време и Татари, којима је пошло за руком чак и да нас поробе, али и они беху побеђени помоћу и заступништвом Мајке Божије. Он, Бог наш, "је поломио крилате стријеле луку, штит и мач и рат; од пријетње Твоје, Боже Јаковљев, дријемљу кола и коњ" (Пс. 75, 3, 6).
Докле год Русија буде православна, докле год буде усрдно поштовала Бога и Мајку Божију, дотле ће бити моћна и непоколебива, јер је од самих почетака своје историје до данас излазила из свих невоља, јачала и ширила се заступништвом и помоћу Матере Божије у свим ратовима и метежним, неповољним околностима. Руски кнезови, цареви, императори и христољубива војска свагда усрдно штоваху Приснодјеву, Мајку Божију.
*
Називајући Пресвету Богородицу Владичицом, настој да разумеш и имаш на уму какве је части Господ удостојио православне хришћане, сјединивши их у једно духовно тело са чиновима праотаца, отаца, патријараха, апостола, мученика, светитеља, преподобних, праведника и свих Светих, а особито са Самом Пресветом Богородицом, Којаје истински пуна благодати, и Која је суштински Владичица духовног царства Христова, Цркве његове, најприснија, брза помоћница, свемоћна Заступница и тврђа рода хришћанскога, а и са Самим Господом Исусом Христом, Који је Глава Тела Цркве. Нека ти ова духовна заједница, којој и сам припадаш, буде нешто највредније и најсветије; свим силама душе и тела старај се да се, благодаћу Божијом, владаш долично и свето, како би био достојан једне овакве заједнице и заступништва Божије Матере са свима Светима.
*
Православни хришћанин вазда би морао имати на уму безмерну доброту Божију према себи, пројављену у чињеници да има срећу да буде члан истините Цркве Божије, чије је учење право и спасоносно, и чији је Глава Сам Господ наш Исус Христос, а Владичица Сама Мати Божија, Человођа мисленог назидања Цркве; да пребива у заједници са свима Светима, апостолима, пророцима, светитељима, мученицима, преподобнима, праведницима и свима што просијаше у светом, благодатном живљењу, угодивши Богу и поставши нашим заступницима пред лицем Његовим. Колико је наших молитвеника пред Господом! Колику помоћ они пружају онима што жуде за спасењем! Какво је то опште заступништво за наше спасење! Какви обрасци и примери савршеног хришћанског живљења! Како нас они привлаче да подражавамо врлинама њиховим и охрабрују на путу ка спасењу!
*
Царство Христово на земљи, Црква, подвизава се у борби са царством сатане, које је сачињено од неизбројивог мноштва бесова (у једном бесо-мучном човеку их је легион). А ради успеха у борби - достизања у спасење и успешног окончања подвига - неопходно је против овакве војске вражије ратовати под знамењем Подвигоположника Христа Бога, Победиоца ада, и у Цркви Његовој - у сагласном, бодром, нераскидивом општењу једних са другима, уз садејство Мајке Божије, изабране Војвоткиње, светих ангела небесних, светих апостола, светитеља, пророка, мученика, преподобних и свих Светих што се добро подвизаваху и овенчаше. Како, међутим, да непријатеље спасења, силне у својим преластима, лажима, хулама, клеветама на Бога и Цркву Његову, побеђују они који су у расколима, јересима, сектама или припадају другим религијама? Како да се спасу? То није могућно! Схватите ово ви што пребивате у расколима, јересима и сектама, не војујте против једине спасавајуће Цркве, већ се њој обратите!
*
Колико је само подвижника, стубова вере, било међу члановима свете Цркве Православне у све векове! Како их је достојно, чудесно Господ прослављао због тога што су се и они трудили да прославе Њега речју и делом, и целокупним живљењем својим, узљубивши Христа и спасоносне заповести Његове свим срцем, свом помишљу, свом снагом, до краја живота свога! Сваки дан у години Црква је посветила сећању на одважне подвижнике вере и прослављању њиховом, јер су од Господа овенчани славом и чашћу у векове, и прослављени безбројним, благотворним чудесима! Не оскудева светозарни свет Цркве у подвижницима и подвижницама! Има се киме похвалити наша света Црква! Није испразна, нити узалудна, нити носи на себи кривицу, нити је узрок каквој тужби, већ је непорочна, света и спасоносна вера наша и Црква Православна, те је никакви јеретици и секташи не могу осудити, само уколико могу и желе да буду правични према њој; међутим, они се и сами не могу похвалити по заслузи, по правди Божијој ниједним истински светим и богоугодним човеком и исповедником праве вере, ниједним човеком који би задобио очигледно сведочанство с неба о својој светости и богоугодности - јер јересима и расколом нико никада није Господу угађао! Јеретици, расколници, секташи, изнесите пред нас на видело макар једног вашег светитеља: нећете га наћи, макар га читавог века тражили! Зар је могуће да ћете безочно и неразумно оспорвати реалност нетрулежности и чудеса наших светитеља? Безумни сте и слепи!... Приђите к нама ви што себе називате католицима, а нас жигошете као шизматике, па да испитамо учења и једних и других: погледајмо непристрасно, по правди Божијој и по мерилима Господњим, на ваше светитеље, које је прославио папа, а не Господ Бог, и упоредимо их са нашим Светима, које је Сам Бог посведочио кроз безбројна чудеса исцељења и разноразних утеха које су ови угодници пружали свима православнима што им са вером притицаху. Каква је то разлика! Како је светла истина вере наше! Како та истина сјајем својим посрамљује вашу веру, помрачену јересима и лажним мудровањима! И како ћете поћи против очигледне истине православне вере, православне и спасоносне и по имену и на делу! Или ћете се усудити да устанете противу Самог Бога, неправду говорећи? Смириће вас Бог правде, и, ако је потребно, наоружаће сву твар на освету непријатељима. Али Он је дуготрпељив и чека да се заблудели обрате. - Приђите, ви нови иконоборци, Лутерови следбеници, ви који нас прекоревате за тобожње идолопоклонство, називајући тако наше свештено поштовање икона, благословено и хиљадоструко оправдано, посведочено потврдом с Неба кроз безбројна чудеса што су се збила са људима православне вере, па, ако хоћете, војујте противу Бога, устајте на спасоносну истину, против истинског догмата којем нас је Сам Бог научио и којем нас непрестано учи, и, ако вам је већ језик тако оштар, жигошите нас и као идолопоклонике! Научили сте штундисте, следбенике Толстојеве и Пашковљеве да се изругују светим иконама; али пре или касније те лаковерне и неотесане незналице горко ће се кајати због своје заблуде; а међу истинским православцима ви никада нећете имати успеха, нећете их завести у вашу јерес, јер су се прави Руси и добри православци одавно уверили даје поштовање икона спасоносно.
*
Срца светитеља Божијих била су по вери, чистоти, светости, смирењу, послушању, трпљењу, љубави према Богу и ближњему, мужанству, самопрегору чисти храмови Господњи. Стога су Свети Божији творили чудеса. Они су се свецело посветили Господу: Бог им је био све, јер су и они сами били савршено привољени Њему, блиски, сједињени и сарастворени с Њим. Такав је био и Свети Николај Мирликијски.
*
На суду Божијем сазнаћеш у каквом си сваког поштовања и клањања достојном и светом савезу црквеном, небеском и земаљском, пребивао, и колико си га био недостојан; какве си силне заступнике за своје спасење могао имати пред Богом, али их због неверја и гордости, због развраћености своје ниси призивао на помоћ, полажући све наде у себе самога, уздајући се у свој кратковиди страсни ум.
3) Поклоњење светим иконама
Изображењима (представама) Светих ми се клањамо као изображењима славних и свехвалних хришћанских добродјетељи - вере, наде, љубави, самоодрицања, милосрђа, кротости, смирења, незлобивости, смелости и трпљења, послушања, чистоте, непрестане молитве, душевног стражења. Ето коме се и чему поклањамо: Самоме Богу Који се у њима настанио, делујући и савршавајући кроз њих благотворна чудеса исцељења.
*
Коришћење светих икона у православним и свим другим хришћанским заједницама неопходно је, поред свих осталих разлога, и зато што Господ, Пресвета Богородица, свети ангели и свети Угодници нису доступни нашем ограниченом, земаљском виду у њиховој чудесној небеској слави, док су у светим иконама они доступни, можемо чак рећи - опипљиви; наша природа, која у себи садржи двојство - духовност и телесност - потребује видљив, опипљив образ самог Тела и саме Крви Христове у светој тајни причешћа под видом хлеба и вина. Стогаје Господ, снисходећи немоћи нашој, Сам представио Свој лик на убрусу, предавши га нама људима на благочастиво поклоњење, утеху и исцељење у све векове; зато нам је подарио и пречисто Тело и пречасну Крв Своју; зато нас Он помазује миром у светој тајни миропомазања ради видљивог задобијања дарова Духа Светога. Слава и хвала Господу нашем Исусу Христу на свему овоме!
*
Поштујући иконе, ја поштујем у њима оличену врлину, поштујем у палом човеку изнова васпостављени образ и подобије Божије, поштујем Бога Који у Светима обитава, јер "ко се сједини с Господом, један је дух с Њим" (1. Кор. 6, 17). Шта ћеш ми на ово рећи, ти што следујеш Лутеру, или ти, одступниче привржен Толстоју, или ти, који си заслепљен Пашковљевим учењем, или ти, понемчени штундисту који се поводиш за Немцима штундистима - сви ви који блатите своју свету, небеску, Богом дату Мајку Цркву, и "Духа благодати вријеђате" (Јевр. 10, 30), отпадајући од ње? Можда сте све ово учинили у незнању и преласти? Обратите се не часећи ни часа, у покајању и са сузама, Мајци својој коју сте извргли порузи, а она ће вас дочекати раширених руку, жалећи вас као блудне синове!...
*
Лутерани, секташи, Пашковљевци, Толстојевци, штундисти прекоревају нас због поштовања које одајемо иконама и због њиховог коришћења. Какав апсурд! Не поучавамо ли се и не утврђујемо ли се у вери сви ми који правилно поштујемо иконе, сећајући се богоугодног живота угодника на њима изображених, њихових подвига, врлина, љубави према Господу и ближњима, и не постајемо ли и сами бољи, испуњујући се страхом Божијим? Не чува ли свако од нас у своме дому слике људи које поштује и не држи ли до њих? Осим тога, и само Еванђеље допушта и захтева изображавање и символику. Господ је најчешће народ поучавао сликовито, символично, кроз параболе, ослањајући се на примере из живота, из природе. И када се свештене представе не би признавале и поштовале, наша развраћена природа признавала би и обоготворавала представе људских страсти, као што данас и чине многи богати и образовани, световно оријентисани људи, који су своје станове испунили сликама обнажених и полуобнажених лепих жена, према којима се равнају њихове представе о лепоти, стилу и маниру. Многи се враћају паганским култовима: какво је то подсмевање људској природи, која је створена тако прекрасно, велелепно, непоновљиво, уметнички? Уместо да трептимо и дрхтимо пред најсавршенијим, најдивнијим делом пречистих руку Творца и Саздатеља, ми Га понижавамо, изругујући се и самима себи, претварајући своја тела у предмет и циљ ниске, животињске похоте, а храм бесмртне душе у предмет животињске насладе!
4) Обреди и канони црквени; празници
Преко поштовања светих икона Господа, Мајке Божије и свих Светих и неуки људи на очигледан, лако памтљив и поучан начин познају нашу свету, узвишену и свеспасоносну веру; она се, да тако кажемо, реализује, остварује у светим иконама, као и у богослужењу, молитвама, читању речи Божије, догматима, заповестима и црквеним канонима. Разумно, ваљано и спасоносно користе се у православној Цркви чесне иконе, животворни крст и свеукупно благољепије, као и кађење тамјаном, шкропљење светом водом, благосиљање крсним знамењем. Све је ово део апостолског н светоотачког предања и богоугодно дело, чија је богоугодност, истинитост и спасоносност доказана и разумом, и речју Божијом, и безбројним искуственим потврдама православних верника.
*
Прославили смо Благовести Пресвете Богородице, свештени догађај од неизмерног значаја, када је Бог с небеса послао највећег и најсветијег међу архангелима, Гаврила, у град Назарет, Пречистој Дјеви Марији, да Јој донесе благу вест како ће зачети Предвечног Сина Божијег по плоти. Какве је чудесне, нежне, преизобилном љубављу испуњене бриге удостојио Отац Небески род људски што пропада у гресима! Какво је изванредно средство подарено људима ради спасења од греха, проклетства и вечне погибли!
*
25. децембар 1899. год. Благодарим Господу, Који ме је удостојио да попово угледам дан славног Рождества по плоти Бога Логоса ради спасења свега света; и опет, и опет ми по великој доброти Својој, Господе, подари благодат да угледам тај дан и да певам и прослављам безмерно милосрђе и безграничну штедрост Твоју, Христе. Амин.
Бог је дошао у свет и сјединио се с људима; Он и нас позива на сједињење са Њим! Каква милост, каква част и достојанство! Колико је блаженство на које смо призвани и које жели да нам подари свештедри Бог! Какво чудесно сједињење Бога са људима! И какво онда тек треба да буде јединство људи међу собом, јединство народа и племена потеклих одједне крви!
*
Одлажење литије сваке године на Јордан није само један прекрасни обред - Црква се, наиме, не бави нити ма кога жели да импресионира некаквим представама - већ је то свештени обред, установљен као сећање на новозаветни догађај, али и изазван насушном потребом саме природе или јестаства стихија - воде и ваздуха, које бивају оскврњиване и непрестано прљане гресима људским, и потребом самих људи, који живе окружени ваздухом и стално потребују водену стихију. Сва природа, све стихије непрестано се оскврњују гресима људским, као и мрачним и злим дусима што обитавају у ваздуху, изазивајући у њему свакојака трулежна струјања и болести. Стога настаје неодложна потреба за црквеним
освештањем и оздрављењем тих стихија. Зар нисте приметили да се, нарочито ове године, дешава нешто чудно и рђаво на земљи: топло је усред зиме - или кише, или снег који се очас истопи, или изненадно захлађење, али на свега неколико дана, и затим опет некаква неодређена клима, ни јесен ни пролеће; нема постојаности, често се смењују киша и снег, топлота и хладноћа, сувоћа и влажност ваздуха; страдају дисајни органи, и читав се организам потреса из темеља од климатске нестабилности; болесницима - и одраслима, и деци - броја нема, а све због непостојаности и неправилности у струјању ваздуха. А ово бива отуда што нам природа, по заповести Творчевој, показује као у огледалу нашу властиту непостојаност, наш неправилни и развратни начин живота. Дођи, о, дођи, Цркво Божија,
свештајући и освећујући све нас, посети воде, попут Јорданових, и освештај од Бога ти датом благодаћу јестаство ваздушно и водено, и подари у окропљењу и примању освећене воде освећање и очишћење и нама, и домовима нашим, и здравље душевно и телесно!
О, свеблаги и свемоћни Осветитељу, Душе Свети, Који од Оца исходиш и у Сину обитаваш, дођи и све нас очисти, освети, исцели, укрепи, просвети и утеши пречудесним, живоносним и преслатким наитијем Твојим!
*
Шта мислите, драга браћо и сестре, зар није од највеће важности дело које је ради свију нас и за све нас испунио Господ Исус Христос тиме што је сишао с небеса нашега спасења ради, проживео на земљи тридесет три и по године, непрестано поучавајући људе спасењу - и Сам, и преко светих апостола, најзад, тиме што је нас ради пострадао, умро и васкрсао из мртвих? - Погледајте чиме је Он отпочео Своју реч и дело: постом и подвргавањем искушењу од ђавола, како би га победио; и даље - речју о покајању.
*
Време свете четрдесетнице јесте време борбе и подвига против невидљивих непријатеља и свакојаких грехова и страсти што нас обузимају. Такав смисао овај период треба да задобија по учењу Цркве. Четрдесетница је установљена подражавањем нашег Спаситеља, Који нам је у свему пружио пример и образац, а Он је у време поста био искушаван од ђавола и победио га речју Божијом.
*
Проштена недеља. - Изгон Адама и Еве из раја због неуздржања њиховог. Колико је безбројних невоља потекло од неуздржања првих људи! Колико је и данас невоља због облапорности, незаситости и пијанства! Колико је пост неопходан ради спасења и помирења с Богом!...
*
Смирено је, али и торжествено ушао Господ у Јерусалим, седећи на магарету; свечано Га дочекаше Израиљци и деца њихова, да би Га убрзо исти ти људи разапели на крст: толико је род људски непостојан, колебљив, зао! И ми смо налик на њих, јер смо исто тако непостојани и колебљиви у вери и врлини, и брзи на зло и свакојаке страсти; и ми Га свакога дана разапињемо безброј пута, уместо да разапињемо себе, своје страсти, свога старог човека, те да се свакога дана обнављамо, постајући новим људима. 0, колико нам је насушно потребна била крсна жртва Сина Божијег, Који је нас ради, нашега ради искупљења и измирења са Оцем небеским, жртвовао Себе Самога; колико нам је крст Христов неопходан, да сваки дан прибегавамо под окриље његово! Није нам узалуд света Црква оставила заповест да се често осењујемо крсним знамењем, да његов печат остављамо на својим телесним удовима и свим чулима! Чиме се свакога дана спасавамо ако не крстом, ако не заслугама Христа Господа, за нас распетога! Без крста бисмо сви ми отишли у вечну погибао, поставши плен ђавола и ада! О, Христе Боже, слава Теби Који прими страдање за нас, Теби што нас искупи крстом Својим од греха, проклетства и смрти!
*
Васкрсење Христово. - Благодарим Господа што ме је удостојио да доживим и овај светли празник, да га у радости и добром здрављу дочекам са славословима Васкрсломе. Удостој све и општег васкрсења и пресељења к Теби, Извору живота нашега!
*
Васкрсење Христово. - Благодарим Господа што ме је удостојио да и ове године дочекам светли празник Васкрсења Његовог. Господе, подари ми благодат да читаву Светлу седмицу проводим достојно, и читав живот У славу Твоју!
*
Давање канонских имена на крштењу означава најтешњу везу чланова земаљске Цркве са небеском Црквом; оно нас подстиче да подражавамо члановима небеске Цркве чије име носимо, живећи по духу њиховом и призивајући их у молитвама.
Следећа страница
