Глава друга
О палом човеку
I Историјска чињеница човековог пада и његови узроци
Човек је створен по слици и прилици Божијој, са бесмртном, разумном и слободном душом, и безмерно уздигнут више свих неразумних твари; истовремено његово је назначење да вечно благује, да држи заповести Божије и своју несавршену, ограничену вољу потчињава бескрајно савршеној, премудрој, небеској вољи Божијој. Али он је - услед непажње, самољубља и неблагодарности - пао у грех непослушања, гордости, самовољности, будући прелашћен забрањеним плодом. Од тога је доба човечанство постало заробљено од првог богоотступника - ђавола, који је удаљио мисли и срца људска од Јединог Узрочника бића и Извора свију добара - Бога и окренуо их ка пропадљивим земаљским добрима, створеним од Бога људима на корист и насладу, посејавши у срцима њиховим лукавство, неверје, неблагодарност, злобу, завист, стремљење ка земаљском и трулежном. А душа људска духовна је и искрена: она није у стању да служи два господара - Бога и свет, нетрулежно и пропадљиво, добро и зло; љуби ли свет, у непријатељству је са Богом, јер "пријатељство према свијету непријатељство је са Богом" (Јаковљ. 4, 4). Да би одвратио човека од љубави према Богу, светињи и правди, непријатељ подмукло и насилно усмерава мисли и срце човека који није склон расуђивању и који је обузет страстима према свету на љубав земну, нечисту, на земаљски сјај, на сласти овога света, особито оне што исходе од жене, на земну лепоту. Стога они што желе да искрено служе Господу и угађају Му у свему морају презрети световне насладе, световно богатство, световно украшавање, одвративши срца своја ка небеским, вишњим насладама, ка нетљеној красоти небеској, ка светлости невечерњој.
*
Безмерно је драгоцена душа људска, будући да је саздана по слици и прилици Божијој, са неотуђивим даром разума, слободе и бесмрћа и са дужношћу да гаји слободно, чврсто стремљење ка добру и Извору свакога добра, истине и правде - Богу, да буде савршено привољена Њему и да се нада блаженству којему неће бити краја. Али она није у целости сачувала образ Божији, већ га је изопачила, као што је и подобије Божије изгубила преко преласти греха, самовоље и непослушања Богу, предавши се преластној змији која ју је лишила образа Божијег и уподобила себи. Човек је дубоко пао и постао туђ Богу, Творцу и Саздатељу своме; упао је у идолопоклонство и приволео се свакојаким страстима плотским и духовним, помешао се са светом, постао роб пропадљивости и греха, одвративши поглед свој од небеса као обиталишта које мује назначено, и тиме навукао на себе проклетство, свакојаке болести, невоље, јаде и напослетку - смрт, и привремену и вечну.
*
Господ је, створивши човека по Своме образу и подобију, као свето и безгрешно биће, желео да се ово Његово саздање својом послушношћу Творцу и верношћу у малом утврди у чињењу добра, те да достигне савршенство и непоколебиву стаменост, поставши несклон греху. Али ђаво, који се погордио противу Бога и у мислима устао на Творца, учинио је људски род удеоничарем своје гордости и злобе; он се вазда стара да човека испуни злобом и учини га нечистим у помислима, осећањима, речима и делима, те да га одвоји од Бога навек века.
1) Ђаво као основни узрочник пада. Однос ђавола према човеку: саблазни непријатеља и оскврњење читаве људске природе његовим деловањем
Ђаво нас прогони са великом упорношћу, постојаношћу, насиљем - свим видовима греха и сваковрсним нечистим, рђавим, хулним помислима, гордошћу, надменошћу, огорченошћу, мржњом према ближњем, презиром и гнушањем, лукавством, злурадошћу, завишћу, отврдлошћу срца, шкртошћу и среброљубљем, неуздржањем, пијанством и крадљивошћу, сервилношћу према људима, притворношћу, попуштањем према гресима, леношћу, унинијем, неверјем, маловерјем, роптањем, очајањем, неверством, вероломством, издајствима, клеветом и лажним сведочењем, изругивањем и вређањем, сквернословљем, поквареношћу, исмевањем. Колико је стога хришћанин дужан да се бори са сваким грехом, омрзнувши на грех и старајући се да узљуби Бога, од Кога се отуђио непрекидним понављањем прегрешења; да заволи врлину, за коју раније није марио и коју је чак презирао, изругујући се онима што добро чине! - Уклони се од зла и чини добро.
*
Све намере нашега непријатеља и противника сабирају се у једно: да изопачи и разврати природу људску различним похотама и страстима, да нас оскврни, удаљи од Бога као Извора живота, да нас умртви и учини вечитим пленом ада, као што је и он сам постао његов први становник. Тако је, обратите пажњу, непријатељ развратио род људски још у почетку, пре потопа, сваким блудом и свакојаким гресима, те Бог пусти потоп на земљу да би избавио будуће потомство од још већег ширења блуда и свакога греха. Тако и данас ђаво развраћа људе превасходно свакојаким блудом.
*
Свети Божији, одбацивши свет и сваку привезаност за њ, оваквим својим поступком наругаше се свету и светодржцу ђаволу, који влада у срцима оних што се приволеше плоти са безбројним њеним страстима и свету прељуботворном и грешном; јер, страстима вођени, скренуше људи с пута што води у царство вечно. "Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје" (Јаковљ. 4, 4), казује апостол. На молитви нас често непријатељ излаже помислима и жудњи за новцем, сластима или почастима овога света, реметећи нас и изругујући се и човеку и Богу.
*
Ђаво настоји да непрестано изазива хулу у нашим помислима и греховним жељама на сва дела Божија; да читав живот наш изопачи, стровали, постави, да тако кажемо, на главу, наопако, те да не дозволи да се испуне спасоносне намере Божије о нама; и уопште, он се труди да читав живот наш разврати, понизи и учини бесциљним, скверним, недостојним Творца и Бога, пленом ђавола. Какав труд човек мора да улаже, старајући се о себи и о заповестима Божијим свакога дана и сваког часа, да би могао да побеђује замке човекоубице змије, да би усрдно чинио вољу Божију и испунио своје назначење - сједињење са Богом у правди и светињи и благовање вечно! И зато је тесан пут што води у живот, и мало их је који га налазе, и обрнуто - широк је пут и широка врата што воде у пропаст (Мт. 7, 13-14). И ко од људи благоразумних и трезвоумних неће стога заридати и заплакати, кајући се због живљења свога? Колико је на земљи неправде, отврдлости срца, немилосрдности, користољубља, гордости, частољубља, раскоши, таштине, презира, неосетљивости према туђој несрећи, беди, болести, јаду; колико лукавства, колико подмуклог подилажења ближњем са намером да се он збрише, уништи и да се заузме његово место; колико неуздржљивости, пијанства, породичног издајства, блуда, лихварења, лукавства, безверја, маловерја, роптања, очајања, крајње беде и сиромаштва, самоубистава и убистава, крађа, лоповлука, непријатељстава и свакојаког греха! - Земаљски живот повремено ми се чини попут ада. Ето шта је учинио и чини грех; како пакосно поступа ђаво и они што му се повинују! Царство Божије са напором се узима, и само подвижници га задобијају (Мт. 11,12). Зато трагајте за тим подвижницима! А њих је тако мало, тако мало!
*
Злобни противник наш ужасно је изопачио природу људску кроз грех, давши човеку свој нечисти ум, нечисто срце, нечисте жеље, лукаву и злу вољу, лукаве очи и слух и сва чула телесна, и тако је читаву душу оденуо у своју нечисту, смрадну одећу греха. Колико је само човеку потребно да се труди око себе, да бдије над собом, да се непрестано моли, да рони сузе и искрено рида, да уздисаје узноси из дубине душе, да вапије из све снаге, како би био избављен од таквога душевног стања! Међутим, непријатељ се на све могућне начине стара да помрачи и ослепи зенице душе човекове, како овај не би сагледао своје језиво, кукавно стање, и како би, живећи у немарности, наставио да чини свако безакоње; у том стању човек грешан неретко и умире без покајања, постајући тако плен непријатеља и заробљеник огња вечнога.
*
Својство је греха (по намери ђаволовој) да све изопачава: да све искривљено поима, представља, замишља, предузима, говори и чини, да у целини, колико је то могућно, изопачава наравствени (морални) поредак или законе установљене од Бога и Саздатеља свега. Тако је ђаво код људи искривио појам Бога и научио их апсурдном идолопоклонству, које и до дан-данас постоји код многих народа; тако је, преко злобних и гордих људи, он успео да искриви и богооткривену веру Христову, посејавши бројне јереси и расколе, разделивши хришћане на многе супротстављене таборе који ненавиде истиниту веру хришћанску, православну; па и међу самим православцима он је изазвао и изазива маловерје, безверје, расколе и апсурдна учења. Учења попут Толстојевог учења, Пашковљеве јереси 1, штундизма 2, или пак хладноћу према вери и Цркви. Ђаво је изопачио наше поимање назначења и циља живота, одвративши погледе многих хришћана од неба и живота вечнога и приковавши им очи и срца једино за овај привремени живот, где смо на проби и припреми, али који многи сматрају јединим, док будући за њих као да и не постоји; стога је очи и срца људи приковао за привремена, брзо пролазна и пропадљива добра - за храну, пиће, одело, земаљска одличја, пропадљиво богатство, вештаствену и телесну лепоту; изопачио је у човеку назначење и циљ пет телесних чула - вида, слуха, укуса, мириса и додира; научио га је да са саблажњавањем гледа на органе и телесне удове и чула; искривио му је вид тако да много шта посматра саблажњиво и прељуботворно; укус му је навикао на прекомерно сластољубље и пијанство, као и на бесмислено, штетно пушење дувана; додир је учинио страсним и нечистим, слух навикао на наслађивање лаким тоновима световне музике што раслабљују душу; изопачио је међусобне односе људи, учинивши многе шкртима према другима, користољубивима, немилосрднима, блуднима, злима, лукавима, недобронамернима, злурадима. Отуда је дужност свакога хришћанина да непрестано стражи над својим помислима и осећањима и да стално обуздава своје таште и грешне мисли, жеље, намере, слух, осете, чуло укуса, вида, мириса, да кроти своје страсти и да сва своја чула користи на славу Божију и себи на корист.
*
Чиме се све неће постарати бесплотни непријатељ наш и Божији да у нама изазове саблазан, и којом се творевином тога ради неће послужити! Он настоји да свеколику творевину Божију, чисту и прекрасну, представи у изопаченом, нечистом и ружном виду! Чак и сунцу сјајноме, сверадосноме, свеоживљујућем он се изругује; Свете Божије што на небесима обитавају он хули онако како о томе говори Апокалипса, а мисли људске изопачава неретко до наказности и безобразја, као што је, примера ради, био случај са Лавом Толстојем, који је потпуно изопачио смисао Еванђеља. Свакој животињи он се изругује: птицама и рибама, четвороношцима, инсектима, гмизавцима, свакој биљчици, небу и земљи. А како се тек руга одухотвореном храму Божијем, човеку, његовој души и телу, и то кроз безбројне похоте и прохтеве, особито оне тајне, о којима је срамно и говорити! Како нам се изругује у помислима, осећањима, жељама, успоменама, у уобразиљи, у ружним изливима речи и свакојаким ружним и глупим поступцима, у сваком разврату, убиству и самоубиству! И после свега тога ви чините грех, шалите се са њим, волите га, приволевате му се читавим својим бићем! Погледајте како је грех изопачио целокупан смисао нашега живота, сврху свију ствари на свету, претворивши средства у циљеве и учинивши природне побуде и стремљења самосврхом! Ето какав је грех! Како је он наказан, ругобан, смртоносан! Па како га онда не омрзнути и не узненавидети, и не одвраћати га се свим силама душе и тела! Како да не узљубимо и не испуњавамо свим срцем закон Божији, сво слово Божије, како да се не старамо да га до последње цртице, са свом тачношћу, држимо, и да у случају потребе и умремо за њега, онако како чињаху Мученици и сви Свети!
*
Бесплотни непријатељи непрекидно уче људе греховном разврату, и, да би без престанка оскврњавали душу и тело, чине све што нас удаљује од Бога, од неба, небесних добара и живота вечнога. Свети угодници, мудри, прозорљиви и пажљиви према учењу Господњем, презреше страсти плоти своје и сво плотско земаљско мудровање, све плотске страсти, те пажњу своју и созерцање управише потпуно ка Богу и небесним, вечним добрима, учинивши ум и срце и вољу небескима, и приморавши тело своје да савршено служи разумној и бесмртној души и Богу Створитељу. А да би поробио грехом душу људску, ђаво као средства користи преласт, саблажњавање, греховне маштарије, снажне пориве, насилно стремљење греху. Човек је дужан управљати очи своје према Богу Спасу, кајати се, молити се, надвладавати пориве чим грех приступи срцу.
*
Нема такве бесмислице, гадости, гнусног безобразлука, безумља, неваљалства, хуле, изопачења природног поретка које Сатана не би убацио човеку у ум и срце како би га смутио, оскврнио, заплашио, савладао унинијем и очајањем или подстрекао на сваки грех, чак и најбесмисленији и најубитачнији. Многи су принуђени да плачу због његових хула које се насртљиво увлаче у ум и срце. Онај ко разуме у чему је ствар дунуће и пљунути на духове злобе што га наговарају на свакојаке бесмислице и победити их именом Исусовим и крсном силом.
*
Нема ничега у мисли људској, у срцу и вољи или хтењу човековом толико нечистог, скверног, лукавог, безобразног, неразумног, глупог, злог, завишћу испуњеног, гордог, дрског, убитачног по душу, да нам то не би наметнуо и сугерирао ђаво, већ избезумљен од злобе, гордости, лукавства; нема ничега толико светог да на то не би похулио; нема нити једног уда у телу људскоме над којим се не би изругивао и о коме нам не би убацивао најбесмисленије, најнечистије, најхулније помисли; нема предмета, животиње, биљке, тканине, метала или минерала према којима не би изазивао пристрашће, ма колико апсурдно оно било, како би удаљио, отуђио, одвукао мисао и срце човеково од Бога и привукао га себи са намером да оскврни и разврати и душу и тело! Као пример за ово може послужити и древно и савремено идолопоклонство, и идолопоклоничко живљење данашњих хришћана који се одају разноразним представама и ликовној уметности где нагота људска, нарочито женска, игра главну улогу; и што је човек у грађанском смислу богатији, истакнутији, виђенији, то он више пред очима својим и својих другова, пријатеља, кућних слугу поставља такве "отмене" идоле и клања им се. О, блудни роде људски, којему драж, лепота и савршенство творевине Божије служи као повод за задовољење страсти, а не на славу Божију! Ај, каква је кратковидост људска што не види даље од носа! Јер шта ће се данас-сутра догодити са свом том лепотом тела човечијег? Претвориће се у смрадни и безоблични леш и храну црвима, у земљу и прах. А где је душа што преласти служаше, душа што се прелашћу оскврни? - Ништа скврно и нечисто неће ући у царство Божије.
*
Каквим ли гресима непријатељ рода људскога није развратио, обешчастио, оскврнио природу нашу, саздану по образу Божијем светом, прекрасном, сврсисходном, чистом, неупрљаном, достојном сваког дивљења! - И ето, он и даље наставља да је развраћа, лишава образа, изопачава свакојаким гресима: нечистим помислима, неуздржањем, пијанством, блудом; он продужава да је напада безбројним болестима, чинећи душе наше и тела оруђима своје нечистоте, гадости, злобе, зависти, пакости! Блажен је свак ко позна замке непријатељске и успротиви им се на све начине, војујући са свакаквим страстима и побеђујући их благодаћу Божијом!
*
Место узајамне љубави непријатељ је у људима посејао непријатељство, мржњу, злобу, завист, злурадост, злопамтивост, а место чисте љубави - љубав нечисту, плотску, страсну, развратну, богопротивну; сва је чувства учинио оруђима греха, а не правде; зла, а не добра; лукавства, а не искрености и истине; стога смо сви ми дужни настојати да се уподобљавамо Богу благоме, а не Његовом и нашем злобном противнику.
*
Бесплотни непријатељ приликом свог погубног деловања противу људи настоји да на подмукао начин опонаша Господа, замењујући Његова дејства и добра својим, лажним; тако је, уместо сладости Божије благодати, он измислио своје сласти - телесне сласти пренаглашене до највећег степена, односно - пресићење животним дражима; место божанске, медоточне, нетрулежне, духовне љубави измислио је плотску, нечисту, развратну по душу и тело и удаљујућу од Бога блудну страст, која има за последицу хлађење према Богу; и тако је до у бесконачност све искривио и изопачио, да би се у свему противио Богу, и да би људе држао у непрекинутој прелашћености и непрозирној тами својој.
*
Упропаститељ душа људских и непријатељ нашега спасења успео је да, поробивши човека плотским похотама, прохтевима стомака и жељом да достигне божанско знање, у души његовој и телу посеје безбројно семење страсти, учинивши срце његово пленом пристрашћа према видљивом свету и одвративши му очи срца од Бога, од сазерцавања красоте невидљивог света и разних добродјетељи (врлина), тако да је човек, рекло би се, привезан за овај свет хиљадама крепких уза и ланаца, које није у стању да раскине без особитог садејства благодати Божије, а она се задобија покајањем, молитвом у вери и сузама многим.
*
Бесплотни злотвор, подмукли, нечисти, злосмрадни сатана настоји да све што је у свету - човека, сваку животињу, птицу, рибу, сваку бубицу и гмаза представи у искривљеном светлу, у саблажњивом, преластном, хулном, мрском, одвратном виду; међутим, сва је творевина Божија савршена, чиста, прекрасна, сврсисходна, беспрекорна.
*
Злоба је демонска крајње подмукла и насртљива; непријатељ изналази безбројна лажна и неразумна оправдања за мржњу према ближњем. Све му служи као оправдање: неблагообразност нечијег лица, нарочито носа, образа и браде или разрокост; или нечији изговор (врчавост) - неправилност у произвођењу извесних гласова, попут гласа р, л и других, или говор кроз нос; или сиромаштво и често мољење за помоћ; или непријатна боја гласа; или националност, примерице јеврејска; и уопште, непријатељ се досећа мноштва изговора који не могу да буду реални разлози за мржњу, већ само умишљени, измаштани поводи. О, како је бесмислен и богопротиван грех, како је несносан, како погубан! Избави ме, Господе, од сваке злобе демонске и дај ми да људе волим без лицепри-жјатија (друштвених, родбинских и других веза и обзира) и страсти, богоугодно!
*
Како лукаво, за многе и неприметно, упорно и насртљиво, погибељно делује у нама ђаво, увлачећи нас у разноразне страсти, прикривајући своје пипке и реп нашим самољубљем, сластољубљем, самосажаљењем, тежњом да се сачувамо, да се обезбедимо за будућност, да оставимо нешто за црне дане, за породицу, за старост, болест и разне непредвиђене случајеве! Тако, угледамо ли каквог ружног, или болесног, или лоше одевеног човека, окренућемо главу од њега; а угледамо ли човека лепо одевеног, лепог, младог, са правилним и отменим цртама лица, намах се орасположимо и занесемо њиме. Шта је то него самообмана, шта је то него неправда наша према ближњем која вапије на небо? Јер је душа његова у једнакој части са нашом по ономе како је створена, по искупљењу, по образу Божијем што га је у њој запечатио Творац! Или, угледамо сиромаха, убогог, гладног, голог и босог, који потребује ухљебљење, али пролазимо покрај њега, хладни према његовој беди, немаштини, муци и жалости, премда имамо могућности да му пружимо материјалну помоћ или да му пронађемо службу; али ми не притичемо у помоћ, жалећи и новац, и храну, и одећу, и станарину којом бисмо му живот олакшали. А да ли је то нормално, да ли је то праведно? Ако смо сви ми једно тело Христово, и свако од нас уд тела Христова, како да онда не саосећамо један са другим, и зашто жалимо материјална средства, ништавна спрам самог човека!
*
Сви ми треба да разумевамо против нас уперене намере бесплотних непријатеља, вазда мудрих на зло, и прелашћивања на грех што од њих исходе. Такве намере, као и укупни циљ замки вражијих што нас непрестано вребају, састоје се у овоме: да оскврне човека, да разврате и душу и тело, да доведу до охладнелости према Богу и ближњему или до отуђења од Бога и брат од брата, да нас одврате од свете љубави и сваке врлине, да смуте душу, вежу је и заробе; да нас принуде да устанемо против Бога и Цркве, уподобе нас себи и занавек стровале у ад, на вечно мучење које је приправљено њему и ангелима његовим. - Знају ли то хришћани и држе ли то на уму?
*
Крајње су подмукле и перфидне замке свепогубних духова злобе и лукавства. Они се свим силама и свом подлошћу својом труде да у нама разоре љубав и поштовање према ближњима, убацујући нам лукаве и недостојне, презриве и хулне мисли о нашим ближњима са којима смо у општењу на овај или онај начин; да нам у ближњем предоче какав спољашњи или унутарњи, духовни недостатак, и да нам на његовом основу изазову према томе човеку осећај нерасположења или одвраћања од њега; а уколико је особа са којом говоримо или имамо посла женскога пола, млада, лепа, онда распаљују према њој плотску похоту и своде је на ниво привлачне ствари којом се може наслађивати; такође они нам сугерирају да у ближњима који раде са нама, а који су испод нас по положају у служби, примећујемо свакојаке неправилности, те да спрам њих испољавамо крајњу строгост и ситничавост, док нас према вишима од нас, моћнима, наводе на ласкање и сервилност. Избави, Господе, све нас од преласти вражије и научи нас да победимо сваку замку бесплотних непријатеља.
*
Колико само повода, умишљених или стварних, бесплотни непријатељ изналази како би у помислима нашим изазвао нерасположење према ближњима! Ни броја им се не зна; он нас на све начине, са безочном насртљивошћу, принуђава на огорченост, злобу и мржњу. Све у ближњем он настоји да престави у мрачном и мрском виду: и глас, и ход, и израз лица, и физичке недостатке. Хришћанска љубав, међутим, све превазилази, на све гледа снисходљиво, са добрим расположењем срца, док се непријатељство и гордост хватају за сваку ситницу, изопачавајући све што је у човеку и представљајући то у одвратном виду.
*
На грешницима, привољеним сваковрсним страстима, веома је видљиво старање и напор непријатеља - ђавола да их стровали у дубину зала тако да им касније буде крајње тешко да изађу одатле на светлост Божију. И свако од нас је, грешећи, примећивао да се непријатељ упиње да нас стровали у највећу дубину зла; а пучина злобе бескрајна је! Ђаво је у провалију злобе гурнуо и апостола Христовог Јуду, једнога од дванаесторице. О, колика је подмуклост, лукавство и злоба непријатеља! Тако и данас он хиљаде људи из свију сталежа силом угурава у свако зло. "Пазите добро како живите" (Ефес. 5, 15).
*
Ђаво ништа не напада тако силно, ништа не хули и не оскрвњује тако безочно, ничему се толико не изругује као детородним удовима мушкарца и жене; за њихово именовање у језику људском користе се нарочити нечисти, погрдни називи, недостојни да се изнесу у књизи, а којима се ти удови срамоте. Овоме служе и свакакве нечисте, лукаве, скврне помисли, жеље, дрски, лукави и нечисти погледи; на ово су управљени и романи и свакојака лака штива; томе служе и саблажњујуће слике и статуе које представљају обнажене жене; у тој служби су и позориште, балет, балови са деколтираном одећом.
*
О, колико је свет закон рађања деце, у коме се пројављује безмерна премудрост и доброта Божија! Колико је он достојан поштовања, трепета, дивљења, благодарења и строгог односа према њему! Међутим, непријатељ, који је у почетку развратио род људски преко кушања од забрањеног плода, упиње се да нас од саме младости, готово и од детињства, разврати управо преко детородних удова. Колико је само несрећника који су тај грех окусили још у најранијој младости, те због њега страдају читавог живота и одлазе у погибао!
*
Слабашно дрвце лако се чупа из земље, док је велико дрво тешко ишчупати. Ђаво који је пребивао у једном бесомучнику викао је приликом изгоњења: не могу да изађем, јер сам порастао и постао снажан; па ипак, при појачаним молитвама изашао је. - Као што видите, и зли духови што се настане у човеку временом и због навике расту и јачају.
2) Свет и плот као оруђа ђаволова за саблажњавање и поробљавање људи
а) Свет: пристрашће према пустошном и пролазном свету
Да би искоренио из срца људског љубав према Богу и очекивање будућег блаженог и бесконачног живота, непријатељ се труди да непрестано погађа наше срце љубављу према свету и његовим преластима, а нарочито према сласти у бедрима, угодностима у стомаку, земаљском благу, сјају овога света, или то чини љубављу према плоти, тежњом према самосажаљењу, самопоштеђивању, самоугађању. На тај начин људи вређају љубав према Богу, Који је једини достојан свеукупне наше љубави. Узљуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом снагом својом. Тако су га љубили свети угодници, одбацивши сваку световну, грешну, вештаствену, плотску, брзо пролазну љубав која разара и душу и тело.
*
Бог привлачи душе наше према вишњем, док их непријатељ везује за нижње, земаљско; све сласти и страсти људске, сви греховни пориви усмерени су ка земљи; и по страсним тежњама душе ка земаљским такозваним добрима или по равнодушности према њима лако се може схватити да ли је наша душа привезана за Бога или земљу, за добро или за зло. Тако, рецимо, позориште, без обзира на све похвале световних људи, представља земаљско и греховно паганско задовољство, јер су његов предмет и циљ чисто земаљске насладе, тако да оно никога не приводи Богу изузев негативно, спознајом све испразности театарских представа и глуме. - Света Црква, међутим, јесте Божија установа на земљи, небеска и ка небу усмерена. Сви световни писци имају као предмет свога стваралаштва једино задовољавање земаљских осећања и порива, а ретко хришћански морал и хришћанско учење: за њих је то непозната област и они, као и глумци и глумице, говоре у име света и ради света. Сва преласт греха, преласт ђаволска, састоји се у томе да се умови и срца хришћана удаље од неба и небеске отацбине, од светости и нетрулежности уготовљених нам добара, те да се привежу, прикују за земљу и земаљске радости и забаве, за земаљску љубав, за земаљску трулеж.
*
О неразумној и слепој привезаности људи за привремени живот и пренебрегавању оног вечног. - Страсном привезаношћу душе за овдашњи живот нарушава се целовитост, мир, слобода и здравље душе, која природно стреми своме Првоисточнику Богу; души се наносе боли, жалости, ране, она упада у бесконачну пустош и отпада од Бога. Љубав према овоме свету непријатељство је према Богу. Ако ли когод љуби свет, нема љубави Очеве у њему. "Све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме." (1. Кор. 6, 12)
*
Чврсто имај на уму да је љубав према овоме свету непријатељство, снажно непријатељство противу Бога: јер та је љубав нечиста, прељуботворна, страсна, лажна, ђаволска; она нас одлучује од Бога и чини својином непријатеља - лукавога духа. Довољно је једно магновење световне привезаности за некога или нешто, да би душа била заробљена и одвојена од Бога. Ето како је опасно страсно се везивати за ма кога и ма шта, чак и на трен. О, колико човек хришћанин мора бити обазрив! И с правом: јер шта дугује хришћанин Христу Богу? Све: сва добра - огромна, неоцењива, и она вечна и ова привремена. Дугује Му вечно искупљење од греха, проклетства и смрти, вечно блаженство.
*
Соломон, који је окусио сва земаљска задовољства - здравље, лепоту, власт, богатство, раскош, земаљски сјај, сладострашће, на крају је дошао до закључка да је све на земљи - младост, лепота, богатство, величанство и слава - само таштина, и да се у богобојажљивости и држању заповести Божијих састоји целокупно благо човеково.
*
Чим се у души роди пристрашће према земаљским добрима, тачније, према блиставој или лепој трулежи - било да се ради о лепом женском лицу, или о сјајном металу, минералу, раскошној одећи или украсу за главу - долази до тајног отпадања од Бога, Извора живота, и отпочиње охладнелост и равнодушност према Њему, Његово унижавање и вређање, тако да душа све више осећа сметеност, жалост, тескобу и смрт; а чим искрено и дубоко постане свесна свога безумља у тој пристрашћености, као и трулежности сваке земаљске лепоте, сваког сјаја, сваке славе овога света, те се увери да је живот наш само у Богу Јединоме, да је Он једино непропадљиво благо, да само к Њему ваља обраћати сваку жељу срца и васцелу љубав свога бића, јер је Он вечито добро, вазда живо, и прва и неувенљива, вечна, света красота, она намах оживљује, осетивши у себи мир, спокојство, смелост пред Господом и потпуно духовно задовољство. "Кога имам на небу? И с Тобом ничега нећу на земљи. Чезне за Тобом тијело моје и срце моје; Бог је град срца мојега и дио мој довијека." (Пс. 73, 25-26)
*
Колико се искушења рађа због пристрашћа према женској лепоти, новцу, скупој одећи, украсима за главу, разним особама и стварима за које се срце везује! Али ништа трулежно из овога света не пружа срцу спокој и живот. Само је Господ Једини живот и спокој наш, блаженство, слобода и ширина наша, сила наша, светлост наша, смелост наша, заступништво и избављење наше. Слава Теби, Господе!
*
Због чега се често прелашћујемо земаљским стварима? Због тога што одвише љубимо плот и свет, док смо немарни за душу бесмртну; због тога што волимо да лепо једемо и пијемо, да се отмено одевамо, док се богомислијем и созерцањем духовним не бавимо.
*
"Који није са Мном против Мене је; и који са Мном не сабира, расипа" (Лк. 11, 23). Ти читаш романе и новине, налазећи у њима немало испразних речи. А пребиваш ли с Богом за то време, или не? Наравно, ниси са Богом, јер Бога нема у пустошности земаљској; дакле, ти си против Бога, а то је грех. Сабираш ли благодат Божију, читајући оно што се испразно распреда у лаком штиву? Не; само расипаш благодат што си је задобио (ако си је задобио) у молитви, богомислију или читању речи Божије и душеспасних књига, у благочестивом разговору или у добрим делима. А то је грех. "За сваку празну ријеч коју рекну људи ће дати одговор у дан Суда" (Мт. 12, 36).
*
Енергија срца човековог мора у потпуности бити управљена према Богу, према љубави Његовој, према испуњењу светих заповести, борби са злом и сваковрсним гресима, очувању душевног мира, кротости, смирења, слободе духа, саосећања са људима у њиховим немоћима, заблудама, губицима, неуспесима, јадима и болестима, а не према самољубљу, среброљубљу и сладострашћу, стомакоугађању и неумереним задовољствима, играма, представама, коњским тркама, бициклизму. Међутим, непријатељ се упиње да целокупну енергију срца и воље наше усмери према пустошном, према страстима плоти и духа, према љубљењу света и свега што је у свету: похоте телесне, и похоте очију, и надмености живљења (1. Јован. 2, 16); на тај начин он непрестано краде најдрагоценије богатство човеково - спасење душе. Само је Бог достојан све љубави наше и савршене привољености Његовим светим и животворним заповестима. Хиљаду, безброј пута обмањује нас грех, увлачећи нас у бесмислена прегрешења и у погибао; али ми, попут немоћних заробљеника, непрестано служимо греху преко плотског сладострашћа и пристрашћа према свету. Угледај се на Свете - како су они живели, угађајући Богу и спасавајући душе!
*
Ружно и неразумно поступам када дуго тражим неку ствар остављену на извесно место и заборављену, јер, тугујући у срцу због њеног губитка или затурености, остављам Господа мишљу и срцем. Изгубљена ствар коју не могу да нађем постаје за одређено време идол срца, предмет пристрашћа и жаљења за њом. Све је у свету таштина и мука духу; једно је само потребно - Бог и све што је свето. Једини је Господ живот и дар наш; Њему нека је слава и част и величање.
*
Данас су потребни силни и духом огњени Златоусти, Григорији, Василији, јер је световна реч, која је попут корова, прекрила сву штампу; „ко све данас не пише, не објављује и не чита! Сви су писмени и образовани; и буквално се читаво море речи излива на хартију, а уз то и илуструје свакојаким сликама, каквим све не! Неко од читалаца ће се загледати, други ће окренути главу или поцепати лист.
б) Плот: невољно ропство палог човека због греховног закона многострастне плоти
Због чега се не исправљамо, због чега лажемо и себе и Бога? Због греховног самољубља, и нарочито због љубави према својој многострастној плоти; због пристрашћености према видљивом, опипљивом, трулежном, привременом, и због неверовања у невидљиво. Због чега непријатељ надвладава људе, чинећи их робовима безумне похоте? Због пристрашћа према истој тој плоти, због маловерја и непоседовања умећа молитве.
*
Наша многострастна плот влада се по свом закону - греховном, бесмисленом, погибељном, ђаволском; она жели и настоји да испуњава све што је противно духу, Богу, правди, разуму, истини: дух захтева служење Богу и ближњима у духу истине и правде; плот захтева служење њој самој, њеном самољубљу, њеним похотама, лености, стомакоугађању, користољубљу, сладострашћу или блуду, гордости, частољубљу, таштини и сл. Међутим, потребно је чинити дела добродјетељи, несебично служити болнима, сједињавати их с Богом преко причешћивања Светим тајнама или молитвама за њих. Ваља се продуховљавати и мање угађати плоти, мање јести и пити, не бити шкрт на раздавање имања ради доброчинстава, богатити се Богом, а не тећи себи благо (Лк. 12. 21).
*
Сви греси наши исходе понајвише из самољубља, гордости, самосажаљења, самоугађања, плотоугађања; у плоти је укорењен узрок свију зала, као што се десило и са првим људима. Због тога, да би смо отпочели и наставили самоваспитавање ради Бога, неопходно је пре свега самоодрицање, неопходно је разапињање плоти са њеним страстима и похотама. Тако чињаху сви наши преподобни оци, учећи се пре свега уздржању, бдењу, молитви, послушању, трудовима, кротости, смирењу; а мученици не поштедеше себе све до смрти за Христа.
*
"Кћер моју врло мучи ђаво" (Мт. 15, 22). Плот наша бива мучена безбројним страстима: блудом, пијанством, злобом, завишћу, својевољношћу, инаћењем, слободоумљем, тврдоглавошћу, леношћу, користољубљем, самомњењем (преузношењем), гордошћу, сервилношћу према другима, малодушношћу, суровошћу.
Ми нисмо ништа друго него пашчад што лају на свога Господа, на Цркву Божију својим роптањем и свакојаким хуљењима, као што чине расколници, Толстојеви и Пашковљеви следбеници и њима слични.
*
Свакога дана примећујем да је плот, односно стари човек у мени веома снажан и жилав, на крајњу штету душе моје која постаје његов заробљеник. Свакога дана и сваког часа склон сам самосажаљивању, самонаклоности, лености, сну, лакомости, стомакоугађању и преједању, лукавству, гордости, презирању ближњих, гнушању болесника и неблагообразних (људи неугледне спољашњости), повијених, слепих, хромих, оних са лишајем и приштевима на кожи, наказних, грубих, безумних; склон сам огорчености, озлојеђености, раздражљивости, злоби, злопамћењу, осветољубивости, злурадости, прижељкивању зла, тајном и јавном блуду, блудним помислима и жељама, саблажњивим, лукавим, бесмисленим и хулним помислима, зависти и неблагонаклоности према другима, роптању, нетрпељивости, непослушности, непокорности, својеглавости, грамзивости, шкртости, унинију, малодушности, страховању, очајавању, осуђивању. Ваља свакодневно распињати плот са њеним страстима и похотама и дати се на уздизање душе, саздане по образу Божијем. А како је ваља обнављати, очишћавати и украшавати, просвећивати и јачати у врлини?
*
Највећа препрека што одваја човека од љубави Божије садржана је у нашем самољубљу и сладострашћу, у привезаности наше плоти, нашег старог човека за ствари; зато нас Еванђеље учи да распињемо своју плот са страстима и похотама и даје презиремо, будући да је пролазна, те да се са свом приљежношћу старамо за бесмртну душу. Када би људи знали и држали на уму колико се непријатељ наш ђаво упиње и хита да нас занавек упропасти, не би пребивали у дремежи, ленствовању и немару према своме исправљењу и спасењу, већ би свакога часа стражили, молили се, кајали и хитали да чине добра дела.
*
Најсилнија препрека што одваја човека од љубави Божије јесте наше самољубље и сладострашће, као и привезаност наше плоти, нашег старог човека за ствари; зато нас апостоли уче да распињемо своју плот са њеним страстима и похотама (Гал. 5,24), да презиремо плот као пролазну, но да се приљежно старамо за душу, која је бесмртна; тако чињаху свети подвижници попут преподобног Алексија човека Божијег, Јована Колибара, Павла Тивејског и свију мученика, преподобних, Христа ради јуродивих.
*
Човек испуњен пристрашћем према плотским насладама стално тражи поводе да их задовољи: видом, додиром, слухом, чулима мириса и укуса, успоменама, уобразиљом; читава душа и срце његово приволева се земној, плотској, грубој, развратној наслади, и он се потпуно удаљује од Бога, хлади се према Њему, презире и ни за шта не сматра светост Господњу, правду, мир, слободу и живот срца, предајући се у потпуности преласној опчињености, свецело испуњујући вољу непријатеља ђавола, прожимајући се са њим и тако постајући један дух. Он тада губи карактер разумног бића, човека хришћанина, постајући сличан животињама: неразуман, некористан, диваљ, пошто је своју природу из словесне претворио у бесловесну, из разумне у неразумну. Толико је штетно и противно Богу, здравоме смислу, хришћанској истини и правди пристрашће према земаљским насладама! Избави, Боже, свакога човека од таквог начина живљења!
*
Најпре, човек, створен по образу Божијем, безмерно понижава и себе и ближњега уколико другог човека држи за циљ сладострашћа, као да има посла са каквом бездушном ствари, при чему се и према себи самоме односи на исти начин; друго, та је љубав бесмислена, будући да је страсна и бесциљна, беживотна, изопачена, противна намерама Творца; треће, она је егоистична, уска и слепа, јер се тиче само једне, одређене личности, и то најнижег дела њеног бића - тела, док се бесмртна душа излаже презиру, а истински циљ њеног бивствовања - слављење Господа у правди и светости - изопачава; она искључује сваку ваљану љубав - љубав према Богу и људима, нарочито људима у невољи - болесним, ојађеним, онима који потребују наше саосећање, љубав, помоћ. И још - она увек бива праћена жалошћу и тескобом, а неретко и смрћу.
*
Преко пристрашћа према видљивој плотској, вештаственој лепоти и дражи, које распаљује у нашим умовима и срцима, непријатељ се свакодневно упиње да нас лиши вечне, нетрулежне, свете лепоте и дражи Божије и општења са свима Светима у будућем животу. Стога нека овде човек остави свако плотско сладострашће, па чак и гледање плотске лепоте праћено наслађивањем, јер је она развратила срца многих и довела их до лудила, изокренувши им читав живот на главу.
*
Онде где отпочиње плотска љубав завршава се истинска духовна љубав и развија се реално непријатељство према Богу и људима, па чак и најближима; муж који заволи другу жену постаје непријатељ и душманин своје породице, а и преступницу воли само на животињски начин, ради гнусне насладе.
*
Из стомакоугађања и сластољубља израста горко корење нерасположења, гордости и презира према свима који не доприносе или се противе нашем сластољубљу, или га сузбијају; према свима од којих нема користи, добитка или који нас не привлаче својом благоликошћу и лепотом; свима који болују од чирева и рана или заударају на њих; који су погнути или хроми, или нам причињавају труд, а не дају награду. Човек склон стомакоугађању желео би да све и свја претвори у оруђа, средства и циљ свога сластољубља.
*
Због чега су се препотопски људи и становници градова Содома и Гоморе до крајности развратили и подивљали, заборавивши на Бога? - Због прекомерне хране и пића. Због чега данашњи људи бивају све развратнији, све необузданији у моралном погледу, те отпадају од Бога и Цркве? - Због преизобилне хране и пића, због беснила у стомаку и бедрима. "Не опијајте се вином, у чему је разврат" (Ефес. 5, 18).
*
Свако претеривање у храни и пићу бива праћено раслабљивањем душе и моралним падом њених снага, хлађењем према Богу, молитви и сваком добром делу, гашењем љубави према ближњем, губитком кротости, смирења, саосећања са људима, суровошћу, грубошћу према сиромашнима, склоношћу према сну, блуду итд. Потребно је много молитвеног труда, уздаха и суза да би се обновили добри односи са Богом и ближњима и да би се душа изнова учинила нежном и осећајном према Богу и људима. Толики је пад душе због неуздржања. О, како је неопходно хришћанину уздржавати се свакога часа! Колико је неуздржавање штетно!
*
Власт стомака, коме је човек навикао свакодневно приносити жртве угојене, запажа се у свим активностима човековим; свуда му стомак препречује пут: у добрим делима, благочастивим занимањима, неретко и у молитви, у посећивању ближњих; све и свако што не служи стомаку човеку који је њему привољен мрско је; а све и свако што га задовољава таквоме је пријатно. Овако изгледа изопачење живота које бива због прохтева ненасите утробе.
*
Вино које се користи неумерено и у невреме чини душу немоћном у борби са унутрашњим искушењима; душа се лако излаже узбурканости и страху бесовском тамо где страху нема места; и стиди се тамо где стида нема.
II Суштина пада као изопачења преко греха људске природе
1. Пала људска природа и њена својства
Пала природа наша најчешће је наклоњена чињењу сагрешења кроз самољубље, користољубље, стомакоугађање, нетрпељивост, раздраживање, огорченост, непокорност, својевољност, гордост, презир, блуд, униније, малодушност. Нека свако пази на себе и непрестано зауздава своје помисли, чувства и стремљења, усаглашавајући свој унутрашњи и спољашњи живот са Еванђељем Господа Бога.
*
Знате ли, људи, какви сте ви заправо? Не знате. Чујте шта казује о вама и о свима нама Господ Који срца и унутрашњост људску испитује: "Не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг" (Откр. 3, 17).
*
Наш стари човек потпуно је супротан новоме: у старога је вид лукав, слух лукав, додир лукав и нечист, мирис и укус су му нечисти, уобразиља и памћење лукави и нечисти; ум нечист, срце нечисто и воља нечиста; намере и прегнућа су му нечисти, и сва делатност његова је богопротивна, јер је пуна самољубља, самоугађања, користољубља.
*
Не односе ли се и на нашу епоху и на наше савременике речи апостола Павла којима он описује нарав људи што живљаху у његово доба? О тадашњим људима он сведочаше овако: "Испуњени су сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; дошаптачи, опадачи, богомрсци, силеџије, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невјере, неосјетљиви, непомирљиви, немилостиви" (Римљ. 1. 29-31).
*
Сва дела Божија у свету носе печат непоновиве мудрости, савршенства и красоте, а особито човек као круна стварања Божијег, и то како мушки пол, тако и женски. Сваки уметник међу људима који се одликује високим стилом свога стваралаштва крајње је жалостан и увређен када његова дела други, њему слични, омаловажавају, а посебно када се она нагрђују, изобличавају и задобијају потпуно нежељени изглед и боју. Како ли је тек највећем, јединственом, непоновљивом Уметнику, Богу, када види Своје најсавршеније саздање - човека - обезличеним, нагрђеним, оскврњеним, развраћеним и душом и телом! Какво негодовање, какав праведни гнев заслужују они људи што сами себе обезличују гресима и страстима! Што су виши, благодатнији, премудрији циљ и значај што га Творац указује човеку, то је овај већи преступник, и утолико је достојнији праведне и велике казне Божије, гнева Онога Који је свему и свакоме подарио Своје законе и правила што служе твари да достигне циљ указан јој од Творца и Промислитеља. Из овог је разлога човек, будући да је саздан по образу Божијем и да је назначење његово - уподобити се Творцу и припремити се за вечни и блажени живот, дужан да достиже свако савршенсво у разуму и знању, испуњавајући заповести Божије; пошто је човек биће добровољно пало, он је дужан и да се неизоставно каје због својих греховних падова и да се исправља, са Божијом помоћу, али и са властитом марљивошћу и усрдношћу у чињењу добрих дела. Ђаво, добро знајући какво је назначење човеково и каква је красота боголике душе и тела његовог, на све се начине противи Божијој намери везаној за човека и његово назначење, упињући се да га оскврни, обезличи, разврати свакојаким гресима, особито блудом и неуздржањем, неверовањем, слободоумљем, неправоверјем, лукавством, свакојаким житејским (баналним, свакидашњим) пристрасностима, уопште привезаношћу за пропадљиве ствари, завишћу, раскоши, грамзивошћу, суровошћу и окамењеном безосећајношћу! Из тога нека свако расуђујући гради своје спасење са страхом и трепетом! "Јер је Бог Онај Који чини у вама и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу" (Филипљ. 2, 13).
*
Неразумни грешници угасили су светиљке дате им од Бога - разум и савест - и погазили, као да су бесловесни, све дарове природе и све богатство благодати Божије.
*
У свим земаљским и плотским одрицањима и губицима људи тугују, понекад и бескрајно, а када на очигледан начин губе благодат Божију услед греха својих, мало ко тугује, неретко тај губитак не сматрајући вредним пажње. У овоме је крајње слепило и заблуда палога човека! Јер шта је важније: душа или тело, плотски или душевни губици? Да ли је опасније лишити се праха или лишити се вечнога живота, душевног мира, правде, светлости, слободе, милости Божије? О, безумни и слепи људи, ви што по безумљу и неразумности својој губите оно што је једино потребно, јер сте безумно пристрашћени према плоти и свету! Уразумите се и одбаците пристрашће према свету; знајте да ће вас свет убрзо оставити, уколико ви не оставите њега. Приволите се Господу свим срцем, и Он вас никада неће оставити. Вечита је и нелажна истина: "Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати " (Мк. 8, 35-36).
*
Усхићује ме, с једне стране, величанственост дарова што их Бог пружа људима у обесмрћивању, очишћавању, освештавању, обнављању и обожењу природе наше; с друге стране, међутим, поражен сам људским лукавством, гордошћу, неверјем, неблагодарношћу пред Богом, лакомисленошћу, срачунатом верском непросвешћеношћу, исмевањем вере и чуда Божијих, утапањем у чулност, пијанство, блудну нечистоту, злобом, завишћу, непокорношћу родитељима и властима, непоштовањем и презиром према старијима. Неопходно је одлучно изменити, препородити, обновити човека, неопходан је другачији начин мишљења, веровања, осећања, делања.
*
Постоји ли макар једна помисао, најбесмисленија, најглупља, најбезумнија, најнечистија, најневероватнија, и постоји ли неко најапсурдније, најбезумније, најнечасније, најлукавије, најразвратније чувство, и бесмислено, неразборито, штетно и погубно устремљење воље који не би били својствени нашој палој души, макар на трен, макар за магновење? Свакојаке духовне ветрове, буре и нечистоте искусила је душа наша услед природног разврата што господари у срцима нашим, као и због утицаја злих, нечистих, гнусних, лукавих духова. И Свети Оци дубоко су се жалостили и туговали у свом животу и у својим списима због нападаја свакојаких скврних, лукавих и хулних помисли и бура бесовских: јер је демонима због грехова наших допуштено да нас на све начине кушају, да би се открила стварна расположења и стремљења душа наших, да би се пројавила и обликовала у нама чврста нада на Бога и да би се у нама утврдила свака врлина.
*
Божанско начело у човеку - душа његова - бива потпуно угушена у онима што робују страстима, рецимо, пијанству. блуду, гордости, зависти, мржњи, користољубљу, лености, унинију, очајању, таштини, частољубљу, лукавству, лажи.
*
О, душо грешна, слепа, развраћена и оскврњена! Како си лукава, неправедна и разблудна! Загледаш се у лепоту лица и утапаш у сладострасним жељама, не обраћајући пажњу на образ Божији којим си украшена и благодарећи којему је леп и лик човеков, изругујући се на тај начин и Богу - прволику нашему. Видиш ли човека погнутог, слепог, хромог, болесног или лицем неугледног, одвраћаш се, презиреш и не љубиш брата свога. О, ђаволова ученице! Зашто чиниш вољу овога преластника и човекоубице? Зашто се образу Божијем изругујеш? Не гледај на спољашњост, већ на унутрашњост човекову, на душу бесмртну, те равну част указуј свакоме, не водећи рачуна о пожудној, сладострасној плоти; чини онако како ти је Бог заповедио. Свака је душа прекрасна, будући да је у њој образ Божији; а трулежно тело носи на себи свакојаке нагрђености ради казне или наука или души на спасење.
*
Ти си величанствено и гордо створење вазда склоно да се размеће својим умом и разним даровима, лепотом и снагом, вештинама, знањима, подухватима и значајним делима. Али размисли од чега се састоји твоје пропадљиво тело: од земље, воде, ваздуха, огња и невелике количине светлости, као и од безбројног мноштва сићушних црва и микроба; у суштини ти си црв и сав си сачињен од црва, које уколико желиш можеш угледати и голим оком и кроз увеличавајуће стакло; а после смрти ти сав у своме телу постајеш плен црва. Ето, то је та твоја вајна физичка страна коју толико негујеш, чуваш преко сваке мере, милујеш, пазиш, чијим прохтевима удовољаваш. Престани да се гордиш, смири се пред нетљеним вечним Творцем, и немој се прелашћивати оним што је видљиво, већ умом и срцем и свим бићем својим стреми ка нетрулежном, невидљивом, вечном, трепетно предстојећи пред Саздатељем Који ти је подарио двојако биће - духовно и вештаствено, нетрулежно и трулежно; приљежно се старај о души бесмртној, а тело, односно његове прохтеве, одсецај.
2. Грех, његова суштина и порекло
Грех је ругобно, безумно, прелашћујуће, богопротивно чудовиште које човека заноси, срамоти и губи му душу. Сваки хришћанин мора добро познавати његова својства и борити се са њим, одвраћати га се, не приволевати му се. "Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју. Зато узмите свеоружје Божије да бисте се могли одупрети у зли дан, и одољевши свему, одржати се" (Ефес. 6, 12-13).
*
"Рђа квари" (Мт. 6, 19). Под рђом се подразумева грех, пристрашћеност према видљивим добрима: лепоти, сластима, слави, богатству, раскоши. Немојмо се везивати за твар уместо за Творца: "Јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно" (2. Кор. 4, 18).
*
Грех је безакоње, побуна противу Бога, непокоравање Богу и одвојеност од Бога; грех је бесмисао, безумље, апсурд, безобразје, мрак, разврат и раслабљеност душе и тела, варљива сласт, демонски смрад, беснило, бестидност, срамота, љага, сметеност, бура коју је усковитлао непријатељ, хладноћа што душу доводи до обамрлости; талас ђаволски, насиље бесовско; узе што свезују душу, ропство вражије, помрачење демонско, мука душевна, смрт привремена и вечна. Па ако је грех толико апсурдан и бесмислен, ако је тако смртоносан, зашто га се онда не гнушамо, зашто не престајемо да га слушамо и чинимо вољу његову? Разлог томе је његова велика преласт, његова привлачност, непрестана обмана, привремена сласт и привремено задовољење самољубља грешнога човека, помраченост коју на нас наводи грех. Тако, постоји преласт гордости, преласт злобе, преласт пијанства, преласт стомака, преласт бедара или блудна преласт, преласт лености и нерада, преласт сна, преласт својевољности и непослушања, преласт среброљубља и златољубља, преласт суровости, преласт сујете, раскоши, преласт коњских трка, преласт од представа, преласт од уметности, нарочито појединих жанрова, где се приказује нагота једног од полова људскога рода. Хришћанска вера захтева свагдашњу, неодложну, неодступну борбу са оваквим многоврсним преластима греха, као и особиту благодатну помоћ Божију коју призива човек подвргнут искушењима, а која му је неопходна ради победе. А да би се задобилата помоћ од Бога, неопходнаје крепка вера у Њега, у Његову брзу, свесилну помоћ; само се у Њему може победити свака греховна преласт, а после победе над грехом душа од Бога прима мир и осећај унутарњег задовољства, испуњавајући се благодарношћу Господу за победу и истрајно пребивање у правди Његовој. "Који побиједи наслиједиће све ово, и бићу му Бог, и он ће Ми бити син" , говори Господ Подвигоположник (Откр. 21, 7). "Ономе који побиједи даћу да седи са Мном на пријестолу Моме, као и ја што побиједих и сједох са Оцем Мојим на пријестолу Његову" (Откр. 3, 21).
*
Грех је запуштена болест, чир, нечистота, изопаченост, удаљеност од Бога; он је дубоко пустио своје безбројно корење, прожевши читаво биће људско, и нико није властан излечити ту страшну болест, то изопачење, изузев Самог Господа, Који је сишао с небеса, обукао се у наше тело, живео на земљи, пострадао и умро за нас, даровавши нам Пречисто Тело и Крв Своју за храну и пиће, као Премудри Исцелитељ.
*
Чиме нас грех свакога дана поробљава? Нашом прекомерном љубављу према себи самима и презрењем, гордошћу, одстуством љубави према ближњем, прелашћу, помраченошћу, заслепљеношћу и насиљем: јер сам у себи грех представља безобразје, бесмислицу, крајњу штету и погибао, муку, срамну заробљеност, робовање најнечовечнијем и најсуровијем тиранину - ђаволу, удаљење од Бога, Извора живота. Као такав, грех је одвратан; али уколико смо спремни на самоодрицање, он је немоћан. Стога нека се човек хришћанин одрекне себе. У плоти нашој гнезди се, живи и делује вечито непријатељство против Бога, и што јој више угађамо, то она већма снажи и јача; тога ради, да бисмо угодили Богу, неопходно је и неизоставно потребно напустити сваку наклоност према плоти и разапињати је са њеним страстима и похотама. "Који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама" (Гал. 5,24). "Пријатељство према свијету непријатељство је према Богу" (Јаковљ. 4, 4). "Нико не можа два господара служити. Не можете служити Богу и мамону" (Мт. 6, 24). У плотске жеље спадају: самољубље, угађање плоти, стомакоугађање, склоност према прекомерном сну, користољубље, среброљубље, блуд са свим блудним помислима, суровост срца, леност за творење молитве, страст према украшавању и раскоши у свему, завист, мржња, лицемерје, лицепријатије (поступање према разним друштвеним и родбинским обзирима), читање световних књига, игранке, балови, позоришта, клубови, маскараде, певање световних песама, картање, страсни пољупци и загрљаји, ласкаве речи, лукавство, обмана.
*
Између Бога и човека непрестано се увећава бездан греха, који се пројављује у безбројним облицима земаљских похота и страсти; наша многострастна плот, или непријатељ што делује преко ње, стално војују против Бога и против наше душе, њене блискости и љубави према Богу, упињући се свим силама да љубављу према свету, његовим преластима и саблазнима, гуше у нама љубав према Богу. Због тога је ради љубави према Богу неопходно мрзети своју плот, тачније њене похоте и страсти, и ненавидети свет, његове богопротивне и изопачене обичаје; неопходно је непрестано стражење над собом, над својих пет чула, над својом плоћу, да нас не би занео грех, или плотске саблазни, или сладострастна слика, или лепота женског лица, или какав комад одеће, сјај драгог камења, злата, сребра, леп изглед здања, унутрашњост одаја, отменост штампарског слога, повеза, или раскош скулптура - све што годи оку, укусу, додиру, или што преко слуха раслабљује и угађа души и телу. Свуда у свету кроз грех влада непријатељство према Богу, делујући преко свега и у свему. Зато су свети угодници презирали свет и његове преласти, каогод и плот своју многострастну и супротстављену Богу, не дајући јој поштеде, већ је изнурујући трудовима, постом, бдењем, молитвом, духовним созерцањем, савршеним послушањем старијих, достижући на тај начин у савршену љубав према Богу.
*
Грех овладава људима и побеђује их својом прелашћу, насиљем, постојаношћу у прогањању своје жртве; трулеж греха спочетка бива веома привлачна сластољубивој плоти, тако да се човек који није рањен узвишеном, непропадљивом, чистом љубављу према врлини и према Саздатељу своме, лако подаје преласти плотоугађања и сластољубља, или лажног душевног и телесног задовољства. Стога греховну сласт ваља побеђивати духовном, нетрулежном, мирном, вечном, узвишеном насладом, а занетост земаљском, трулежном лепотом - стремљењем према небеској, непропадљивој, вечној красоти.
*
Чиме грех прелашћује и, да тако кажемо, поткупљује човека? Умишљеном слашћу, задовољењем самољубља, частољубља, гордости, зависти, грамзивости; страшћу према поседовању, изобиљу, спокоју. "Имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се" (Лк, 12, 19), говори себи сваки светољубац и плотоугодник.
*
Сваки грех надвладава људе привољене овом свету - својом прелашћу, својим лукавством, својим насиљем и принудом, својом упорношћу и постојаношћу, делујући на јави и у сну. Стога је хришћанину неопходно да стално пази на себе, да негује покајање, смирење, молитву, уздржање; јер род бесовски, који нас непрестано смућује разним гресима, изгони се једино молитвом и постом. - Господе, помози нам, имена Твога ради!
*
Грех непрестано хита да се покрене у сваком човеку, особито непросвећеном вером хришћанском; он се упиње да се пројави на делу у сваковрсним видовима греха и страсти: у лености, преједању, лакомости, опијању вином, у самољубљу, одсуству братољубља, нерасположењу према другима, злоби, зависти, гордости, унижавању ближњег, непослушању и непокорности, роптању и немању трпљења, злурадости, пакости,
зломислености, лукавству, охладнелости. Човек мора непрестано стражити над својим срцем и помислима - и у подвигу тајне молитве, и у непрестаном покајању и самоосуђивању, и у сузама, којима ће спирати нечистоту греха што се у њему стално таложи. А уколико грех толико хита да се покрене у човеку, онда и правда у њему мора непрестано да се пројављује на делу, а не да се задржава само у помислима и добрим намерама; јер је "вјера без дјела мртва" (Јаковљ. 2,20); хришћанин вазда мора да испољава своју кротост, незлобивост, трпљење, целомудреност, љубав према свима, послушање, искреност, смирење, добронамерност.
*
Саблазан греха толико је велика да и најједноставније ствари - очи, лице, нос, обрве, разни телесни покрети, ход, изглед - саблажњују човека грешног, човека са нечистим расположењем срца, помисли и склоности; па и крст животворни - све, све непријатељ обавија својом нечистом, смрадном маглом, преносећи човеку у кога је срце нечисто своја нечиста, лажна, мрачна, хулна виђења; све он представља човеку у искривљеном, нечистом, богохулном виду. Ето каква је поквареност греха; видите ли колико су преласна дејства вражија у душама нашим! Стога су се многи, будући прелашћени, свим срцем везали за ништавне ствари, рецимо, за новац, за покућство у дому, карте, статуе, животиње, оскврнивши се својим привољевањем њима; престали су да се моле пред иконама у кући и цркви, а они који у давна времена нису знали за Бога истинога оскврњивали су се, по дејству демонском, идолопоклонством, као и данашњи идолопоклоници: Кинези, Јапанци, Корејци и други.
*
И ваздух је загађен нашим гресима, и земља се усмрдела од безакоња наших; а разбуктали огањ гневно и жудно ишчекује час када ће по допуштењу Божијем прогутати противнике правде Господње. Све је у нама заражено гресима: и плот, и крв, и очи, и уши, и језик, и чуло мириса и укуса, и додир; сав мозак; ум, памћење, уобразиља, жеље, воља, читаво биће; тако да нити видимо нити чујемо, нити смо кадри ишта осетити или окусити без греха.
*
Чистоме је све чисто, а нечистоме све је нечисто; оскврњени су му и ум и савест; све га саблажњава, па му се и светиња чини нечистом. Ето како је грех заразио срце и читаво биће људско. Очишћуј, човече, срце своје дан и ноћ молитвом и покајањем са сузама, све док траје време искушавања и делања.
*
Како је озбиљно и дубоко разарање наше природе грехом у безбројним његовим видовима и правцима деловања! Ово спознајем и осећам свакога дана и сваког часа. Свакога трена грех је спреман да нашу природу захвати и усковитла попут урагана, да је ускомеша изненада, при најмањој непажњи и попуштању њеној чулности; готов је да ме поколеба час гневом, раздражљивошћу, озлојеђеношћу према ближњем, особито човеку неугледном и сиромашном, који ми свакодневно досађује својим мољењима; час блудним помислима и похотама, и преласним сећањем и замишљањем греховне сласти; час завишћу у најништавнијим и најбезначајнијим стварима, час лицепријатијем и човекоугађањем; час користољубљем и житејском привезаношћу за ствари; час таштином и сујетом; час непослушањем, инаћењем и леношћу, час сненошћу и зевањем; час малодушношћу, гордошћу, унинијем и раслабљеношћу душе и тела; свакојаким гресима непријатељ се упиње да нас одгурне од Бога - извора нашег живота, светлости, мира и блаженства. Неопходно је непрестано стражење и пажња, и насушно је потребна непрестана молитва, непрестано покајање, непрестана борба са грехом, вера у Бога, надање на Његову помоћ и милост - несустајућа, крепка љубав према Богу. А Господ ће нам, видећи немоћ нашу, али и ненаклоњеност греху и прибегавање Његовој свесилној помоћи, непрестано помагати, штитити нас, миловати и спасавати. Слава милосрђу Његовом! Једино непрестана борба са грехом снажи душу у трпљењу и љубави према Богу.
*
Боље је хитати у дом испуњен плачем него у дом где се пирује. Ми, робови плоти и крви и свакога греха, обично хитамо у дом весеља, док од дома плача и невоље бежимо, или га посећујемо само када нас позивају, и то нерадо, често са негодовањем и огорченошћу. Грех је изопачио све наше односе према ближњима и према себи самима. Самољубиви смо, плотоугодници, користољупци, лењивци, лукавци, злобници, пакосници, склони лицепријатију; неретко само по спољашњем изгледу и одећи меримо неоцењиво биће човеково, саздано по образу Божијем и искупљено крсном смрћу Христа Господа.
*
Господ Бог је највољеније Биће - сушта доброта, љубав, красота нетрулежна, миомир неизрециви, светлост прерадосна што просветљује верне, истина и правда најсветија; свака разумна твар природно стреми к Њему, али је грех, ушавши у нашу природу, пореметио целокупан поредак, одвративши умове и срца људска од Бога.
*
Љубав све скрива, све грехе покајника, и разноразне недостатке, физичке или наравствене; а непријатељство и мржња измишљају свакакве, па и тобожње физичке или духовне недостатке, у свему траже повод да се пројаве, на свему замерају са великом суровошћу, док у односу према Богу и Светима намећу нечисте, зле и хулне мисли. О, колико је грех који живи и делује у човеку страшан, проклет, зао, наметљив, незаустављив, смртоносан!
III Последице пада: недаће, болести и смрт
Целокупно човечанство непрестано и снажно је обузето тежњом према греху у свим његовим видовима, осећајући и његове последице - сметеност, опустошеност, ојађеност и тескобу и свакојаке невоље, све до коначне смрти. Само је један Избавитељ од овога свепогубног греха - Господ Исус Христос. Али како је мало у људима вере у Њега! Колико је оних што се изругују Његовој светости и правди! Колико учења противних Његовом учењу!
*
У почетку је човек напустио стамени темељ воље Божије и заповести Његових, или, да се изразимо сликовито и савременим језиком, склизнуо је са поузданих шина, пошавши погибељним путем самовоље и воље ђавола - непријатеља и одступника од Бога, и зато недаћама његовим нема краја и мере.
*
Ти си твар; Бог је Творац твој, Вајар и Уметник Који је обликовао душу и тело твоје; у Његовој си власти, благој, праведној, свесилној, савршеној. Као благи, праведни, премудри, савршени, беспочетни Творац, Он ти је дао закон исто тако савршен, добар, праведан, блажен, испуњавајући га и ти би био свет, праведан и блажен у бесконачне векове. Он је као Творац потчинио овим законима и сваку твар, словесну и бесловесну, одухотворену и неодухотворену; благодарећи тим премудрим законима твари благују и пребивају у добру и блаженству - правилном и сврсисходном, прекрасном прожимању, поретку, хармонији и лепоти. Али када је човек у свој живот унео непослушање Творцу, самовољу, самовлашће, читав живот његов окренуо се на главу и потпуно изокренуо, поставши нехармоничан, безличан, јадан и плачеван због безбројних страсти људских: гордости, самољубља, користољубља, частољубља, среброљубља, неуздржања, пијанства, блуда, сваког разврата, окамењености срца, злобе, зависти, лености, непослушања, немања трпљења, самовоље и осталих страсти, - и род људски почео је да трпи безбројне недаће. По-овно благовање наступиће тек када се уразумимо, покајемо, исправимо и потпуно приволимо законима Творца, живећи у потпуном сагласју са њима.
*
У свету, као у каквој велелепној палати, у свему опажамо чудесни поредак и разум: у путањама светила и земље, у кретању ветрова, у променама годишњих доба, расту и развоју биљака, њиховој дивној лепоти, У читавом биљном и животињском свету; код мудрог Устројитеља и Домаћина у свему се - и малом и великом - огледају мудри закони, поредак, хармонија, непоновљива лепота. А у роду људском видимо безмерни неред, безакоња, безобразја, недаће, бесмислености и одсуство сваког реда: једни живе у беди, други у раскоши и сувишку свега, шкртости, суровости срца према себи сличнима, зависти, неуздржању, убиствима, самоубиствима, непокорности млађих према старијима. Ето шта је учинио и чини грех. Стога се старајте да творите сваку правду.
*
Господ Бог је највољеније Биће, сушта доброта, љубав, нетљена красота, миомир неизрециви, сладост бескрајна, премудрост неизрецива, светлост прерадосна што осветљује верне, истина и правда најсветија, и свака разумна твар природно тежи к Њему, али је грех, ушавши у нашу природу, пореметио целокупан наравствени поредак, тако да је ђаво успео да изнађе свакојаке нечисте жеље - среброљубље, леност, злобу, завист, крадљивост, частољубивост, властољубље и слично, којима прелашћује људе, удаљујући их на тај начин од Бога и строваљујући их у смрт и муку, јад, тескобу, мрак, стид. "Пријатељство према свијету непријатељство је према Богу. Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје" (Јаковљ. 4, 4). Видиш ли каква подвојеност влада нашом природом услед греха! Бори се са собом дан и ноћ!
*
Живећи на земљи, човек углавном пребива у преласти, пустошности и трулежи, у пристрашћености према плоти и пропадљивим стварима, а не у Богу, не у истини, не у правди, не у духу и непропадљивости; стога ће и наследити занавек, уколико се не покаје, трулежност и смрт уместо живота. "Јер који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од духа ће пожњети живот вјечни" (Гал. 6, 8).
*
"Свако дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца" (Мт. 3, 10). Ово је казано у причи: под дрветом се подразумева човек, под плодом - добра дела ради којих смо створени; сечом се назива осуђеност на смрт, или губитак привременог живота; под огњем се подразумева огњени ад, или мука вечна; огањ неугасиви на који су осуђени сви зли, лукави, мрски дуси - демони.
Напомене:
1 Секта која се укоренила у најпре вишим слојевима руског друштва, да би затим свој утицај проширила и на ниже класе. Њен зачетник је Енглез лорд Гренвил Редсток, који први пут доспева у Петроград са проповеђу свога лажног учења 1874. године; на ширењу ове јереси највише ће се ангажовати пензионисани гардијски пуковник В. А. Пашков, по коме је учење и названо "пашковштином". У његовој основи је протестантизам, а основни постулати су му одрицање Цркве као божанскс установе, јерархије, светих тајни, богослужбених обреда, црквене молитве, икона, значаја добрих дела за спасење, прокламовање Библије у индивидуалној интерпретацији сваког појединца за једини извор верског учења, итд. Број следбеника ове јереси доживљава пораст нарочито од 1905. године, када су задобили слободу исповедања вере. - Прим. прев.
2 Секта која се појавила шездесетих година прошлог века, најпре на југу Русије, да би се затим ширила и по осталим пределима европског дела земље и по Сибиру. Настала јс у Немачкој у првој половини XVII века, а међу Русе су је пренели немачки колонисти који су се 1817. настанили у степама око Црног мора. У посебну секту су се издвојили тек када су се сјединили са баптистима, преузевши од њих свој систем исповедања вере и свој богослужбени поредак (стога се и називају штундобаптистима), и од тада се непријатељски односе према Православној Цркви. Били су веома агресивни у својој пропаганди, несметано делујући и увећавајући своје редове нарочито од 1905. године. - Прим. прев.
Следећа страница
